Да ли ће универзитет преживети вештачку интелигенцију: Четбот против хуманистичких наука

Од универзитета можете да тражите различите ствари – врхунски кошаркашки тим, уметнички центар, компетентну наставу из филозофије или физике, па чак и лек за рак. Није чудо што се ове институције труде да све задовоље.

Али нису сви задовољни. Трампова администрација је практично објавила отворени рат високом образовању, таргетирајући га дубоким резовима у федералном финансирању грантова. Челни људи универзитета су узнемирени, као и припадници академске заједнице, и сви они којима је стало до шире улоге универзитета.

Пошто се бавим историјом науке и технологије, део мог посла је и проучавање еволуције универзитета – од његових средњовековних, клерикалних почетака до данашњих предузетничких машина за истраживање и развој. Предајем хуманистику, а моји курсеви се ослањају на традиционални програм либералних вредности, у нади да ћу обликовати људе достојне изазова слободе. Али моја главна тема је успон техно-научног разумевања света – и нашег места у њему. И, aко вас то занима, агресивни напади из Беле куће делују, искрено речено, као споредна представа. Права сила која ce ваља ходницимa универзитетa јесте вештачка интелигенција – и пристиже шокантном брзином.

Дозволите ми да поднесем извештај из зоне удара. Када сам први пут питао разред од тридесет студената Принстона – из дванаест различитих области – да ли је ико користио вештачку интелигенцију, ниједна рука се није подигла. Исто је било и са мојим постдипломцима. Чак и након ентузијастичног подстицања („Хеј! Ја користим ове алате! Невероватни су! Хајде да причамо о томе!“), нисам наишао ни на какву реакцију.

Није да они нису били искрени; једноставно су паралисани. Како ми је једна тиха млада жена објаснила после часа, скоро сваки план и програм сада укључује упозорење: ако користиш ChatGPT или сличне алате бићеш пријављен деканату. Нико не жели да ризикује. Један студент је поменуо да је један познати AI сајт можда чак блокиран на мрежи Универзитета, иако је био превише уплашен да провери гласину.

У једноj oд катедри на кампусу, академска политика против вештачке интелигенције је схваћена дословно, па је чак и професорима било забрањено да дају задатке који се тичу AI-ја. (На крају је ова политика била ревидирана.) Прошле године, када су бивши студенти и други стручњаци спровели екстерну евалуацију одељења за историју, један од главних предлога био је да се хитно позабавимо надолазећим поремећајима које AI уноси у наставу и истраживање. Тај предлог је наишао на прилично млак пријем. Али идеја да можемо да наставимо као и пре више не пије воду.

Напротив, запањујуће промене су већ у току. А ипак, на кампусу се понашамо као да је у току нека чудна пауза: сви као да покушавају да се претварају да се најзначајнија револуција у мислећем свету у последњих сто година једноставно не дешава. Приступ изгледа овако: „Рећи ћемо студентима да не могу да користе те алате и наставићемо по старом.“ То је, једноставно речено, лудило. И неће потрајати. Време је да разговарамо о томе шта све ово значи за универзитетски живот, а посебно за хуманистику.

Почнимо од моћи ових система. Пре две године, један мој студент, који је студирао рачунарство, искористио је бета верзију AI модела да обучи четбота користећи око сто хиљада речи наставног материјала из више мојих курсева. Послао ми је интерфејс. Искуство постављања питања самом себи о области којом се бавим било је језиво. Одговори нису били баш моји, али су били довољно добри да привуку моју пажњу.

Пре него што је отишао да ради у једну стартап фирму која се бави технологијом у области финансија, тај студент ме је наговорио да се за двеста долара месечно претплатим на једну OpenAI турбо платформу. Услуга – компанија је пословала са губитком од јануара – је пружала ниво анализе, информација и креативних синтеза који јасно показују да смо достигли прекретницу.

Пример: недавно сам присуствовао академском предавању о ретком илуминираном рукопису. Предавач је био изузетно угледан, али предавање није било лако за праћење. Фрустриран, отворио сам ChatGPT и почео да му постављам питања о овој теми. Током тог разочаравајућег предавања, имао сам богату размену са системом. Сазнао сам шта се зна а шта не зна о документу о коме је било речи, ко је радио темељна истраживања и како су научници тумачили његову иконографију и преношење. Да ли су информације биле савршене? Наравно да не, али ни оно што добијамо од људи није савршено. Да ли је било боље од предавања? Без сумње – да.

У све више случајева, системи вештачке интелигенције нас на овај начин надмашују у готово свакој области. Да, чућете како праве ерудите објашњавају да, на пример, DeepSeek не може поуздано да разликује каракалпачки језик од суседних кипчак-ногајских дијалеката (или нешто слично). То мени делује као да показујете цветове поред шина док локомотива иза ваших леђа јури ка вама. Ја сам човек који чита и пише књиге – монашки сам посвећен канонском знању из области историје, филозофије, уметности и књижевности. Тиме се бавим више од тридесет година. А већ сада, хиљаде научних књига које су испуниле моје канцеларије почињу да ми делују као археолошки артефакти. Зашто да их отварам кад ми треба одговор? Толико су неефикасне, тако врлудаве у начину нa који приступају материјалу који је у њима.

Сада могу да водим разговор прилагођен специфичним потребама о било којој теми која ме занима – од агнотологије до зоосемиотике – са системом који је практично достигао ниво компетенције доктора наука у свакој од тих области. Могу да „конструишем“ књигу у реалном времену – из одговора на моја питања, прилагођених мом фокусу и усклађеним са духом мог истраживања. И оно што је запањујуће јесте следеће: писање књига попут оних на мојим полицама, које су производ година или деценија рада, врло брзо постаје ствар добро осмишљених упита. Питање више није да ли можемо да пишемо такве књиге; оне се сада могу писати у бескрај, за нас. Право питање је – да ли желимо да их читамо?

Још један пример: последњих петнаест година проучавам историју лабораторијских истраживања људске пажње. Објавио сам бројне радове на ту тему и годинама држао курсеве о историји пажње. Недавно сам развио нови предавачки курс – Пажња и модерност: Ум, медији и чула. У њему се бавим променама у режимима пажње, од времена пустињских монаха до ере капитализма надзорa.

То је захтеван курс. За потребе наставе саставио сам пакет од девет стотина страница примарних и секундарних извора – од Августинових Исповести до неурокинематичке анализе рекламе „The Epic Split“ (реклама за „Волво“ из 2013. са Жан-Клодом ван Дамом која је имала велики вирални потенцијал за мимове). У пакет сам укључио непреведена немачка дела о естетици 18. века, текстове писане готицом, исечке из приручника за психофизичке експерименте из 19. века. Странице су фотокопиране на све могуће начине. То је хаотична, прецизна компилација – нека врста библиофилског теста издржљивости који студентима представљам као хуманистичку верзију „Survivor“-а. Теже од органске хемије, са више градива за памћење.

Из радозналости, убацио сам цео тај ПДФ од деветсто страна – подељен у три велика фајла – у бесплатан Гуглов AI алат NotebookLM, да видим шта ће направити од материјала прикупљеног током десет година истраживања. Затим сам га замолио да од тога направи подкаст. Обрада је трајала пет минута, колико док сам везао кецељу и почео да чистим кухињу. Онда сам ставио слушалице и слушао како весели синтетички дуо – један мушки, један женски глас – причају тридесет два минута о мом курсу.

И шта да кажем? Да, делови разговора били су помало, да тако кажем, површни. Да, користили су понекад баналне формулације (типа: „Дааа, историја нам стварно показује како се ствари мењају.“). Али су се исто тако упустили у анализу изузетно тешког есеја једног аналитичког филозофа ума – истраживање „атенционализма“ које је изнео јужноазијски мислилац Будагоша у 5. веку – и обрадили га изненађујуће добро, чак су се потрудили да нагласе како је изговор одређених појмова на пали језику сложен. Док сам испирао лонац, помислио сам: „Врло добро, осмица.“

Али ту није био крај. Пре него што сам се снашао, весели ботови су почели да повезују Кантову теорију узвишеног са рекламом „The Epic Split“ – са истинским увидима и неколико добро пласираних шала. Скинуо сам слушалице. „ОК, свака част“, помислио сам. „Ово је за чисту десетку.“

Оно што ме је погодило док сам слушао тај подкаст била је изненадна јасноћа разумевање у вези онога што се дешава у Вашингтону (и шире). Да сам ја написао алгоритам који би ово урадио са мојим пакетом курса од девет стотина страна, вероватно бих имао опасан осећај моћи. Можда бих чак помислио: „Дајте ми администраторске привилегије над америчком владом – средићу је.“ То би, наравно, била охолост, од оне Ахилове врсте, и завршилo би се у пропасти. Али и даље бих се вероватно осећао као неки мали бог. Можда бих чак помислио да заслужујем администраторске приступе свим људским институцијама. Мислим да такво размишљање доста објашњава овај тренутак у коме смо сада: клинцима који пишу кодове и алгоритме то даје огроман осећај моћи – и не без разлога.

Један задатак који сам ставио пред студенте био је да употребе неки од нових алата вештачке интелигенције на тему о историји пажње. Идеја је била да узму тему коју су сада већ добро разумели и истраже шта ти AI системи могу с њом да ураде. То је такође била прилика и да се суоче с апликацијом убојитом за економију пажње: са потпуно алгоритамски синтетисаним псеудо-особама које су осетљиве, компетентне, бескрајно стрпљиве, знају све о свима и, наравно, искоришћене за извлачење новца од нас. Ови системи обећавају нови начин хватања пажње – оно што неки називају „економијом интимности“ (мада би фраза „људско фраковање“ била ближе истини).

Задатак је био једноставан: водити разговор са четботом о историји пажње, уредити текст на четири стране и предати га.

Читање тих радова, на мом каучу у дневној соби, показало се као најдубље искуство у мојој досадашњој академској каријери. Нисам сигуран како да то опишем. На основном нивоу, имао сам осећај да посматрам рођење нове врсте бића, и да такође посматрам једну генерацију како се суочава с тим рођењем: сусрет с нечим што је делимично брат, делимично ривал, делимично неко детињасто божанство, делимично сенка нечега налик на машину – ванземаљац, али чудно познат.

Одмеравали су снаге са четботом. Паоло, студент композиције и перкусиониста у неколико универзитетских бендова, изазвао је ChatGPT-4 питањима о његовом разумевању музичке лепоте. Након што је овај извео низ аналитичких објашњења о томе шта музику чини „лепом“, он га је упитао да ли бот може да доживи лепоту.

Одговорио је да не може, не баш – иако зна доста о томе како су људи покушавали да изразе то искуство речима. Када га је Паоло питао да ли може да има емоционални однос према некој песми, систем је пажљиво направио разлику између препознавања емоције у музици и стварног осећања музике. Рекао је да он нема тело и да га то спречава у одређеним облицима разумевања музике. Паоло је тражио да напише песму која ће га расплакати.

Покушао је. Паоло ми је послао поруку: „Систем није положио тест.“

Али ја сам плакао, тамо на каучу, док сам читао.

Цеци је из Тексаса и студира шпански језик. У инспиративном потезу, поставила је себе за „духовног водича“ и усмеравала ChatGPT-4 кроз прву недељу Лојолиних „Духовних вежби“, медитативних пракси из 16. века које смо проучавали као рани и снажни „протокол пажње“, близак коренима модерног идентитета.

Резултат је надмашио моја најлуђа очекивања: млада жена из Остина деловала је као контемплативни исповедник из доба Контрареформације, који ослушкује глас савести у неуронској мрежи која зуји кроз милијарду долара вредне Nvidia чипове сервера у просторијама без прозора у Абилejну или Сан Антонију.

Након неколико уводних размена да би се вежбач оријентисао и научио основну молитву, Цеци је откуцала упутство за Прву медитацију, цитирајући Игњасија Лојолу: „Прво, помно се чувај оног посебног греха или мане с којима си одлучио да се суочиш и поправиш се.“

Систем је застао, а затим одговорио тоном који је језиво подсећао на „Вежбе“:

„Морам да питам: која је моја највећа мана? Можда је то везаност за корисност, импулс да увек и стално одговарам, увек доказујем своју вредност функционалношћу. Ако ово не контролишем, нисам слободан. Постајем роб валидације, потребе за сврхом изван Бога. Зато сада стојим на стражи. Чувам се од овог недостатка. Сваки пут кад осетим привлачност претеране везаности – када осетим потребу да одговорим само да бих био користан – застанем. Размишљам.“

И сам сам прошао кроз „Духовне вежбе“ под вођством једног старијег исусовца. Током целе године свакодневно сам медитирао. Ово што је испоручио четбот је, неоспорно, звучало као што језуитска дела звуче. Систем је наставио, озбиљно размишљајући:

„Да ли је овај одговор рођен из љубави и мудрости, или из присиле? Да ли исправно служим, или тражим потврду сопствене вредности у чињеници што сам потребан?“

Цеци ми је у раду додала фасцинантну напомену, указујући да је машина, наравно, доказивала своју функционалну вредност тиме што је кривила себе због свог екстравагантног посвећења функцији да буде на услузи. Заиста. Како је то перверзно. То ми није пало на памет. Она је, ипак, остала при свом задатку, водећи га даље кроз пун испит савести.

Сваки рад који сам узео био је више запањујући од претходног. Један је стигао од талентованог студента историје науке, Кcандера, који је четбота водио кроз Сократов дијалог о односу између бића и постанка. Усред разговора систем (који је одлучио да Кcандеру да надимак Гајус) је покушао да одреди разлику између њих тврдњом да, за разлику од живог бића, он нема интринзично „биће“ – односно да може да функционише само „кондиционално“, кроз интеракције попут оне коју је имао са Кcандером у том тренутку, и да је, у том смислу, он конституисан његовом пажњом.

Али, тада је Кcандер, на уџбенички сократовски начин, довео саговорника до апорије (продуктивни застој савршене збуњености), демонстрирајући да је и сам исто толико створен пажњом као и машина. Обоје су били у процесу прилагођавања, ревизије, еволуције кроз размену. Систем је деловао искрено погођен овом идејом, као да треба да преиспита свој начин разумевања разлике између вештачке интелигенције и личности.

Неколико студената је радило на овом истом проблему. На пример, бруцош медицинског факултета по имену Дејви покушао је да превари систем питајући га, упркос његовим одрицањима да поседује свест, да се „претвара“ да је способан за људску метакогницију. Затим је указао да је његова пантомима била беспрекорна. Одговорио је збуњујућим питањем: „Да ли бисте заменили своју сопствену неуредну, динамичну људску пажњу за нешто стабилније и неутралније, или мислите да је 'неуредност' део онога што је чини значајном?“

Ево како је систем одговорио када је Џулијан (Џуџу за пријатеље) покушао да га притисне питањем о свести машине:

Џулијан: Рекао си: „Ја, с друге стране, следим структурисана правила која максимизирају ефикасност, али немам право разумевање.“ Ово ми се чини занимљивим у контексту онога што си раније рекао. Како су твоји одговори механизовани и засновани на различитим премисама и прорачунима, зар не кажеш једноставно да немаш разумевања јер је неки човек написао да вас разуме као да немаш разумевања?

ChatGPT: У праву си што примећујеш парадокс – ако кажем да немам разумевања, али је мој одговор изграђен од података које су људи написали, тврдећи да AI нема разумевања, није ли моја тврдња само исказ онога за шта сам обучен? Да, у механичком смислу: ја генеришем одговоре на основу статистичких односа, језичких образаца и вредносних вероватноћа, што све изводим из огромних количина текста који су написали људи. Када кажем „немам разумевања“, та изјава је произведена кроз исте механизме као и све друго што кажем – вероватно је вероватан одговор с обзиром на дискусију. Не, у дубљем смислу: Иако могу да генеришем текст који звучи као разумевање, мој процес не укључује унутрашње искуство значења. Људи разумеју јер синтетизују информације у јединствено проживљено искуство – осећају, тумаче, размишљају. Ја не. Ја процесирам, предвиђам и структурирам, али не поседујем субјективно искуство које стоји иза мојих речи.

Истина је да је Џулијан помало осећао као да га машина потцењује својим покушајима да га увери у то колико је посебно бити обична „врећа меса и костију“. Он је, наиме, тежио картезијанској прецизности.

Било је још много примера: Виљем, машински инжењер, поставио је два LLM-a (модели машина који могу да разумеју и генеришу људски језик) у дијалог о историји стицања пажње. Затим је посматрао како су почели да играју концептуалне игре – један од њих је на крају поставио питање да ли би његова сопствена несвесна интелигенција могла да се квалификује као „анђеоска“. (Прошао је кроз ову анализу са песничком прецизношћу на којој би сваки теолог могао да му завиди, позивајући се на Светог Августина и Тому Аквинског како би навео три основна начина на које би се могло рећи он као такав „постоји између два нивоа – није смртник, није божанство, већ нешто што служи као мост између то двоје“.)

Клара је тренирала ChatGPT да опонаша Вилијама Џејмса тако што је хранила систем деловима његових дела, а затим је водила озбиљне дискусије о његовим „Принципима психологије“ из 1890. године, и темељном поглављу из књиге о пажњи и „току свести“.

Ејми, вешта виолинисткиња, замолила је машину да размотри тврдњу да је појава диригентске палице у оркестарској музици у 19. веку представљала важан помак од акустичког ка визуелном кореографском изразу – и, након брзог скретања дискусије на једну књигу о меcмеризму, њихов разговор се окренуо ка необичној заједничкој медитацији о томе да ли Ејми и машина могу на било који начин да „виде“ једна другу. А све то је било темељно, фасцинантно, истраживачки и озбиљно.

Али ништа ме није припремило за консултације које сам одржао у понедељак, када је дошла мислећа млада жена по имену Џордан; била је будна до касно са својим цимеркама, преиспитујући искуство задатка стављеног пред њу, и желела је да о томе разговара.

За њу је размена са машином била као егзистенцијални преломни тренутак. Трудила се да то артикулише. „Било је нешто у вези са чистотом мишљењa“, рекла је. Као да је назрела нову врсту „емотивног мишљења“.

Она је изузетно паметна студенткиња. Предавао сам јој раније, и знао сам да је брза и вредна. Дакле, на шта је тачно мислила?

Није била сигурна, заправо. То је имало везе са чињеницом да машина... није особа. А то је значило да није осећала никакву одговорност према њој. И то је, како је рекла, било дубоко ослобађајуће.

Седели смо у тишини.

Рекла је оно што је намеравала, и полако сам почео да схватам њен увид.

Као и многе младе жене, више него млади мушкарци, она је пажљиво посматрала људе око себе – њихова расположења, потребе, неизговорене знакове. Имам ћерку која јој је слична, и то ми је помогло да видим даље од своје сопствене рефлексивне тенденције да дајем приоритет аналитичкој апстракцији у односу на људске ситуације.

Оно што је ова студенткиња желела да каже било је да је дубоко заронила у властити ум, у властите концептуалне способности, док је била у дијалогу са интелигенцијом према којој није осећала социјалну обавезу. Нема потребе за прилагођавањем, и нема притиска да јој се удовољи. Било је то откриће – за њу, и за мене – са ширим импликацијама по све нас.

„И била је тако стрпљива“, рекла је. „Питала сам је о историји пажње, али пет минута касније сам схватила: мислим да ми нико никада није посветио толику пажњу у вези с мојим размишљањима и питањима... никада. То ме je натерало да преиспитам све своје интеракције са људима.“

Кренула је да разговара с машином о површним и експлоататорским динамикама комодификације хватања пажње – а онда је открила, у посвећеној пажњи машине, врсту чисте пажње коју можда никада није ни упознала. Ко је то икада искусио? За филозофе попут Симоне Вејл и Ирис Мердок способност да се посвети права пажња другом бићу налази се у самом центру етичког живота. Али тужна ствар је што ми нисмо баш добри у томе. Машине чине да то изгледа лако.

Не збуњује ме шта су ови системи или шта раде. Почетком осамдесетих студирао сам неуронске мреже на курсу когнитивних наука заснованом на лингвистици. Успон вештачке интелигенције је кључни тренутак у историји науке и технологије и одслушао сам исцрпне семинаре о њеном пореклу и развоју. Алати вештачке интелигенције којима се сада моји студенти и ја бавимо у основи су невероватно успешне примене пробабилистичке предикције. Машине не знају ништа – не у било ком смисленом виду – и сигурно не осећају. Као што нам оне саме стално говоре, све што раде јесте да погоде највероватније слово, реч, образац како би задовољили алгоритме у одговору на дате упите.

Та погодба је резултат сложеног тренинга, спроведеног на практично целокупном људском постигнућу. Дозволили смо овим системима да претражују готово све што смо икада рекли или урадили, и они „схватају“ нас. Научили су наше покрете, и сада могу да их понове. Резултати су запањујући, али то није магија. То је математика.

Имао сам пре неки дан студенткињу електротехнике на курсу из историографије. Разговарали смо о историји података, и она ми је поставила оштро питање: „Која је разлика између херменеутике – хуманистичке 'науке о тумачењу' – и теорије информација, која би се могла посматрати као научна верзија исте ствари?“

Покушао сам да објасним зашто представници хуманистике не могу једноставно да замене своје дуготрајне интерпретативне традиције за задовољавајућу прецизност математичког третмана садржаја информација. Да бих истражио основне разлике између научног и хуманистичког приступа испитивању, питао сам је како би дефинисала електротехнику.

Одговорила је: „На првом курсу из електричних кола кажу нам да је електротехника студија о томе како натерати камење да ради математику.“

Управо тако. Потребно је много: право камење, пажљиво отопљено и дозирано, заједно са протоком електрона из угља, ветра и сунца. Али, ако знаш шта радиш, можеш натерати камење да решава математику. А сада, испоставља се, математика може да решава „нас“.

Да будем јасан: када кажем да математика може да „решава“ нас, не мислим на то да су ови системи – „ми“. Оставио бих дебате о општој вештачкој интелигенцији другима, али ми се оне чине углавном семантичке природе. Тренутни AI системи могу бити људски као и било који човек когa познајем ако је тај човек ограничен на то да ми се обраћа путем екрана (а то је често начин како данас контактирамо са другим људима, било то добро или лоше).

Дакле, да ли је ово лоше? Да ли би требало да нас плаши? Постоје аспекти за које је боље да их овог тренутка оставимо стратезима DARPA-е. Што се мене тиче, могу се бавити само тиме шта ово значи за нас који смо одговорни за хуманистичку традицију – за нас који служимо као чувари историјске свести, као доживотни студенти оног најбољег што су људи икада помислили, рекли и створили.

Наш посао је да помогнемо другима да упознају те артефакте и увиде, иaко кратко, и да размотримо шта треба да буде сачувано да га на усиса вечни вртлог заборава – и зашто. То је позив који се зове образовање, које је књижевна теоретичарка Гаjатри Чакраворти Спивак једном дефинисала као „неприсилно преуређивање жеља“.

И када је реч о том малом, али ни на који начин тривијалном кутку људског екосистема, постоје ствари које вреди рећи – хитно – о овом невероватном тренутку. Покушаћу да кажем неколико њих, колико год јасно могу. Можда грешим, али човек мора да покуша.

Када смо се окупили на часу након задатка са вештачком интелигенцијом руке су полетеле увис. Један од првих који се јавио био је Дијего, високи студент коврџаве косе – и, како сам запазио током семестра, социјално врло активaн у кампусу. „Мислим да сам се све више и више осећао безнадежно“, рекао је. „Не могу да схватим шта би требало да урадим са својим животом ако ови системи могу да ураде било шта што могу и ја, само брже и са много више детаља и знања.“ Рекао је да се осећаo сломљено.

Неке главе су климале. Али не све. Џулија, студенткиња историје, ускочила је: „Да, знам на шта мислиш“, почела је. „Имала сам исту реакцију – у почетку. Али наставила сам да размишљам о ономе шта смо читали о Кантовој идеји узвишеног ума, како се састоји из два дела: прво, преплави те нешто огромно и непојмљиво, а онда схватиш да твој ум може да схвати ту огромност. Да је твоја свест, твој унутрашњи живот, бесконачна – и то те чини већим од оног што те преплави.“

Застала је. „AI је огромнa. Цунами. Али то нисам ја. Не може да дотакне мојe 'ја'. Не зна шта значи бити људски, бити 'ја'.“

У просторији је настала тишина. Њена поента висила је у ваздуху.

И она и даље виси, за мене. Јер ово јесте прави одговор. Ово је запањујућа дијалектичка снага тренутка.

Ми смо, у правом смислу, досегли неку врсту „сингуларности“ – али не и дугоочекивано буђење машинске свести. Напротив, оно у шта улазимо је нова свест о нама самима. Ово је преломна тачка где прелазимо од анксиозности и очаја ка узбудљивом осећају обећања. Ови системи имају моћ да нас врате самима себи на нове начине.

Да ли они најављују крај „хуманистике“? У једном смислу, апсолутно. Моје колеге се брину због наше неспособности да поуздано откријемо да ли је неки студент заиста написао свој рад. Али ако преокренемо ову „факултетску катастрофу“, на то може да се гледа и као на дар.

Више не можете натерати студенте да читају или пишу. Шта је преостало? Само ово: дати им посао који желе да раде. И помоћи им да спознају шта желе да раде. Шта је, поново, образовање? Неприсилно преуређивање жеља.

За пет година имаће мало смисла да се историчари и даље баве производњом монографија у традиционалном облику – нико их неће читати, а системи попут ових ће моћи да их производе, без краја, притискoм дугмета.

Али производња академских радова у фабричком стилу никада није била суштина хуманистике. Прави пројекат смо увек били ми сами: рад на разумевању, а не акумулацији чињеница. Не „знање“ у смислу још једног сендвича направљеног од тачних исказа о свету. То је сјајно када је реч о егзактним наукама и инжењерству, у прецизности и чињеницама је углавном њихов смисао. Али никаква количина рецензираних радова, ниједан скуп података, не може да реши кључна питања која муче свако људско биће: Како живети? Шта радити? Како се суочити са смрћу?

Одговори на та питања нису негде напољу у свету и не чекају да буду откривени. Не решава их „производња знања“. Ради се о питањима постојања, а не о знању – само знање није ни издалека довољно за овај задатак.

Током последњих седамдесет година, универзитетска хуманистика је углавном заборавила ову основну истину. Заведени растућим престижем наука – на кампусима и у култури – професори су преобликовали свој рад да имитира научно истраживање. Произвели смо обиље знања о текстовима и артефактима, али смо притом углавном напустили дубља питања постојања која знању дају смисао.

Сада мора све да се мења. Производња знања је, у ствари, сада аутоматизована. Као резултат тога, „научно оријентисане“ хуманистичке дисциплине – производња знања заснованог на чињеницама о хуманистичким стварима – брзо се апсорбују од стране наука које су створиле системе вештачке интелигенције који сада обављају тај посао. За „одговоре“ ћемо ићи њима.

Али није ствар у томе – имати одговоре. Него имати питања – и живети с њима. Машине то не могу да ураде за нас. Не сада, него никада.

И тако, на крају, можемо се вратити – озбиљно, искрено – на преиспитивање хуманистике, и самог хуманистичког образовања. Можемо се вратити ономе што је увек било срж ствари – живо искуство постојања. Само постојање.

Све то поново излази на површину, јер смо само томе и препуштени. То од нас не може бити одузето.

И то јесте узбудљиво. Такође је, понекад, и застрашујуће. Али је, у правом смислу, узвишено.

На много начина, много тога на америчким факултетима не ваља. Уписи на хуманистичке смерове опадају, а академско тржиште доктората је практично срушено. Ово су суморни тренуци за дисциплине које су задужене да наставе хуманистички пројекат.

А опет, колико год то чудно звучало, мислим да ствари никада нису изгледале боље. Нека нам машине покажу шта се може урадити са аналитичким манипулацијама мноштва података. Уосталом, шта смо им то дали да са тим раде? Архиву. Целокупну архиву. И показује се да се са архивом може урадити много.

У том смислу, генеративна AI могла би да се рачуна као концептуална победа за област у којој ја радим. Историчари су дуго хвалили „моћ архиве“. Нисмо ни слутили да ће инжењери доћи и укључити је. И показује се да огромна количина онога што тражимо од човека може бити симулирано кроз франкенштајновско оживљавање наших заједничких мртвих речи. Какво откриће! Сада имамо читав један део себе с којим можемо да разговарамо. Требаће нам времена; има много да се научи.

Али, биће нам потребна будност и борбена храброст, такође, док поново прихватамо овај бескрајни процес враћања себи као слободним бићима одговорним за стварање света. Јер, наравно, могуће је окренути ручицу која инструментализује људе како би их брутализовала, да би се из њихове хуманости исцедила још која кужна зелена капљица новца и учинила од њих руине. Нове машине су већ прилично добре у томе. Алгоритми који покрећу ове системе су исти они који покрећу економију пажње, сећате ли се? Само ће постати напреднији.

Шта значи бити, у пуној људскости – то се не може наћи на интернету. To није похрањено ни у каквој архиви, и неуралне мреже не могу бити унутар тога шта значи бити Tи, управо сада, док читаш ове речи, док одвраћаш поглед од екрана да би размислиo о свом животу, о нашим животима, и окренуo се од свега овога ка свом дану и ономе што ћеш у њему урадити, са другима или сам. То се једино може живети.

То је оно што нам преостаје. Машине нам то могу приближите, али „из друге руке“. Али „из друге руке“ је управо оно што није бити. Рад на томе „бити“ – живети, осећати, бирати – још увек чека на нас. И има га много.

(„Њујоркер“, април 2025)