Југослав Влаховић: Цртеж вреди дупло више када се појави у новинама

„Утисак да карикатура нестаје можда може да стоји у односу на нашу сцену. Али ако погледате данску, француску или аустријску, изгледа да су трагични догађаји, као онај у редакцији Шарли едбоа и онај у Данској у вези с карикатуром пророка Мухамедом, утицали на начин да се интересовање за карикатуру повећало", прича у подкасту "Бермудски троугао" Југослав Влаховић, илустратор, карикатуриста и професор графичког дизајна. "Тамо нема проблема ни у медијима, када је о илустрацији реч. Дански Политикен има пет запослених илустратора, у Аустрији је недавно основан Комик центар. И ми ту традицију имамо, постоји разлог зашто се главни листови још увек држе карикатуре... Карикатура има најфинију везу са хумором, који је човеку потребан, зато ће она опстати и у ери интернета.“ 

Југослав Влаховић, који је најпре био уметник перформанса и музичар, оснивач једне од првих београдских акустичарских група Породична мануфактура црног хлеба и глумац у култној представи Коса Атељеа 212 у којој је наступио наг на сцени, објашњава како се као један „чупавац и хипик“ обрео у НИН-у где су запослени носили одело и кравату: „После заиста бурног студентског живота у коме сам радио све и свашта, НИН је био сусрет са нечим сасвим новим. Дошао сам у озбиљну средину и НИН ме уозбиљио, професионализовао сам се. Али било је и шала. Један старији новинар је хтео да ме зафркава, па је на редакцијском састанку рекао да је чуо како сам се скидао го у Коси. Одговорио сам доста спремно: 'Јесам, јер један карикатуриста мора да покаже да има муда'“

Саговорник нашег подкаста о медијима одговара на питања да ли се илустрацијом у штампи може бавити неко кога медији не занимају, зашто је најбоља карикатура универзална и ванвременска, како се мењао третман карикатуриста који су сматрани „лудама, а данас су озбиљни људи у односу на политичаре“, и зашто су карикатуристи са Истока имали лаку проходност и бивали успешни на Западу: „МИ овде смо развили метафорични стил ликовног и графичког изражавања више него илустратори на Западу због овдашњих политичких околности: ми нисмо могли да идемо директно на личности и појаве него смо морали да то чинимо индиректно. Зато смо њима у САД били откровење и зато су заиста сви који су тамо отишли могли да остану и да се снађу. Ја нисам хтео. Остајао сам на дуже периоде, али сам се враћао. Називао сам то герилом - спремим се добро радовима, нападнем, обавим задатак и вратим се.“