На вест о смрти М. М: Маргинe слободе, jедан давни разговор ca Мирoм Миочиновић

Мирјана Миочиновић је била самозатајна особа. И била је, ако је на мени да судим, једна од максимално пет-шест особа са предратном интелектуалном репутацијом које су кроз пакао и блато деведесетих прошли без мрље. Била је од оних најређих људи за које се каже да након што их направе тај калуп поломе. Била је посебна и била је привилегија имати прилику с њом разговарати и дописивати се. Волео сам је, па се бојим да не склизнем у приватност те још само неколико речи.

Неправедно ју је сводити на удовицу Данила Киша, колико год она, властитом одлуком, последње деценије свог живота проводила првенствено као пажљив заштитник његове баштине. И још: пре осамнаест година, пристала је да урадимо један велики интервју за часопис „Сарајевске свеске“. Мислим да је тај интервју важан историјски извор и важан за „културу памћења“ и да га има смисла поново објавити, у идентичној форми у којој је изворно штампан, са мојим ијекавским питањима и Мирјаниним екавским одговорима. Након скоро две деценије, овај интервју ми делује још драгоценије него у време кад је направљен. Успут, то су уредничке ствари, али, ето, Мирјани је било стало да разговор носи наслов „Маргина слободе“. 

Маргина слободе

Госпођо Миочиновић, рубрика Дијалог у Сарајевским свескама, у којој ће овај наш интервју бити објављен, већ се испрофилирала у неку врсту само формално дијалошке исповијести, а више заправо у монолог у којем особа која одговара прича своју животну причу. Кад боље размислим, није тај концепт далеко од концепта Кишове недовршене књиге Живот, литература. Зато би особа која пита требала, мислим, слиједити примјер Габија Глајхмана. Рачунам да ће будући читаоци ухватити ову алузију. Занимљиво је, међутим, да су учесници многих претходних Дијалога били особе генерацијски блиске и особе које су се цијели живот међусобно дружиле. У том смислу се, рецимо, Андреа Златар у дијалогу са Славенком Дракулић могла присјетити Загреба с краја седамдесетих и почетка осамдесетих, а исто mutatis mutandis вриједи и за Михајла Пантића и Давида Албахарија у истом периоду, а у Београду. Наш Дијалог, јасно је, не може бити такав те сам ја фактички присиљен – послужићу се Кестлеровом дихотомијом на коју сам први пут наишао код Киша – у својим питањима умјесто личног користити цивилизацијско искуство. Хоћу рећи, покушаћу свако питање темељити на неком цитату. А кад Вас желим питати о годинама учења, о студирању у Београду половином и крајем педесетих година (већ) прошлог стољећа, најприје се присјећам Кишовог предговора Преверовим пјесмама и једне реченице из романа Твртка Куленовића Историја болести, реченице која говори о Вама: „За вријеме првих мјесеци студија заљубио сам се у једну прелијепу, помало ексцентричну, и у дискусијама које су вођене послије филмова у Кинотеци изузетно паметну женску која је послије постала његова [Данила Киша] жена.“ Занима ме, дакле, какве су Вам у сјећању те београдске године с краја педесетих и с почетка шездесетих? 

Ја бих, нажалост, врло тешко и нашла саговорника из своје генерације, јер нас је мало преостало, а међу овима још је мање оних које би занимало чега се ја сећам и шта мислим о тим временима. Уосталом, разговор о „прошлим временима“ с људима из исте генерације увек помало личи „на сентименталну шетњу гробљем“ (Крлежа) и зато је мени драго што с Вама водим овај „дијалог“. Завидим Вам само на вашој позицији, јер бих се и сама радије користила цивилизацијским него личним искуством.

Рећи ћу Вам најпре шта је мене, из тог личног искуства, припремило да кроз те педесете прођем с непомућеним осећањем радости, упркос свим прикраћеностима. Свешћу разлоге за то на једну једноставну чињеницу: нико од мојих ни даљих ни ближих рођака није у том рату убијен нити је ико од њих, што је много важније, бар за мене, некога убио. Дакле, нисам доживела невоље побеђених нити привилегије победника. Провела сам детињство „онако како мом скромном сталежу приличи“. А сукоб између „партизана и четника“ (да на то сведем опозицију победник/побеђени) био је изван мог интересовања захваљујући двама искуствима која ћу поменути.

Прво се тиче четника. Било је касно пролеће 1944, почетак савезничког бомбардовања Београда, и цела се моја породица склања у једно од приградских села (Велики Мокри Луг). Село је пуно четника јер се припремају за повлачење с Немцима. (А они су данас, у том истом граду, законом изједначени с партизанима!) Кућа у којој живимо одвојена је оградом од црквене порте. Једног дана кроз ту исту ограду (тарабу) посматрам нумеру једног пеливана који у једном тренутку леже леђима на гомилу иситњеног стакла и тражи од присутних да му неко скочи на груди. Издваја се један млад, снажан четник (а сви су и иначе пуцали од здравља) и почиње немилосрдно да скаче по грудима оног несрећника. Овај све отрпи. Када је устао, низ леђа, инкрустрирана стаклом, сливала се крв. Прича о четницима за мене је била завршена.

Долази ослобођење. Ја сам у трећем разреду основне школе, захваћена пионирским заносом. Један од задатака био је да прикупљамо одбачене конзерве и да их доносимо у школу како би се оне „прерадиле“. Ми, ђаци, идемо од куће до куће, вучемо џакове, скупљамо конзерве од врата до врата, трагамо за њима по двориштима и бог сам зна како остајемо живи упркос силним посекотинама од лима. Све то довлачимо у школу, остављамо у школском дворишту у којем то месецима труне... Овај призор нашег узалудног рада ставио је тачку на мој пионирски занос. Од тада, ја сам само послушно дете и штребер на кога би данас упирали прстом.

Из те драговољне изолације излазим почетком педесетих фасцинирана неким необичним људима, тек коју годину старијим од мене, за које чујем да су „егзистенцијалисти“. Били су то углавном сликари које виђам на концертима, (једина „забава“ на коју ми отац дозвољава да увече изиђем). Ту упознајем најпре Уроша Тошковића, затим Леонида Шејку. Једино Тошковић нема отпор према мојој мешавини знатижеље и страха која је другима очигледно личила на „малограђанско“ пренемагање. Он је први „слободан човек“ који постаје мој добар пријатељ.

Године 1954. уписујем се на новоосновану групу за Општу књижевност са теоријом књижевности (тада на Филозофском факултету), дакле спадам у прву генерацију њених студената, међу којима је и Данило. (Ја обично само с пријатељима о њему говорим не додајући уз име и његово презиме Киш.) Ма како то звучало патетично, морам рећи да је сусрет с њим за мене био судбоносан. Ја просто немам друге речи за једну приврженост у чијем знаку протиче мој живот више од педесет година. (Настојаћу да се у нашем даљем разговору не користим оваквим формулацијама.)

Мислим да сам му у тим младим годинама задала много муке, да је моју суздржаност погрешно тумачио, да је њему, младићу опрљеном „ватром пакла“, преосетљивом, моје понашање личило на надменост „девојака из добрих кућа“, о којима већ тада, као слободан човек, говори с иронијом. (У Мансарду је уграђено нешто од тог „горког талога искуства“ са мном.) Виђамо се на часовима, у Народној библиотеци, повремено на концертима, на које углавном долази због мене (међу писцима је мало меломана, сликари су много приврженији музици), у кинотеци о чијем би утицају на нас било претенциозно да говорим после Данила и Твртка (узгред: лепо је пронаћи трагове о себи у сећањима других људи).

У тим годинама ја врло мало знам о мучним странама Даниловог детињства и младости. Већ тада он осећа да има „нечег зазорног у патњи“, нечег готово недоличног у „злоупотреби сећања“. О свему томе сазнајем много касније, у заједничком животу, који започиње 1962, па и то тек кад све буде савладано писањем. Верујем да сте у књизи Складиште, у којем је сабрана његова прозна оставштина, пронашли један кратак списак тема које нису ушле ни у Башту, пепео ни у Ране јаде. Набрајам их: Сељак ме дави; Бичевање; „Мали гаде“; Хлеб; Колачи итд. Ето, никад ми о томе није говорио, а иза тих се назнака крију догађаји који су страшнији од свега што је описао у својим књигама.

Како сам током студија две године боравила у Француској, радећи у породицама (води се рат у Алжиру, много је официрских жена, антипатичних, надмених, са пуно деце – јер ваљда и то улази у дуг војника према отаџбини – и тако има много посла за студенте са свих страна), ја нисам сведок Данилових књижевних почетака, нарочито важног раздобља његове сарадње у Видицима. Изван сам, дакле, и књижевног живота тих година. Но ако погледате текстове из књиге Varia лако ћете закључити да је то већ време отворености према свету. Ми тад већ имамо преводе Пруста, Џојса, Броха, Жида, Фокнера.

Ми нисмо одсечени од света идеја, ми нисмо изван историје идеја и стилова. И то сам увек сматрала нашом непобитном и суштинском предношћу у односу на земље Источног блока, што је нарочито постало очигледно шездесетих година (ваљда се зна да мислим на прошли век). Не можете имати такав уметнички процват на голој ледини опресивне идеологије. Погледајте само Совјетски Савез. Са доласком Стаљина на власт, са ликвидацијом великих писаца из двадесетих или њиховим ућуткивањем, то је уистину „пуста земља“, и то не само због заразног страха већ и зато што нема струјања идеја. У време „перестројке“ показало се да нема ничег у тајним претинцима уметника, да нема бункерисаних рукописа – где идеологија запуши све пролазе новинама асфиксија је неизбежна. 

У свом ослањању на документе, а кад је ријеч о седамдесетим годинама прошлог стољећа споменут ћу два писма упућена Бориславу Пекићу, а објављена у књизи Кореспонденција као живот. Прво од та два писма потписао је Данило Киш, а написано је у Француској, у Жентијиу шеснаестог јула 1970. године. У њему између осталог стоји: „Мира такође вредно ради на својој тези. Скоро никог не виђамо или сасвим ретко. Љубу Поповића, Даду...“ Непуну годину дана касније (седмог јуна 1971. године) писмо Пекићу из Београда потписујете Ви, а у њему стоји: „Рад више-мање траљав, мада су ми планови огромни.“ Желим Вас, дакле, питати о животу с Кишом у Француској и Београду крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, о времену кад Ви пишете своју докторску тезу, а Киш пише Пешчаник. Нешто се, наравно, наслућује из ових писама: много рада, потмуло незадовољство, дружење са сликарима... Чега се још сјећате из овог периода?

То није наш први заједнички боравак у Француској. Од 1962. до 1964. живимо у Стразбуру где је Данило лектор за српскохрватски. (Тај боравак у Француској не би био могућ без свесрдне подршке нашег драгог професора Војислава Ђурића, оснивача наше катедре, јер у то време добити државну службу у иностранству као непартијац, како се тада говорило, био је случај без преседана.)

То су за нас необично важне две године, у првом реду, наравно, за Данила. За те две године написао је Башту, пепео, превео Корнејевог Сида, Кеноове Стилске вежбе, допунио своје преводе Адија, заједно смо превели Лотреамонова сабрана дела која су, поред Малдорорових певања, обухватала још и поезију и писма. Обишли смо Шпанију – Франкову, не заборавите – са нашим пријатељем, лектором за пољски, Владимиром Крижинским (који се, наравно, никад више није вратио у Пољску и сад је веома цењен професор компаратистике у Монтреалу). Овај пут кроз Шпанију омогућио нам је увид у другу врсту ауторитарног режима, суморног, клерикализованог до опскурантизма. Данило се тог пута ретко сећао. Мислим да га је то подсећало на клерикалну, фашизовану Мађарску његовог детињства. У Складишту, међу белешкама из 1978, наћи ћете једну која гласи: „Шпанија 1964: Да ли сам икад био у Шпанији: Пешчаник“. У Пешчанику („Белешке једног лудака“, ИИ, 20) описана је paella valenciana као „далеки митски пејзаж“. Но, очигледно, није све предато забораву, јер цитирана белешка сведочи о покушају, па и потреби, да се тог путовања сети.

Наш повратак у Београд, у лето 1964, означио је почетак интензивног дружења са Леонидом Шејком, Маријом Чудином, Радомиром Џонијем Рељићем и читавом свитом њихових пријатеља, међу којима, чини ми се на срећу, осим Данила и Марије, није било писаца као сталних чланова. Ја никад нисам видела на окупу луциднијег, ојађенијег и веселијег света. Они су сви скупа били једна стилска фигура – оксиморон.

Био је то истовремено један високо политизован свет у којем сам ја имала само улогу једног од сапутника који је прихваћен као равноправан саговорник. Већ смо у то време знали све што се и у свету могло знати о совјетским логорима, ту су Шејка и Данило, вукући своје гитаре од једног до другог места наших састанака, певали Окуџаву, логорашке песме, расправљало се о уметности, стално смо једни од других нешто сазнавали, нешто научили.

Допуштам себи да кажем да су то била последња дружења старинског кова која знају за срећу заједништва, међусобног поштовања, интересовања за оно шта други ради. Но оно што сматрам посебно важним, а што је, очигледно, последица нашег увида у деструктивну снагу комунизма, у његово систематско затирање слободе не само у Совјетском Савезу већ на целокупном простору његовог утицаја, ми смо знали да ценимо, неупоредиво више од осталих, ту маргину слободе која нам је била остављена. Систем на чијем смо рубу живели тих шездесетих година, нећете ми веровати, био је за нас углавном предмет шала. Нисмо живели у страху од њега, а наши су разговори били слободни јер смо имали поверење једни у друге.

Узгред речено, на моје је име – а на моју изричиту жељу, како би прималац био што неутралнији – годинама, без застоја, стизао руски емигрантски часопис Посев. Препоруку да га бесплатно добијам дао је мој стари друг са студија, Михајло Михајлов, у једној краткој паузи између две робије. Наравно, када је Миша, само што се домогао слободе, са Шејком и неким пријатељима из Задра и Загреба, покушао да оснује независни часопис с политичким претензијама, изнова је доспео у затвор у којем је и Шејка, из истог разлога, провео неких месец дана.

Причам ово да не бисте помислили како смо ми гајили илузије о свету и систему у којем живимо. Понављам, ми смо, због увида у његову правоверну верзију, знали да ценимо оно што је нас у првом реду занимало, а то је та маргина слободе сазнавања и изражавања. Зато нико из тог круга људи није упао у клопку шездесетосмашког левичарског заноса. Тај их је покрет, на чијем су челу углавном била „деца комунизма“ (међу њима и Љубиша Ристић и Милорад Вучелић, будуће жестоке присташе Мирјане Марковић и Слободана Милошевића), чак и плашио.

(Не могу да не додам, гледајући из данашње перспективе на те године, да је ондашњи режим имао много више слуха за праве вредности од овог данашњег. Примера ради: Рељић је био најмлађи добитник у историји престижне Политикине награде за сликарство /1965/ и Прве награде на III тријеналу југословенске уметности у Београду /1967/. Шејкине је слике откупио Музеј савремене уметности још за његовог кратког живота /умро је 15. децембра 1970/, Данило је добио НИН-ову награду за Пешчаник 1973. Појава тим чуднија кад се зна, а знало се и тада, да је Рељићев отац био краљевски официр близак Дражином покрету и да су га убили партизани те му се и гроб не зна, а Шејка син руског емигранта који није има никаквог разлога да буде близак комунистима. Данило добија награду у часу кад су миљеници српских власти представници такозване стварносне прозе, тог првог плода на стаблу народњачке књижевности и целокупне будуће турбофолк културе, завршно са сабором трубача у Гучи коју „ко не воли не воли ни Србију“, како би рекао њен премијер Војислав Коштуница.)

Данило је у то исто време имао и књижевно братство по сродности са Пекићем, Мирком Ковачем, Филипом Давидом и Миром Главуртићем. То су биле књижевне сеансе (ако се не варам, углавном код Пекића) у које нико други није имао приступа. Мало знам о томе, осим да су једни другима читали своје текстове. Не верујем, међутим, да су при том били смртно озбиљни.

Опростите за овај предугачак увод у одговор на Ваше питање, али нисам могла да прескочим неких шест година живота које су ми можда најдрагоценије.

Дакле, 1970. Данило и ја проводимо у Паризу шест месеци, од тога четири у атељеу Петра Омчикуса, у Жентијиу, предграђу Париза, удаљеном од Монпарнаса и наше омиљене кафане „La Rotonde“ само неколико станица метроом. Добила сам шестомесечну стипендију од Француза, захваљујући тадашњем културном аташеу, господину Мишелу Сјами који нам је био пријатељ. Припремам тезу о Антонeну Артоу кога сам открила за време нашег боравка у Стразбуру (завршићу је тек седамдесет четврте).

Никада свој рад нисам стављала испред Даниловог, не зато што сам великодушна већ зато што сам, на срећу, довољно паметна да проценим шта је важније. Моје дивљење за дар, не само Данилов, већ многих од оних које сам поменула (мислим на Шејку, Чудину и Рељића, у првом реду) било је готово облик религиозности, једине за коју знам. И ако се усуђујем да нешто код себе похвалим, то су способност да га препознам и слух за уметничку вредност, слух који је Данило поштовао колико му се чудио (он је искрено мислио да тај слух поседују само уметници, они прави).

То „потмуло незадовољство“, које с правом осећате у мом писму Пекићу из 1971, повезано је с мојом несигурношћу које се сигурно никад не бих ослободила (мада никад сасвим) да није било Данила.

Што се тиче дружења са сликарима које Данило помиње, то је већ далек одјек неких некадашњих блискости. Дадо је Данилов друг са Цетиња, три године старији од њега, кога ја лично тек тада упознајем. (У Видицима, децембра 1955, појавио се његов портрет Данила, чудесан, потресан и нажалост изгубљен. Фотокопирала сам га и он је објављен у првом издању Горког талога искуства.) Дадо, међутим, живи у Ерувалу, селу доста удаљеном од Париза, где га и посећујемо, а потом ретко виђамо. С Љубом смо блиски, он и његова супруга, архитекта Наташа Јанчић, увек су били спремни да нам помогну, али Љуба није саговорник, он је егоман, опседнут бригом за своје тело, продајом својих слика и научном фантастиком. А чему то води најбоље показује његово понашање деведесетих: он велича Милошевића, „праведну српску ствар“ док његове слике красе највеће београдске хотеле...

A propos Пекићеве кореспонденције, знаковити су ми неки оновремени приватни одјеци и реаговања на фамозни Кишов есеј о национализму из којих као да се већ могу предвидјети трагични догађаји из деведесетих, а и понашање неких писаца и интелектуалаца у та зла времена. Још у мају мјесецу 1974. године, рецимо, Драгослав Михаиловић из Бордоа пише Пекићу како је срео Киша, како о споменутом есеју о национализму „не мисли ништа лепо“ те како сматра да је политички дио есеја „напросто дегутантан“. Исто тако, Михаиловић мисли да зна шта Киш мисли о њему („Он одлично зна да ја нисам никакав националиста“), те – кад смо већ код дегутантности – збиља дегутантно завршава: „Причати са Кишом последње две-три године за мене је исто такво задовољство као што је чучати у говнима до гуше и ја сам се после тог разговора управо тако и осећао.“ Кад се у сјећањима вратите у то вријеме, да ли је стварно – како би казао Боб Дилан – линија већ била повучена? (Можда овдје вриједи цитирати и Ваше ријечи из интервјуа који је 1996. године водио покојни Франо Цетинић, оно мјесто гдје говорите о „раном доказу да су комунисти и националисти увек имали неку 'тајну везу', да су увек били упућени једни на друге“.)

Многе се ствари мењају у нашем друштву од самог почетка седамдесетих. Имате најпре „маспок“ у Хрватској и његово гушење, па крах либерала у Србији (можда и зато да би се успоставила равнотежа у кажњавању та два већ тада потмуло антагонистична супарника). У Србији имате прве знаке, ако не гушења, оно свакако све већег маргинализовања свих модерних покрета, пре свега у књижевности. Тада и настаје појам такозване стварносне прозе, неприкосновеног миљеника официјелне критике. А она није „стварносна“ зато што је истинита већ је „истинита“ зато што је описана „стварност“ (било савремена било историјска) „чисто“ српска. Но то стање најбоље дијагностикује сам Данило у текстовима који претходе интервјуу из 1973. где је и гласовит (и убрзо озлоглашен) одељак о национализму, касније цитиран у Часу анатомије. То су два краћа текста („Ми певамо у пустињи“ из 1971. и „За плурализам“ из 1972), оба укључена у књигу Homo poeticus и боље је да их неко данас прочита но да их ја парафразирам.

Што се пак Драгослава Михаиловића тиче, никад у том драгом човеку из првих година нашег познанства крајем шездесетих нисам могла да наслутим једног махнитог националисту из ових последњих година. Знам за његов и Данилов сукоб у Бордоу, сукоб којем нисам присуствовала, иако сам тада била у том граду, али ми је Данило, по повратку кући, говорио о њему с оним ужасом у очима који сам потом изнова видела тек кад је, само две године касније (1976), почела афера око Гробнице за Бориса Давидовича. 

А што се поменутог писма тиче, које госпођа Пекић, приређивач преписке, није нашла разлога да цензурише (што, уосталом, и нема право да чини) иако је цензурисала сва „недолична места“ у писмима свог мужа, оно ме је поразило. Моја је реакција била следећа: из Данилове оставштине фотокопирала сам текст којим он са жаром препоручује Галимару да објави Михаиловићев Петријин венац, на њеном сам крају дописала само, као у каквој научној фусноти, „Упоредити: Борислав Пекић, Кореспонденција као живот, стр. 355“, ставила у коверат на чијој сам полеђини написала своје име, презиме и адресу и послала му на САНУ. Његове ми реакције на то нису познате, али симптоми његовог ужареног националистичког лудила не само да не слабе, већ сада добијају готово гротескне размере.

Била би предуга прича о вези између комуниста и националиста и за њено образлагање има много компетентнијих људи од мене, рецимо госпођа Латинка Перовић. Она се за ову прилику може свести и на неколико Данилових реченица из двадесет прве „Варијације на средњоевропске теме“ (1986): „Српска култура, везана кроз историју у првом реду за Русију и православље, још чува у себи ту мистичну везу. Српски национализам се храни митологијом словенском и руском, чак и онда кад одбацује бољшевизам: православље и руска књижевна традиција, панславизам и Достојевски (...) имају данас исту привлачност као Блокова песма о Скитима, Јесењин или Мајаковски. (...) Ту се укрштају, дакле, два мита: панславизам (православље) и револуционарни мит. Коминтерна и Достојевски.“

(Узгред: ову је тему избацио из издања „Варијација“ у часопису Књижевност, 1990, њен главни уредник Вук Крњевић, мислећи да поседује једини примерак тог текста и да је он први који га објављује. Текст је иначе први пут штампан у часопису Градац још 1987)

Ова се прича може завршити двема чињеницама. Борислав Михајловић Михиз, усмени пропагатор ове привидне мезалијансе, завршио је свој живот, бар тако сам чула, дубоко ојађен последицама свог кафанског лапрдања, којим је пре свега увесељавао српске комунисте. Данас Томислав Николић, тренутни лидер радикала, види Србију као једну од руских губернија, а политика пара Тадић–Коштуница настоји да ту визију и оствари. 

Осамдесетих година Киш пише Енциклопедију мртвих, а насловна прича ове књига посвећена је Вама. (У својој изврсној монографији Викторија Радич каже: „Није тајна да је М. којој је ова новела посвећена, и која је уснила сан о библиотеци, заправо Мирјана Миочиновић.“) То је такођер и вријеме Кишовог џојсовског прогонства. Данас је модерно мистифицирати Кишово „предосјећање грађанског рата“ (Ђерђ Конрад чак тврди да је Киш дословце рекао да ће у ратном распаду Југославије Босна најкрвавије проћи). Како у Вашем сјећању изгледа та деценија која је претходила крвавим деведесетим?

За мене лично то је једно суморно раздобље. Данило и ја се растајемо 1981. Коју годину касније умире моја драга пријатељица Марија Чудина (1986), те исте године лекари у Америци констатују Данилу рак на плућима. Следе три страшне године неизвесности и наше блискости „с ону страну добра и зла“ и његова смрт 15. октобра 1989.

У првој половини те деценије ја готово да не региструјем појаве у друштву, у некој, до тада мени непознатој усредсређености на себе саму. У мени се буди стари штребер, ја готово никуд не излазим и много радим (пишем есеје који ће касније ући у књигу Позориште и гиљотина, преводим неке књиге из теорије позоришта и књижевности, Жерара Женета и Ан Иберсфелд, рецимо). То су и године мог лепог пријатељства са Мирком Ковачем и његовом супругом, сликарком Слободаном Матић. Године дружења са Предрагом Чудићем, Ибрахимом Хаџићем, Милишићем и Јеленом Трпковић (у то време они често бораве у Београду). Има и других, али они већ не завређују да их се сетим.

Из тих раних осамдесетих година памтим још само нереде на Косову и жестоку репресију српских власти над косовским Албанцима, памтим своје студенте Албанце који због тих догађаја напуштају студије и одлазе из Београда и сећам се да сам на једном часу упутила у своје име извињење због поступака српских власти према његовим сународницима мом тадашњем студенту Уликсу Фехмији, сину Бекима Фехмије и Бранке Петрић. На тај ме је догађај, пре коју годину, у Сарајеву, подсетио Мирсад Тука, мој студент из Уликсове генерације и класе, и било ми је драго што се и он тога сећа.

Од часа кад Милошевић долази на власт попут каквог пучистичког генерала, ствари се драстично мењају, тако драстично да нема те личне невоље која би вас спречила да те промене запазите. Доста сам говорила о тим годинама, на начин на који сам знала и умела, у неким својим текстовима и интервјуима с почетка деведесетих укљученим у књигу Немоћ очигледног (Београдски круг 1997) и волела бих да овом приликом поштедим себе, не сећања на те године (оне су, уосталом, уписане у виду последица у садашњост и сећање на њих не може се избећи, оно је чак и пожељно), већ понављања.

С Данилом сам у тим годинама мало разговарала о политици, све је у њој тад било тако неподношљиво вулгарно, тако застрашујуће масовно вулгарно да се о томе није могло разговарати с неким ко је смртно болестан. Његово се време није смело на то траћити. А то да је он све видео и разумео било је јасно. Да ли је баш рекао оно што Конрад тврди да је рекао и могућно је и вероватно, али непровериво. Али постоји и писана потврда тих његових слутњи.

На питање италијанског новинара, како би сажето описао југословенску стварност 1988, Данило је одговорио:

„Ризик комадања и грађанског рата потенцијално постоји, али желим да будем оптимиста, иако су тежње у корист југословенског јединства у мањини. Постоје трагови прошлости, дуго времена скривени, који сада са жестином избијају. Морамо да преживимо и не заборавимо своју европску матицу. Једна књига о Југославији? Описао бих Гаргантуе и Пантагруеле, које раздире огроман апетит, и скуп учењака, комунистичких и некомунистичких, који говоре, чак и међу собом, један неразумљив језик и не успевају да комуницирају са становништвом.“ (Горки талог искуства, Просвета, 2007, стр. 305).

Истовремено истиче, у другом интервјуу из исте године, да „више није могућно индивидуализовати суштинске разлике између Југославије и других земаља Истока“, дакле свестан је Милошевићеве ауторитарности и сенке коју он баца на целу земљу.

Енциклопедија мртвих коју помињете на почетку питања изван је контекста ових догађаја, њена се фабула завршава када ова стварност започиње. Посвећена је мени, а говори о животу мог оца који је умро на самом крају 1979. Примила сам је као ex voto и у своје и у очево име. То је све што могу да кажем о причи коју многи сматрају једном од најлепших у историји светске књижевности. 

Почетком октобра 1991. године Ви чините један истински частан потез, потез који је, колико знам, био не само први него и једини примјер таквог антиратног ангажмана. Мислим, наравно, на Ваше писмо декану београдског Факултета драмских уметности, писмо које ћу овдје цитирати у цијелости јер мислим да је и те како важно, не само у Вашој биографији него и у – ма како то звучало – интелектуалној историји јужнословенских народа:

„Декану факултета драмских уметности
Суочена са ужасним разарањем земље коју и даље сматрам својом домовином, са дивљачким рушењем највреднијих споменика културе у чијим су оквирима настале и оне вредности о којима предајем на овој школи, с неизмерним људским страдањем, а свесна чињенице да у томе и као жртва и као рушитељ има крупног удела и народ коме сама припадам, вођена дубоким осећањем огорчености и стида, ја Вас обавештавам да у оваквим околностима не могу и не желим да држим наставу на Факултету који није нашао начина да се свему томе успротиви. Са данашњим даном, дакле, ја престајем да држим наставу из предмета Историја југословенског позоришта и драме у наредних месец дана. Молим да ми се обуставе сва новчана примања за месец октобар, а уколико за то време у овој земљи не буде успостављен мир, ја ћу напустити ову школу.
Београд, 7. октобар 1991.“

Поштоваоци поезије Милана Милишића сјетит ће се да ово пишете непосредно након његове трагичне смрти, а Ви сами сте негдје Милишићеву смрт навели као непосредан повод за овакав Ваш чин. Волио бих да ми кажете нешто о Вашем животу у Београду у првој половици деведесетих, о посљедицама овог Вашег писма, о томе како сте доживјели рат који се показао чак и ужаснијим него се с јесени 1991. године чинио? У свом есеју о Кишу Сузан Зонтаг пише како су Сарајлије за вријеме опсаде жалиле што Киш није жив, жалиле су што нема њега да дигне глас против дивљаштва, њега који је био – како је речено још прије формалног распада Југославије – посљедњи југословенски писац.

Хвала Вам што сте у целости навели ово писмо јер ја сад не морам да препричавам догађаје и говорим о поводима свог одласка с Факултета драмских уметности. (Када сам почетком двехиљадите имала проблеме да добијем хрватску визу, због чега нисам отпутовала на један скуп о Артоу на који су ме позвали, у шали сам рекла да уместо надокнаде за губитак десет година радног стажа због рата у Хрватској ја, ето, не могу у њу чак ни да уђем. Но, било па прошло.)

Нисам имала никаквих последица, никаквих озбиљних последица, због свог протеста, иако је о њему било речи у штампи, поред осталог и у Времену. Сагласност већине с Милошевићевим режимом, и пре свега с његовом ратном политиком, учинила је непотребном било какву реакцију власти. То би било исто као кад би прекинули неку велелепну војну параду због једног транспарента на којем пише „Нећемо рат!“

Добила сам писмо од тадашњег декана мог факултета, а као одговор на моје (нема га међу живима и стога не желим да му помињем име). Имам то писмо негде међу папирима, али је било тешко пронаћи га и понешто цитирати овим поводом. Сећам се само једне реченице са краја писма, која отприлике гласи да би он порушио и задарску катедралу, ако би тако спасао бар једног српског војника... Да, сећам се и једне „утешне“ реченице коју ми је упутио један иначе мени врло драг колега кога и данас веома ценим, а она гласи: „Мирјана, и ја бих учинио исто да мислим као ви“. Већина осталих ми је „скинула поздрав“, како би рекли Далматинци. А ни студенти се нису претргли у жељи да ме подрже.

Реакције су биле нешто оштрије после мог интервјуа на телевизији Студио Б (1994), само месец дана пре него што је Милошевић сменио целу редакцију и последње слободно јавно гласило од утицаја коначно ставио под свој „високи надзор“. Ту сам говорила највише о рату у Босни и јако ми је жао што нисам могла да дођем до снимка и тај разговор унесем у књигу Немоћ очигледног. Ту, поред осталог, говорим и о протофашистима са свог факултета, Небојши Пајкићу и Исидори Бјелици. Уследио је одмах Пајкићев телефонски позив у којем су се смењивала ласкања с претњама. Од тада тај карневалски пар не пропушта прилику да ме помене у својим „наступима“, нарочито И. Б. (Пајкић је, узгред речено, пре тога био стидљив, преплашен, али одличан студент.)

Убрзо сам имала част да ме Филип Давид позове да будем члан управног одбора (не знам тачно како се то звало) тек основаног Београдског круга. Били су ту, поред Давида, још и Иван Чоловић, мој стари друг с факултета, Миладин Животић, главни покретач свег нашег каснијег рада, организатор свих наших сесија које су, надам се, оставиле некаквог трага о (не)узалудности наших напора, и Обрад Савић, да само њих поменем. На тим сам сесијама упознала много драгих људи, склопила пријатељства која су ми много значила и данас ми значе (пре свега она са Лулом Микијељ, Јасном Богојевић и Халилом Тиквешом).

За мене лично најпресуднија, најблаготворнија је била обнова, тачније учвршћивање пријатељства са Миодрагом Мишом Станисављевићем. Та непоновљива особа које већ две године нема међу нама, тај чудесни песник, заправо тих и повучен човек, изнео је сам на својим плећима највећи део тог ужасно великог напора да се истини погледа у очи и да се о њој говори несуздржано, без трачка аутоцензуре и без и најмање одступнице. Сарајево ни дана данашњег не зна каквог је заштитника имало у том човеку. Пре две-три године предложила сам Ивану Ловреновићу да објави у издању сарајевских Дана избор из Мишине поезије и његових текстова из колумне „Умор у глави“, које је од 1994. до пред крај живота (2005) објављивао у београдској Републици. Послала сам му на увид и неколико Мишиних књига. Одговорио ми је да се Дани више не баве издаваштвом... Нисам тај податак проверавала, али знам да је које среће и правде једна би улица у Сарајеву морала носити његово име.

Много ми је значило и оснивање Центра за културну деконтаминацију на чијем је челу од почетка до данас Борка Павићевић. За разлику од Мише Станисављевића њу у Сарајеву сви знају и не морам је описивати нити хвалити.

Мој лични рад био је концентрисан на сређивање Данилове оставштине, на припремање његових сабраних дела (БИГЗ, 1995) чије је поновно објављивање, овог пута у Просвети, управо завршено. То је једини посао којим сам могла да сачувам личну равнотежу и који сам сматрала уистину нужним. Све остало би било, ако би га било, плод таштине.

Овај Дијалог радимо за Сарајевске свеске, часопис којему је један од циљева спајање „покиданих веза“ у култури (или културама) јужнословенских народа. Прошле године, ја сам био промотор једног издања овог часописа, а на промоцији сам прочитао одломак из Вашег излагања које сте имали у Греноблу 1996. године, а на тему „Разарање јужнословенског културног идентитета“. Рекли сте тада, између осталог, и ово: „Дошло је до потпуног прекида комуникација међу народима, до потпуне изолације сваког од њих. (...) Сви су ти народи сад опседнути жељом да се потврде у такозваном великом свету а да за то имају још мање изгледа но што су га имали док су представљали хетерогено заједништво под окриљем екс-Југославије. (...) свака се од тих малих, изолованих култура претворила у јефтине базаре национално 'чисте' робе, без икакве моралне и естетске релеванције за било кога изван тих уских миљеа“. Да ли и једанаест година касније мислите исто или сте мало ревидирали ову невеселу оцјену?

Не мислим исто, што не значи да тиме доводим у питање свој ранији суд. А каква је ситуација данас? Пре свега, на свим смо странама суочени с оним што називам „вишком надахнућа“. Књиге се пишу брзином писања новинских чланака, филмови се снимају брзином снимања сеоских свадби и мање-више истог су квалитета, праве се позоришне представе, по стилу старинске, а бивају прихватане као чудо новине и тако редом. И шта у таквим условима значи жива „културна размена“ чији смо сведоци и од које је она користи?

Да ли је она последица духовне сродности, да ли иза ње стоји блискост сензибилитета, не знам и не проверавам. Довољно сам стара да себи могу допустити луксуз (не баш апсолутне) незаинтересованости. Ви ћете пре моћи да процените природу и квалитет тих размена и да ли су оне нешто више од пуке трговачке размене, а по принципу: ми вама Лепа села лепо горе, ви нама Ничију земљу иако је у оба случаја, дозволите ми да то кажем, у питању осредња роба, неуверљива и дословно бласфемична у односу на ужас догађаја о којима говори.

Ја лично једино желим да видим аутентична документа о опсади Сарајева, рецимо, о рушењу Старог моста у Мостару, документа о Сребреници (о једном сам мародерском извештају о паду Сребренице писала у Нашој Борби већ 18. јула 1995. и тај ми је документарац, иако пропагандан и славодобитан, открио више и већ у том часу, од свих каснијих сведочења, усмених и писаних). Најпоразнији, у сваком случају, био је за мене филм о стрељању шесторице Бошњака, које су извршили чланови такозване паравојне, а заправо регуларне јединице „Шкорпиони“. После тих призора окрутности и бестидности схватила сам која је граница после које неповратно нестаје свака људскост. И шта у односу на то значи она филмска лакрдија, о којој знам само из прича, често ласкавих, о судбини двојице хомосексуалаца, ваљда једног Србина и једног Бошњака, и њиховим мукама!

И у ратном раздобљу, морам рећи, било је мало оних који су сачували част својих уметничких професија. Мислим у првом реду на писце. Посебну нелагодност изазивају у мени они „великани“, а многи су, знате и сами, баш из Сарајева, који су напуштали брод у пламену да би склонили своја осетљива бића на сигурнија места. А потом тамо писали неке своје књижурине, преко потребне човечанству, попут оне о баштама, рецимо.

И завршићу с овим. Већ сам добро опрљила прсте вадећи кестење из ватре на тему стања у култури, могли бисте и ви млађи да преузмете посао. Под условом да није сасвим уништена „критичка функција“ људског просуђивања, а критика постала само „комерцијална промоција“, како тврди Касторијадис. Књига из које цитирам објављена је десет година после његове смрти (умро је 1997) и наслов јој је Прозор на хаос (Fenêtre sur le chaos). Звучи ми као парафраза оне реченице Жоржа Батаја коју је Данило узео за мото Енциклопедије мртвих. Она би у преводу гласила: „Моја љубав гледа на смрт као прозор на двориште“.

Овом бих реченицом могла да ставим тачку на наш разговор и на крају Вам захвалим на подстицајним питањима којима се из мене, већ превише „с ону страну“ свега, понешто могло извући.

Сарајевске свеске 17, март 2008.