Куда воде симболи у играма моћи на сликама Михаела Милуновића

У Братислави је управо отворена изложба београдско-париског сликара Михаела Милуновића.  Поставка у Галерији Штајнхаузер (Steinhauser) у историјском центру словачке престонице, показује старије и новије Милуновићеве радове, тематски уједињене око питања моћи, симбола и из њих рођене акције.

„Powerplay“/„Игра моћи“ по броју експоната је мала изложба, која утолико пре оставља утисак јасне синтаксе у комуникацији са посматрачем. Пространу „белу коцку“/„white cube“ братиславске галерије пресецају две инсталације које симулирају покрет и варају очекивања.

Једна је мали дрвени тенк утопљен у црвени лак и подигнут на монтажну рампу. У другој црвени тепих води до мобилних степеница у белом лак-финишу. Сви предмети су патуљастих димензија, симулакруми који глуме и исмејавају велике узоре из реалног света – право смртоносно оружје за његов наводни хуманистички потенцијал, и „авионску дипломатију“ за  театрални менаџмент ратова који свеједно трају.

Унутар тог горко духовитог и ироничног оквира, распоређена су Милуновићева платна из серије „Заставе“, настала последњих пет година, као „Црвена столица“ (2018), „Марш застава“ (2019), или, апсолутно застрашујуће „Отклизавање“ (Sliding, 2020).  

Снажно наративне, премда увек затворене у ребусе, слике с мотивима заставе настале су из потребе за негацијом једноставно херојског.

Сликар најпре аналогно фотографише заставе, али за даљу обраду користи само негативе, чије неприродно и „негативно“ трансформисане колоре онда појачава. За „Црвену столицу“ је, на пример, коришћена француска тробојка, његов чести модел, која у обради негатива цитира боје украјинске заставе.

„Заставе“ развијају ефекат хемије мобилизоване у политику, чиме аутор открива једну од тајни свог успеха – хумор одсуство патетике у обради тешких и болних друштвених тема.

У „Откилизавању“ се цитира реалан догађај из француске политике, смрт официра Максима Бласка у француској војној акцији у Малију 2021.

Директан повод је слика председника Макрона док се на почасној манифестацији за Бласка, одржаној у париском Дому инвалида, држи за његов ковчег, обмотан националном тробојком, испод које провирују ножице санки и релативишу читав призор.

И поред тога што се служи редукованим визуелним апаратом, „Отклизавање“ најмање од платна показаних у Братислави успева да пренесе компактну поруку о узалудности жртве, манипулативном карактеру виших циљева и употребној вредности идеала.   

Концепт поставке балансира између техника, тема и намера.

Патуљасти објекти пркосе властитој деградацији и подарују забавну ноту појму „минималног објекта“ и „минималне уметности“. Са друге стране, у медијуму сликарства, резигнирано се посматрају симболи као фактори мобилизације у нејасне политичке сврхе.

Да та два дела у смислу не отклижу далеко један од другог, брине се трећа инсталација, која их уједињује у централном простору галерије. Чине је церемонијално уздигнуте заставе имагинарних држава и покрета.

Она је ту да постави неколико питања: Како настају симболи због којих се гине; шта разликује аутентичне од измишљених симбола; и која правила вреде у свету симбола-симулакрума? 

И сам аутор је, на отварању изложбе прошлог четвртка (8. јуна), био перформативни део те централне инсталације.

Лакирани тенк је реплика. Прототип је ритуално спаљен на једној од дунавских обала код Београда, о чему се у Братислави показује видео запис. Али како се тенкови лако обнављају, а симболи и заставе остају сугестивни предмети неограничене креативности, ту је нова генерација.    

Кустос изложбе је Јулија Татјана Бејли, историчарка уметности енглеско-руског порекла, специјализована за уметност у идеолошком контексту Истока и Запада. Аутор је књиге Hot Art, Cold War, која прати употребу уметности у време Хладног рата. 

 Изложба у Братислави је отворена до краја августа.