Срж животне филозофије Брендана Бијана: Следити ветар куда год да дува štampaj

За пријатељство некад није нужан заједнички језик. Има она легенда да су се Данило Киш и Јашар Кемал на некој књижевној конференцији савршено разумели, мада Киш није знао турски и немачки које је говорио Кемал, док Кемал није знао српски, мађарски, руски и француски, које је знао Киш. Нису имали заједнички језик, али јесу заједнички поглед на свет, могло би се рећи.

Слободана Селенића лако је замислити у дубинској комуникацији са гомилом писаца који су писали на енглеском језику. А опет сам у рецентној књизи Владана Бајчете „Књижевност с предумишљајем: Стваралачка биографија Слободана Селенића“ открио Селенићев „линк“ с писцем за кога ми се чинило да с њим нема ничег заједничког.

Селенић је био господин, денди, ерудита, није био терориста, револуционар, робијаш, алкохоличар, боемчина, све оно што јесте био Брендан Бијан. А опет управо је Селенић за Југословенско драмско позориште превео драму „Талац“ Брендана Бијана, и то 1963. Већ почетком наредне године, тачније 20. марта 1964, Бијан је умро. Око шест недеља раније, прославио је четрдесет први рођендан. Ипак, у тај кратки живот стало је више него у многе много дуже.

Сусрет у сну

Ако баш и не знате ко је био Брендан Бијан, а чини вам сте да сте на његово име набасали у српском медијском простору у последњих неколико месеци, можда сте и у праву. Кад је крајем прошле године умро Шејн Мекгован, у појединим некролозима, углавном оним што су били компилација, колаж и дајџест онога што је о Мекговану писано у великим западним листовима и часописима, Бијан је знао бити поменут као један од Мекгованових идола. То не само да је тачно, него је и скоро нека врста еуфемизма.

Мада је Бијан умро у време кад је Мекговану било тек седам година, овај је и својим опусом, а нарочито својим начином живота и ставовима, њему био лични херој. Најлепши омаж тој љубави је једна од најбољих и најпознатијих Мекгованових песама: „Потоци вискија“.

На самом почетку, певач, да не кажем лирски субјект, вели: „Синоћ док сам спавао, сањао сам да сам се срео са Бијаном“. Нема никакве сумње на кога се мисли.

У песми се даље каже да су њих двојица провела неко време заједно, па је онда млади Мекгован искористио прилику да старијег колегу приупита о његовим погледима на свет, односно на пресек свих животних филозофија, Бијан је био лаконичан и савршено јасан рекавши само: „Идем тамо где год ветар дува, идем тамо где теку потоци вискија“.

За Мекгована су његове речи „најмудрија од свих филозофија“ јер он врло добро разуме „да нико никада није добио ишта уз помоћ влажне стварчице по имену суза“, а кад свет делује мрачно и човеку треба трачак светла увек може да оде у паб и испије седамнаест полулитарских доза пива.

Ирски републиканац

Брендан Бијан је рођен деветог фебруара 1923. године. Неколико дана пре његовог рођења ВМРО је покушао атентат на Александра Стамболијског. Дан након његовог рођења, умро је Вилхелм Рентген, „проналазач“ X-зрака. Било како било, он се родио усред Даблина, и то као син патриотске републиканске ирске породице, па ваљда и није чудо да се унутар „омладинске секције“ Ирске републиканске армије (ИРА) ангажовао већ као четрнаестогодишњак.

Тих година он много учи о ирској историји и ирској књижевности. Већ са шеснаест година, он је сасвим инволвиран у ИРА-у. На први поглед парадоксално, у то време Бијан не говори ирски језик, него само енглески. Ипак, таквог, још малолетног, хапси га британски полиција и по први пут шаље у затвор. На робији Бијан почиње да учи ирски и савладава га у великој мери. Као део опште амнестије 1946. године и Бијан излази из затвора, а затим се сели у Париз.

Књижевношћу је, што и није толико необично и без преседана, почео да се бави у затвору. Тамо је углавном писао кратке приче. Изашавши из затвора, одлучује да се окуша у писању за театар. Његова прва драма, чији би се наслов могао превести као „Чудан момак“, с тим што епитет, фонетски, алудира на данас одомаћени термин „квир“, бива најпре постављена у Даблину, а затим привлачи много већу пажњу након њене лондонске поставке.

Драма има аутобиографске елементе, пошто је базирана на Бијановом затворском искуству. Ипак, има ту и метафизике, пошто се у заплет инволвира и мотив смртне казне. Није тај мотив, наравно, претерано оригиналан, лако се сетити Жана-Пола Сартра или Артура Кестлера или Фјодора Михајловича Достојевског, али је Бијанов угао ипак сасвим нови. Он овој теми прилази на начин маркантно ироничан. И из данашње перспективе то није уобичајено, а пре неких седам деценија било је скоро шокантно. Није случајно овај комад њему донео међународну репутацију.

Комад „Талац“ који је превео Селенић варира сличну тему јер се бави заплетом где скупина припадника ИРА-е држи у заточеништву једног енглеског војника као таоца да би спречили Енглезе да погубе једног њиховог друга.

Сликарева ћерка

Бијан је своју будућу супругу Беатрис упознао док су још били тинејџери. Она је од њега била непуне три године млађа. Њен отац, Бијанов таст, био је чувени ирски сликар Сесил Салкелд. Он се родио у Индији, а као шестогодишњак ће стићи у Ирску. Свог будућег зета ће да надживи за пет година. Као ученик Евалда Дулберга, посебно ће се прославити употребом темпере.

Беатрис Салкелд удала се за Брендана Бијана у фебруару 1955. Она једва да је напунила деветнаест, он је имао двадесет и две. База им је била у Даблину, али су време проводили и у Паризу, Лондону и Њујорку.

На трагу очеве професије, Беатрис је радила као илустраторка за највећи даблински дневни лист „Ајриш тајмс“. Њих двоје ће своје једино заједничко дете, ћерку Бланаиду, добити 1963, неколико месеци пре Бијанове смрти.

Након што је он умро, њој су на кости пали бројни његови дугови. Године 1973. објавила је мемоарску књигу „Мој живот са Бренданом“. У књизи се она указује као истинска нововека Пенелопа, жена која упркос свим тешкоћама само на једну ствар никада није била спремна; никада јој, наиме, није пало на памет да остави свога човека.

Алкохол – свему отац, свему краљ

Проблем са алкохолом био је конститутивни део Бијановог идентитета. Слично као и у случају његовог „духовног протежеа“ Шона Мекгована, легенде о количини попијеног алкохола често делује хиперболски. Народски говорећи, међутим, он је практично целог живота пио, како се то каже, као смук, и то увек на екс, до дна.

И почео је рано, још док је практично био дечак. То силно пиће је утицало на све аспекте његовог живота. На коментар да је „писац с проблемом са алкохолом“, Бијан је незаборавно одговорио како је он заправо „алкохоличар с проблемом са писањем“.

Према већини тумачења, његова прерана смрт примарно је последица алкохолизма. Добио је шећерну болест пре навршене тридесете године живота, а што је био славнији и успешнији то је више пио. Има она ирска пословица која каже да је Бог измислио виски да би спречио Ирце да завладају светом. 

Бијан је волео виски, али је такође волео и шампањац те шери. И приликом радијских и телевизијских интервјуа често се појављивао пијан, а неки од тих снимака накнадно су постајали антологијски. Једанпут је рекао како он заправо пије у само две ситуације: „Када је жедан, и када није“.

У последњих неколико година живота, Бијан је имао озбиљне здравствене кризе укључујући и ситуације када би колабирао. И уочи саме смрти, изгубио је свест у бару „Лучки светионик“ у Даблину. Хитна помоћ га је одвезла до болнице, али није му било спаса.

Кажу да је његова сахрана била међу три највеће у Даблину свих времена, уз Парнелову и ону Мајкла Колинса. Славни ликовни уметник Џемјс Пауер направио је Бијанову посмртну маску.

Челзи хотел

Рекли смо већ да је Бијан знао да одређено време проводи у Њујорку. У тим приликама спавао би у легендарном Челзи хотелу, који сви адепти англоамеричке популарне културе знају преко истоимене песме Ленарда Коена. Пре једанаест-дванаест година, једно позориште из Белфаста направило је међународни успех са представом „Брендан у Челзи хотелу“. Посебан дашак аутентичности дала је чињеница да је предложак написала Бренданова братаница Џенет Бијан. Један њујоршки критичар продукцију је описао као „мајсторску“.

Кад смо већ код родбине и потомака, у години смрти Ернеста Хемингвеја Брендан Бијан је провео једну ноћ с његовом секретарицом Валеријом Денби-Смит. Девет месеци касније она је родила сина кога је назвала Брендан. Валерија се у међувремену удала за Хемингвејевог сина Грегорија. Он је Брендана одгојио као свог сина, а ДНК је неопозиво доказао да је овај биолошки син Брендана Бијана који свог сина и имењака никад није ни видео.

Унутар универзума популарне културе, покојни Шејн Мекгован нипошто није једини следбеник Бијанов. На њега су се директно наслањали и Пол Кели и Боб Гелдоф и Мориси.

Уосталом, није ни Мекгован био једини његов фан у властитом бенду. У песми „Хиљаде плове“, Филип Чеврон је записао: „Стопама Брендана Бијана, ја сам плесао низ улицу“. У фамозној серији „Момци с Медисона“ има сцена кад Миџ Данијелс упознаје главног јунака, Дона Дрејпера, са својим мужем, па му каже: „Кад смо се упознали, заличио ми је на Брендана Бијана“.

У српској култури, Брендан Бијан је првенствено аутор драме коју је превео Слободан Селенић. Остатак овдашње библиографије је скроман: Бијанов текст „Код куће“ објавио је 2006. „Београдски књижевни часопис“ у преводу Ивана Радосављевића, док је кратку цртицу о његовом животу и делу из пера Зорана Бркића десет година раније објавила „Политика“. У Словенији је, примера ради, његов опус видно познатији, што ће рећи да код нас има простора за напредовање.