Записи о књижевности Павла Госта: Побележене чињенице једне несмирене борбе

Примајући Шилерову награду на двестогодишњицу рођења великог песника, швајцарски књижевник Фридрих Диренмат је на свечаности у Мајнхајму, далеке 1959. године, између осталог рекао да му „позив писца онемогућује да се бави литературом, сем повремено у доколици...“ Потом то и објашњава: „Ја могу да изразим само неке претпоставке, а немам могућности да их поближе испитам, да претпоставке и слутње докажем са научном строгошћу; нити пак за то имам воље...“

Цео Диренматов говор објављен је у првом броју немачког књижевног часописа „Акцент“ за 1960. годину, а југословенски читаоци су о томе могли да читају само неколико месеци касније на страницама „Летописа Матице српске“ у оквиру сталне рубрике „Листајући часописе“. Испод девет краћих текстова штампаних двостубачно при самоме крају те пете свеске 385. књиге најдуговечнијег књижевног часописа у Европи стајали су иницијали П. Г. Иза њих се крило име Павлe Гост, псеудоним којим се Александар Тишма потписивао испод свих чланака које је за потребе ове рубрике написао од 1953. до 1965. године.

Ови Тишмини текстови први пут су на једном месту штампани у два тома, када их је под насловом „Светска књижевност, Летопис Матице српске“, приредила Анкица Васић а објавио САНУ – Огранак у Новом Саду 2006. године. Записи о књижевности једног од ретких српских писаца чије је дело признато и познато далеко преко граница овдашњих језика сада су поново пред нама, подељени у три књиге објављене у оквиру едиције целокупних дела Александра Тишме које са примереном посвећеношћу објављује „Академска књига“ из Новог Сада („Записи о књижевности 1953–1965, I–III“). Уредник издања је Горана Раичевић, а пре него што се препусти критичарско-хроничарском летописању аутора великих и важних књига какве су „Књига о Бламу“ и „Употреба човека“, читаоца дочекује колико информативан толико, усудили бисмо се да кажемо, тишмијански предговор Јована Попова.

Откривање света

Предочавајући околности у којима је млади и у књижевни свет тек приспели аутор почео да пише, испоставиће се, редовну и дуговечну рубрику у „Летопису“, Попов каже како се Александар Тишма, након што се запослио у Издавачком одељењу Матице српске у јануару 1952. оженио, „у новембру добио сина, а у међувремену је, да не буде баш све идилично, избачен из Комунистичке партије“. Потом је на београдском универзитету и дипломирао. „Био је муж и отац, запослен човек, перспективан писац. Шта би још могао пожелети човек на заласку својих двадесетих?“

Па, пре свега, како Попов одмах и одговара, да отпутује у иностранство и то, ако је икако могуће – негде на Запад. Али, пошто је реч о периоду који је претходио златноме добу југословенског социјализма, када је са црвеним пасошем СФРЈ без било каквих препрека постало могуће путовати којекуде, ни млади Тишма у таквој атмосфери бројних ограничења није имао много избора. Па ако већ није могло да се отпутује у свет, требало је наћи начин да тај свет дође овде. „Пало ми је на памет да бих могао да искористим знање језика пишући приказе часописа, који су у Библиотеку Матице српске захваљујући Младену Лесковцу стизали у врло лепом броју, остајући углавном нечитани.“ Тишма је ово сведочанство о рађању идеје о покретању сталне рубрике у угледном књижевном часопису тако специфичне културолошке важности оставио у мемоарској књизи „Сечај се вечкрат на Вали“, која ће се потом цела стопити са осталим записима у „Дневнику 1942–2001“.

А управо се та и по обиму и по садржају монументална књига испоставља као нека врста парњака или, још боље, огледала тротомних „Записа о књижевности“. Јер, сем што пажљиви и знатижељни читалац, листајући упоредо записе о ономе шта од страних часописа писац чита и шта му се мимо тога догађа, може да реконструише процес сазревања не само једне по много чему специфичне стваралачке поетике већ и откривања умећа да се са исте тачке стиче увид у оно што се дешава у спољноме свету, а истовремено преиспитују сензације које се дешавају у дубокој унутрашњости тако осетљивога бића.

Већ смо поменули да је оваква подземна Тишмина узбурканост графички смиривана штампањем рубрике на два ступца, уз дискретан, неутралан наслов и потпис тек иницијалима ионако измаштаног аутора. Временом су краћи текстови унутар једног броја били најављивани унисоним формулацијама које као да су означавале смер у коме ће се кретати каснија поетика Тишминих наслова. „Анегдоте и утопије“, „Стари и нови греси, старе и нове заслуге“, „Признања и зебње“ – све су то наслови који готово бирократским тоном најављују уобичајени, неко би чак помислио помало и досадњикав садржај, али се иза ове увежбане смирености крије цео један космос истрајне стваралачке побуне.

Прожимања просторâ и временâ

Редовним писањем рубрике у „Летопису Матице српске“, Александар Тишма је током пуних дванаест година успоставио својеврсни кооридинатни систем духовне атмосфере у времену које ће се испоставити као последња ера у којој је јавност била суштински заинтересована за оно што човечанству имају да саопште писци. Отуда „Записе о књижевности“ пре свега треба читати као прворазредно сведочанство о функционисању хуманистичког механизма културолошког прожимања просторâ и временâ, а потом и као књижевни лексикон унутар ког се читалац може кретати у бројним смеровима без бојазни да ће залутати. Али ма којом од тих стаза да кренете, доживећете истинску духовну авантуру, а свако од тих путовања јесте нови прилог настанку имагинарног индекса имена писаца, њихових дела и култура у оквиру којих су настала.

Сем обиља најразличитијих књижевних података и потпуних информација о бројним књижевним и друштвеним догађајима, свако Тишмино листање на страницама „Летописа“ изражавало је и његов недвосмислен а често и провокативан став. Не пропуштајући прилику да критички осветли или пак осенчи неко дешавање, тенденцију или феномен, „Павле Гост“ се и те како свесно прихватао бремена неке врсте чак друштвено-политичке одговорности да једним посве интимним мишљењем или осећањем одшкрине врата оним Југословенима који су хтели да завире у готово све делове света, а да их при томе ослободи подморања да носе наочаре са диоптријом владајуће идеологије. Тако су ауторова добра информисаност и широка обавештеност постали добра прилика да читаоци стичу знање каквог данас у том облику готово више да нема.

Из данашње перспективе, запањује број часописа које је Тишма листао за читоце „Летописа“. Међу њима су „Тајмс“, „Тајмсов књижевни додатак“, „Партизан ривју“, „Велт унд ворт“, „Харперс магазин“, „Акцент“, „Њујорк тајмс бук ривју“, „Трансатлантик ривју“, „Литературнаја газета“, „Новиј мир“, „Ноје дојче литератур“, „Ноје дојче хефте“, „Пари мач“. Поред публикација на француском, енглеском и немачком језику, у Библиотеку Матице српске пристизали су, на пример, и часописи из суседне Мађарске, али и из далеке Индије! Многа од ових гласила одавно више не постоје, док се друга и даље мање или више успешно бора са изазовима дигиталне ере и са све сложенијим законоправилима политичке коректности.

Временска дистанца са које се данас препуштамо ишчитавању ове у више нивоа изузетно вредне грађе омогућава нам да се подсетимо или да сазнамо који су то све писци били присутни на светској књижевној сцени, те да будемо сведоци Тишмине рецепције тадашњих тенденција.

Писац о писцима

Већ прво издање рубрике „Листајући часописе“ доноси нам сажете а свеобухватне текстове у којима Тишма пише о Вилијему Саројану, Францу Кафки, Синклеру Луису и Роберту Музилу. Током дванаест година, двостубачном рубриком при крају сваке свеске „Летописа Матице српске“ продефиловало је на стотине имена писаца. Међу њима је највише оних који су већ тада важили за класике светске књижевности или су у „реалном времену“ стицали овај статус, али има и много писаца који су тада актуелни или чак изузетно познати, данас одавно заборављени. Да би се стекла представа о распону листања, навешћемо тек један део заиста дугачког списка писаца о којима су у периоду од 1953. до 1965. инострани књижевни часописи писали, а Александар Тишма о томе извештавао југословенску јавност. Ту су, дакле, између осталих: Хемингвеј, Дикенс, Хаксли, Дарел, Казанцакис, Хесе, Грејем Грин, Орвел, Јингер, Ремарк, Џојс, Звево, Норман Мајлер, Моравија, Хајнрих Бел, Сол Белоу, Фокнер, Фленери О'Конор, Вирџинија Вулф, Бекет, Деблин, Апдајк, Борхес, Брох, Жорж Сименон, Селин, Карсон Макалерс, Бернард Маламуд, Маргарит Дирас, Клод Симон, Вилијем Голдинг, Борис Вијан, Ле Клезио, Гомбрович, Паул Целан, Франц Ведекинд, Бернхард...

И док о некима извештава тек једном или два пута, од текстова у којима се у „главној улози“ налазе Томас Ман, Ернест Хемингвеј, Џејмс Џојс, већ помињани Роберт Музил и Жорж Сименон могла би да се састави засебна књига.

Вести о Мановим позним књижевним пословима, његовој смрти и каснијој судбини његових дела читају се као већ полуобрађена грађа за својеврсни биографски роман. Нарочито интересантно је Тишмино извештавање о садржају до тада необјављених докумената који се тичу генезе Мановог односа са издавачем Фишером, који је након првобитног непоколебљивог одбијања да уопште разматра штампање једног тако обимног рукописа као што су „Буденброкови“, после пажљивог читања романа младоме писцу писао како је „у потпуности склон“ да књигу изда „упркос њеном обиму“ и да не помишља да га напусти.

Преносећи оно што је о зборнику објављеном поводом двадесетогодишњице Музилове смрти (1942) написано у априлском броју часописа „Велт унд Ворт“, Тишма тог истог пролећа издваја причу о помоћи коју је извесни свештеник Лежен пружио писцу „Човека без својстава“ док се налазио у емиграцији у Швајцарској. „Лежен је био тај који је организовао књижевно вече Роберта Музила у јануару 1940; међутим, на ту приредбу дошло је свега 15 лица.“

Нешто раније, Тишма преноси како се у Француској недавно појавила књига стихова „од некаквог Фернанда Песое“, те како је потом у Паризу одржана и „недеља Фернанда Песое“. Одговарајући на питање ко је тај песник за кога се до тада није било чуло, Тишма каже да је то један „од оних манијака пера који се тешко откривају свету и које обично само овако, накнадно, уме да открије средина егзалтирана литературом као што је париска“.

Не мењајући тон, за Малколма Лаурија ће рећи да је то непознати мртви писац.

Без симпатија у неколико наврата пише и о Џеку Керуаку, а пратећи генезу књижевне славе Ериха Марије Ремарка, на једном месту ће, поводом репортаже о његовом боравку у Паризу написати како је смисао свога постојања Ремарк „остварио у свега три недеље (током којих је настао његов најпознатији роман ʼНа Западу ништа новоʼ), као опскуран млад Немац, повратник из изгубљеног рата“.

О послератним друштвима

Прелиставајући немачке часописе, Тишма југословенским читаоцима није, међутим, преносио само оно што је на њиховим страницама писало о више или мање вредним немачким писцима, него је, разматрајући актуелности на тамошњој како културној тако и широј јавној сцени, давао веома бритке критичке оцене тамошњих друштвених послератних процеса.

Тако је у вези са објављивањем ратних дневника немачких војника 1953. написао да „ако је литература одраз осећања и мишљења једне средине, онда неке нове публикације у Немачкој могу да забрину пажљивог читаоца“. Четири године касније, Тишма ће приметити и како се „Немачка, којој је била отргнута читава деценија објективног процењивања духовних вредности, у последње време све више обогаћује делима која треба да попуне празнину“. Потом ће, након што констатује како су „у Немачкој грехови прошлости још стално на дневном реду“, поентирати да се тамошња литература „одликује посебном патетичном актуелношћу, а критика литературе полемичком оштрином“.

Сем генезом немачког послератног друштва, Тишма се, између осталог, бавио и развојем ситуације у Мађарској у време тамошње антисовјетске побуне. Пишући о листу Савеза мађарских писаца, који је услед развоја догађаја у то доба већ био угашен, прво ће се усудити да каже и како су то дуго „биле досадне новине које смо немарно гурали на ивицу стола; насилу оптимистично празнословје поткупљених пера која се притом још и осећају непријатно па не могу да пишу него лоше“, да би, листајући последњи број који је штампан 20. октобра 1957, констатовао како су у њему „побележене чињенице једне несмирене борбе“.

У континуитету се бавио и темама које ће у годинама и деценијама потом обележити његово књижевно дело. То је пре свега интересовање за еротику (али и порнографију), па ће овдашњу публику редовно извештавати о животу Набоковљевог романа „Лолита“.

Антологија превода

Редовност рубрике омогућавала му је да у силним публикацијама које су поштом исто тако редовно стизале на новосадску адресу Матице српске не трага само за садржајима који покривају поља историје књижевности и књижевне критике. Тако је, пре него што ће махом препричати, а делом и превести причу Грејема Грина која се појавила у новембарском броју „Лондонског магазина“ 1963. године, напоменути како часописи поврх свега треба да буду „попришта борби схватања; само изузетно дешава нам се да у мноштву теоретских текстова и приказа потражимо и неки белетристички прилог, обично ако нас привуче име у потпису“.

Захваљујући оваквом Тишмином концепцијском опредељењу, „Записи о књижевности“ могу се читати и као необична антологија превода писца који је, да се подсетимо, у своме позном стваралачком добу нашој култури подарио маестрални превод романа „Бесудбинство“ мађарског нобеловца Имреа Кертеса. Једино што Тишма вредност оваквих активности у оквиру своје рубрике све време умањује називајући их преводима на дохват, на брзу руку, импровизованим неримованим преводима, приближним преводима...

Сем поменутог Грејема Грина, Тишма је током дванаест година писања за „Летопис Матице српске“ домаћим читаоцима, између осталих, преводио стихове Бертолда Брехта, Готфрида Бена, Франца Кафке, део Вајсове драме „Мара/Сад“, али и пародију на Ремаркову „Тријумфалну капију“ немачког писца Роберта Нојмана, те текст у коме се описује цео ток стриптиза у неком ноћном париском локалу.

Не бежећи од интересовања за бизарно, Тишма је извештавао и о резултатима анкете недељника „Арс“, који је након разговора са педесет нових романсијера у свом августовском броју саставио „роботски портрет“ просечног представника нове генерације писаца. „Према добијеном резултату“, остајући озбиљан наставља Тишма, „овогодишњи почетник има између 20 и 48 година, потиче из Париза или из француске провинције али и са Антила, и у великој већини не живи од литературе. Најчешће је професор – али не само књижевности, већ и музике и фискултуре“.

Пишући рубрику „Листајући часописе“ за „Летопис Матице српске“ пуних дванаест година, Александар Тишма је демонстрирао недвосмислену решеност да се у свакоме тренутку на сваки начин одупре и најмањем покушају да се његово књижевно дело и интелектуални ангажман сагледавају параметрима просечности.

На време предосетивши своје стваралачко позвање, он је на само себи својствен начин решио да оповргне речи које је Фридрих Диренмат изговорио примајући Шилерову награду. Одустајући од доколице, Александар Тишма је деценијским бављењем литературом постајао писац. Побележивши чињенице једне несмирене борбе, он је пишући „Записе о књижевности“ стицао истинску стваралачку моћ, уједно нам подаривши оригинални књижевни лексикон који својом интелектуалном свежином и ширином сведочи о успелим напорима наше културе да у једном од многих бурних времена истраје у својој окренутости ка свету.