Век великога мештра из малога миста: Миљенко Смоје или Ча је живот венго фантажија štampaj

Лети време. Лете секунде, лете минуте, лете сати, лете дани, лете недеље, лете месеци, лете тромесечја, лете полугодишта, лете године, лете петолетке, лете деценије. Тешко ми је и поверовати да има пуних десет година откад сам објавио текст „Далмација у мом оку“, а – како гласи наднаслов – „поводом једног стиха, једне књиге и једне годишњице“. 

Стих, заправо дистих, је био из пјесме Милана Милишића „Враћасмо се из Дејвица“ у којој он, између осталог, помиње неког далматинског конобара за кога каже да „навија за Хајдук/ и репрезентацију Југославије“. Књига је била, тада релативно свеже објављена, аутобиографија Вицка Крстуловића под насловом „Мемоари југословенског револуционара“. Напослетку, годишњица је била деведесета годишњица рођења Миљенка Смоје.

Ослобођење

Не наводим ово овде као илустрацију континуитета мог властитог интереса за Смоју, него више као илустрацију промене Смојиног статуса у Хрватској данас, а у односу на период пре десет година. Пре десет година, у Београду су се, чак и са неких не посве неутицајних адреса, знали чути позиви да се нека улица у граду назове Смојиним именом. У Хрватској та деведесета годишњица није видно обележавана, што не значи да мој текст, макар био објављен у Београду, тамо није примећен.

У „Хрватском тједнику“ се Јошко Челан изузетно узнемирио јер су се у Београду, ето, сетили Смоје, „истакнутог орјунашког симбола“. Његова узнемиреност је током писања тог прилично дугачког („издашног“, како он сам каже) текста порасла до те мере да ме је најпре прозвао „непријатељем хрватске државе“, а затим позвао власти РХ-а да ме онемогуће да у Далмацију долазим чак „и као турист“.

Чудио сам се наивно тада како је могуће да текст о једном писцу изазове толики бес, али сам у међувремену схватио да такви феномени овде нису посве неуобичајени. Јасно је да су типови попут Челана Смоју отписали због његових текстова с краја осамдесетих година у којима је подржавао антибирократску револуцију (уз предсмртно mea culpa на свој начин – „Јесан, зајеба сан се.“)

И као што о учењима каквог средњовековног херетика чији су списи спаљени нешто ипак можемо сазнати тек кроз цитате које нам доноси правоверник који је с њим полемисао, није незанимљиво ишчитати Смојине цитате које су потенцирали његови непријатељи.

Смоје је, рецимо, 1983. године написао текст под насловом „Ми, Југословени“ и у њему написао да се „липи, здрави и снажни“ у свијету представљају као Југословени, а „груби, малешни, квадратасти“ по националности.

Па је 1987. написао „Ја сам у сваком погледу најпрво Југословен. Прави заправо.“

Годину дана касније, Смоје пише о црвеном Сплиту и југословенском Сплиту и супротставља га „националистичком, антикомунистичком, најрелигиознијем и најхрватскијем граду“, ако би био такав „наш (би) липи Сплит постао редикулозан“.

Исте године Смоје пише и о „историјској задаћи Далмације“ у спасавању Југославије.

Уочи мира

Смоје такође не двоји да је српска војска у Сплиту крајем 1918. године била ослободилачка, па му је стога сасвим смислено обележавање првог децембра, дана кад је створена прва Југославија.

Због свега тога, Смоје је раних деведесетих у Сплиту био проказан. Да му из „Ферал трибјуна“ нису отворили врата, најславнији сплитски новинар и писац свих времена не би имао где ни објављивати. Тај остракизам је потрајао заправо све до његове смрти, па понешто и после ње.

Смоје је, наиме, умро 25. октобра 1995, једва четири недеље уочи парафирања Дејтонског споразума којим је завршен централни део ратног распада Југославије. Ивица Иванишевић, Смојин биограф, ученик и баштиник његовог духа, записао је духовито и понешто горко, вероватно уз благу хиперболу, да је на Смојином покопу „капсил био дужи од спровода“, што ће рећи да је скупина ожалошћених који су дошли на сахрану била краћа од покојниковог мртвачког сандука.

Такође, годинама након Смојине смрти, ни његове књиге није прештампавао нико изузев издавачке делатности „Ферала“. Имајући у виду Смојину општу обљубљеност у завичају седамдесетих и током највећег дела осамдесетих, контраст је био огроман.

Међутим, како је време од његове смрти пролазило, ствари су се почеле постепено мењати. Један од бољих примера ране „рехабилитације“ његове била је документарна серија емитована на ХТВ-у, аутора Жељка Рогошића и Дарка Халапије, а под насловом „Либар Миљенка Смоје оли ча је живот венго фантажија“. Ипак, у тој серији је била сасвим јасна интенција „деполитизовања“ Смојиног дела, као да је без те „цензуре“ овај писац ипак неприхватљив.

Савршени круг

Као последњи део слагалице Смојине рехабилитације, указао се рукопис из његове оставштине.

Лепа Смоје, пишчева удовица, надживела је свог мужа више од две деценије. Умрла је, наиме, у марту месецу 2016. године. За живота она није успела да објави рукопис који јој је њен покојни муж оставио.

Две године након Лепине смрти, почетком 2018, издавачка кућа Hena.com објављује Смојину књигу „Јуди и бештије“, својеврсну хронику ратног Сплита у касно лето и рану јесен 1991.

Иако је књига објављена више од четврт века након што је исписана, она је истовремено, како бележи један од њених првих читалаца, књига „која је сјајно остарела: четврт столећа касније чита се као дојмљив и поуздан водич кроз једну тужну епоху. К томе, овај рукопис показује како је и под непретенциозном егидом журналистичког дневника могуће исписивати моћну литературу“.

У појединим деоницама ове књиге, наратор преузима типичан оновремени хрватски мејнстрим медијски дискурс о „агресору и жртви“ и то је, чини се, било оно што је недостајало да државна хрватска елита културолошки Смоју врати у национални пантеон. Тиме се, ето, на известан начин затворио круг. Како телеграфски рече још један сплитски аутор: Смоје је прошао бизаран пут од потпуног искључивања до апотеозе без преседана.

Животно дело

Тако је 2021. године, Миљенко Смоје, после чак четврт века од властите смрти, почашћен „наградом за животно дело“ града Сплита. Дневни лист „Слободна Далмација“ прогласио је то „исправљањем давне неправде“. Тиме је пре две године утабана стаза за актуелну „Смојину годину“.

Само овог фебруара низ манифестација којим Сплит одаје почаст свом покојном хроничару је импресиван: од изложбе фотографија „Смоје без цензуре“, преко пројекције филма „Роко и Цицибела“, до јавног читања драме „Мештре Тонов најсретнији дан“ коју је написао Миљенко Смоје.

У његовом завичају се, дакле, враћају свакодневном Смоји кога је, после више од тридесет година, могуће читати у локалном кључу, а да и не мора бити претерано важно да ли Далмацију после Загреба барем симболички „дуже“ Београд или Берлин односно Брисел. Ипак, с једне стране, могло је изгледати да ће почасна официјална почаст Смојином делу трајати све докле му неко поново на нос не набије „србофилију“.

Књига „Јуди и бештије“ указује се као „серум“ против тога. У њој је он сведок хрватске „жртвене“ позиције, односно неко ко потврђује ону историјску слику која је тамо данас канонска. То је очито темељ на којем је могуће вратити Миљенка Смоју у фокус сплитске и далматинске културне парадигме.

Оно што је у том смислу нарочито потицајно јест чињеница да је доминантна атмосфера „Јуди и бештија“ типична смојинска, односно подсећа на оне књиге које су Смоју у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века прославиле. Било да је мисто „вело“ или „мало“, у средишту је судбина малог човека, исписана локалним идиомом, духовито и сугестивно. У том смислу су „Јуди и бештије“ класични Смоје. А управо је класични Смоје, али у хрватском регистру, био оно што се тражило за коначну „рехабилитацију“.

Пророк

На страну сав контекст и све околности, добро је да се Смоје измести из пословичности „непостојања пророка у властитом селу“. Добро је и важно је да се данашњим младим Сплићанима, и не само њима, пружи прилика да упознају Смоју. Његово писмо ће им свакако проширити видике.

Становит критичар склон сажимању ефектно је приметио да се Смојини фељтони, у којима из перспективе пучкога приповедача упозорава на деградацију морала, исмејава профитерство, подмуклост и снобизам, одликују дојмљивим угођајем те говорним клишејима савременог градског идиома.

У том смислу, Смоје је део оне традиције којој припадају Момо Капор, Душко Радовић, Богдан Тирнанић, Дарио Џамоња, Игор Мандић и још понеки овдашњи урбани хроничар. Смоје је „градски лик“, али изван сваке форме „урбаног расизма“. Он и његова ауторска сабраћа одбацују „сељану“ не из географских, него из етичких разлога. У том смислу, колико год био фокусиран на Сплит, са Смојиним вињетама лако ће се идентификовати и становници других градова.

Кроз велики део двадесетог века постојала је посебна релација Београда и Сплита. Хрватски позоришни режисер Ивица Буљан, који ових дана гостује у Београду, присетио се да је он као дечак доживљавао Сплит као „главни град мора“ и Београд као „главни град земље“.

Такође, он је рекао да много воли песму „Од Сплита до Београда – ове ноћи“ (из 1991. године), дует српске певачице Викторије и хрватског певача Дина Дворника додавши: „Та песма је негде усмерила ту везу између главног града Југославије и Сплита, који је на неки начин главни град на мору. За неку елиту и богатије људе био је то Дубровник, али Сплит је био тај пучки град, по темпераменту врло сличан Београду. Била је то јавна, а не тајна љубавна веза ова два града“.

Миљенко Смоје је човек из ове приче. Седамдесетих година је Стефану Грубачу причао како воли Београд, како воли хотел „Мажестик“, како воли да вечера „код Ива“, у „Клубу Књижевника“. Ондашње новине сведоче да је и Београд Смоји узвраћао љубав. Вреди се стога и у Београду сетити његовог стотог рођендана.