Пабло Пикасо и кровови Барселоне: Стварност скривена у светлости и тами

Оги Рен је лик из приче Пола Остера кога је Харви Кајтел у филму „Дим“ оживотворио као да је по њему створен. Страсни уживалац кубанских цигара, од јутра до сутра је у свом тобако-шопу у Бруклину, зна све ликове и абере из краја, пун је прича и животних мудрости... Осим кубанских цигара, Оги има још једну велику пасију – годинама, сваког јутра у исто време, фотографише ћошак на ком је његова радња. То му је „нешто као животни пројекат“.

У штеку чува десетине албума са педантно сортираним фотографијама тог једног те истог ћошка. На питање „Зашто, у чему је фора?“, има два одговора. Први је: „Све су исте, али свака је мало другачија. Другачије је светло, друго је годишње доба, негде је сунце, негде киша, негде снег, други људи су на њима, некад су исти људи али су другачији...“ Други одговор је: „То је мој ћошак на крају крајева...“ („It’s my corner after all...“)

Кровови Старог града у Барселони

Пребирајући по фолдерима, у (узалудном) покушају да мало почистим преливајуће гигабајте, схватио сам да у свом „пренапученом“ телефону складиштим – попут Огија Рена – гомиле фотографија „једног те истог“. У различито доба дана, у различитим годишњим добима, под различитим светлом, фотографисао сам једне те исте кровове и визуре (барселонског) Старог града.

На равним крововима зграда старих најмање век и по простире се веш, кафенише, читају новине, срећу комшије, примају гости, обедује, роштиља, сунча, ленчари, свира, журка, телефонира, склања од људи, вреве и буке, контемплира, пише ... На „моју терасу“ на крову не долазим у неко тачно одређено време да бих шкљоцао, него ми понекад дође да шкљоцнем док сам тамо; обично да бих „ухватио тренутак“...

За камером посежем без задњих мисли, више интуитивно. „Шта ме инспирише?“, питам сам себе док посматрам усликано, меркајући шта да бришем, а шта не. Одговор из прве је – светлост. Док нисам набацио километражу у „густом мраку“ Скандинавије и Балтика светлост ме, сама по себи, није посебно узбуђивала. Али кад сам први пут из Стокхолма у Барселону долазио крајем (једног) децембра, „просветлио“ сам се за сва времена...

У домовима здравља, болницама, чак и у разним установама и колективима широм Шведске постоје посебне просторије за „светлосну терапију“. У мрачно доба северњачке зиме људи ту долазе по своју „дозу“ која варира између две и по и десет хиљада лукса. Лукси су лиценцирани лек против сезонске депресије. Барселона ми је остала светлосна терапија и пошто више нисам на северу. Попнем се на терасу и преко светлости се конектујем са универзумом.

Пикасо у Барселони

Преко светлости и барселонских кровова (ненадано) сам се „конектовао“ и зближио и са Пикасом. Одавно сам му се дивио, али ми је био некако далек и недодирљив, све док у његовом (барселонском) музеју нисам стао пред „Кровове Барселоне“ и „Кровове Барселоне под месечином“. Слике су са почетка прошлог века (из 1902. и 1903), али су ми визура града и светлост која га на њима обасјава одмах били познати... и блиски: „То гледам и стално фоткам са терасе! “ Схватио сам у тренутку да ми је Пабло такорећи (био) vesino (комшија), и да нам је Барселона сличним призорима напунила очи.

Пикасо је у Барселону дошао у јесен 1895. године, кад је имао 14 година. Његов отац добио је службу у уметничкој школи Ла Љотжа (тако се транскрибује са каталонског) и породица се ту преселила из Ла Коруње после смрти Паблове млађе сетре Кончите (која је почетком те године умрла од дифтерије). Уз два нешто дужа избивања из града – један семестар провео је у Мадриду, а затим осам месеци у Орти де Сант Жоан (у унутрашњости Каталоније) – Пикасу је Барселона била пребивалиште све до априла 1904, када је одлепршао у Париз.

Опште је место како су то биле „формативне године за формирање његовог уметничког идентитета“. У кратким биографијама спомиње се како је ту „прошао академско образовање“, што иако није нетачно мало замагљује слику. Пикасо је формалног академског образовања имао мало; ниједну академију није завршио и није имао диплому. На Ла Љотжи, где је предавао његов отац, провео је око две године, а са Краљевске академије Сан Фернандо у Мадриду дигао је сидро после свега неколико месеци. Толико му је тамо пријало да је створио доживотни одијум према школама и академијама уметности.

„Уметност се не учи у школама, нити се проналази у салонима. Она је ствар духа и слободе“, говорио је, са дубоким уверењем да су школе лепих уметности места где се убија страст и где се студенти подучавају како да копирају оно што виде, уместо да науче како да изразе оно што осећају. „Музеји и школе су пуни слика које су рађене по правилима 'лепог'. Али та лепота је мртва. Она је као хируршки стерилисана соба – у њој нема клица, али нема ни живота.“

Пикасо се у Барселони доживотно „заразио клицама живота“. Уживао је у слободи и неспутаности и доживео је ту све што човек први пут доживи кад је млад – велика пријатељства, љубави, радости и туге... Ту је сретао „госпођице из Авињона“, односно из бордела у Авињонској улици (недалеко од његовог атељеа) у Готику... Ту је изненађујуће брзо упијао и интериоризовао „нове уметничке форе“. Ту је, коначно, од Руиза постао Пикасо.

„Тамо је све почело... тамо сам разумео колико далеко могу да одем“, говорио је касније о Барселони, не остављајући много дилеме где је стекао „животну перспективу“. Иако је био „аутсајдер”, Андалужанин у Каталонији, старији афирмисани сликари, песници и интелектуалци барселонски препознали су његов гениј и још као „жутокљунца“ примили су га у свој боемски „модерниста“ круг. Већ као осамнаестогодишњак Пикасо је постао редовни члан „тертулије“ (интелектулно-уметничког кружока) у таверни „Четири мачке“ (Quatre Gats). Ту ће 1901. године приредити своју прву самосталну изложбу.

„Припадност“ Старом граду

Сви станови које су Руиз-Пикасови променили у Барселони били су у Старом граду; на горњим спратовима зграда у Старом граду налазили су се Паблови атељеи (које је због беспарице често мењао); из Старог града су били његови најближи пријатељи и другари Жауме Сабартес, Рамон Касас, Исидре Нонел; Карлес Казагемас је имао свој атеље у Равалу...

Барселона је у то доба жив лучки, индустријски град у ком ври. Медитеран и Европа све интензивније се преплићу, а на велика врата улази и баук што кружи Европом. Град је поприште жестоког класног сукоба. Конфликт је непрестано тињао и с времена на време би се бурно распламсао. „Припадност“ Старом граду није имплицирала само одређен социјални и класни статус, него је у великој мери „предестинирала“ филозофски, политички, и естетски светоназор.

Гаудијевске китњатости нису ту биле на цени. „Пошаљите Гаудија и Саграда Фамилију у пакао!“, написао је млади Пикасо. Ако су детињство и младост „једина права домовина“, како кажу песници, Пикасова права домовина је барселонски Стари град. Није чудно што ће касније постати и до краја живота остати комуниста.

Плава фаза

Самоубиство блиског пријатеља Карлеса Казагемаса 1901. године било је окидач за почетак Пикасове „Плаве фазе“; „Евокација (Сахрана Казагемаса)“ се сматра првим делом које је породила. У то доба Пикасо почиње да слика људе са маргине – просјаке, уличне забављаче, алкохоличаре, проститутке, сиромашне мајке са децом... Ликови су им издужени, по узору на Ел Грека, али у овом случају издуженост је наглашава глад, очај и физичку слабост. Плава монохроматија такође вуче корене из „Ел Грекове палете хладних, пепељастих, бледоплавих и сивих тонова којима је осликавао светитеље“.

Осим уличних сцена и ликова, Пикасо тада почиње да слика и градске пејзаже, као и „пејзаже виђене кроз прозор“, што ће касније током живота често примењивати. Уз све то, или мимо тога, црта и слика кровове Барселоне. Кровови су му, сматрају тумачи његовог дела, били „природна лабораторија за проучавање светлосних мена“. Цртајући и сликајући изломљене линије кровова, димњаке, резервоаре за воду, куполе цркви..., Пикасо је експериментисао са формом и перспективом, у чему су неки видели претечу кубизма. У каталогу Музеја Пикасо каже се како су његови прикази кровова, посебно под месечином, третирани „поетским плавим сјајем“, где се „светлост и сенка спајају у тишину и самоћу“.

Из доба „Плаве фазе“ датирају и његови први вербални хвалоспеви крововима Барселоне:

„Каталонска архитектура је уклонила коси кров и оставила оно што зовемо терасом (solera), јер у њу удара сунце. Та кровна тераса је, без икакве лажи, понос Барселоне. Она стоји на челу кућа као круна од злата и сребра, са звездама уместо дијаманата и чини град равним као длан. Суботом и недељом, становници Барселоне и сви који у њу дођу могу да се попну на кров, шетају горе-доле и диве се том непрекидном низу тераса. Оне су као равница која се протеже од мора до планина, пуна веша који се суши на сунцу и лепрша као заставе на бродовима у луци... као да је то коса на главама самих кућа.“

Реконструкција сећања

„Кровове Барселоне“ (1903) Пикасо је насликао из атељеа у улици Ријера де Сан Жоан 17 (Riera de Sant Joan). Та зграда срушена је још 1908. године, када је пробијана улица Via Laietana, која је требало да повеже Ешамплу, нови „буржујски“ део града, са морем. Нема више ни зграде у Улици Мерсе 3 (Carrer de la Merce), у којој су Руиз-Пикасови најдуже живели и из које се пружао директан поглед на Базилику Наше Госпе од Милости (Basílica de Nostra Senyora de la Mercè). Одатле је Пабло посматрао док је цртао „Куполу цркве Мерсе“. И та зграда је срушена у јеку урбанистичке обнове града почетком осамдесетих. (У збијеном и пренасељеном Старом граду тада су рушењем појединих зграда „отварани“ простори за мале тргове, не би ли град тако продисао.)

Сачувана је, ипак, једна фотографија из 1900. године са њене кровне терасе на којој је Пикасо овековечен заједно са пријатељима Карлесом Касагемасом и Анхелом Фернандезом де Сотом. Сведочи о тренуцима задовољства, радости и разбибриге под „ванвременским медитеранским светлом“ Барселоне. Визура града иза њих је „као са Пикасовог платна“.

У настојању да реконструишу сећање на Пикасов микросвет и универзум у Барселони, из Музеја Пикасо су својевремено иницирали пројекат проширене стварности „La Mercè de Picasso“. Идеја је била да се виртуелно поново изгради и оживи срушена зграда у улици Мерсе у којој је живео млади Пикасо. На Тргу Мерсе скенира се QР код и на екрану телефона укаже се онда дигитални модел срушене зграде, па се затим улази у њен ходник, у породични дом Руиз-Пикасових, у собе, кухињу, купатило... и иде све до прозора са погледом на цркву.

Мени више паше да скувам кафу и да је натенане, са погледом на кровове града и куполу цркве Санта Марија дел Мар, пијуцкам са Пикасом и Огијем Реном.

„Све што можеш да замислиш је стварно“, каже Пикасо.

„Све док постоји макар једна особа која верује у њу, не постоји прича која не може бити истинита“, додаје Оги.

„Стварност се крије у светлости и тами“, опет ће Пикасо.

„Земља се окреће око Сунца и сваког дана светлост са Сунца погоди Земљу под другачијим углом“, каже Оги и вади из џепа кубанске цигаре.

Пикасо сркне кафу и каже: „Добро си је скувао...“

„Мора да баци кључ...“, кажем ја.

Док гушта цигару, Оги Рен прича причу коју је чуо од Пола Бенџамина, оно како је Валтер Роли, човек који је донео дуван у Енглеску, измерио тежину дима:

„Прво је узео непопушену цигару, ставио је на вагу и измерио је. Затим је запалио и попушио цигару, пажљиво отресајући сав пепео на тас ваге. Када је завршио, ставио је и опушак на тас, заједно са пепелом, и измерио оно што је остало. Затим је тај број одузео од првобитне тежине непопушене цигаре. Разлика је била тежина дима...“