На вест о смрти Божa Копривице: Пролеће, и само живот има смисла štampaj

На десној обали Сене, на северу Париза, један на други се наслањају десети и осамнаести арондисман. У десетом је Северна железничка станица, у десетом је дворана Батаклан, у десетом је живео Данило Киш. У осамнаестом је Монмартр, у осамнаестом је Црква Светог срца, у осамнаестом, у кварту Ла Шапел, на Булевару Неј је Адидас арена у којем своје домаће утакмице игра Кошаркаши клуб Париз.

Последње зимске вечери 2026. КК Паризу је гостовао КК Партизан. Нико боље од Боже Копривице не би написао путопис од Кишовог стана до Адидас арене, тих непун сат лагане шетње, путопис у који би стало све: од поезије од музике, од лопте до трагедије, од зиме до пролећа, од живота до смрти.

Киш, Борхес, Копривица

Божо је био као време, Божо је као време: ако знаш ко је, знаш, ако не знаш, џаба ти је објашњавати. Он је успео да му у најкраћу могућу биографију, ону са надгробника, са крста, из читуље, стане све и не стане ништа: Никшић 1950. - Београд 2026. Година која сече двадесети век напола и прва година друге четвртине двадесет и првог, главни град севера Црне Горе и Старе Херцеговине и главни град Србије и Југославије.

Вршњак Ен Карсон, Тома Петија, Шантал Акерман и Џона Сејлса, рођен у години у којој је Хемингвеј објавио „Преко реке и у шуму“, а Октавио Паз „Лавиринт самоће“, години у којој је Били Вајлдер снимио „Сансет Булевар“, у којој је Мерилин Монро блеснула у Хјустоновој „Џунгли на асфалту“, години „Рашомона“ и „Све о Еви“, година „Острва с благом“ и „Рио Грандеа“.

Онда, што је Божи, да се не лажемо, можда било и најважније, година Светског првенства у фудбалу, одржаног у Бразилу, оног с највећим изненађењем у финалу свих времена, оног кад је мали Уругвај победио фаворизованог домаћина. Југословенски шампион је био Хајдук, у једној јединој сезони у историји југословенског клупског фудбала да је неки тим освојио титулу без изгубљеног меча. Ипак, фудбал се игра због голова, а најбољи стрелац је био Марко Валок из Партизана.

Годишња доба живота

Како је рођен претпоследњег дана зиме 1950, своје прво Светско првенство пратио је ембрионално, а двадесето ће, ево, да прати попут Рикарда Реиша из Сарамаговог романа. Он би знао на шта мислим.

Рођендан је делио са Мбапеом и Жоржињом. Дође човеку да поверује у хороскоп. Има логике да се Божо родио уочи зимског солстиција, уочи тренутка кад дан почиње да бива дужи, уочи датума кад људи, откад знају за себе и за време, прослављају победу живота. Има симболике, чини ми се, у томе да је умро на први дан пролећа. А можда сам само човек који због властите људске природе опсесивно тражи смисао. Има она песмица из романа Курта Вонегата која би могла овако да се преведе:

Тигар мора да лови, птица да лети довек,
Зашто, зашто и зашто, мора да се пита човек.
Тигар мора да спава, птица да слети да уме,
А човек опет мора да се убеди да разуме.

Божо је волео поезију и ценио је превођење поезије. То је била једна од ствари која нас је повезивала. Упознао сам га с пролећа 2005. Дотад сам га знао по писању и по чувењу. Ако је неко међу људима које сам знао остварио ону Вајлдову да у дело уложи таленат, а генијалност у живот, то је био Божо. Знао је да воли и да се диви, што ваљда једно без другог не иде. И знао је да артикулише зашто нешто воли и зашто се нечему или некоме диви. Мало ко је лепше писао о Кишу, Борхесу и Марадони, о књижевности и фудбалу, о поезији и Партизану.

Таленти

Дени де Ружмон је говорио да су најбољи писци они који су због нечега одустали од неког другог талента. Божо је био геније живота јер није досегао врхунце као фудбалер и као глумац, а могао је бити и једно и друго. Дивио се играчима и глумцима, знао је да је фудбал – игра.

Волео је позориште, волео је глумце и глумци су волели њега. Памтим чудесну промоцију Божине књиге „Само богови могу обећати“ одржану у Павиљону Вељковић („Код Борке“, како би рекао Божо) 2014. године, мало пре још једног Светског првенства у Бразилу. Био је то можда и последњи јавни догађај на коме се појавио Бора Тодоровић.

За вест о Божиној смрти сам чуо, и нека ми онај који ми је јавио не дâ да лажем, на Земунском кеју, преко пута небодера на чијој фасади су исцртани ликови Бате Стојковића и Боре Тодоровића. И док идем од Земуна обалом Дунава ка Новом Београду и даље не могу да се навикнем да више нема Хотела Југославија, да нема Југославије, да нема Југе. И мада су Југославију сахрањивали са многим великим Југословенима који су умрли пре ње, као никад ми се чини да она одлази управо с Божом. Он је био Југословен без фиге у џепу, из срца и до краја. О то су се покушавали гребати и разни недостојни калкуланти. Божи то није сметало и није с њега скидало ни трун сјаја.

Да парафразирам Бориса Будена о Модести Блејз, био је аматер, онај који воли и био је херој који од других прави хероје. Написао сам пре двадесетак година књижицу заиграних сонета који су требали да буду враћање симболичких дугова људима који су ми важни, као у парафрази оне Браунингове коју је волео баш Борхес: „Here and here did England help me“. Неки људи су ми негде помогли. Једини из књиге кога сам лично знао, био је Божо. Књига се звала „Хероји“.

Булевар Револуције

Нисам тигар, нисам птица, па се правим да разумем и да ми је логично да ипак и даље постоји Хотел Југославија и да од свих места постоји баш у Никшићу, у улици Данила Бојовића бб. Човек по коме се улица зове је био партизан, учесник НОБ-а, народни херој, рођен у Кути код Никшића, погинуо у околини Никшића. Погинуо је борећи се против жандарма и четника који су њега и групу партизана опколили. Све је могло да буде осим да га ухвате живог. Био је март месец.

Пре рата је Бојовић студирао на београдском Правном факултету. Мада је погинуо седам година пре Божиног рођења, на Балкану из визије Милча Манчевског њих двојца шетају скупа по Булевару револуције, два дрчна Црногорца, живи примери чојства и јунаштва, бране друге од себе, себе од других, али и друге од других.

Божо је бранио своје другове и мртве и живе, и Данила и Синана. И отишао је за многима с којима је био близак, за Мијом Раичевићем, рецимо. Остали су Дуле и Синан, остале су Јована и Ивана које је извео на пут живота.

Деца и млади су му били линк са популарном културом. У том контексту, немогуће је не нотирати суседност његове смрти са смрћу Чака Нориса. Није у тој паралели толико реч о стварном Норису, колико о легенди о њему. Али шта да се ради кад је тако: Чак Норис је могао све, али није могао да надживи Божу Копривицу, макар за тај један дан живота.

Покушавам да бежим од личног и сентименталног. Божо је знао да буде личан, а да не буде сентименталан. И у писању је волео дупли пас, волео је волеј и слух. Кад је писао књигу уочи Светског првенства 2010, звао ме је да напишем текстове о Анрију и Робињу. Нема књижевне награде која би човека тако испунила. Знао је да персира да то звучи интимније од сваког „тикања“. Његово „капирате“ се римовало са оним „наставите“ из Кишовог „Пешчаника“.

И кад мислим на Божу данас, мислим на једну летњу кишу, на тенду испред Мажестика и на његов дубоки глас и причу од које се мрзнеш на плус тридесет и кусур. А онда мислим на Сарајево, давне дане кад телефони нису били паметни, како ручамо у једном пасажу у Титовој, у ресторану „Тавола“, а он ми диктира број Дулета Вујошевића да му пошаљем поруку, Дуле је се Партизаном у Шпанији, од поруке зависи победа, Партизан је победио.

Дневник дервиша

Божо је, наравно, знао за ону Пастернакову да се поезија састоји из онога да се блиске и познате ствари учине далеким и непознатим, а далеке и непознате блиским  и познатим. И знао је да прави духовите афористичне поенте.

О Кишу практично није могао да пише, а да не помене како је овај боловао од неизлечиве младости. Божо је пак увек бивао огрнут непобедивим животом. Не могу да се тога не сећам ни у дану његове смрти. Знао је да се игра са чувеним, скоро излизаним цитатима, па да нам се они укажу у оној својој оригиналној лепоти.

Волео је Црњанског и Селимовића, и због писања и јер су играли фудбал. Волео је „Дневник о Чарнојевићу“ и „Дервиш и смрт“. Први почиње са „Јесен, и живот без смисла“, уз крај потоњег стоји: „Јер, смрт је бесмисао, као и живот“. Ова „рима“ Божи не би побегла. Али не би стало на тој рими. Јер ако има јесени, има и пролећа. Ако има смрти, има и живота.

Пролеће, и само живот има смисла.

Пролеће, живот. (Као „Башта, пепео“).

Пролеће живот (презент, да не кажем симпл презент тенс).

Пролеће живот (аорист, читати с црногорским акцентом).

Пролеће је, Божо, и само живот има смисла.

P. S: Последње зимске ноћи 2026, у Адидас Арени, у осамнаестоm арондисману, у кварту Ла Шапел, на Булевару Неј, Партизан је, неочекивано, победио домаћина резултатом 90:81. Десет кључних поена, поена који су направили разлику између пораза и победе, постигао је Божо Копривица.