Пацифички регион
Бучни сукоб Француске и Азербејџана на Тихом океану: Нова Каледонија између Париза, Бакуа и Пекинга
субота, 18. мај 2024, 09:02 -> 09:56
У немирима на пацифичком острву Нова Каледонија најмање пет особа је убијено, а локална фабрика чоколаде нестала је у пламену. Немире су предводиле присталице независности овог пацифичког острва од француске управе. Поред својих, демонстранти су носили и заставе 14.000 километара удаљеног Азербејџана. Откуд азербејџанске заставе на Новој Каледонији?
Најмање пет особа је убијено, а локална фабрика чоколаде нестала је у пламену у сукобу присталица независности Нове Каледоније и полиције, који је избио услед безнадежно сложених политичких и економских односа који владају на овом пацифичком острву. Такви односи нису виђени у овом крају света још откако је Хуго Прат у потрагу за мистериозним острвом Ескондида у овај део Пацифика 1913. послао Корта Малтезеа разапетог на склепани сплав у стрип-албуму „Балада о сланом мору“.
Нову Каледонију, једну од дванаест преосталих француских прекоморских територија, како их зове Париз, или колонија, како их доживљавају домороци, од 13. маја потресају немири због којих су француске власти наложиле распоређивање додатних 1.000 припадника снага безбедности, али и ушле у озбиљан клинч са Азербејџаном, од Нове Каледоније удаљеног 14.000 километара, чије власти, наводно, охрабрују покрет за осамостаљење овог мeлaнезијског острва.
Демонстранти у новокаледонској престоници Нумеи, заогрнути у заставе Нове Каледоније и Азербејџанa, почели су да пуцају из ловачких пушака, гађају снаге реда Молотовљевим коктелима и пале продавнице и аутомобиле.
Осим фабрике чоколаде, изгорело је постројење за флаширање сода-воде, а демонстранти су упали и у један од локалних затвора, заробивши неколико чувара у симболичном чину освете због чињенице да је Француска још 1864. године Нову Каледонију претворила у казнену колонију, ништа мање окрутну од много славније Француске Гвајане.
У немирима је повређено више од 60 полицајаца, да би потом француски војни авиони долетели кроз облак дима и на острво, удаљено 1.500 километара од источне обале Аустралије, допремили појачања. У деловима Нумее у којима махом живе Европљани убрзо је успостављен какав-такав ред.
Поводи за немире
Непосредан повод за демонстрације на Новој Каледонији била је промена изборног закона. Наиме, Француска је усвојила нови изборни закон према којем право гласа добијају сви становници овог острва који ту бораве дуже од десет година, чиме је 25.000 људи, од којих је бар половина пореклом из Европе, добило право гласа. То је из темеља уздрмало стабилност острва које је средином осамдесетих на једвите јаде умакло са ивице грађанског рата.
Тада је у сукобима лојалиста и присталица независности предвођених Социјалистичким народноослободилачким фронтом Канака (ФЛНКС) убијено неколико стотина људи. Криза је окончана Матињонским споразумом 1988, којим је предвиђено постепено стварање услова за референдум о независности Нове Каледоније.
Упркос снази покрета за независност, у Новој Каледонији су досад пропала три таква референдума. Последњи је одржан у јеку пандемије корона вируса 2021. године, а лидери Социјалистичког фронта Канака су га оспорили, тврдећи да им је била онемогућена ваљана кампања.
Према попису из 2019. године, домородачки народ Канак чини 41 одсто од укупно 260.000 становника Нове Каледоније, 24 одсто су Европљани, док остатак чине потомци мешаних заједница, који одбијају да се сврстају уз неку од већинских група.
На референдум 2021. изашло је једва 43 одсто уписаних бирача, од којих је чак 96 одсто подржало останак острва у саставу Француске, што је поставило сценографију за будуће кризе. Париз је, за сваки случај, у Нову Каледонију послао 2.000 жандарма и забранио продају алкохолних пића и горива.
Три године после референдума из 2021, нови изборни закон, о којем тек треба да се изјасне оба дома Француског парламента, довео је тензије до кључања јер су супротстaвљене стране дубоко подељене око начина на који ваља решавати кризу.
„Ово је наставак колонијализма насељавањем“, тврди Роберт Ксови, један од лидера Канака, који је, попут других лидера домородачког становништва, одбио да се укључи у видео-конференцију локалних политичара с француским председником Емануелом Макроном.
Уместо разговора с Макроном, Канаци су поново изашли на улице и машући својим, али и азербејџанским заставама, узвикивали да је референдум из 2021. године покраден, пошто се о будућем статусу острва није изјаснило више од половине становника.
Макрону се на терет ставља и избор савезника у покушају да Нову Каледонију задржи под окриљем Француске, јер је за кључне сараднике изабрао осoбе чије постављење припадници народа Канак доживљавају као да им је показао средњи прст.
Срж проблема лежи у чињеници да ће, уколико закон ступи на снагу, домородачке организације имати још мањи утицај на избор представника у институцијама, а самим тим и на будући статус острва. Заговорници промена изборних закона тврде пак да је промена искључиво део неизбежних демократских процеса којим се људима који живе на овом острву даје право гласа.
Економска криза
Представници народа Канак, с друге стране, тврде да није реч о демократији већ о страху од кинеске експанзије на Пацифику, откако су под окриље Пекинга, један за другим, одлепршали Вануату и Соломонска острва.
Наиме, главна привредна грана Нове Каледоније је експлоатација никла, у којој је запослена готово половина припадника домородачког народа Канак. Међутим, од почетка године производња овог метала пала је за трећину, а највеће швајцарске и француске компаније – швајцарски „Гленкор“ и француски „Еурмет“ – одустале су од даљих инвестиција. Париз је покушао да интервенише са 200 милиона евра хитне помоћи, што је само додатно погоршало ситуацију, јер је новац, наводно, завршио на рачунима компанија и европских досељеника. То је продубило кризу и тензије на острву подигло до тачке кључања.
Тихо, за руднике никла почели су да ce распитују кинески инвеститори, а онда је 18. априла 2024. представнике Канака, али и осталих народа из француских прекоморских поседа, подржавајући њихова настојања да се ослободе француске управе, Азербејџан окупио у Бакуу на конференцији под називом „Историја, савремени изазови и очекивана будућност“.
Откуд Азербејџан на Пацифику?
Односи Париза и Бакуа нагло су се погоршали када су пре неколико година француске власти дале подршку Јерменима у Нагорно-Карабаху, што је озбиљно разгневило азербејџанске власти и изазвало жестоке реакције.
„Зар држава која је забранила корзикански језик и брутално гуши покрет за самоопредељење Корзике сада подржава самоопредељење Јермена у Карабаху. Како је то могуће?“, рекао је председник Азербејџана, Илхам Алијев.
Алијев је тада навео и да Француска и даље заступа колонијалну политику и прст уперио ка Тихом океану: „Погледајте рецимо Нову Каледонију, француску колонију. И они говоре о људским правима. То је политичко лицемерство“, рекао је азербејџански председник и у средиште сукоба две државе угурао далеко пацифичко острво.
Односи Француске и Азербејџана су се поводом Нове Каледоније додатно закомпликовали крајем прошле године, када је полиција на аеродрому у Нумеи накратко притворила новинарку азербејџанске новинске агенције, Ајгун Хасанову, која je после 24 часа практично протерана са острва.
Француска телевизија „Европа 1“ је тада, позивајући се на обавештајне изворе, јавила да је новинарка у ствари азерска шпијунка, која је написала серију чланака о мобилизацији бораца за независност Нове Каледоније и отпору Француској. Хасанова је проглашена непожељном особом и протерана, пошто су јој локалне власти запретиле затвором.
Азербејџанска новинарка је касније објаснила да је само желела да пише о демонстрацијама које је неколико удружења домородаца организовало због доласка француског министра одбране и наводне милитаризације Нове Каледоније.
Азербејџанска веза
Тако су се на актуелним протестима на Новој Каледонији појавиле и азербејџанске заставе, што је изазвало реакције француских званичника.
„Ово није фантазија, већ реалност. Жалим што су неки од лидера на Новој Каледонији који подржавају независност направили договор са Азербејџаном“, рекао је француски министар унутрашњих послова Жералд Дармамен. „Мада постоје покушаји мешања, Француска је суверена на својој територији“, устврдио је француски министар, остављајући, ипак, простор за наставак препуцавања, пошто је председника Азербејџана Илхама Алијева назвао „диктатором“.
Званичници власти у Бакуу одмах су одбацили француске тврдње. „У потпуности одбацујемо неосноване оптужбе“, рекао је портпарол азербејџанског Министарства иностраних послова Ајхан Хаџизаде. „Негирамо везу вођа покрета за независност Нове Каледоније са Азербејџаном“.
Узвраћајући ударац Француској, Азербејџан је на видео-конференцији у четвртак 16. маја окупио представнике „покрета за независност у последњим француским колонијама“, укључујући Нову Каледонију, Француску Полинезију, Француску Гвајану, Мартиник, Гваделупе и Корзику.
Азербејџанска државна новинска агенција навела је да су на конференцији представници народа Канак „изнели чињенице о злочинима француске полиције и жандармерије“, позивајући међународну заједницу да не скреће поглед с „француске колонијалне политике“, те да дозволи да се глас домородаца с Нове Каледоније чује и пред Саветом безбедности Уједињених нација.
Епилог нереда
После четири дана нереда, стање у Новој Каледонији се са доласком 1.000 француских полицајаца и жандарма донекле смирило, мада озбиљан проблем и даље представља експлозив који су демонстранти оставили на барикадама, рекао је француски комесар Жил Ле Франк.
Ухапшено је најмање двеста учесника протеста, укључујући и пет особа које француске власти сматрају одговорним за организацију демонстрација у којима је учествовало око 5.000 људи.
Снабдевање неких делова острва храном је, због свеопштег хаоса, и даље отежано, али локалне власти тврде да располажу залихама довољним за два месеца, те да је проблем једино дистрибуција.
Немири су, тврде обе стране, почели у радничким насељима у којима углавном живе припадници народа Канак, који су палили радње, аутомобиле, али и целе зграде. Штета је процењена на око 200 милиона евра.
Протесте је због најава уставних реформи организовала група названа Ћелија за координацију акција на терену, која је за насиље оптужила Француску, наводећи да су слике убијених демонстраната додатно разгневилe младе становнике Нове Каледоније, због чега су протести ескалирали.
„Суочени с тврдоглавим инсистирањем на уставним променама, ми се одричемо одговорности која пада на терет онима који су криви за губитак живота, злочине и уништавање економије“, навела је ова организација.
Француски премијер Габријел Атал најавио је пак оштре казне за демонстранте и пљачкаше, наводећи да је Париз „одлучан у намери да поново успостави контролу над острвом“.
Колико ће трајати мир на Новој Каледонији зависи од много фактора, укључујући и економију, која је због бега инвеститора већ дуго у озбиљним проблемима, а нарочито због пада производње никла. Француска је упозорила да би три главне фабрике на острву ускоро могле бити затворене, због чега би незапосленост скочила за 50 одсто.
Истовремено, локални лидери су се, уместо Паризу, окренули Кини и Азербејџану. Пекинг већ годинама покушава да повећа учешће у производњи никла, док је Баку организовао неколико конференција и подстакао стварање алијансе 14 политичких покрета у некадашњим француским колонијама.
У Новој Каледонији се налази око 10 одсто светских резерви никла, па су западни експерти упозорили да би независност овог острва неминовно значила и изградњу ближих економских веза с Пекингом и постепено удаљавање од Париза.
У прилог таквој тврдњи наводе се случајеви Фиџија, Вануатуа, Соломонских острва и Папуе Нове Гвинеје, које Запад већ види као кинеске сателите, док би Нова Каледонија могла да постане „последњи бисер у кинеској огрлици на прагу Аустралије“.