Проблем три тела, две серије и једног романа: Шта ако ни долазак ванземаљаца више није решење?

Роман „Проблем три тела“ кинеског писца Лијуа Цисина, представља први део научно-фантастичне трилогије под називом „Беседе о Земљиној прошлости“. Књига је иницијално објављивана у одломцима током 2006. године да би се у интегралној форми појавила две године касније. Током наредних година књига ће у Кини достићи култни статус да би на крају била проглашена за најбољи Sci-Fi роман објављен у тој земљи у XXI веку. Било је то довољно да се и страни издавачи заинтересују за ово дело. Испоставило се да је књига постала светски феномен такорећи преко ноћи.

Када се коначно појавило прво преведено издање 2014. године, цео тираж је разграбљен а књига је покупила скоро све значајне награде резервисане за овај књижевни жанр. Поред осталог, била је то прва књига писца из Азије која је добила престижну награду „Хуго“, која је по правилу резервисана за ремек-дела која долазе са западне хемисфере. Слава коју је стекао Лију Цисин упоредива је са оном у којој су уживали Артур Кларк, Исак Асимов или Реј Бредбери.

Било је само питање времена када ће се неко заинтересовати да ову књигу преточи у ТВ серију. Кинези су то урадили први. Њихова екранизација у виду 30 епизода приказана је (углавном) локалној публици током 2023. године а пратиле су је сасвим солидне критике. Око ауторских права на екранизацију романа у остатку света дуго година водила се рововска битка, све док Нетфликс није успео да их откупи од двојице кинеских бизнисмена који су та права прибавили директно од аутора.

Кад кажемо „битка“, не мислимо на стилску фигуру: Лин Ћи, кинески мултимилионер из света видео-игара, који је доста допринео да Нетфликс победи у трци за ауторска права, изгубио је главу недуго пошто је 2020. године именован за једног од продуцената серије. Њега је у 39. години живота отровао Ху Јао, блиски сарадник из исте компаније, незадовољан што је у реализацији целог пројекта добио другоразредну улогу. Суд у Шангају осудио га је на смрт.

Проблем три тела по Нeтфликсу 

Екранизација успешне књиге по правилу је незахвалан посао који се неретко завршава сасвим просечним делом, а понекад и класичним фијаском. ТВ серија и књига једноставно нису исти медиј. У књизи обично постоји много више простора за развој ликова, радње, позадинских прича и бочних заплета. ТВ серија једноставно не трпи толику „расплинутост“: време епизоде је ограничено, баш као и њихов број. Нешто од изворног материјала неминовно ће остати неискоришћено.

Ту је и проблем фокуса на погрешан или небитан део приче, чињеница да је неке делове књиге немогуће екранизовати на прави начин, било због тога што је тема сувише апстрактна, било зато што је буџет потребан за сценску реализацију превелик. Али, оно што ауторе оваквих серија по правилу највише „уништава“ су нереална очекивања публике: сви они који су прочитали књигу очекују да ТВ-серија или филм буду једнако добри ако не и бољи.

Зато су успешне екранизације чувених романа, нарочито оних из области (научне) фантастике релативно ретке. У овом случају, Нетфликс је покушао да игра на сигурно тако што је адаптацију романа поверио Дејвиду Бениофу и Д.Б. Вајсу који су се прославили радећи на епској серији „Игра престола“ направљеној по истоименој саги Џорџа Р. Р. Мартина. Дуго година су фанови Џорџа Мартина веровали да је ово његово дело, из безброј разлога, немогуће пребацити на ТВ екран: превише ликова расутих на неколико континената, паралелне приче које су се спајале или преплитале тек након много година, радња испирисана догађајима који сежу много деценија и векова у прошлост. Ипак, Бениоф и Вајс су за ХБО направили серију која је била толико квалитетна и успешна да се и дан-данас на многим ранг листама котира као најбоља ТВ-серија свих времена.

„Проблем три тела“ је, у односу на „Игру престола“, потпуно други жанр. Уместо Мартинове епске фантастике Бениоф и Вајс сусрели су се с класичним научно-фантастичним романом који, у најкраћем, описује човечанство које се суочава с инвазијом непријатељски настројене космичке цивилизације.

Велики део своје динамике књига црпи из непрекидног преплитања садашњости и прошлости. А та прошлост описује маоистичку Кину из шездесетих година, у пуном замаху Kултурне револуције, у којој су научници, попут оних који су сматрали да је „Биг Бенг“ најверодостојнији модел настанка космоса, били линчовани од стране фанатизоване комунистичке руље, само зато што је концепт „великог праска“ у нечијој глави имплицирао постојање Бога без кога се тај прасак не би ни десио. У маовској Кини, постојао је само један Бог и он се звао Мао.

Тањир пилетине генерала Цоа

Нетфликс се не гледа у Кини али то не значи да Кинези нису испратили серију од прве до последње епизоде. Захваљујући распрострањеној пиратерији и другим начинима који заобилазе рестрикције наметнуте кинеским корисницима интернета, жестоке полемике о серији „Проблем три тела“ на кинеским друштвеним мрежама и даље трају (само на мрежи Weiboo, серија је поменута преко две милијарде пута).

Оригинални роман у Кини је толико популаран да многи знају читаве пасусе из њега напамет. Они по правилу имају врло лоше мишљење о Нетфликсовој екранизацији: дух књиге, њена хронологија, динамика и главни актери драстично су измењени. Многи сматрају да су мале промене у односу на оригинал прихватљиве (кинеска верзија серије у том погледу била је врло опрезна), али да оне не смеју да оригинални рад измене до непрепознатљивости.

Један коментатор Нетфликсову серију пореди са тањиром „пилетине генерала Цоа“, јелом које има кинеске корене али је популарно на западу и често се узима као метафора за сурогат и неразумевање између култура. Кинезима смета чињеница да су у серији негативци углавном азијског порекла док фини свет који покушава да спасе планету од инвазије живи у Лондону. Ипак, Кинезе је највише иритирао почетак прве епизоде, у којој се на врло директан начин описују злочини почињени у доба Мао Цедунга.

Неки су у критици ишли тако далеко да тврде како је Нетфликсова једина намера била да направи серију која ће Кину приказати у лошем светлу. У доба прилично затегнутих кинеско-америчких односа, многи сматрају да је Нетфликс направио серију у којој је „политичка коректност“ важнија од самог садржаја. 

У мањини су Кинези којима сва ова галама око „Проблема три тела“ годи. За њих је ово потврда вредности кинеске научно-фантастичне књижевности и доказ да Кина у овом сегменту културе има много тога да понуди. Један од таквих примера је и Sci-Fi филм „Лутајућа Земља“ који је одлично примљен и у Кини и у свету, са укупним приходом од преко 700 милиона долара.

Један од коментатора на кинеским друштвеним мрежама покушао је лопту да спусти на земљу: „Зашто баш све мора да буде искоришћено као повод за свађу. Једнима се више свиђа наша верзија серије, други више воле ову нову. Зар не можемо, једноставно, да оставимо политику по страни, да се препустимо машти и уживамо?“

Они долазе

Књига и Нетфликсова серија „Проблем три тела“ немају исти временски след: како би лакше прошла контролу кинеских цензора, део приче о маовској Кини у оригиналној књизи гурнут је у средину. Преведена верзија књиге и серија имају, међутим, врло бруталан почетак: талентована и образована млада девојка Је Веније (глуми је Зин Ценг) принуђена је да, као припадник радне бригаде састављене од „народних непријатеља“, гледа како јој маовски „преки суд“ линчује оца, познатог научника, због његових научних уверења.

Недуго затим, бива приведена у оближњу радио-опсерваторију како би помогла збуњеним кинеским научницима и неуким полит-комесарима да протумаче мистериозне поруке које стижу из дубоког космоса.

Је Веније ће врло брзо закључити да су поруке дело интелигентних бића, још брже ће открити начин да користећи Сунце као појачивач комуницира с њима брзо и јасно. Иако ће је, у једном тренутку, глас са друге стране упозорити да ванземаљци нису мирољубиви и да је боље прекинути сваки контакт са њима пре него што ствари крену по злу, Је Веније на крају доноси судбоносну одлуку: какви год да су, ванземаљци су вероватно мање зли од људи који су убили њеног оца.

Последња порука коју ће емитовати у космос ехо је њене немоћи да на Земљи било шта промени на боље: „Дођите и узмите ствари у своје руке, ми за то нисмо способни.“

Пет ликова са Оксфорда 

У књизи, у делу који се односи на садашњост, главни јунак је Ванг Миао, професор нано-технологије. У серији, уместо Ванга имамо неколико ликова које везује некадашње заједничко студирање на Оксфорду. Ту је Саул (Јован Адепо), неостварени геније који никако не напредује у научној каријери јер сувише времена проводи или удуван или спавајући, остављајући свој бриљантан интелект испод јастука. Најсимаптичнија је, свакако, прелепа Оги (Еиза Гонзалес), генијална инжењерка која је на прагу великог открића у области супер-танких влакана, која покушава да своје знање искористи за добробит људске врсте.

Ту је, затим, и Јин (Џес Хонг), физичарка чија брзина логичког закључивања далеко превазилази оно што може да постигне њен пријатељ Џек (Џон Бредли) који је направио богатство у индустрији слаткиша и грицкалица, иначе задужен за ретке комичне моменте у серији. И на крају, ту је и Вил (Алекс Шарп) који је, некако, у животу постигао најмање и време проводи радећи као школски професор. Све то зачињено је и са мало романтике у којој особа А воли особу Б, особа Б воли особу Ц, али се круг не затвара па у серији (срећом) нема много места за сентименталност и патетику.

Свако од петоро главних актера ће на свој начин сазнати да су ванземаљци на путу и да је инвазија на Земљу неминовна. Нормални закони физике као да више не важе, сви светски акцелератори производе „немогуће“ резултате, као да неко са стране намерно уништава експерименте желећи да успори раст знања и напредак људског рода.

Суочени са овим бесмислом, научници масовно извршавају самоубиства, често прогоњени визијом штоперице која им одбројава последње сате. Звезде намигују, пале се и гасе као лампиони, нешто што далеко превазилази људске моћи и асоцира на неког ко је свеприсутан и, рекло би се, свемоћан.

Цео свет надгледају два протона (софони) које су ванземаљци у Н-димензионалном свету увећали до гротескних размера, стварајући компјутер који обухвата читаву Земљину куглу (ако вам ово делује потпуно бизарно, нисте једини). Захваљујући софонима који чују и виде све, човечанство нема никаквих тајни пред надирућом ванземаљском силом.

Пандур, ЦИА, тајкун и убица 

За епизодисте су избрани глумци који би у некој другој прилици можда носили целу причу. Најупечатљивији је, свакако Да Ши (Бенедикт Вонг), полицајац чија се „километража“ чита са његовог рошавог лица, избачен из неколико државних служби због свог намћорастог стила, да би се увек скрасио у некој новој где још увек није стигао да уништи своју каријеру.

За државне послове задужен је мистериозни Вејд (Лајам Канингем), човек без сарадника, а по потреби и без савести: није најјасније коме одговара и од кога добија наређења, али судећи по овлашћењима која има, рекло би се да је то нека бесконачно моћна служба која нема ни честито име.

Са ванземаљцима комуницира и богати Мајк Еванс (Џонатан Прајс), један од оних који се радују предстојећој „смени власти“ на планети, који непрекидно покушава да проникне у психу освајача, без много успеха. Његов брод, опремљен великом радио антеном, крстари светом и прихвата истомишљенике, све оне који у доласку ванземаљаца виде будуће „господаре“ и „свемоћне“. А кад ствари треба дискретно погурати у једну или другу страну, елиминисати неког ко је сувишан, потрошен или, једноставно, бескористан, ту је загонетна, насмејана и смртно опасна Татјана (Марло Кели), агент ванземаљаца специјализован за изразито прљаве послове.

Сви ови карактери имају неку своју посебност, глума је, у највећем делу, пристојна и изнад стандарда просечене ТВ серије. Ипак, тешко је отети се утиску да неки од актера изгледају као суви почетници када се у кадру нађе један Џонатан Прајс. Заплет је, међутим, сувише конфузан, недоречен, са меандрима који врлудају од једног необјашњеног детаља до другог, као да учествујете у партији шаха у којoj се правила мењају на сваких пола сата. Нит приче коју сте таман ухватили у наредној епизоди завршава на слепом колосеку.

Са техничке стране, серија нуди неке спектакуларне сцене, али ниједна од њих неће ући у антологију филмских ефеката. Сувише мало за серију од осам епизода у којој су (бар) две бескрајно досадне и потпуно сувишне за читаву причу.

Научна премиса

Проблем три тела није измишљена књижевна фраза. Формулисан је још у време Исака Њутна када је класична механика добила своје чврсте темеље. Проблем је, наизглед, сасвим прост: имате три тела чије су масе, тренутни положаји и брзине познати. Ова три тела делују једно на друго искључиво силом гравитације: то је она сила због које јабука пада са гране, која Месец држи у орбити око Земље, Земљу у орбити око Сунца и која на окупу држи звезде у галаксијама. Када располажете овим улазним подацима, треба одредити положаје и брзине сва три тела у произвољном тренутку у будућности.

Ако само мало упростите овај проблем и уместо три тела узмете два, решење је тако једноставно да га данас може разумети сваки студент који уз основне принципе механике познаје и нешто мало диференцијалног рачуна. Закључићете да се планете око Сунца крећу периодично, по кружницама или елипсама, док у општем случају путање могу да буду само још само две криве: парабола и хибербола. Ако у систем убаците још само једно тело, систем постаје „хаотичан“.

На сам помен „хаоса“, просечан читалац обично помисли на систем који се не покорава било каквим законима. Овакво тумачење „хаоса“ у свету математике и физике је потпуно погрешно: хаотични системи и даље имају строге законе који њима управљају (у нашем случају, то је гравитациона сила коју дефинише једна проста, непроменљива једначина) – проблем је, међутим, што су хаотични системи екстремно осетљиви на иницијалне услове (на почетне положаје и брзине) што у крајњем доводи до кретања и путања која делују „случајно“ и непредвидљиво јер се никад не понављају у истом облику.

Хаотични системи много су чешћи него што вам се чини: у стварности, сусрећете се хаосом на сваком кораку. Један од класичних примера је прогноза времена за одређени регион или ваш град у наредном периоду. Зашто су прогнозе времена тако непоуздане, такорећи неупотребљиве ако се односе на период дужи од пар дана?

Са једне стране, ми доста добро познајемо како се понаша земљина атмосфера, како функционише хидросфера, како копнене масе и њихова топографија утичу на временске прилике – па опет, када све те добро познате физичке законитости убаците у један велики рачунарски програм, када на то додате сет података који описују тренутно стање, добијате прогнозе које вреде једва недељу дана, често и мање.

Проблем је у томе што је светско време, баш као и проблем три тела, један хаотичан систем – мале непознанице или промене у иницијалним условима могу, већ у року од пар дана, да доведу до потпуно погрешних предвиђања. Узрок овоме лежи у чињеници да хаотични системи најчешће „пате“ од нечега што се зове „ефекат лептира“ („butterfly effect“): ако један лептир махне својим крилима негде у Аустралији, тај мали поремећај недељу дана касније може да узрокује ураган на обали Америке. Ниједан компјутерски програм не може да обухвати енормну количину детаља која је потребна за израду временске прогнозе која би била дугорочно тачна.

Проблем три тела спада у исту групу проблема. Многи познати математичари, попут Њутна или д’Аламбера, узалуд су покушавали да пронађу тзв. „аналитичко решење“, тј. решење које се може формулисати скупом класичних математичких формула. Тек је Хајнрих Брунс крајем XIX века доказао да такво решење не постоји и да је проблем могуће решити само приближно, коришћењем апроксимативних метода.

У бескрајној шуми могућих трајекторија три тела неке су, ипак, мање „хаотичне“ од других, испољавајући одређене правилности од којих је најзначајнија периодичност, тј. понављање кретања на исти начин након истека одређеног времена. Прву такву „фамилију“ периодичних трајекторија открили су Ојлер или Лагранж, а затим су прошла два века пре него што су, захваљујући напретку рачунара, откривене још две. Велики допринос овом чувеном проблему дала су и два српска научника, Милован Шуваков и Вељко Дмитрашиновић, који су 2013. године пронашли још 13 облика периодичног кретања три тела.

У природи, тројни системи сусрећу се врло често. Нама најближа звезда, Проксима Кентаури, на растојању од око 4,25 светлосних година, заправо је део тројног звезданог система Алфа Кентаури. У пракси су тројни системи често нестабилни – ако једно тело има значајно мању масу од остала два, могуће је да оно након одређеног времена стекне довољну количину енергије и напусти тројни систем. Систем у коме се налази Проксима Кентаури је, међутим, „хијерархијски“: друге две звезде у систему налазе се на много мањем растојању од треће. Гледано са Проксиме Кентаури, те две звезде делују, заправо, као једна а такви системи су, по правилу, стабилни. 

Четврто тело

Серија „Проблем три тела“ је у чувени математички проблем убацила и четвртог члана: планету око које се, у свом непредвидљивом, хаотичном кретању, „отимају“ звезде тројног система. У зависности од тренутног „домаћина“, ова планета, насељена непознатом цивилизацијом „Сан-ти“, зато трпи драстичне климатске промене у зависности од величине и близине свог тренутног звезданог домаћина.

Стабилни периоди одговарају условима који на планети омогућавају развој интелигентног живота. Али у хаотичном систему какав је онај описан у серији, ништа не траје вечно, па ни периоди релативног спокоја. Када услови на планети постану сувише екстремни, на једном или другом крају температурне скале, читава туђинска цивилизација доживљава колапс и бива враћена на свој еволутивни почетак да би се, као феникс из пепела, поново родила након што тројна звездана констелација поново заузме повољну конфигурацију.

Било која цивилизација која би се нашла у сличној ситуацији, свесна да је сваки период њеног развоја, колико год био дуг, неминовно ограничен свеопштом апокалипсом, кад-тад би морала да потражи избављење, ново место за живот које не би било подложно тешко предвидљивим „хировима“ хаотичног звезданог система.

Наша матична звезда, Сунце, није део двојног или тројног система и зато планете у његовој орбити имају стабилне путање које ће се у истој форми одржавати још стотинама милиона година. Рекло би се да је Сунчев систем идеално место за цивилизацију дошљака, нарочито ако са Земље стигне одговарајући позив.

Смисао игре

Нетфликсов „Проблем три тела“ је једна од оних Sci-Fi серија у којој су елементи фантастике једнако битни као и научне чињенице које аутори непрекидно сервирају у регуларним интервалима, понекад злоупотребљавајући чињеницу да ће се у целом том галиматијасу, који покрива огроман простор, од тоталног квази-научног нонсенса до цитираних параграфа са Википедије, просечан гледалац, нарочито онај са релативно скромним знањем физике и математике, тешко снаћи. Можда је тако и боље. Јер, кад загребете мало испод површине сјајне продукције и оставите по страни специјалне ефекте, гомила ствари се, једноставно, не уклапа или директно противречи једна другој. 

Првих неколико епизода, рецимо, фокусирано је на игру која се одиграва у сајбер-свету који креирају ванземаљци. Улазница за ту игру је један угланцани метални шлем који особу која га стави на главу сели у увек другачију епоху историје ванземаљаца („Сан-тија“), баш у тренутку када врховни владар (папа, цар или неко трећи) покушава да уз помоћ својих најученијих саветника (који се случајно зову Аристотел, Њутн или Тјуринг) одгонетне да ли им предстоји период (не)стабилности, и колико ће он бити дуг.

Јунаци ове серије, са својим „ванглама“ на глави, имају прилику да у том вештачком свету изнесу своје мишљење што им, понекад, омогућава да пређу у наредни ниво игре, где ће поново решавати исти проблем, у некој другој итерацији еволуције ванземаљаца.

Смисао те игре, колико год да је визуелно фасцинантна (врхунац је свакако сцена у којој три милиона војника симулира Тјурингов аутомат окрећући плоче чија бела страна симулира јединицу, а црне нулу), остаје потпуно нејасан. Неки од овоземаљских играча остаће буквално без главе због свог односа према игри, неки ће напредовати из нивоа у ниво све док игра не престане, исто онако како што је и започела – без објашњења. Да ли ванземаљци кроз ову игру регрутују потенцијалнe „петоколонаше“ на Земљи, да ли испитују нашу интелигенцију или траже решење за своје фундаменталне проблеме, остаје нејасно, загубљено у краку приче који никуд не води.

 Фермијев парадокс

У серији се помиње и чувени Фермијев парадокс, као један од најјачих аргумената против теорије да изван наше планете постоји интелигентан живот. Фермијев аргумент је савршено логичан: ако у космосу, негде у нашем Млечном путу постоји интелигентан живот, чак и у случају да он еволуира врло споро, припадници тако интелигентне врсте би за неколико стотина милиона година колонизовали читаву галаксију.

Другим речима, не бисмо морали да идемо далеко да бисмо открили трагове постојања једне тако дуговечене цивилизације. На жалост (или на срећу), након деценија упорног посматрања, наше космичке сонде и телескопи до сада нису детектовали ниједан артефакт који би указивао на интелигентни дизајн ванземаљског порекла. Где су, онда, сви ти ванземаљци, сва та интелигентна бића којима би космос требало да буде преплављен. Фермијев одговор је прост: нема их, зато што не постоје. Живот у својој интелигентној форми постоји само на Земљи и нигде више.

Фермијев парадокс је у серији окренут наглавачке. Не само да интелигентан живот постоји у космосу, већ се он налази у нашем најближем комшилуку. Цивилизација „Сан-ти“ покренула је инвазију на Земљу захваљујући чињеници да је од нас удаљена свега четири светлосне године, што у стварности, отприлике, одговара растојању између Сунца и нама најближе звезде, Проксиме Кентаури. На тако малом растојању, других кандидата за локацију „Сан-ти“ цивилизације нема. Тачно је да је Проксима део тројног звезданог система, али у стварности, овај систем је стабилан и једноставно се не уклапа у причу, баш као ни поменути Фермијев парадокс. 

Ту су затим и бројне нелогичности када су у питању моћи којима располажу ванземаљци: они су у стању да креирају невероватно реалистичне светове у нашем уму такорећи тренутно, довољан је обичан шлем. Са изабраним људима на Земљи, као што је филантроп Мајк Еванс, они комуницирају гласом, преко огромног космичког пространства у реалном времену.

400 година ће брзо проћи

Технички, ванземљаци су апсолутно супериорни, али зато испољавају скоро комичну неспособност да схвате смисао једне обичне дечије приче или да прихвате способност људских бића да лажу по потреби. Иако је брзина сваке комуникације ограничена брзином светлости, она је овде игнорисана и то је сасвим ОК. Јер, нема тог Sci-Fi филма или серије у којима се одређени физички лимити не игноришу када динамика приче то захтева („Beam me up, Scotty!“). Међутим, у „Проблему три тела“ ти физички лимити, понекад, ипак важе, тако да су ванземаљци кренули на пут до Земље брзином која достиже свега 1% брзине светлости. Та арбитрарност у суспендовању и поштовању физичких закона једноставно не доприноси да прича буде конзистентнија и смисленија.

Прост рачун, дакле, показује да ће се непријатељски настројена цивилизација наћи на нашем прагу кроз 400 година. И ту долазимо до најслабијег места у читавој причи: четири века пре финалног обрачуна, човечанство је већ екстремно подељено на оне који једва чекају долазак „Свемогућих“ и њихове противнике, а улични немири, сукоби једних и других ескалирају свакодневно. Уједињене нације су по скраћеном поступку изабрале „тријумвират мудраца“ који треба свакодневно да ради на припреми одбране, али ћутке, без писаних трагова, јер, захваљујући поменутим софонима, ванземаљци чују и виде све али не могу да читају мисли. Немир и страх шире се као пожар а продавнице су већ опустошене, јер успаничени народ прави залихе за четири века…

Везе то нема са људском природом (нарочито српском). Јер, ми не хајемо за једнако опасне ствари које нас очекују ту, одмах иза ћошка, камоли за непријатеља који је четири века далеко до нас. Неки есенцијални овоземаљски ресурси од којих још увек зависи наша егзистенција, свиђало се то нама или не, нестаће много пре: према проценама универзитета у Стенфорду, ако се одрже постојећи трендови потрошње, нафта ће потрајати још 30 година, гас 40, угаљ 70, уранијум још 150.

Уз сав напредак у изградњи соларних електрана и ветро-паркова, из фосилних горива још увек се задовољава преко 70% енергетских потреба. Према Париском споразуму који је до сада ратификовало скоро 200 држава света, неопходно је смањити глобалну емисију угљен-диоксида тако да просечна годишња температура не порасте за више од 2^oC до краја века, што је циљ који, скоро сигурно, неће бити остварен.

И, на крају, да поменемо пандемију короне: више од седам милиона људи је изгубило битку са новим вирусом, а ми још увек немамо јединствен став о томе да ли је вакцинација неопходна или штетна. Укратко, суочени смо с небројеним искушењима, врло реалним и опипљивим, с потенцијално катастрофалним последицама, много пре него што нам гости из галаксије закуцају на врата. 

Ко брине због свега овога? Реално, нико! Да ли смо забринути због тога? Не! Нас много више брине чињеница да нас млазни авиони запрашују с неба, нервира нас то што Американци никад нису били на Месецу а лажу да јесу, боримо се против новог светског поретка на челу са Илуминатима, а и Земља је по својој прилици равна, само НАСА то неће да призна иако смо их притисли доказима. Кога брига за ванземаљце који ће стићи за 400 година? Ми смо Турке издржали 5 векова, дошли, поседели па отишли, камоли нећемо ванземаљце које смо већ видели, „Area 51“, има снимак на Јутјубу; истина је, што рекоше у серији „X-Files“, тамо негде, треба само отворити очи...