Сагрешења и противречности идентитетских политика: Селективна правда није правда

Идентитетске политике су праксе политичког удруживања људи које спаја свест о заједничкој обесправљености. Иако су практично настале почетком овог века, сам појам увеле је група црних лезбијки Combahee River Collective у Бостону 1977. године, незадовољних својом видљивошћу у оквиру индустријско-маскулине левице. Појам је флуидан и до данас је обухватио свакојаке обесправљености – по основу рода, пола, националне, верске, сексуалне или неке друге оријентације.

Ипак, идентитетске политике престале су да буду кредибилне због својих приметних недостатака и неуспеха. Какви су то недостаци и неуспеси?

Опрезност према стварности

Пилгрим прибегава филозофији критичког реализма, који описује теме или догађаје, па тражи (генеративне) механизме који су можда одговорни за њихов настанак. То је средње решење између позитивизма, који истиче непроменљиви свет и његове законе који важе свуда и свагда, и апстрактности идеализма, који материјалној стварности приписује секундарни значај.

Критички реализам избегава грешке ових праваца – стварност је променљива, а не фиксна. Знање је ограничено, а не непогрешиво. И да хоћемо, ми не можемо разумети добар део стварности, па зато треба бити толерантан према неизвесностима унутар сложених околности. То је принцип епистемолошке понизности.

Према стварности, како наводи Пилгрим, треба гајити опрез а не презир, чему су идентитетске политике склоне. Зато ова књига, коју је објавило ИП Clio у преводу Смиљке Китановић, није само полемика против идентитетских политика, већ и позив на одговорност због њихових сагрешења, противречности и недоследности.

Премда се служи реалистичким ситом, Пилгрим у осам поглавља комбинује и правце као што су идеализам, структурализам, неолиберализам и други. Звучи захтевно, али не запоставља ни мање вичне читаоце. На крају књиге даје се речник коришћених појмова, од филозофских и методолошких до дневнополитичких, као што је све контроверзнија woke култура.   

Банализација сложености

Пошто је припадност за већину људи стуб смисла и сигурности у животу, постоји психолошки основ за разумевање чланства у неком од идентитетских покрета. Ипак, идентитетске политике су проблематичне управо са овог становишта.

Наиме, пренаглашавањем (белачке) привилегованости или проживљеног искуства угњетаваности, упадају у заблуду (психолошког) редукционизма – фиксног закључивања о вишим нивоима стварности на основу нижих. Један од примера представља Универзитет у Шефилду, који је издао указ којим Чарлса Дарвина, због његовог става према еугеници, напада као расисту. Овакво закључивање поручује да би лични ставови научника требало да буду једини водич при процењивању научних тврдњи. Уз то, превиђа да је творац још увек важеће теорије еволуције био и аболациониста ропства.

Други проблем је у интерсекционалности, која значи да би закључивање о некој појави требало да узме у обзир више генеративних механизама који су довели до ње. Да код индентитетских политика није тако, показује пример жена на високим положајима (ректора, декана и слично) на високообразовним установама у Британији, које су повеле кампању за укидање родне неједнакости у зарадама. Док је општи циљ за похвалу, међу овим женама – које се представљају као жртве „мушког стакленог плафона“ („he“ glass celling) – налазе се и оне које припадају најбогатијем слоју, са месечном зарадом од преко 40.000 фунти.

Како ово објаснити, имајући у виду њихову знатну предносту у односу на домаре или портире, међу којима су већина мушкарци? Или у односу на то да је, међу ректорима британских универзитета, преко деведесет одсто њих било беле коже? Зашто „стаклени плафон“ није белачки? Управо је селективно апсолутизовање личног, према Пилгриму, назнака високе аналитичке цене ослањања на идентитетске политике.

Селективна слобода изражавања

Таква цена није једина, што добро показује употреба слободе изражавања унутар идентитетских политика. Она се, зарад конкретних циљева, по потреби и гуши и агресивно примењује. Само једна од оних које су то осетили на кожи је Кари Прејжан, мис Калифорније, која је доживела крах каријере због става према истополном браку.

У финалу такмичења за мис САД 2009. године, где је свака од финалисткиња добила по једно питање од по једног члана жирија, упитана је да ли би све америчке државе требало да легализују истополне бракове, као што је у то време учинио Вермонт. Одговорила је да је сјајно што постоји избор, али да би брак требало да буде између мушкарца и жене и да нико није позван да се у то меша. „Нека ми нико не замери, али то је оно како сам ја подизана и верујем да би то требало да буде између мушкарца и жене“, рекла је Прејжанова.

То ју је стајало титуле мис Америке – изабрана је за прву пратиљу. Сам Перез Хилтон, отворени геј и члан жирија који јој је поставио то питање, рекао је да је зато изгубила круну иако је била фаворит. Но, рекао је и више од тога. На свом популарном блогу Прејжанову је назвао „глупом кучком“ која има само „пола мозга“, те да би јој лично стргао тијару с главе, само да је победила.

Ту није био крај. Од Прејжанове су организатори такмичења за Мис Калифорније тражили да се јавно извини геј заједници. Када је то одбила, покровитељ се окренуо против ње. Кодиректорка такмичења Шана Моуклер изјавила је да је Прејжанова изгубила титулу јер „није у стању да испољи саосећање са свим људима које мис САД треба да представља“.

Потом је оптужена да јој је организатор такмичења за Мис Калифорније, уочи такмичења, платио естетску корекцију груди, што је накнадно оправдало њено друго место. Потом су је покровитељи, због личних фотографија начињених пет година раније, тужили, раскинули уговор са њом и званично јој одузели титулу.

Шта ово говори? Према Пилгриму, левица се окренула гушењу ставова за које мисли да би некога могли да увреде, уместо да их оспори. Не само што је изопштавање појединаца са непогодним ставом погрешно, већ су и поступци попут прозивања и површне примене суфикса „фобичан“ постали импулсивна замена за анализу. Чак и ако су спорни ставови пуни негативних предрасуда, то је лоше, јер „потискивање говора протканог предрасудама не отклања предрасуде“. Другим речима, слобода изражавања је неопходан, али не и довољан услов за напредак демократског друштва.

Опасност се крије у томе што сузбијање непожељних ставова постаје јавна обавеза, која наводно обезбеђује друштвену правду. Али, правда која се обезбеђује селективном применом слободе изражавања може бити једино таква – селективна, а не друштвена. А када није друштвена, онда није ни правда.

Од неједнакости до различитости

Поред аналитичке и демократске, идентитетске политике имају и стратешку цену. Пилгрим подсећа на бунт покрета Црни животи су важни, који је стекао међународну пажњу када је полицијац у Минесоти 2020. убио афроамериканца Џорџа Флојда. Овај покрет се бори против полицијске бруталности према црном становништву, што је по себи добро. Ипак, ово може редуковати проблем јер је реч о ширем обрасцу присилне друштвене контроле, који се тек делимично тиче расе.

Како Пилгрим наводи, не ради се о свим црним људима, већ су жртве полицијске тортуре углавном црни млади мушкарци; нити се ради само о полицији, јер и друге службе присилно затварају људе и контролишу њихово понашање, попут психијатријских установа; црни људи су често сиромашни, а апарат државе се према свим сиромашним људима повремено односи брутално. Иако, према Пилгриму, усредсређивање на лично искуство јесте валидно полазиште за разумевање угњетавања, проблематична је тенденција идентитетских политика да сужавају политички фокус.

Сва је прилика да је штета већ начињена. Да је, куљићевски речено, борбу против економске експлоатације заменила борба против културне дискриминације различитих предзнака (полне, расне, сексуалне, националне). То није смело да се деси, јер је реч не само о различитим, већ и опречним објашњењима супротности у друштву. Док су економско-класни сукоби непомирљиви и опасни по систем, културни су такође опасни – али не по систем.

Нису сви идентитети прогресивни

Ово нису једини проблеми идентитетских политика, али нису ни све идентитетске политике проблем. Иако почивају на проблематичним основама (са којих се једнако могу бранити и шовинизам и педофилија), Пилгрим их хијерархизује. Смешта их у „спектар веродостојности“, где је кључни критеријум веродостојности идентитетске политике њена универзалност. Други чинилац је друштвени значај последица испуњења захтева, а трећи чинилац значај тог испуњења за друге идентитете.

Зато местимични и међусобно посвађани идентитети попут педофилије, трансродности и беле супремације, заузимају доњи крај наведеног спектра. На горњем се налазе покрети усредсређени на искорењивање сиромаштва, али и одбрану права заснованих на полу.

Ово је битно, јер постмодернизам, својим имплицирањем да би сви идентитети требало да буду исте моралне вредности, може да нас доведе у хаос. „Непромишљено слављене различитости у свако доба и под свим околностима ствара онолико проблема колико и решава“, пише Пилгрим.

Где смо скренули, пита се Пилгрим поднасловом књиге. Чини се управо тамо где смо се, задовољени културалистичком димензијом правде, одрекли њеног осовинског антагонизма – економског.