Има ли пилота у Берлину: Сви неуспеси владе Фридриха Мерца у првој години на власти

Када је пре годину дана такозвана семафор-коалиција Олафа Шолца и дефинитивно сишла са власти, многи у Немачкој су помислили да са канцеларом Фридрихом Мерцом не може да буде горе. Узимајући у обзир којом брзином су за три године власти Шолц и његова влада губили популарност, како због свађа коалиционих партнера и лоше комуникације са бирачима, тако и због неуспеха, пре свега у енергетској и привредној политици, седамдесетогодишњи демохришћански мултимилионер који сам пилотира својим приватним авионом деловао је као спасилац.

Као конзервативац и притом својеврсни архинепријатељ Ангеле Меркел, коју од пре четири године многи у Немачкој криве за све проблеме у којима се нашла најјача европска економија, Мерц се својом самоувереношћу и бројним обећањима чинио већини Немаца и коментатора као прави канцелар за тешко време.

Међутим, годину дана касније, убедљива већина Немаца уверена је да је Мерц „погрешан канцелар у погрешно време“, те да ни изблиза није испунио њихова очекивања. Штавише, Мерц је надмашио Шолца у брзини пада популарности, па неколико репрезентативних анкета указује да је радом актуелног савезног канцелара задовољно тек 11 до највише 13 одсто испитаних грађана Немачке, док у просеку њих око 85 одсто није задовољно.

Према анкети Форсе, коју су наручили телевизијски канали РТЛ и НТВ, чак 87 процената испитаника изразило је незадовољство, а само 11 одсто је задовољно радом владајуће коалиције, коју чине Мерцов демохришћански блок ЦДУ-ЦСУ и Социјалдемократска партија СПД вицеканцелара и министра финансија Ларса Клингбајла.

Додуше, овакав стрмоглав пад популарности Мерца и његове владе можда не би ни требало никога да чуди, будући да ће он остати упамћен као вероватно једини немачки канцелар који је успео да прекрши предизборна обећања одмах након одржаних избора, а пре него што је формално и изабран за канцелара. Ипак, после тих почетних политичких преокрета његова влада је имала до јула 2025. године рејтинг одобравања од 38 процената, а не три пута мањи, како је сада случај.

А тренд пада популарности не јењава јер, упркос обећаним реформама и извлачењу Немачке из вишегодишње економске стагнације, Мерцова влада не успева да бирачима испоручи неки резултат. Парадокса ли, чак је и реторички спретан канцелар пре неколико дана био затечен када га је новинарка јавног медијског сервиса у ТВ емисији питала шта је у Немачкој боље сада него пре годину дана, када је влада изабрана. Мерц је безмало замуцао у покушају да смисли конкретан одговор, који уз све напоре на крају заправо није ни дао.

А да ствар по њега буде гора, уочи прве годишњице његове владе доживео је дебакл и у области у којој су чак и многи његови критичари мислили да ипак успева да чврсто држи гиздине – спољној политици.

Трансатлантско партнерство

До скоро је многима у иностранству Мерц деловао сигурнији од Шолца, од Меркелове спремнији за храбре одлуке, и да говори језиком моћи, како по питању одбране и улоге Немачке у ЕУ, тако и по питању односа према Русији. Укратко, Мерц је настојао да покаже да се Немачка више не снебива да преузме улогу вође у ЕУ, али је истовремено настојао да задржи добре односе са америчким председником Доналдом Трампом, оставши један од малобројних лидера ЕУ који је могао да буде мост између Брисела и Вашингтона.

Међутим, само једна Мерцова критика америчко-израелског бомбардовања Ирана довела је до драматичног раскида његове својеврсне романсе са Трампом, који му је протеклих дана јасно показао како јавно бива понижен свако ко гa критикује, што су већ искусиле његове колеге председник Француске Емануел Макрон, премијер Шпаније Педро Санчез, па чак и премијерка Италије Ђорђа Мелони.

До сада је Мерц већ три пута био гост у Белој кући – последњи пут почетком марта, само четири дана након почетка рата са Ираном када је имао само речи хвале за Трампа, истичући да Немачка „подржава САД и Израел да се реше овог ужасног терористичког режима“. Тада га je Трамп још називао „својим пријатељем“ и хвалио га као „снажног политичког лидера“.

Безмало два месеца касније, канцелар се приликом посете једној школи у његовој родној области Зауерланд превише опустио и изјавио да „иранско руководство, посебно такозвана Револуционарна гарда“ у актуелном сукобу „понижава“ САД, те да изгледа да Вашингтон нема јасну стратегију како да изађу из овог рата.

„Иранци су очигледно јачи него што се очекивало, а Американци очигледно немају ни заиста убедљиву стратегију у преговорима“, рекао је Мерц, додавши да је увек проблем са оваквим сукобима то што се не ради само о уласку, него и како изаћи из њих. „То смо веома болно видели у Авганистану током 20 година. Видели смо то и у Ираку. Тренутно не видим какав стратешки излаз ће Американци изабрати, посебно јер Иранци очигледно врло вешто преговарају – или врло вешто не преговарају.“

Како је оценио немачки спољнополитички аналитичар Улрих Шпек, „попут Трампа, Мерц једноставно каже шта тренутно мисли“, али му се сада то врло брзо обило о главу. Можда су Мерцове опаске звучале безопасно у учионици међу немачким ђацима, али су у Вашингтону схваћене као директан напад на Трампа и његову администрација, који су и онако љути на лидере европских чланица НАТО-а јер су претходних недеља истицали да рат са Ираном није њихов рат.

„Немачки канцелар Фридрих Мерц мисли да је у реду да Иран има нуклеарно оружје. Он не зна о чему говори. Кад би Иран имао нуклеарно оружје, цео свет би био њихов талац“, написао је Трамп на друштвеним мрежама, додајући да управо сада са Ираном ради „оно што су друге државе или други председници давно морали да ураде“.

„Није ни чудо да Немачкој иде тако лоше – и економски и иначе,“ додао је он.

Eвропски стуб унутар Алијансе

Узалуд су Мерц и шеф немачке дипломатије Јохан Вадефул уверавали да изјава о понижењу није била усмерена против Американаца већ као „упозорење иранском режиму“. Трампов бес је ескалирао и довео га до тога да казни Немачку и ЕУ повећањем царине на аутомобиле, камионе и ауто-делове из ЕУ на 25 одсто, али и повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке, изазвавши нову трансатлантску кризу у којој је поново под знак питања постављена послератна европска безбедносна архитектура заснована на НАТО-у и америчком војном присуству у Европи.

Ови удари, као и Трампове претње да је то само почетак и да ће скроз да повуче америчку војску из Немачке, заправо су означили потпуни крах досад примењиваног Мерцовог рецепта да повлађивањем и ласкањем остане у добрим односима са импулсивним станаром Беле куће. Додуше, очигледно је да у Вашингтону овим намерно желе да међу Европљанима изазову панику, како би их натерали на додатне уступке на пољу трговине, јер знају за европски страх од тога да могу преко ноћи да остану без америчке нуклеарне одбране.

Трамп очигледно очекује понављање прошлогодишњег сценарија у којем се у трговинским преговорима ЕУ предала, како је неопрезно признала главна европска преговарачица Забине Вејанд, не из страха од царина већ из страха од губитка америчког нуклеарног кишобрана и америчке подршке Украјини. Да би се повећао тај страх, из Пентагона је америчким медијима процурео и поверљиви меморандум у којем су изложене разне опције за одмазду против европских земаља због неучествовања у рату у Ирану, попут избацивање Шпаније из НАТО-а и оспоравање британског суверенитета над Фокландским острвима.

Другим речима, иако је канцеларова критика упућена Трампу очигледно део широко распрострањеног европског мишљења, она је била контрапродуктивна и заправо штетна за Немачку и ЕУ. Осим тога, она никако не утиче на Трампа да преиспита своју политику према Ирану.

„Краткорочно гледано, Мерц је можда урадио управо супротно, потврђујући у Трамповом уму колико су европски политичари слаби и незахвални“, истиче спољнополитички колумниста Данијел Депетрис, додајући да ће амерички председник окончати рат и склопити споразум са Ираном „само на основу тога како су тиме погођени новчаници Американаца, а не на основу онога што Европљани кажу или ураде“.

Амерички војници у Европи

Штавише, Мерцов „гаф“ је омогућио Трампу да поново искористи око 70.000 америчких војника распоређених у Европи и чланство САД-а у НАТО-у за уцењивање и понижавање Европљана. У том вазалном односу се налази понајвише Немачка. Иако Мерц позива на „снажан, самоодржив европски стуб унутар Алијансе“, он као и безмало целокупна немачкa политичка елита изузетно страхује од евентуалног наглог ослањања искључиво на сопствене војне снаге, уколико дође до повлачења из Немачке садашњих око 36.400 америчких војника и америчког конвенционалног и нуклеарног наоружања.

Због тога су у Берлину спремни за вазални однос, бар док нису сигурни да су изградили довољно јак Бундесвер. Па чак и то иде уз стриктни надзор Вашингтона. На то указује информација да ће од октобра један амерички пуковник бити у Команди немачке војске и то на кључној улози заменика начелника Одељења за операције, где се планирају мисије и припремају одлуке. Према речима портпарола немачке војске, циљ укључења америчког високог официра у рад генералштаба Бундесвера је да дође до „додатног продубљивања немачко-америчке сарадње и оптимизације заједничких оперативних капацитета унутар НАТО-а“.

И док Немци све раде да спрече повлачење америчких војника, парадокса ли, управо већина америчких војника, наоружања и база у Немачкој, попут ваздухопловне базе Рамштајн, медицинског центра у Ландштулу и седишта европске и афричке команде америчке војске у Штутгарту, служе не за „одбрану Немачке“ већ као стратешки, логистички и командни центри, који омогућавају пројектовање глобалне америчке моћи. И то не само у Европи, већ и на Блиском истоку и у Африци.

Да Американци нису могли без ограничења да користе те базе у Немачкој, као и британске ваздухопловне базе Лејкенхит и Ферфорд, не би ни било америчког бомбардовања Ирана. Чак и сада у време примирја, масовни ваздушни транспорт између САД, британских и немачких база омогућава појачање америчког притиска на Иран и евентуалну обнову напада, при чему ово повлачење 5.000 војника неће направити никакву разлику.

То, међутим, није умањило менталитет вазалне државе присутан у односу немачких елита према Америци, што је протеклих дана било очигледно и из својеврсне опседнутости медија и политичара „Мерцовом кривицом“ јер је наљутио Трампа, али и из тога како су немачки званичници, попут министра одбране Бориса Писторијуса, умањивали значај одлуке о повлачењу војника, уверавајући да је то „било и раније очекивано“.

У сваком случају, после свих ових обрта Мерц више не може да ce похвали тиме да га чак и критичари оцењују као вештог и снажног на спољнополитичком плану. Дилема да ли су Мерцови испади само ствар неспретне комуникације и бржег језика него памети, или се заправо проблеми унутар коалиције у решавању проблема на домаћем терену полако преливају и на његово понашање на међународном плану, чини се излишна. Шта год да је разлог, резултат је исти – ослабљен канцелар на домаћем плану тешко може да звучи јаче на међународном нивоу.

Економска криза

Међутим, велики део незадовољства немачких бирача није због спољнополитичких потеза, већ проблема домаћег порекла. Популарност АфД-а расте, али не због политичке харизме и политичке спретности лидера ове опозиционе странке, већ због тога што ЦДУ-ЦСУ и СПД ни после годину дана нису заиста пронашли заједнички језик око тога како без отворених међусобних спорова спровести велике реформе које Мерц стално обећава.

Обећано смањење пореза на енергију у домаћинствима никада се није материјализовало, нити су се догодиле Мерцове гласно најављене „јесење реформе“ у кључним елементима немачке социјалне државе – пензионом систему, здравству, социјалној заштити и бирократији – које је канцелар прошлог лета најавио за јесен 2025. Мерц може да се похвали једино тиме да је април ове године био месец са најмањим бројем поднетих захтева за добијање азила у Немачкој у последњих десетак година. Додуше, обећане депортације оних којима је одбијен захтев и даље су поприлично ограничене.

Када се све сабере, након годину дана Мерцове владе све веће немачке економске и социјалне тегобе и даље постоје или су још веће, од високих цена енергената, пореза и намета, преко прекомпликоване бирократије и нарастајућег тренда деиндустријализације, до пада животног стандарда и квалитета здравствених и социјалних услуга.

Да ствар по Мерца буде гора, он је зарад решавања ових проблема, одмах након избора у фебруару прошле године, погазио обећања дата својим бирачима и вишедеценијску фискалну политику демохришћана тако што је извршио притисак на одлазећи састав Бундестага да двотрећинском већином измени Устав, како би уклонио „уставну кочницу“ и омогућио рекордно задуживање за трошкове одбране, инфраструктуре и борбе против климатских промена. Овај шамар у лице сопственим бирачима правдан је уверењем да се само узимањем кредита од најмање хиљаду милијарди евра могу поставити темељи за економску прекретницу земље, која је већ шест године у економској стагнацији или благој рецесији.

Међутим, годину дана касније може се рећи да постепено напредује само наоружавање Бундесвера, док је утисак да је економски курс Немачке остао углавном непромењен. Иако је формиран посебан фонд за инфраструктуру и климатску неутралност у износу од 500 милијарди евра намењених за, на пример, проширењу железничке мреже, изградњу и обнову мостова и уопште немачке путне и дигиталне инфраструктуре, прве анализе показују да већина новца заправо одлази у текућу потрошњу регионалних и локалних самоуправа.

Наиме, то што немачки индустријски сектор, нарочито аутомобилска индустрија, месечно отпушта око 15.000 људи и бележи минималне профите, довело је безмало до банкрота поједине немачке градова. Примера ради, деценијама је Инголштат уживао у просперитету пливајући у финансијским успесима произвођача аутомобила „Ауди“, али се прошле јесени овај град у центру немачке покрајине Баварске отворено суочио са финансијском кризом какву није имао у скоријој историји, поставши један од симбола структурне и финансијске кризе целе Немачке. Будући да се профит „Аудија“ сурвао, Инголштат је био принуђен да у овој години смањи свој буџет за око 80 милиона евра јер очекује само 70 милиона евра као приход од корпоративних пореза, за разлику од 2017. године када је приходовао чак 453 милиона евра.

Инголштат је само један у низу градова широм Немачке који су применили оштре мере штедње – од смањења броја запослених, преко драстичног смањења или укидање субвенција за удружења, културне институције и манифестације, до одлагања реновирања или проширења школа и вртића. Чак и волонтерске службе које за свој рад добијају минималну надокнаду суочиле су се са резовима, баш као и многи музеји, позоришта, библиотеке, спортски клубови и музичке школе.

Из угла политичара, не чуди да је лако дошло до преливања новца из специјалног фонда за инфраструктуру у текућу потрошњу државе на свим нивоима, али из угла економиста, ово је пуцањ у сопствене ноге будући да се све финансира из огромног задуживања.

Криза владе

И док је задуживање Немачке све веће и веће, Мерц не успева ни приближно да оствари обећање захваљујући којем је суштински и победио на прошлогодишњим изборима. Обећао је нови почетак, да је супротност Меркеловој која је своју политику прилагођавала левим опцијама, те да је спреман да спроведе истинску конзервативну, протржишну промену курса Немачке.

Немачки медији су тврдили да његова биографија уверава да је он способан да испуни то обећање, али сада се све више и јасније окрећу против њега. Штавише, коментатори га све више посматрају као неког ко није раскид са прошлошћу. За једне, он почиње да подсећа на Меркелову јер се прилагођава политици коалиционих партнера, а друге његова влада подсећа на Шолцову владу социјалдемократа, Зелених и либерала, будући да су све чешће јавне размирице између главних министара – социјалдемократског министра финансија Клингбајла и демохришћанске министарке економије Катерине Рајхе.

Додуше, Меркелини бивши сарадници истичу да бивша канцеларка никада не би дозволила да је коалициони партнери директно ограниче и учине је слабом, као што то све чешће чини Мерц. Меркелова је тежила да своју политику идеолошки прошири улево како би освојила што шире бирачко тело и тако неутралисала коалиционе партнере као конкуренцију. Мерц, пак, све чешће једноставно пристаје на захтеве Клингбајла, упркос томе што се јавно пре тога залагао за нешто сасвим супротно.

Двадесет две године млађи вицеканцелар је очигледно бољи тактичар, који прагматично игра на то што Мерцова власт почива на тесној парламентарној већини, као и на томе да је канцелар очигледно спреман да спречи било какву кризу владе чак и по цену тога да мора да гурне у страну сопствене ставове и ставове министара из редова ЦДУ-ЦСУ.

Осим што су коалициони партнери често као „рогови у врећи“, Мерцу очигледно недостаје и круг „лојалиста“. Откад је дошао на власт из своје непосредне околине је уклонио све оне који су му помогли на путу ка власти, а уместо њих се окружио мноштвом саветника, без правих савезника. Како истиче искусни немачки новинар Марк Феликс Серао, који сада ради за „Политико“, осим лојалног ужег круга, Мерцу и његовој странци недостаје мрежа истомишљеника, издавача и интелектуалаца који би политичаре наоружали аргументима, а то је нешто што његови противници са левице и националистичке деснице имају.

„То је делимично зато што демохришћани себе не виде као идеолошку снагу, већ као широки свеобухватни покрет. Резултат је понављајући образац: канцелар покушава да говори јасно, али без довољно аргументоване прецизности, што га често оставља отвореним за нападе“, истиче Серао, додајући да познаваоци о њему кажу да „има огромно самопоуздање, али је такође запањујуће подложан утицају“

Осим тога, немачки аналитичари сматрају да је Мерцу проблем то што постоји јасан јаз између онога што он најављује као његову политику и онога што се спроводи. Према оцени немачког спољнополитичког аналитичара Улриха Шпека, срж Мерцовог проблема је недостатак стратегије и тима који му помаже да своје идеје и инстинкте претвори у политику.

„Он остаје усамљеник са огромним самопоуздањем, али изгледа да није у стању да спроведе моћ (коју има)“, истиче Шпек.

Мањинска влада?

Тако се, годину дана након избора за савезног канцелара, Мерц нашао у ситуацији да мора у ТВ наступима да брани своју владу, да уверава да не постоји криза владе, као и да одбија предлоге из сопствених страначких редова да СПД избаци из владе. „Црно-црвени савез сасвим сигурно неће трајати четири године“, недавно је приметио посланик ЦДУ-а Кристијан фон Штетен, иначе члан председништва Економског савета странке.

Мерц, међутим, одбија овакве предлоге, а нарочито предлоге о мањинској влади, истичући да не види алтернативу „црно-црвеној“ коалицији, нити себи као канцелару. „И нека нико, молим вас, не почне да сања о новим изборима“, узвикнуо је на једном скупу економског крила његове странке, истичући притом да је протеклих дванаест месеци „био веома стрпљив са нашим социјалдемократским партнером“, те да је демохришћански блок направио „много компромиса“.

„Управо из тог разлога, сада је време за већу флексибилност – за већу спремност на компромис – и на страни СПД-а“, додао је немачки канцелар.

 Канцелар уверава да ће ускоро бити резултата, а медији назнаку тога виде у великој реформи здравствене заштите, коју је влада управо саставила и која предвиђа, између осталог, непопуларне мере повећања доприноса пацијената за лекове и ограничења породичног осигурања. Ипак, реформа здравственог и пензионог система биће најконтроверзнијa темa и сасвим сигурно неће довести до слоге у коалицији.

Према оцени коментатора „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ ова коалиција је осуђена на пропаст, а ако можда и издржи до следећих избора, никада неће осмислити политику потребну за ослобађање земље од АфД-а.

„СПД није способна ни за шта осим за структурно конзервативни приступ усмерен на очување статуса кво. ЦДУ покушава да уради управо супротно: руши умируће структуре како би надокнадила изгубљено време. СПД размишља само о сопственом опстанку, а ЦДУ о томе како да поткопа АфД. Дакле, сви су на ивици“, истиче коментатор Јаспер фон Алтенбокум и додаје да је резултат не мање него више незадовољства, то јест „не мање него више АфД-а“.

И док се поједини аналитичари надају да плес моћи демохришћана са социјалдемократама „до горког краја“ неће бити ватрени аргентински танго већ спори валцер, сви су сагласни да ове некад највеће странке многим својим потезима заправо иду на руку Алтернативи за Немачку, која профитира на томе што су очекивања Немаца једноставно далеко већа од тренутних економских перформанси земље и саме Мерцове владе.

Ипак, оптимисти сматрају да је још рано за коначну пресуду о Мерцу, подсећајући да нас историја учи да су поједини историјски важни канцелари, попут Хелмута Кола или Герхарда Шредера, тек после неколико година на власти успели да искристалишу свој кључни пројекат на домаћем терену. Додуше, они су били на челу странака које су уживале подршку најмање 40, а некад чак и 50 одсто немачких бирача.

Мерц не само да није ни близу тог рејтинга, већ АфД бележи, у зависности од анкете, три до пет процентних поена више од блока ЦДУ-ЦСУ. Ако жели да прелети АфД, Мерцу ће бити потребно много више од пилотског искуства и промене тактике, јер се чини да већина бирача увелико тражи новог пилота који ће земљу поново дићи у вис.