Филм
Велики мали људи из „Бартонове академије“ Александра Пејна: Антијунаци у свету амбициозних штребера štampaj
понедељак, 04. мар 2024, 09:27 -> 09:44
Александар Пејн је један од ретких који је Холивуду наметнуо сопствени стил, став и тврду одлуку да се бави – људима. Његови јунаци су за холивудске критеријуме некако сувише људи – не баш срећни, не баш успешни и прилично усамљени. Пејн је успео да наизглед малим темама нађе своје место у врху америчке филмске индустрије. Већ је добио два Оскара, за сценарије филмова „Потомци“ и „Странпутице“, a његова „Бартонова академија“, која је награђена са два Златна глобуса и којом је отворен актуелни ФЕСТ, овогодишњи је кандидат за Оскара за најбољи филм, оригинални сценарио, главну мушку и споредну женску улогу.
Овогодишњи Фест отворио је филм „Бартонова академија“ („The Holdovers“), нови рад редитеља Александра Пејна. Мој филмски брат и истомишљеник, један је од оних чији филм једва чекате, имате осећај блискости по начину на који види свет, по хумору, детаљима који говоре више од речи. Пејн је један од ретких који је Холивуду наметнуо сопствени стил, став и тврду одлуку да се бави – људима. Његови јунаци су за холивудске критеријуме некако сувише људи – не баш срећни, не баш успешни и веома често прилично усамљени.
Пејн је родом из помало забачене Небраске и често радње својих филмова смешта у америчку провинцију. Нема ту гламура Њујорка и Лос Анђелеса, више су то суморни призори фабричких градића, скромних кућа и окућница, са људима који егзистирају у монотоном ритму радећи монотоне послове.
Главни јунак „Бартонове академије“ је Пол Ханхам, којег тумачи Пол Дјамати, омиљени Пејнов глумац. Пол је неомиљени професор историје у средњој школи, строг, досадан и бескрајно усамљен човек. Нема свој живот, станује у кампусу и током Божића 1970. бива одређен да остане у школи и води рачуна о оним ученицима који немају где да оду. У ствари, требало је да остане други професор који је масно слагао да му жена има лупус. Ко ће да га замени – наравно, професор Ханхам.
Како се Божић приближава, Пол остаје сам са куварицом и учеником којег мајка обавештава да ће ипак да отпутује с новим мужем на свадбено путовање, те да не долази кући. Ова случајна тројка, силом на окупу, ствара неочекивано али снажно пријатељство и на видело излазе њихове судбине, тајне из прошлости и садашњости.
На страни слабих
Александар Пејн увек је на страни неуспешних, фрустрираних, недовршених људи. У филму „Странпутице“ („Sideways“) из 2004, два другара се возе на момачко путовање пред венчање једног од њих. Младожења је згодни кретен који користи сваку прилику за предбрачно неверство, а другар је депресивни добрица (опет Пол Дјамати), писац чију новелу нико не жели да објави. Он је Пејнов прави јунак, несигуран, тужан и поштен – тотални губитник у систему заснованом на такмичењу, амбицији и нарцизму.
Један од раних филмова Александра Пејна „Election“ из 1999. године управо је сатира о том, друштвено тако пожељном, амбициозном појединцу – који не преза ни од чега и ништа му није блам, само да оствари успех. Радња је смештена у средњу школу где се одржавају избори за ђачког председника. Млада Риз Винтерспун бриљира у улози суперамбициозне ученице која ће учинити све да се домогне трона. Пејн као да ужива да мучи ову антипатичну штреберку, знајући да у реалном животу управо овакви типови особа побеђују и владају светом.
Филм у којем се Александар Пејн можда највидљивије бави друштвеном критиком управо је његов први играни филм, црна комедија „Грађанка Рут“ из 1996. године са Дерил Ханом у главној улози. Локална наркоманка и бескућница, још притом и трудна, постаје центар збивања читаве Небраске у походу локалне групе еванђелиста који се боре против абортуса, да сачувају живот нерођене бебе већ назване Тања.
Пејн сатирично портретише ове дивне људе, побожне и породичне, на начин да схватите да је једина нормална особа у читавом филму управо Рут, несрећна душица која се дрогира фарбама и лепковима потуцајући се по улици. И њој Пејн помаже у исходу догађаја и даје јој шансу да збрише с кешом. Опет ситна помоћ својим антијунацима, да им олакша ту гарантовану тежину коју носе са собом.
У свету малих
Филм „Downsizing“ („Смањивање“) из 2017, атипично Пејново остварење због елемента фантастике и антиутопије, сурова је сатира на амерички кризни штимунг после слома берзе из 2008. Губљење послова и кредитни крах су многе у Америци навели на „downsizing“ – смањивање домова, имања, буџета. Пејн идеју смањивања третира буквално и доводи је до апсурда – премиса филма је успешан подухват смањивања људи на висину од 13 центиметара, што невероватно појефтињује трошкове живота, штеди простор... Генијално решење и бруталан коментар на економску кризу у реалној Америци.
Наравно, и међу малима је све исто као и у свету великих. Богати су мали и још богатији, сиромашни су само мали. Они свакодневно опслужују богатије мале суграђане али станују далеко од луксузних кућа, дворишних фонтана и уређених травњака. Дуго се возе до црних зградетина, веома сличних затвору, у којима живе у неусловним собичцима раздвојеним прљавим завесама.
Главни јунак филма Пол Сафранек, којег тумачи Мет Дејмон, бира са својом супругом програм смањивања не би ли се решио финансијске напетости. Када је већ прошао процедуру смањивања, жена га телефоном обавештава да је одустала, ипак не жели да се смањи. Он се нађе сам и очајан у вештачком, наизглед савршеном умањеном свету. Преко открића радничког насеља отвара му се нова животна димензија у којој је могуће наћи смисао кроз љубав, помагање, саосећање са другим људима.
„Небраска“ из 2013. посвета је Пејновој родној груди – црно-бели филм који прати остарелог, дементног и припитог оца који инстистира да оде по награду од милион долара за коју је добио ваучер поштом. Син га вози иако је очигледно да никава награда не постоји. Стицајем околности затичу се у очевом родном граду Хортону, чемерном месташцу од хиљаду становника, са чемерним стричевима и дебилним млађим рођацима. У свом том невиђеном јаду син полако схвата да његов отац није увек био задрти алкос као што је сада и да је и он некад био драг момак, док га ратовање и живот нису дотукли.
Ипак на врху
Своју наклоност према промашеним и бесмисленим животима Пејн разрађује у филму „О Шмиту“ – пензионисаном раднику осигуравајућег друштва којег игра Џек Николсон. Када му изненада умре супруга коју никад није волео, схвати да су одлазак на посао и та жена били једини садржај његовог живота. Ћерка није одушевљена његовим друштвом генерално, као ни конкретним предлогом да стигне раније на њено венчање. Никоме он не треба, па ни сам себи.
Филм „Потомци“ („Descendents“) наизглед одскаче од уобичајених Пејнових амбијената и антијунака. Радња се догађа на Хавајима, а главни јунак је адвокат и наследник пола острва Мет Кинг (тумачи га Џорџ Клуни). Управо у том рајском амбијенту дешава се тешка породична драма, а у позадини опасност од уништавања нетакнуте природе уколико се породично наслеђе прода и препусти инвеститорима.
И овде Пејн исправља неумитне токове капитализма који налажу да се покори и уништи сваки педаљ природе, изграде хотели, коцкарнице и продавнице, доведу туристи. Наш јунак не да земљу, ништа од продаје. Острво је бар у филмској имагинацији спасено.
Александра Пејна упознала сам пре неколико година, када је био гост Феста. Идући ка биоскопу „Звезда“, водили смо га по подземним пролазима око Теразија. Показала сам му сигурно најружнији ћошак у граду: у пролазу испод зграде „Протокола“, где је уза зид наслоњена нека као посуда од бетонског лажног камења затрпана ђубретом, што је вероватно некада требало да буде фонтана, на пример. Допала му се та путања. Знала сам да ће брат Пејн да цени и разуме овакве детаље.
Иначе је добитник два Оскара – за сценарије филмова „Потомци“ и „Странпутице“. Успео је да наизглед малим темама нађе своје добро место у врху америчке филмске индустрије.
Јер мале теме су највеће теме.