Позив на дијалог

Некад смо позивали на игру, данас зовемо на дијалог. Живимо у златном добу дијалога.

Синови се супротстављају Очевима, Очеви једни другима. Зараћени измењују бомбе, али и речи. Лекари дискутују са Лудацима, Лудаци сами са собом. Џелати се исповедају Жртвама, Жртве својим Џелатима. Живи се препиру са Мртвима. Владе и њихови народи налазе се у стању перманентног дијалога. Дијалог се води између марксиста и католика, мисионара и људождера, судија и криваца, учитеља и ученика, уметника и критичара, произвођача и потрошача. Између полова, народа, раса, вера, доктрина и идеја, такође. У току су привредни, научни, војни, екуменски, ракетни дијалози. Двострани, тространи, вишестрани, чак и једнострани. На врху, као и на дну. Око четвртастих столова, око округлих столова, и без столова. Множе се дипломатски преговори, начелни договори, јавни изговори, тајни уговори, актуелни разговори и улични наговори. Крилатица века је:

Хлеба, игара и дијалога!

а његово основно начело:

Нека свет пропадне, само да се разговори наставе!

Па шта је, најзад, тај дијалог, без којег више не можемо ни на молитви? (Ми се, наиме, и не молимо више, ми са Богом разговарамо.)

Дијалог је размена речи, тачније – измена речима исказаног мишљења, чији је крајњи циљ да то мишљење ни по коју цену не изменимо.

Отуда смо пре спремни да слушамо како двојица неупућених размењују своја мишљења него како га један упућени саопштава. Отуда, ако се двојица, неким чудом, сложе, не верујемо ни једном ни другом. Отуда смо тако страсно привржени дијалогу. Знамо, наиме, да он неће наудити нашем мишљењу.   

Упамтите, то што они деле – ваше је мишљење! Они вас поткрадају, експлоатишу, идентитет вам растурају! Они вам одузимају ваше једино добро – ваше независно мишљење! Зато се никада немојте сложити са онима који се са вама слажу. Сместа промените став, и гледајте да притом заузмете неки сасвим супротан. Тако ћете сачувати независност духа. Све остало је опсена.

Слажем се – то је најнечаснија, најбеднија мисао коју можете да изговорите. Она сведочи да сте изгубили свако самопоштовање. Зато се никада, нигде, ни са ким и ни са чим немојте сложити. Не наседајте аргументима, не дајте се разлозима, не верујте очигледностима, презрите аксиоме – они су ту да вас понизе. Будите узвишено постојани као онај великан духовне независности Гаспар д'Естек, философ и полихистор, који је, потопљен у врело уље, победоносно изјавио: ,,Не гори, дакле и не пече!“ – а затим умро.

Никада никоме и ни за шта не признајте да је у праву. Ни по цену живота. Ваше мишљење је најбоље, јер за њега никоме ништа не дугујете: ни искуству, ни туђој мудрости, ни науци, ни историји, ни откровењу – само себи. Немојте се сагласити чак ни ако вас убеђују да сте паметни. Савладајте ваше устрептало срце које жуди да се са тим сложи – то је клопка! Они желе само вашу сагласност. Затим ће од вас тражити да се, будући паметни, и у другим стварима са њима сложите. А куда би вас одвело то попуштање – одвело би вас у анонимност. Не, ви ћете им рећи да сте будала, допустићете да се око тога развије дијалог, а ви ћете, ако мене послушате, разуме се, отићи тамо где ћете на миру моћи да слушате једног човека који ће вам о једној теми говорити на једино могући начин. Треба ли да кажем да ћете, највероватније, тај човек бити ви. Желим вам успех, и нека вас, притом, охрабрује извесност да је најбоље Дијалоге састављао Платон.

Јеж, јануар 1969.

О идеално рђавој држави

Која је држава добра – не знам  Али је сасвим сигурно да није:

држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору;

држава чија је будућност вечита, а прошлост траје само колико и она;

држава у којој снага царује, а ум ваља кладе;

држава у којој сте принуђени другима да копате јаме да сами у њих не бисте упали;

држава у којој се једнакост састоји у беди, а слобода у неједнакости;

држава чији су грађани таоци њене владе; држава у којој сте срећни ако сте живи;

држава у којој свако зна шта треба да ради, али не зна зашто;

држава којој није доста што је подносите, већ захтева да то чините са одушевљењем;

држава која се позива на небо кад јој не иде добро, а на себе кад јој пође боље;

држава у којој је све што се чини неизбежно, а све што је неизбежно никад се не догађа;

држава чије се вође преносе на рукама, а њихова власт испод руке;

држава у којој су средства за производњу у приватним рукама, она у којој су у државним рукама, а нарочито она у којој средства за производњу нису ни у чијим рукама;

држава у којој уместо очевине наслеђујете страх; држава у којој је једина поуздана рубрика у новинама – читуља;

држава у којој земља припада онима који на њој гладују;

држава у којој машине замењују раднике, а радници машине;

држава чији вас војници уче географији суседа;

држава у којој лакше мењате пол него прошлост;

држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке;

држава у којој одређивање слободе почиње њеним ограничавањем;

држава у којој закони не претходе преступима, већ им следе;

држава у којој је ћутање најраширенији облик јавног мишљења, а обожавање најраширенији вид јавног деловања;

држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити;

држава у којој се људи не сахрањују само на гробљима;

држава чију химну слушате као сопствено опело.

Књижевност бр. 9, 1979.

Нација и демократија, а не нација или демократија 

У политичком и грађанском смислу, право на изражавање мишљења ништавно је (упркос свим жртвама које се за њега подносе и морају подносити) ако не подразумева и право да се та мишљења слободно удружују, на основу својих програма, а у оквиру цивилизованих закона, у борби за њихову примену. У крајњој линији – за власт која ће ту примену гарантовати. Без политичке слободе нема ни грађанске, ни националне. Политичка је слобода темељ свим осталим. Грађанска је трезвен повраћај дела права уступљеног заједници. Национална слобода је, пре свега, историјска категорија. И данас се не може поседовати ни целисходно користити ако не постоји политичка која ће јe грађански каналисати у најподношљивији облик самоуређења.

Овај реципрочан и прожимајући однос одређује и најрационалније схватање нације и демократије у повести, ако не увек, данас свакако.

Свако ко данас проповеда слободу, а истовремено је ускраћује, чини већи грађански злочин од онога ко слободу у начелу одбацује, пориче на речима, а потом је и делом не допушта. Од другог се ништа не добија, али ништа и не очекује. Грађанин, пре него што се побуни, зна где му је место, те страда само ако се побуни. У земљи првог страда и кад се не буни него наседа лажно прокламованој слободи. Подмукла политика цветања хиљаду цветова уништила је више људи од отвореног, нелицемерног, „поштеног“ комунистичког терора. Јер, ако цветови цветају само да би се покидали, а не да нам миришу и видик украшавају, чему уопште њихово цветање?

Слобода се, консеквентно, не може ускраћивати ни у име националних интереса, јер је управо та слобода врховни национални интерес, без којег су и остали ништавни. Нема никаквог спора да су у националсоцијалистичком пројекту будућности германски расни и национални интереси били conditio sine qua non поретка, и у свему доминантни, једнако као што је и повесно и актуелно јасно да су они неупоредиво боље заступљени и промовисани данас у западнонемачкој демократији и заједно с демократијом него што су били без и против ње.

При томе Демократија не сме имати испред себе придеве, поготову оне који јој противурече.

Не постоји социјалистичка демократија, мада може деловати; може она која има социјалне и она што има либералне акценте, претежно једне или друге, али увек и једне и друге. Не постоји ни национална демократија, јер сам термин значи, или може значити, њену арбитражну ограниченост на припаднике једне нације, а не све грађане земље.

Не постоји економска демократија, а да не подразумева политичку и националну. Економска демократија је увек израз и политичке или је нема. Као што је није било у Трећем рајху, СССР-у или код нас у исто време кад је изостала политичка.

Не постоји чак ни грађанска демократија јер је то плеоназам. Ако грађанска и за грађане није, није никаква. Могла је, као у старој Атини, постојати за неке људе, а за неке не, али је за све грађане морала важити подједнако.

Можда је, дакле, могућа делимична или половична демократија, каква је била атинска, али је она онда само недовршена и несавршена. Придев је не спутава него је на даљи развитак тера. Придев открива њене мане, а не открива њене врлине.

Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ.

Демократија и Нација – ДА!
Демократија или Нација – НЕ!

Демократија, септембар 1990.