Одлазак Бојане Андрић: Нико није познавао боље Телевизију Београд од ње, уздуж и попреко, некад и сад, одозго до доле

Пре дванаест година написао сам текст о Бојани Андрић у „Политици“. Рекао сам да је она најкрупније име наше телевизије и да ће се то тек видети. Нисам претерао. Очигледно је то ових дана по одјеку њеног одласка. Телевизија Београд је изгубила битан стуб на коме је стајала, ја сам после скоро шездесет година изгубио другарицу, а српска култура велику личност.

Не знам никога ко је код ње имао попуст и никога коме се не би дивила када нешто лепо створи. Строга, а лака на осмеху. Звао сам је из милоште Бојка. Данас ми пада на памет могућа симболика тог надимка која дочарава њен карактер борца. Енергија, упорност, неодустајање, вера у оно што хоће и мора да се уради. Била је поглавица девојачког племена које је научила како се ради и заразила га ентузијазмом за документ.

У драмској редакцији је стекла најбољу другарицу Миру Оташевић. Биле су окружене значајним људима, ваљда их је то научило да од себе направе извор свежих идеја, да отворе врата онима у које су веровале а нису били на видику Клуба књижевника. Мени су изгледале као два веома гласне птице, певале су у редакцији и по ходницима, упадале једна другој у реч, хвалиле и кудиле, чисти ентузијазам и енергија. Тако су биле поносне на оно што су гурале.

Онда је Мира отишла и остала је Бојана загледана у прошла времена. И онда је створила оно по чему је људи знају и што заправо чини њено животно дело: Теветека, Трезор, Редакција за историографију. Дело без круне – није успела у својој највећој амбицији, да оснује Музеј телевизије. Ако она није успела, не знам ко ће.

Искусила је 13 директора телевизије. Већини од њих је подносила писма, описивала шта мора да се уради, које машине да се сачувају, где да се шта смести, како да се осветла образ пред историјом. Чекала је пред вратима велеважних канцеларија, не би ли јој одобрили идеју, ово или оно. Била љута што је најчешће не чују.

Нико није познавао боље Телевизију Београд од ње. Уздуж и попреко, некад и сад, одозго до доле. У сваком ћошку, студију, магацину била је код куће. И разумевала се у програм, у технику, у људе који знају и још више у оне који не знају. Оно мало оних који хоће и колоне оних који неће. Све то, дан и ноћ, радила је бесплатно, волонтерски, последњих двадесет година.

Своју децу Анђелију и Радивоја храбрила је да се боре да постану људи, али ТВ траке је морала да штити јер нису умеле саме. У великим невољама, 1999. године и Петог октобра, направила је читаву мрежу јатака по становима својих пријатеља, склоништа за ту своју немоћну децу.

Разносила их је да преживе под креветима, у орманима, по ћошковима, па када су невоље прошле, по списковима их враћала кући, у депое РТС-а.

Никада је нисам видео да једе, а нисам могао то ни да замислим. Није јој требало, снага је долазила сама од себе, рађала се из главе. Као да је наставила герилско ратовање своје мајке и оца, и спавање и храна су луксуз и губљење времена. О облачењу да и не говорим, демонстрирала је свој нехај према свему што је превазилазило потребу да се само одене. Презирала је тромост, лењост и одлагање.

Нешто сасвим лично, за крај.

Летовала је са својима у татиној кући у Великом Затону код Дубровника. Док је њен муж Влада (њега је звала строго: Владимире!) са мном базао поред мора, Бојка је пеглала и кад стигнемо назад до постављеног стола, све мирише. Лако је погађала око чега смо дангубили: да ли је за историју филма важнија Годарова визија негативног јунака или Бресонова одлука да у главној улози буде магарац Балтазар. Онда смо у троје настављали препирку у којој је владао њен смисао за очигледно. Заносни мирис сунца, младости, мора и руколе греје ме до данас. Дедић би то описао лепше.

Видим само два имена која би морала да имају бисте у зградама РТС-а, Милан Вукос и Бојана Андрић. Авај, искуство ми каже да то не бива по заслузи.

Збогом, драга моја Бојка.