Дух града Београда пре сто година и његови творци: Седмица са седам недеља по Монију де Булију

„Москва“, 1922–1924.

Једно морално и интелектуално књиговодство које никад до данас нисам водио, ставља ме пред запрепашћујући биланс, да је читав мој живот од самих странпутица и погрешних залетања, али да није грешан можда једино према поезији која ми је била и остала све, иако сам незнатан, једва примећен а подобро и заслужено заборављен у њој.

Пред тим билансом мој улазак у старост добија један нов, чини ми се, једини смисао: да мало проћаскам о такозваном искуству, које ми се причињава – сада – као какво путовање унатраг, ка годинама и догађајима од којих сам увек нешто почињао и полазио, а нигде стизао.

После Првог светског рата, млади београдски књижевници свакодневно су се састајали у кафани „Москва“. Сви око истог великог стола, од јутра до мрака; једни су долазили, други одлазили, већина навраћала више пута дневно.

Централна фигура и најбриљантнија личност у то доба био је Тин Ујевић, брадат, запуштен, а златоуст и зналац. За тим столом упознао сам Драинца и Сандраров космополитизам, Драгана Алексића и дадаизам, Тодора Манојловића и ренесансу, Бошка Токина и тек рођену естетику филма.

У гимназији ми је био професор Ранко Младеновић, заокупљен модерном позоришном режијом и директор часописа „Мисао“. Упознао сам, такође, глагољивог, ђаволски паметног Винавера, који се тада био вратио из Совјетског Савеза. Он ме је задивио својим познавањем музике и Бергсонове филозофије.

У Загребу је излазио часопис „Зенит“ који је уређивао Љубомир Мицић. Часопис је био пун занимљивих текстова у духу свемоћног експресионизма који је тада цветао у Немачкој и Аустрији. Мицић и његов брат Виргилије Пољански трудили су се да оснују „зенитизам“, с неком магловитом идејом о балканизацији Европе. Тај рани контакт с књижевницима и уметницима био је за мене судбоносан.

Код куће сам писао песме у „слободном“ стиху, и никоме у „Москви“ нисам смео да их покажем. Једну сам послао Љубомиру Мицићу у Загреб, надајући се да ће је штампати у „Зениту“. Одговорио ми је негативно, отприлике у овом смислу:

„Ваша песма није довољно модерна. Превише је застарела у форми, недовољно је ирационална“.

Личност којој дугујем свој први импулс духа и душе јесте Раде Драинац. У њему је срце куцало милосрдно, детињски весело и плачно.

Око боемског стола у „Москви“, Драинац, чија је култура била незнатна и реторика слаба, пребацивао је монотоно Ујевићу да је парнасовац. Тај прекор није за мене значио ништа, као ни жаокање Ујевићево због Драинчевог аналфабетства. Мене је одушевљавала Драинчева бујица поезије, широк замах његових стихова који су се, ма колико дељени у више независних поема, увек сливали у корито једне опште, космичке лирске реке. Као да је свака поема била наставак претходне и увод у следећу, увек једну те исту, безграничну, инстинктивну, инспирисану речитост којом је он плавио и себе, и живот, и континенте, у непрекидно, неконтролисано надахнуће.

Сумњам да је у то време Драинац ишта прочитао из мог усамљеног и наивног „стварања“ у породичном златном кавезу. То ми се чинило сасвим нормалним. Али, тада ми се указала неочекивана прилика да будем штампан у часопису нашег најталентованијег песника.

Мој отац, који ме је безгранично волео, радо је пристао да новчано помогне штампање другог броја Драинчевог часописа „ХИПНОС“. Драинац, примеран боем међу највреднијим лењивцима које сам икада срео, стално у полупијаном стању (пијанство од алкохола уз урођено пијанство једне изузетно богате лирске природе), скупљао је рукописе за други број „Хипноса“, и, с лукавим уверењем да од тога неће бити ништа, чекао мој прилог.

Мени је, пак, било стало да се не обрукам. Сви су знали да Були финансира часопис. Требало је, зато, да напишем нешто што заиста вреди да би ми опростили што сам син имућних родитеља. Искористио сам белешке и одломке из мојих интимних списа и спојио их у једну привидно уравнотежену целину коју сам назвао Доктор Хипнисон или Техника живота.

„Редакција“ Драинчевог часописа била је кафана „Москва“. Када сам, гушећи се од узбуђења, предао Драинцу рукопис поеме, за уметничким столом је било пуно уобичајених гостију. Само што је Раде бацио летимичан поглед на мој рукопис, он је одушевљен и не мање зачуђен, узвикнуо:

„Па то је одлична ствар. Нисам ни слутио да имаш талента!“

Благодарећи „Хипносу“ и Доктору Хипнисону тадашњи гимназијалац је одједном видео себе као песника. Марко Ристић, Милан Дединац и Растко Петровић похвалили су ме на корзоу у Кнез Михајловој улици где смо се обично, пред ручак и пред вечеру, сретали.

У то доба пада и моје познанство с Душаном Матићем. Он је тада био професор филозофије у једној гимназији (не у мојој, Првој мушкој). Од Матића сам веома много научио, и неизмерно му дугујем. Доктор Хипнисон му се свидео, нарочито интелектуалне перспективе из другог дела наслова: Техника живота.

У несређени метод мојих читања Матић је унео неку врсту педагошког реда, говорио ми је о Сорбони и животу интелектуалаца у Паризу, објашњавао Бергсона и Пола Валерија. Упућивао ме је како да приђем литератури од Валериja Ларбоа (Valéry Larbaud) до Гијома Аполинера (Guillaume Apollinaire), открио ми значај – пресудан за читаву моју будућност – надреализма и надреалистичке револуције. Матићу дугујем сазнање да треба одбацити књижевност у белетристичком смислу и присвајати песничко стварање као метод поимања.

До мог сусрета с Матићем у мени се све збивало и нагомилавало кроз младалачку чежњу да изразим себе, да пронађем свој непатворен израз. Нисам ни слутио да је Драинац основао „Хипнос“ да би се некако и он, без икакве литерарне културе и филозофске спреме, понео с надреалистичком револуцијом. У мојој још магловитој свести Матић је све проблеме тачно постављао и у дугим разговорима стрпљиво, отмено објашњавао. Племенитост и интелектуална узвишеност тих Матићевих монолога за време калемегданских шетњи остају највећа част моје прошлости.

Прегледајући књигу по књигу своје библиотеке, наишао сам на Лелек себра, украшену Тиновом посветом од 8. фебруара 1924, године. Прелиставајући ту Ујевићеву збирку пао сам у дубоку меланхолију. (Мислио сам да је нестала у рату. Ипак сам ту књигу спасао, не знам ни сам како, па је сад, листам.) Без обзира на старе и младе, на парнасовце и симболисте, богатство и раскошност Тиновог језика пружају ми данас хладан и свиреп доказ моје немоћи да се на свом матерњем језику с лакоћом изразим. Све је код Тина урезано као у камену. Занавек. Од типографије, формата, распореда, од архитектуре књижице, па до саме садржине, све је од најбољег, вечитог, незастаривог, савршеног укуса. Тин ме подсећа на уметнике ренесансе који су хотимично примали грчке оригинале за своје узоре, очарани вечним, никад потпуно разјашњеним односом форме и садржине.

Кад сам од господина Цвијановића, познатог београдског књижара, купио Лелек себра да га Тин у „Москви“ својеручно украси посветом, још нисам био богзнашта објавио. Написао је моје име без оно де, као у званичним документима. Треба ипак напоменути да се породица Були у актима и архивама београдске јеврејске синагоге звала Ди Були. У кући смо имали урамљену неку врсту дипломе на пергаменту на старохебрејском језику, где је мој деда назван: Едидија ди Були. Не сећам се више ко ми је рекао да Мони Були звучи као Рики-Тики, да је то име фонетички недостојно једног песника. Тако сам прошверцовао оно де из дединог пергамента, између Мони (Соломон) и Були, па сам и у Паризу задржао псеудоплемићку партикулу на француском: Monny de Boully. Да није већ касно, данас бих задржао своје право, „крштено“ име: Соломон Були. Толико о уображеној милозвучности или немилозвучности песничког имена. Моја покојна кућепазитељка у Паризу звала се Госпођа Бодлер. А знам такође једну кафаницу која носи назив Maison Rimbaud!

Када сам после толико година прочитао у Тиновој посвети „у знак лепих сећања и празновања“, осетио сам да ме је зграбио за душу. Цео мој живот је згуснут у том изразу ПРАЗНОВАЊЕ. Моји односи са пријатељима, моји радови у журби и нереду, мој шепртљански лов на изразе, на једном полузаборављеном језику, све ми је то празновање.

Када сам био примљен у „Москву“ за сто за којим је Ујевић „председавао“ (била је то епоха „друге групе“, јер је она о којој Црњански говори у својим сећањима била прва послератна група), ни гимназија ни породица нису више имале утицаја на мој унутарњи живот. Све сам црпео око уметничког стола у „Москви“, само је одатле извирала истина, права култура, и блистави одговори на питања којима правих одговора нема.

И мој отац је био редовни гост „Москве“, али не под великим огледалом. Мало даље, спрат више, на оном „отменијем“, где се састајала „чаршија“. Често смо и отац и ја у исто време боравили у „Москви“. Он на „отменој“ платформи, са својим друштвом, углавном трговцима, а ја за уметничким столом, све док не дође време да пођем кући, на вечеру. Мој отац је устајао први и позивао ме да кренемо. Њега су сви уметници (боеми, како их је он називао) познавали и поздрављали. Он се дискретно и љубазно руковао са свима. Са Тином, са Драинцем, Тошом Манојловићем, Драганом Алексићем, са свима који су се ту састајали, одлазили, поново се враћали и непрекидно полемисали. „Хајде, Мони, доста, време је да се пође кући!“

Ти топли, благородни односи између оца и сина јединца, изазивали су неку врсту ироничног дивљења и, углавном, одобравање код свих који су нас познавали, и код „буржоазије“ и код „боема“.

„Москва“ је постала моја школа, мој универзитет, моја академија, мој духовни и душевни храм. Ако смем тако конвенционално да се изразим, врховни свештеник те моје безимене религије био је Ујевић. Као гром из ведрог неба погађале су његове металне реченице, често заједљиве, увек бремените неизмерним знањем. То је за нашу средину било нешто нечувено, у неку руку монструозно. Неисцрпне дискусије о многим тада горућим темама, одвијале су се у знаку „за“ и „против“.

Ујевићева клошарска запуштеност била је легендарна. Стално се чешао и гребао, и масним прстима вртео длаке своје браде. Али све то није било важно за мене. Његово живо муњевито свезнање, његова реторика и дијалектика, његова перверзна досетљивост, све ме је то толико очарало и задивило, с Лелеком себра пред очима, да бриљантнијег реторичара, богатије људско памћење у служби инвенције, парадокса, борбености и духовитости никад у свом животу нисам срео. 

Сумњам чак да наш Тин икад може бити превазиђен. За мене, гимназијалца, Ујевић је био откровење, недостижни идеал. Та спектакуларна дроњавост и прљавштина биле су за мене симбол самосталности и свемоћи духа. Тело и све на телу ништавно је. Једино вреди мисао неговати у себи, и то мисао изречену изворно, стваралачки, у суптилним импровизацијама, у свој раскоши и неисцрпној ризници тајне нашег језика.

Мој упад у „Москву“, мој пријем за уметнички сто, толерисање моје још бледе и конфузне личности није се много разликовало од анегдотичног статирања новинара и авантуриста. У тој „Москви“ где је царовала еминентна личност Ујевића и где се крај њега батргао Драинац, и један и други прави боеми, Мони де Були је увек имао довољно џепарца да систематски сваког чашћава, благодаран што је примљен за уметнички сто.

Прошло је толико година, посејано је толико смрти и убистава, догодиле су се толике социјалне и корените промене у нашој земљи, да унапред молим за опроштај ако догађаје и датуме бркам и неке важне личности занемарујем и не помињем. Чини ми се да је уметнички сто увек био у залеђу читаве моје песничке делатности. Рекао сам песничке, не књижевне. Поема је спонтано постала за мене једини могућ и жељен израз. Пошто ми је стицање Тинове лексичке културе, његово савршено познавање старогрчких, латинских и средњовековних дела изгледало недосежно, а чак и његова доживљена, савремена интернационална култура изван мојих моћи, није ми ништа друго остајало него да пођем Драинчевим стопама, за кога су висока култура и знање били више штетни неголи корисни једном песнику.

Лелек себра је ушао у врећу „пасеизма“, у вешто и компликаторски згуснуто ремек-дело које са живим, револуционарним – у естетском смислу – стварањем никакве везе није имало. „Парнасовци“? „Симболисти“? Ничег значајног ја ту нисам видео, све ми је изгледало незанимљиво у њиховим теоријским сукобима, личило је на школски напор, на ерудицију. Све што није било за моју кафанску информацију спонтано, медијумски надахнуто, сензационално, одбијало ме је.

Још се, ево, вртим око „Москве“ и уметничког стола под великим огледалом које помиње Црњански у својим Сећањима. Захваљујући њима ја се данас боље сналазим. Под тим огледалом се у првим годинама после 1918. одвијала наша модерна књижевност. Моја „Москва“ почиње доцније. За уметничким столом није више, од јутра до мрака, председавао Сибе Миличић, већ како рекох, Тин Ујевић. Миличића сам упознао касније. Његово тврдоглаво и монотоно проповедање једне хладне, апстрактне, водњикаво космичке лирике није ме много привлачило. Тодор Манојловић, кога из Црњанскове групе већ боље знам, био је далеко занимљивији. Његова заиста солидна култура имала је нечег сунчаног. У његовој природи, живео је дубоки смисао за лепоту, нека врста аполонског здравља и ведрине.

Међутим док су се те, 1919, у „Москви“ скупљали најпознатији, и најзначајнији наши послератни писци – мој први контакт са модерном уметношћу био је чудан, случајан и ма колико узгредан – остаје ми у сећању. Било је то доба Вајмарске републике; у Немачкој је инфлациони процес узео размере својевољног банкротства, С намером да „искористи“ ту ситуацију, мој отац пошаље моју мајку и мене на одмор у Берлин. Немачки језик сам знао као и француски, сасвим течно. Оно неколико америчких долара што нам их је отац редовно слао из Београда у препорученим писмима, претварали су се у стотине хиљада, у милионе немачких марака. Мени је било петнаест година. Интересовале су ме једино књиге и музеји. С обзиром на огромне суме новца с којима сам располагао, књиге и музеји су ми долазили некако бесплатно.

Ако се добро сећам, Берлински музеј за афричку уметност звао се Kaiser Friedrich Muséum. Упао сам једног дана и у тај музеј. На каси је чувар у прикладној униформи. Био сам једини посетилац. Чувар је ступио у разговор са мном и понудио се да ме прати кроз музеј. Великодушно сам му дао велику напојницу, а он, да би се захвалио, показао ми је једну фотографију. На њој је био он, централна фигура, у колонијалној белој одећи, окружен нагим црнкињама, у шатору где су висиле пантерске коже, маске и фетиши. „Ту сам живео као краљ. Сада сам постао државни чиновник, просјак у униформи. Изгубили смо рат и све наше колоније. И за мене лично је то пропаст.“ Такав је био мој први контакт с примитивном уметношћу. Случајан, ако смем мало да злоупотребим тај израз. Аутономан, јер ми нико није унапред показао тај правац.

Кад сам много касније у „Књижевном гласнику“ прочитао један опширан напад на црначку уметност, моје лично сазнање о њој било је већ искристалисано.

Те исте 1919. године у Берлину, улазио сам у све књижаре и неограничено куповао све што ми се чинило значајно. Пуким случајем сам наишао и на часопис „Littérature“, на разне дадаистичке летке и на једну Елијарову збирку, илустровану Макс Ернстовим монтажама, сада тако славним, под називом: Les Malheurs des Immortels. Увек истине ради помињем да ме је контакт с том Елијаровом књигом толико одушевио да ми се углави све комешало; осећао сам се као да ми је поверен кључ једног новог, неисцрпног, тајанственог свемира.

По повратку у Београд све су то постали моји лични списи, без којих вероватно не бих имао храбрости да се приближим и „прошверцујем“ за уметнички сто у „Москви“.

Опет да се вратим на Ујевића. Он је био патолошки запуштен. Из његовог немара који је заударао, избијао је метални глас који никад ниједну баналност није изустио. Каква год била тема дискусије, Ујевић је сваком одузимао реч да је претвори у своју акробатску реторику, где је свака идеја блистала, где се све утапало у звездане ватромете. Да додирнем централну тачку: прљавштина, вашљивост и егзибиционизам, проглашавали су лудилом. Ја сам био поносан што и о лудилу какво је било егзибиционистичко онанисање у кафани, не водим никаквог рачуна, већ само слушам неисцрпни извор једног монструозног памћења, и никад да се заситим мађионичара реторике и духовитости. Лудило у потпуној телесној запуштености, а за моју младалачку осетљивост истовремено је значило сигурност да је то сасвим неважно пред неисцрпним најбистријим импровизацијама које су текле као из извора у којем су се искриле увек свеже, увек непредвиђене идеје.

У мом дивљењу, у мом обожавању Ујевића ишао сам тако далеко да бих се наљутио на сваког ко би се усудио да му тај вид анархичности пребаци. У поређењу с њим, најкултурнији људи изгледали су ми плитки, занатски. Авај, сувише нормални. Лако је њима било да му пребаце лудило и да у то лудило утеловљавају оно што је у њему било генијално, изузетно. Био сам наиван, без икаквог искуства. Данас сам потпуно неспособан да се неког или нечег сетим друкчије него осећањима. У то доба сам био жедан културе, жедан поезије, жедан лепоте у изражају. Те жеђи је у мени, савесном ђаку, Ујевић све више изазивао уколико их је већма гасио. Вероватно да ће ми многи пребацити због те субјективности, али она једино одговара преживљеној истини.

Упознао сам и незаборавног Станислава Винавера који је на мене оставио исто тако снажан утисак као Ујевић. Обојица су симболизирали неку врсту недосежног, иако потпуно различитог, интелектуалног идеала. Винавер се појављивао у Београду као жив у више примерака. На улици, у кафани, по посластичарницама, пред Народним позориштем увече, на пола сата пред почетак представе, опкољен младићима и девојкама – студентима, држао је предавања, проповеди о свим могућим темама, некад безначајно актуелним, некад од вечитог универзалног значаја. Чак је и од Бергсона правио неку врсту Винаверијаде. Од музике, коју је осећао и познавао најинтимније, плео је математичке архитектуре, које с математиком, вероватно, више никакве везе нису имале, али је све то било искричаво, оригинално, акробатски вешто, слободно и ослобађајуће.

С обзиром на моју младалачку осећајност, колико год да су били различити, и Ујевић и Винавер давали су ми утисак да никог не мрзе и никог не воле, да су потпуно равнодушни према својој околини, да им је једино стало да слушају сами себе и да имају што већи аудиторијум. Кад смо седели сами за кафанским столом, Винавер је говорио још гласније да га чују што даље и стално је погледом испитивао дејство своје речитости. И Ујевићев и Винаверов глас били су преоштри, прејаки за интиман дијалог, обојени једним јединим тоном, тоном јавне дискусије, форума. И један и други су изнуђивали туђе ћутање. За мене су обојица били иницијатори, први учитељи, први узори свега најважнијег у хаотичном батргању мог младалачког бунта против конвенција. Није било потребно да ми указују знаке срдачности, топлине. Довољно ми је било да их обожавам, да су они увек спремни да за мене, за било кога, као пророци у пустињи, проповедају своју камелеонску истину.

Моје познанство с Матићем није ме приближило групи којој је он припадао. Група: Марко Ристић, Растко Петровић, Милан Дединац, Александар Вучо и Матић представљала је оно што је у то доба Раде Драинац називао котеријом. Чињеница да у групу нисам био ни примљен ни позван, била је разлог да сам и ја био на њу помало огорчен. Истини за вољу, био сам увређен. Уколико је та група више инсистирала на монденству и некој врсти прилагођавања друштвене психологије Марсела Пруста нашој београдској илузорној аристократији, утолико сам се жустрије мешао међу боеме, скитао ноћу по механама. Све је то потпуно безначајно кад је у питању непобитна вредност свих тих људи и њихов огроман уплив, њихово високо место у зачетку модернизма код нас. Ако овде тако мало говорим о њима, разлог је детињасто прост: они за мене нису хтели да знају, а ја их нисам могао добро да упознам.

Оно што ми је Матић говорио о Ристићу, Дединцу и Растку Петровићу увек је било интересантно али никако оно чему сам тежио, нити у складу са мојим темпераментом. Истовремено сам се спријатељио и с Ристом Ратковићем који је, без икакве двоумице припадао боемима, бунтовницима, свету на који сам био навикао. Пријатељство с њим није угасило оно с Матићем, али је прекинуло његов континуитет у свакодневном виђању.

Ристо Ратковић је био изузетно паметан и способан да све разуме. Он ме је увео у марксизам и упознао с активним комунистима, а ништа што је у вези са поезијом није му било страно. Још тачније, Ристо Ратковић је био рођени револуционар, а по солидној архитектури својих умних категорија и непогрешивој финоћи своје сензибилности и рођени песник.

Од Матића, понављам, научио сам да мислим аутентично, да приметим оно што треба да се примети, да себе не заваравам фразеологијом, да поштујем мисао када је она срж, да је презирем када је сенка. Једна таква дисциплина, кад је на време примљена и схваћена, даје могућности животу да самог себе превазиђе и у најоскуднијим часовима. Но плодове свега што је Матић у мени посејао био сам у стању тек много доцније да уберем.

С Ристом су ствари ипак ишле лакше и једноставније. Био је жедан акције, ефикасности, и обојица смо осећали потребу да се покажемо, да ступимо у борбу. Без довољно новца, без редакције, без икаквог познавања наших граница и могућности, штампали смо часопис „Вечност“ на свега четири стране, лилипутански по формату, џиновски по амбицијама.

 Цео тај период спада у оно што бих данас могао да назовем установљавање мојих, једном заувек примљених обичаја у стварању и нестварању. Какве год биле касније промене у мојој идеологији или у нагомилавању свакојаких знања и утицаја, једно је остало непромењено: да никада нисам нешто написао а да ми то није неко тражио, неки пријатељ очекивао; најпре је њему било намењено а тек после апстрактном читаоцу. Тај интимизам, та атмосфера исповести, та потреба да једном малом броју пријатеља покажем и докажем да се нису преварили поклонивши ми своје поверење, био је и остао једини импулс свега што сам у току једног дугог живота спорадично писмено изразио.

Сећам се да је Ристо Ратковић једно време патио од неке баналне хроничне бољке. Саветовао сам му да иде код лекара или у болницу. „Море, Мони, одговарао је, сваке вечери кад легнем имам намеру да сутрадан одем код лекара. А кад се пробудим, кад ми светлост и сунце испуне очи, кад ме улица и живот позову да изађем, Мони, разуми ме, ја сам млад, млад. Како да не заборавим на болницу и лекаре и на болест, како да не скренем сто пута дневно од сваког циља.“

Не сећам се више какви су били односи између Матића и Ратковића. Кад сам после толиких деценија, у једном нашем мртворођеном часопису „Црно на бело“, видео Матићев текст „Из најинтимнијих бележака“, без сваке сумње ти односи су били пријатељски. Учинило ми се да је у том часопису све обележено жигом времена и епохе, једино је Матићев текст лебдео над свим, својом независношћу од сваке моде, од сваког модернизма. Све што смо тада ја и други писали, без обзира на квалитет и таленат, заузима своје место у историји литературе. Једино Матић отвара хоризонте, отвара их и у бескрај удаљује, једној свемоћи у немоћи, једном приближавању тајанствених осовина око којих се стварање ствара. Од кад се родила реч. Док реч не усахне.

Но вратимо се на нашу литературу под маском антилитературе. Да није било Матићеве суптилности и престроге опрезности, да није било његове увек тачне перспективе, ја бих тада лако побркао надреализам са осталим измима: експресионизмом у Немачкој, футуризмом у Италији, па чак и јадним зенитизмом код нас.

Као за поезију уопште тако ни за надреализам нема једне чисте и јасне дефиниције. Лакше је показати шта надреализам није, него доказати шта јесте. Смисао, кад смисла има, у надреалистичком откровењу увек је судбоносан а не логичан. У том откровењу ангажоване су симултано судбина човекова (свесног и под-свесног) и судбина свемира (видљивог и невидљивог, разумљивог и тајног). Лакше је говорити о једном надреалистичком ставу, о једном надреалистичком чину, о једном скоку опасном и спасоносном преко граница привидне реалности, из јаве у подсвест, из језиве нерешиве противности живота и смрти у нешто друго, у нешто истинитије, реалније: у надреално.

Кад говорим о срећи у надреалистичком чину и ставу, не мислим на срећу (или несрећу) која нам је дата извана, током догађаја; живот и смрт, здравље и болест, сиромаштво и благостање, све те баналне (баналне а толико болне) антиномије, претварају се у чисту игру, у стварност најстварнију, у неку врсту слаткогорке пародије бесмртности, бесмртности ванфизичког времена, бескрајности вантелесног простора. Уверен сам да сам живео двапут, сто пута, хиљаду и један пут у инстинктивној сумњи према привидном свету.

У овој светлости зар није било фатално, неизбежно, да сваки надреалиста буде истовремено друштвени револуционар? Пошто надреалистичко понашање тежи ка остварењу потпуног човека, слободног и срећног, и остварује га заиста у мени, како спречити да мене, надреалисту, традиционални друштвени рад не унесрећи? Од индивидуалног усамљеног револта до колективне револуционарне идеологије пут је био неизбежан.

Кад сам с Ристом Ратковићем основао часопис „Вечност“, у складу са нашом дубоком вером у надреалистичко стварање и, помоћу њега, у промену целокупног живота, надреалистички маштовити свет и његов слободан, ничим ограничен израз постао је рај на земљи. Неисцрпне метаморфозе лепоте и тотална љубав, без икаквих граница између осећајности и еротике, такође су избрисале вештачке границе између Добра и Зла. Љубав, Лепота и Доброта добиле су исто непосредно и нераздвојиво значење, значење и остваривање дато сваком човеку без разлике. Његов једини задатак и дужност састојала се у томе да увиди и саслуша глас свемирске љубави у сваком доживљају, ту и тамо, у њему, око њега, у свему и свачему непосредно.

Драган Алексић је код нас био једини представник дадаизма. Још из Винковаца, где се родио и школовао, Алексић се дописивао са Тристан Цараом. По професији новинар, активан и дисциплинован, Алексић је сваког зачуђивао својим хумором, својом лакоћом, својом хитрином. Као сенка пратио га је увек Бошко Токин. Чак је и физички изгледао као нека дадаистичка конструкција. Висок, витак и јак као да се бавио спортом и родио за спорт. На том атлетском телу била је ушрафљена једна бела кугла, сасвим округла као увеличана билијарска лопта, извајана у људско лице са, као вештачком, залепљеном лепом свиленом косом.

Био је хладан, церебралан. Но, то атлетско тело, та гипкост није познавала умор, није знала за меланхолију, увек је била спремна да ускочи као да је у њему живео неки леопард с мозгом рачунске машине. Понављам: све то хладно, систематски – као у шали. (Токин, пак, сасвим једноставан, без икакве мистерије и сујете, нарочито без икаквих претензија.)

Личност Драгана Алексића остала је за мене такође незаборавна. Чак ни Ујевић није умео као он да преводи с латинског ex libris. Према једној, на немачки начин укљуканој и свареној хуманистичкој култури, Алексићев дадаизам је савесно и добродушно уништавао ту културу, тај хуманизам. Од његових кратких куршумских реченица, све је гинуло, из његовог смеха стално се поново рушила Вавелска кула. Бескрајно скупоцен био је тај рушилачки луксуз. Из њега су никле најсавршеније песме на све стране расипнички поклањане. 

Париз, 1925.

Једнога дана, боемски сто у „Москви“ претворио се у надреалистички сто у кафани „Cyrano“ у Паризу! Како је било могуће да ме тако срдачно прихвате они који су за мене до тада били као богови недостижни? Исти процес као у Београду: дивљење, обожавање, миметизам. На толику свемоћ прилагођавања може се неко сажалити а може и задивити. Ко? Па, најпре ја лично. Ваљда зато и нисам ништа друго до једно тврдоглаво, грчевито избегавање судбине у трампљењу њене јаловости за неко никад потпуно испуњено, искрено, тотално отелотворење у фотомонтажу слепо примљених случајева и одушевљења. Сједињене с оним што је у мени било најинтимније: антишкола, антипородица и антилитература заједно. Фамилија и школа остале су у Београду, за литерарну антилитературу био сам већ мали шампион. Зар то није било савршенство? Чаробно остварење свих тежњи и свих чежњи.

Један новинар, сасвим неталентован песник Луј де Гонзаг-Фрик (Louis de Gonzague-Frick), кога су надреалисти подносили, написао је о мени чланак у недељном листу „Comoedia’‘. Тај чланак је изашао прве недеље мог боравка у Паризу. Интервју с младим надобудним надреалистом из Југославије. Својим родитељима, теткама и стричевима послао сам по један примерак. Већ сам видео свој пут неком царском цестом пуном славе и освајања тих безимених светова о којима нисам имао јасне појмове, али сам био сигуран да ће ме ослободити каријере за коју ме је породична добронамерност спремала.

Из хотела (који ми је препоручио Матић) телеграфским писмом јавим се Андре Бретону (André Breton), чију сам адресу понео из Београда. Сутрадан сам добио одговор: позива ме да дођем у кафану „Cyrano“, Place Blanche, на Монмартру, где се сваког дана пре подне састаје надреалистичка Група. Спонтаност и искрена добродошлица на коју сам наишао код Бретона лично, код Елијара, Арагона, Переа и свих осталих надреалиста биле су за мене као у „Nouvel Hotel“, у којем сам одсео, нов живот, одједном отворен и остварен.

Први ме је под своје узео Арагон који је у то доба писао Le Paysan de Paris. Одлучио је да ми он сам покаже Париз, од подне па до три-четири сата после поноћи непрекидно. Немам поеме која би могла изразити лиризам оних петнаест дана и ноћи проведених с Арагоном. Кад смо се поново сутрадан састали у кафани „Cyrano“, ја неиспаван, он свеж и динамичан, шетња се настављала и то за Арагона стваралачка, професионална, испуњена састанцима са личностима за мене још непознатим; и све то пешице, таксијем, или аутобусом, из кафане у кафану. Арагон је говорио као пророк, вадио из џепова још необјављене песме, куповао за мене популарна џепна издања Виктора Ига и читао ми их наглас по клупама у Луксембуршком парку, одвијајући и свежњеве све новијих и новијих страница за Le Paysan de Paris. Ја сам само био загрцнут, задивљен, занесен...

За мене је још и данас остало загонетно: кад је Арагон налазио слободно време да толико ради и тако значајно ствара. Кад је стизао да спава, макар и два-три сата?  И дан-данас ми је несхватљиво како је Арагон могао да остане свеж и речит и борбен, ватрометно раскошан, свестрано информисан о свим актуелностима, пажљив и расејан, неуморна пчела свих цветова јаве и сна. Ко је у свету имао ту срећу да први пут види Париз кроз очи једног Арагона? Мени се то чинило као чудо, као незаслужена награда за нешто што сам ипак некако заслужио, а то је та прилагодљивост, у којој нема ничега вулгарног ни плитко заинтересованог.

Истовремено са Арагоном и Бенжамен Переом (Benjamin Péret) упознао сам и јако заволео Пола Елијара (Paul Eluard). И поред зађевица, ситничарске љубоморе и многих интрига, Група је 1925. године била чврсто повезана и дисциплинована, под самовољним и неприкосновеним вођством Бретоновим. Мени је, понављам, та неприкосновеност годила.

Најмлађи надреалиста се звао Жак Барон. Познато је колико је Бретон презирао и омаловажавао званично школовање. Жак Барон се једног дана појавио сав весео и усхићен: „Јављам вам, драги пријатељи, да сам пао на матурском испиту“ (le bachot).

За Бретона то није био виц.

– Срам те било, магарче, како се не стидиш да паднеш на тако лаком и детињастом испиту.

Жак Барон се није надао, па ни остали присутни, оваквом реаговању. Међутим, у том реаговању био је цео Бретон, његове привидне противречности које су, у ствари, непрекидан позив на сензибилност и на дубоку озбиљност вечитих људских врлина, позив на својевољан рад, уз сталну пропаганду против ропског рада. Позив на самосавлађивање у непрестаном револту против поробљивачких сила.

Ником, сем Переу који је био веран и потчињен Бретону као пас, није било лако да подноси његов ауторитативан карактер. Група је једнодушно примала све његове личне мржње и симпатије. Кад је долазило до заваде с једним од чланова, остали су му окретали леђа. Кад је Бретон налазио за сходно да се помири, цела Група је срдачно и једнодушно прелазила преко свега као да ништа није ни било.

Елијар и ја смо се благонаклоно смејали, живот је био препун хумора и безазлене дирљивости. Били смо далеко од Бретонове строгости. И Елијарова лежерност и Бретонова строгост били су за мене недосежни екстреми, недостижни примери. У оба правца био сам и остао необдарен, неупућен, једном речи неинтересантан.

„Централни комитет“ Надреалистичке групе под неприкосновеним председништвом Андре Бретона сачињавали су: Пол Елијар, Луј Арагон и Бенжамен Пере. Док се у Паризу припремао пети број „La Révolution surréaliste“, показао сам Бретону и његовим пријатељима неколико свезака београдских „Путева“ и „Сведочанстава“ које су уређивали песници окупљени око Марка Ристића, Црњанског, Растка Петровића. У „Путевима“, ако се не варам, био је објављен „Вампир“, веома духовита пародија лудила, кратак и сугестиван „роман“ једног загребачког културног младог човека који се звао Фелер.

Надреалистима се тај „роман у цртежима“ веома свидео. Бретон ме замоли да преведем српски текст испод Фелерових цртежа и да напишем кратак увод. Превод и увод су били сутрадан готови. Решено је да „Вампир“ изиђе у петом броју „La Révolution surréaliste“. Сасвим задовољан, Бретон ми затражи да за тај број дам и један свој оригиналан текст.

Аутоматско писање је тада у пуном јеку. Довољно је данас бацити поглед на аутоматске текстове разних аутора, па схватити да такво неконтролисано бележење сваке речи, диктиране из подсвести, представља једну технику, једну вештину, једну акробацију која више даје илузију аутоматизма, неголи праву, апсолутну верност гласовима из дубине подсвести. Сви аутоматски текстови (уколико нису хаотично бунцање) имају један заједнички карактер вештине и извештачености. Било је решено да и ја напишем аутоматски текст и да се њиме у идућем броју часописа представим као аутентични надреалиста.

Бретон је одредио Переа да ме „контролише“. Отишли смо у једну кафану и затражили од келнера хартију. Он је једино могао да нам понуди „чаршав“ од грубе хартије, којим се покрива сто кад неко поручи што за јело. Од прибора за писање имао сам само оловку. Пере ми нареди да почнем.

Док сам писао, Пере ме је надзиравао и стално понављао:

„Немој да размишљаш, немој да застајеш, бележи све што ти падне на ум. Забрањено је поправљати. Забрањено је застајати. Напред, само напред. Иначе би то било варање, фалсификат. Ти треба сад да забележиш прави аутоматски текст.“

Нисам се усуђивао да станем ни да размишљам, писао сам као медијум, као да ми је руку водила нека тајанствена сила. С једне стране, то је тако и изгледало. С друге, пак, била је то нека врста аутошпијунаже и самоконтроле. Била је то нека врста „шверца“ између подсвести и надсвести.

Пере је пандурски мотрио и надзиравао једино формалне, видљиве и мерљиве факторе у мом „аутоматском“ бележењу. Нисам ни за тренутак застао, нисам ни реч прецртао, цео „чаршав“ од хартије био је исписан у једном даху. Пере површно прегледа мој текст, без иједне примедбе, сави га и стрпа уџеп.

Бретон ће да оцени и да пресуди.

Чим сам сутрадан, скамењен од треме, стигао укафану „Cyrano“, Пере предаде мој текст Бретону. Док је Бретон читао, ја сам по његовом изразу лица закључио да је задовољан, да је текст примљен, да сам ја примљен. И, тако, Бретон предаде мој рукопис Пјеру Навилу, техничком уреднику часописа и одреди да се текст који сам написао илуструје једним Пикасовим необјављеним цртежом.

За време мог првог боравка у Паризу, међу надреалистима искључиво, Бретон је диктаторски и каприциозно владао Групом. Руководио је целокупном литерарном стратегијом. Његове жеље били су декрети. У слаткогоркој шали звали су га: Папа. Та Бретонова „диктатура“ мени нимало није сметала. Напротив. Био сам навикао на професоре у гимназији и на факултету, на њихов неприкосновен ауторитет; био сам навикао на „Москву“ где је и бескућни Раде Драинац анатемисао по ћефу и амбицији, делио правду по личном расположењу, укусу и неукусу.

То опште страхопоштовање свих надреалиста према Бретону нашло је у мени повољан терен, унапред припремљен. У тој атмосфери сличној дворском куртизанству мени је било пријатно, нашао сам синтезу школске дисциплине и дисциплинског револта. У први мах, спонтано, ја сам Бретона обожавао. Открио сам у њему свезнајућег антипрофесора, револуционарног старешину, сигурно решење свих проблема мојих незрелих и конфузних амбиција. У пракси је та послушност и потчињеност Бретону доста личила на удварање.

Мој револт (била ми је тада двадесет прва година) и револуционарни социјални дух у мени били су конфузно испреплетани, везани једино за сензибилност и инстинкт, а никако за борбено искуство, за неко практично хватање у коштац. За мене је надреалистичка револуција 1925. године била максимум револуционарног хтења и жељења. Но већ је тада Бретон сасвим мудро увидео да је читава та надреалистичка револуција једно литерарно страшило за буржоазију. Надреализам ће остати јалов и неефикасан ако се не укључи у практичну и социјалну борбу.

У лето 1925. године био је у припреми пети и последњи број часописа „La Révolution surréaliste“. После мог повратка у Београд, на крају летњег распуста, наслов часописа је измењен у „Le Surréalisme au service de la Révolution“.

Пети број „La Révolution surréaliste“ изиђе из штампе са мојим прилозима. Био сам опијен, поносит и тврдоглаво решен да се што пре пресадим у Париз. У истом броју изашла је мојим посредовањем и једна песма Марка Ристића.

Антиконвенционалан, антирационалан, антимилитаристички, антипатриотски, антирелигиозан, увек приправан да скандализује буржоаски менталитет и да се противи грађанском поретку, надреализам је за мене био најзамашнији идеал поетске и људске слободе.

Бретон у то време открива Лава Троцког. Он почиње да се жали на јаловост и на нефикасност нашег покрета; на некакав наш застарели „идеализам“; на потребу, неопходну, да се нешто учини, да се нешто битно промени у нашем ставу према поретку кога се само одричемо и негирамо. Бретон почиње да купује и доноси марксистичке брошуре. Једног дана се чак појави у кафани „Cyrano“ са качкетом на глави.

По мишљењу пријатеља овај „пролетерски“ качкет изгледао је смешан на врху његове лавовске гриве. Сутрадан се опет појавио са шеширом. Али Бретон није зато престао да гута марксистичку литературу, да све дубље уверен инсистира: надреализам треба да се спасе и естетике и антиестетике (која иначе остаје једна обновљена естетика за слободоумније буржоаске интелигенте), надреализам треба инвестирати у практичан постојећи револуционарни покрет, претворити га у неисцрпну енергију ослобађања свега у нама и око нас.

Београд, 1925-1928.

Тријумфални повратак у Београд био је само привидан. Матића сам виђао мање, јер је лично много тешње био везан за групу Марка Ристића, Вуча, Дединца и Растка Петровића. Вратио сам се у „Москву“. Како је дошло до моје свакодневне сарадње с Ристом Ратковићем? Онако, без плана, у ритму уобичајених сусрета у „Москви“, на корзоу, по ноћним локалима, код „Три шешира“ и у другим кафанама (заборавио сам им имена), где је увек било могуће срести Тодора Манојловића, Винавера, Драинца и Ујевића.

Као и цео мој живот, пријатељство и сарадња с Ристом Ратковићем носили су печат слободе и независности. Из Париза сам понео жељу да код нас остварим надреализам по свом темпераменту: да се цео покрет не дегенерише у интриге, котеријске дангубе и такмичења личних сујета. Самоуправа. Аутономија. Слобода, слобода, слобода. Ето тако је дошло до стварања часописа „ВЕЧНОСТ“ (наслов је мој). Ристо Ратковић је постао уредник. Великих субвенција од моје имућне породице није било, али оно што смо добијали било је ипак довољно за штампарске трошкове. Купаца и прихода у ствари мало је било.

Часопис смо углавном поклањали. Господин Цвијановић је успевао да прода можда десетак примерака. Али смо били независни, слободни, самостални. Спремали смо заједно, свакодневно, следећи број „Вечности“; читали смо и критиковали између себе наше песме и кратке манифесте, позивали смо на сарадњу кога смо хтели. Наш живот је био толико усамљен, чак унапред прорачунато усамљен, изолован од средине у којој смо живели, да се једва разликовао од сна. Читава та епоха сарадње и пријатељства с Ристом Ратковићем била је један конкретизован сан, нешто много „луђе“ и „шашавије“ неголи наши написи.

Није нам било стало ни до признања ни до успеха. Према успеху и неуспеху били смо равнодушни. Нек нас схвати ко може и како уме? Та је епоха остварила у мени дубок, неизбрисив траг. Ни Ратковић ни ја нисмо били есејисти, теоретичари. И он и ја смо били неспремни за животну борбу, али, ето, „Вечност“ нам је осигурала свакодневни хлеб и дуван, осигурала нам је оно што је за нас било најважније: слободу израза.

Обојица смо били привидно лењи, али у ствари бескрајно спори. Тачније речено, ванвременски. Поезија и живот су за нас били једно те исто. Усмено причање и писање исто тако. Писали смо да бисмо за време растанка, још више били заједно, да ни за трен не ишчезне наш спасоносни унутрашњи круг. Све што је Ристо писао било је прећутно посвећено мени, а моји написи њему. Часопис „Вечност“ је знак једног бескрајног, неограниченог поверења у пријатељство.

Наша потпуна незаинтересованост за материјалан и моралан успех, чак и наша урођена неспособност да се прилагодимо конвенционалној реалности, унапред су осуђивали на заборав моје повремене активности у литератури. Ристо је поред свега, па и после своје преране смрти, имао срећу да његову песничку судбину представи Светлана Велмар-Јанковић, која је тако савесно и с пуно сензибилитета приредила избор Ратковићевих стихова и написала бриљантан предговор.

Постоји ли једна надреалистичка, аутоматска техника живота? Што се мене тиче, одговор је позитиван. Није сваком дано да инстинктивно ствара лирске синтезе са свим оним што море подсвести избацује на обалу једне сасвим специфичне свести, која личи на необјашњиво балансирање месечара на рубу понора. То тврдоглаво, инаџијско развијање те свести, тренирање, јачање до монструозности, можда је једина тајна надреалистичке технике живота.

Често смо сањарили о својој агонији, замишљали себе како клизимо неминовно у последљи грч. Али та инаџијска, надреалистичка свест нас не напушта. Сви око нас отргнути су од уобичајене туге и угушеног плача. Својим надреалистичким бунцањем све смо их полетно носили у поезију, у црни хумор, у један урнебесни смех, богу, друштву и свемиру заинат.

У свом интимном убеђењу могу да изјавим да сам живео два живота. Два? Две стотине, безброј. У мени нема ни сенке прекора за оне који нису лично свесни те многострукости. Безазлено их сажаљевам кад их слепило реализма масовно поведе у пакао физичког братоубиства и моралног самоубиства. Зар у овој светлости није било неизбежно да сваки надреалиста, на уметничком пољу, буде истовремено револуционар на друштвеном. Пошто надреалистичка етика тежи ка остварењу анонимног надчовека, слободног и крхког, али срећног, и заиста га остварује, како је онда могуће спречити да буржоаски ред нас надреалисте систематски унесрећава.

Кад сам с Ристом Ратковићем оснивао наш листић, назвали смо га „Вечност“, у складу са нашом дубоком вером у надреалистичко револуционарно стварање и помоћу њега у преображај читавог друштвеног живота.

Вративши се после тих ферија у Београд, па све до дипломирања на Правном факултету 1928, у мени је живела фикс-идеја да се коначно настаним у Паризу, учаурен у надреалистичкој групи и да ту, на лицу места, наставим, уз Бретона, Елијара и Арагона, своја лирска иживљавања на француском језику.

У међувремену сам желео да на матерњем језику оставим неку врсту завештања, неки школски пример да се и један надреалиста може изразити у оквирима традиционалних стихотворачких правила, једно завештање доступно свакоме љубитељу поезије. Тако се на Бохињском језеру, пред последњи испит на факултету, родила Антена смрти, низ романтичних спевова, где је величанственост и велелепност Јулијских Алпи бацила надреалистичку алхемију у невидљиву позадину. Ова моја последња збирка није никакво издајство, никакво напуштање надреалистичких искустава. Као и све остало што сам каснијих година, на захтев пријатеља, дао у штампу, никад не престаје да буде везано за надреалистичку хијерархију вредности. У ствари, све што сам промашио, промашио је надреалиста у мени. 

Париз, 1928.

Кад сам се после тог првог контакта с надреалистима вратио у Београд 1925, требало ми је још две године до завршетка студија. Био сам опијен успехом у Паризу и чврсто решен да се после студија дефинитивно преселим у Париз, да тамо на француском језику продужим своју литерарну делатност. То нисам никоме поверио. Родитељима сам предложио да у Паризу положим докторат и рачунао сам да тако нећу морати да савлађујем никакав отпор са њихове стране. С пријатељима из Париза сам се дописивао и продужио да се интензивно обавештавам о актуелностима у литератури. Из разлога који ми данас нису више јасни, хтео сам да оставим неку врсту лирског тестамента својој домовини, нешто што би било сваком схватљиво, нешто што би припадало једној традицији с којом надреализам ипак нема уске везе. Тако сам, за време једног дужег одмора на Бохињском језеру, написао дуге поеме сакупљене у збирци Антена смрти. 

На универзитету сам с успехом положио последњи испит, и 1928. године нашао сам се поново у Паризу и свим надреалистима изјавио да остајем. Више није било Арагона да га пратим, после свакодневних растанака пред ручак у кафани „Cyrano“. Више није било Пол Елијара да ме мази и често позива усвоју вилу у О-Бону (Eaux-Bonnes), где је купатило било декорисано морским чудовиштима из маште и палете Макса Ернста. Андре Бретон је био много хладнији према мени. У току година мог одсуства, надреализам је еволуирао у једну уску сарадњу са комунистима.

Бретон је халапљиво гутао безбројне револуционарне брошуре али је ипак његова библија била Мој живот од Лава Троцког. Часопис „La Révolution surréaliste“ изменио је назив у „Le Surréalisme au service de la Révolution“. Моји најбољи пријатељи лежали су у затвору, у Сремској Митровици, и ја сам знао за цену револуционарне делатности и за храброст таквих људи у тадашњој Југославији. У Француској, пак, све је то било безопасно, демократија је ипак функционисала у главним линијама, никакав политички усмени или писмени став није водио озбиљној казни. Бретон и, разуме се, цела група, једногласно су решили да буду политички ефикасни, да пресеку с индивидуалном анархијом, да се споје с комунистичким револуционарством.

У то доба је излазио часопис „Clarté“ који је основао, већ тада покојни, Анри Барбис (Henri Barbusse). Цела редакција тог часописа долазила је свакодневно у кафану „Cyrano“. Као што је Бретон себе кљукао марксистичком литературом, исто тако су се уредници „Clarté“-a енергично кљукали славним претечама надреализма, на брзу руку читали Лотреамона, Рембоа, Нервала, све наше јавне и тајне учитеље и „класичаре“ о којима су раније тек једва чули.

Ја сам у Београду видео шта значи бити политички активан комуниста. Како је та делатност немилосрдна према свим личним сентименталним проблемима. Колико сам био неспретан и неприпремљен за такву послушност и верност једној тактици и једној техници где су пожртвовање и борба на живот и смрт тотални. Чинило ми се сасвим нормалним да један песник изрази своје припадање марксизму или комунистичкој партији, али ми се чинило апсурдним подредити некој политичкој послушности цео надреалистички покрет.

Душан Матић ми је у Београду открио надреализам. Он је био уверен да је надреализам од корена до цвета најбогатија руда поезије, па макар и био привидно рушилачки до безумља, до немилосрђа. Да у мојој младости није било хегемоније Матићевог учења, не би дошло ни до мог сусрета са Бретоном. Да није било „Москве“, Ујевића, Драинца, Ристе Ратковића, не би дошло ни до неке моје „реакције“ кад ме је Бретон „разочарао“, „анатемисао“.

Да нешто више кажем о том разочарењу. Лакоумност с којом је Бретон отпочињао свађу (и мирио се, после привидно дефинитивних прекида цепања са пријатељима и сарадницима, дословно ме је збунила. Пријатељство, чак другарство, на које сам се у Београду навикао, били су за мене неприкосновени, стабилни, темељни. Када су Елијар и Арагон случајно били одсутни са једног састанка у кафани „Cyrano“, Бретон је искористио прилику да о њима непријатно и заједљиво говори. Готово непријатељски. Као да је, и мимо свакодневних несугласица, било могуће и потребно да устраје једна дубока сагласност, да устраје, али колико дуго и докле? До којих еластичних граница?

Одједном сам се уплашио пред слабошћу сентименталних веза у Групи, тачније речено, између Бретона с једне стране и свих осталих, главних и споредних, с друге стране. Противити се Бретоновим моменталним одушевљењима и наређењима, значило је осудити самог себе на изгнанство. Читава атмосфера у Групи личила је на удварање. Моје првобитно страхопоштовање претварало се постепено у све већи страх и све мање поштовање. Све се то у мени зачело при крају мог првог боравка у Паризу 1925. године. Тада сам увидео да постоји један надреалистички конформизам. Принудно прилагођавање Бретоновој диктаторској природи.

Моје некадашње обожавање претварало се постепено у принудну дволичност као једину могућу самоодбрану. И сама помисао да могу довести у питање Бретонова догматична решења изазвала би неспоразум, заваду, анатемисање. Првобитно осећање слободе и ослобођења претворило се у осећање ропства и у себи угушене побуне. Кад сам поново стигао у Париз 1928. надреалисти су ме срдачно примили. Атмосфера у Групи била је потпуно затрована Бретоновом „диктатуром“. Тада сам упознао Жана Карива, најмлађег надреалисту, родом из Бордоа, где је његов отац био професор историје. Одмах смо се спријатељили. Постали смо нераздвојни. Становали смо у истом хотелу, проводили дане заједно, заједно одлазили на свакодневне састанке у кафану „Cyrano“. Сувише набијен културом и класичним знањем, речит, пун хумора и заједљивости, Кариву је атмосфера у Групи постала неподношљива. Није прошло дуго времена а Бретон нас је обојицу избацио из Групе.

Истине ради треба рећи да смо то избацивање провоцирали многим дрскостима и сталном опозицијом против Бретона и његових директива. Бретон је имао посебан дар да неког наружи и омаловажи. Знали смо унапред шта нас чека, али нисмо имали намеру да се вратимо у стадо. Карив и ја смо се заједнички ослободили и храбрили један другога да спасемо нашу од тог момента повезану слободу. Надреалистичких дисидената је било мало у то време. Коме да се придружимо? Где да сарађујемо? Да пређемо у табор Жана Коктоа (Jean Cocteau), омрзнутог Бретоновог противника? Наше личне симпатије нисмо упућивали Коктоу и гнушали смо се сваког издајничког чина. Иако дисиденти, били смо ипак убеђени надреалисти, с многим идеолошким и сентименталним везама за нашу Школу.

У то време пада сусрет с Дидом де Мајо који је тобож студирао архитектуру у Паризу. Њега сам знао из Београда. Био је млађи од мене и у гимназији се нисмо много дружили. Жан Карив, Дида де Мајо и ја створили смо једну пријатељску заједницу с неодређеним плановима. Тада смо упознали Адамова. Наиме, ја сам га на Монпарнасу препознао, јер сам га два-три пута видео у кафани „Cyrano”, где је покушавао да се придружи надреалистима, али без успеха. Бретон га није трпео. Адамов је био руског порекла. Родитељи су му после револуције били избегли у Париз. Бивши сопственик петролејских извора у Бакуу, његов отац био је толико богат пре револуције да је на коцки, разоноде ради, губио или добијао читава имања, троспратне куће.

Адамов је био веома млад, борбен, револуционарно настројен, одушевљен надреализмом. Он није имао ничег заједничког са својом породицом, сем што је код ње становао. Избачени надреалисти и непризнати Адамов брзо се здружише. Адамов нам представи песника Клода Сернеа (Claude Semet), који је и данас један од мојих присних пријатеља. И ево, створила се нова Група. Идеја за један самостални часопис родила се сама од себе. Клод Серне јој пронађе назив: DISCONTINUITÉ. И напред, да саставимо садржај! Да чак нађемо неку идеолошку специфичност како би се што оштрије, бар у теорији, разликовали од надреалиста. Ту је теорију донео на свет Клод Серне: апсолутна безнадежност, најцрњи песимизам који тако дубоко уоквирује Сернеову лирику до данашњих дана.

„Discontinuité” је личио на „додатак“ часописа „La Révolution surréaliste“. Чак и графички смо све копирали, безазлено, несвесно, толико смо били још везани за наша срушена божанства. На једвите јаде смо скупили новац за хартију и штампарију. „Редакција“ је била, чини ми се, у стану Адамовљевих родитеља. У првом (и последњем) броју часописа „Discontinuité“ налази се репродукована једна од ретких слика Диде де Мајо.

У садржај је стављена цела паранадреалистичка нова група, Адамов, Серне, Карив, Де Мајо и ја. Били су позвани као гости: Жорж Неве (Georges Neveux), Бенжамен Фондан (Benjamin Fondane), оригиналан филозоф и пророчански инспирисан песник, депортован и убијен у гасној комори за време окупације, Жорж Малкин, сликар и боем који никад није могао да се потчини Бретоновим „забранама“ и „одобрењима“ (важна забрана: луњати по Монпарнасу, гнезду свих јавних и тајних непријатеља надреализма), Мишон (Michonze), талентован сликар коме надреализам није пореметио стрпљење и техничку савест фламанских мајстора XVII века, и Виктор Браунер (Victor Brauner), једини међу нама који је успео у америчком смислу: његове слике (од неоспорне креативне вредности) вреде данас, у доларима, баснословне суме.

Први (и последњи) број „Discontinuité“ појави се неочекивано за инат надреалистима. „Discontinuité“ је био сасвим деполитизиран, аполитичан. Предговор чији је наслов био L’AUBE N’EST PAS UNE ÉPÉE, написао је и потписао Клод Серне. Последња реченица: „Il ne nous reste plus rien“ (Не преостаје нам више ништа) утапа нашу идеологију у безнадежност, у темељитији нихилизам. Надреалисти су тај став приказали као издајство. Они су у то доба, а и до данас, били против бирократизације бољшевичке револуције.

У борбама за превласт у комунистичкој партији, Бретон је остао (једино он и, разуме се, његова верна сенка Бенжамен Пере) веран Троцком и „троцкизму“. Арагон и Елијар су у међувремену прихватили стаљинизам, одбацили троцкизам као утопију, и разишли се заувек са Бретоном. Јасно је да престајем да постојим ван једне средине, ван једног даноноћног уплива те средине на мој живот.

Утицаји из младости остали су неизбрисиви. Почев од Матићевог учења, после толиких светских трагедија и крвопролића, после толиких одушевљења и разочарења, ниједан компромис, привремен или трајан, није ми унаказио јесен у Београду, међу бакарним лишћем на Калемегдану. Пре заборава млађих генерација ја сам први себе самог стално заборављао. Муњевит пролаз кроз Бретонову групу није ме довољно упутио у неизбежну материјалну организацију једног модернистичког покрета. Тај минимум административног смисла недостајао је свима нама у Групи „Discontinuité“. За мене је то било нормално, пошто у Београду са Драинцем и Ратковићем није било другојачије.

Карив, Дида и ја постали смо нераздвојни. Чланови Групе су се размимоилазили услед сваковрсних каприса и самоопредељења, љубавних авантура, случајних сусрета – и бескрајних дангуба. Колико месеци, колико година је то трајало? То није важно. У бити се нисам мењао. Материјално осигуран месечном „рентом“ од родитеља, олимпском охолошћу презирући сваки рад за свакидашњи хлеб, без обзира на сан и на ноћ, чак и на уобичајен ритам оброка и сна. Карив, Дида и ја убијали смо систематски астрономско време. Дискутовали смо и бриљантном реториком на све стране разбацивали идеје и фантазије. По свим кафанама у Латинском кварту и на Монпарнасу били смо познати.

У том даноноћном скитању у троуглу Сен Жермен де Пре, Латински кварт и Монпарнас, под симболичним вођством Адамова, наша се нова Група ипак често састајала, као случајно, али готово свакодневно. Скитања и авантуре су код свих нас биле веома ограничене у простору и сводиле су се, нехотице, на један потпуно редован, монотон саобраћај, без икаквог изненађења. Наше скитање и наше авантуре биле су само једно фантазмагорично пијанство, једно рингишпилско окретање око једне те исте осовине у свима нама: чежња за свим што је надреално, чудесно, тајанствено, пророчанско, непредвидљиво у животним сусретима, у такозваној случајности. 

Наше су се маште извежбале да улепшају и да претворе у мит све што нас је одушевљавало у тетурању од кафане до кафане. Али су те кафане у ствари биле малобројне. То су били боемски локали, где би кадикад залутао неки пролазник из других друштвених сфера. Ни те случајности нису биле сасвим случајне. Те душе залутале у атмосферу боемских кафана, у зачараном троуглу, очекивале су потајно, несвесно, неку духовну помоћ, неки спас од нас који смо једино нашим утопијама били заштићени од зла и порока. Као да је наша бескрајна неагресивност, наша тотална незаинтересованост за практичан живот одсекла нокте свим зверским могућностима тог живота, као да смо својим удаљавањем од њега ископали јаз толико дубок и непремостив да је наша невидљива тврђава била исто тако отпорна у својој привидној слабости као и најсолидније енергијом створене задине.

Па ипак, беспосличење је било само привидно. Раскид са Бретоном и подсвесни јед нагризао је изнутра Карива и мене. Ми, избачени из надреалистичке Групе, као и они непримљени у њу, сви заједно из часописа „Discontinuité“, везани најсрдачнијим пријатељством, једино смо жудно очекивали вести из Бретонове околине. Те вести, испреплетане измишљотинама и осветољубивим неистинама, кружиле су од уста до уста. Тај наш менталитет је био толико специфичан, толико изузетан, у општој гужви књижевника и уметника на Монпарнасу, да је та наша нова „летећа“ Група око „Discontinuité“ и поред толиких руковања, разговора и дискусија са безброј личности, често славних, била, мимо наше жеље, фатално усамљена, изолована.

Наша изолованост је престала кад смо ступили у везу са Групом „Le Grand Jeu“. Нису то више били надреалистички дисиденти, већ млади људи наше генерације, још непознати, с огромним знањем, с једном за нас сасвим НОВОМ и примамљивом филозофијом, с једном платформом која ни по форми ни по садржини није личила на „La Révolution surréaliste“. И личности и написи у часопису „Le Grand Jeu“ били су снажни и креативни. Главни уредник и директор био је Роже Жилбер Леконт (Roger Gilbert Lecomte). Једна од најбоље остварених интелигенција коју сам срео у животу. Висок, бледолик, с огромним небеско плавим очима, аристократског понашања, бескомпромисан у изражавању својих идеја; говорио је неуморно, беспрекорно се изражавајући, развијајући као ћилимове више тема упоредо, везујући их сводовима реторике и украшавајући их стотинама цитата из светске литературе, из Светог писма, Хегела, Бергсона, Малармеа, индијских Упанишада. Оно обожавање које сам постепено ускратио Бретону, муњевито се пренело на личност Жилбер Леконта, али овог пута без привидног и принудног страхопоштовања.

Најприснији пријатељ и сарадник Рожеов био је Рене Домал (René Daumal). Рене је личио на извесне намерно гојазне и глатке фигуре Буде, из древне кинеске данастије Сунг. Био је светац. Тих, ћутљив. Ипак је сваком и у свако доба одговарао на питање. Али какви одговори. Као да из центра, из најдубљих понора земаљске кугле излазе гласови пробуђених божанстава. Рожеова култура, исто као и његова речитост и његов звонак глас, били су сјај и праскавост. Домалова култура била је тајанствена, вртоглаво удубљена у оно где се нико не усуђује себе да унесе: читао је и преводио течно са санскрта, читао је Платона и Плотина у оригиналу, познавао је све фазе француског језика, од XII века, па на овамо.

Трећи у групи звао се Роже Вајан (Rogé Vaillant). Леконт и Домал су умрли за време окупације. Вајан је умро 1965. од рака на плућима, једини који је постао славан из читавог нашег омладинског покрета. Уз тај тријумвират, Леконт, Домал и Вајан треба придодати педантну и савесну личност Андре Ролан де Реневилa (André Rolland de Renéville). Он је био стручњак за хиндуску метафизику и од њега нам је остало критичко издање целокупних дела Артура Рембоа.

Група „Le Grand Jeu“ била је импозантна, сарадници на висини. Ни Реневил није више у животу. Карив и Дида де Мајо нису више међу живима. Зато ми се чини да треба без оклевања да бележим своје успомене и сећања, да хронолошки средим најмаркантније догађаје из тог времена. Срећом, мој пријатељ Серне је међу нама и крај мене да освежи моје од рођења слабо памћење.

Појава првог броја часописа „Le Grand Jeu“ учинила је велики утисак на љубитеље авангардистичке поезије. Литерарни кругови су били изненађени, а поглавито Бретонова група, која се одједном нашла пред нечим новим и борбеним, што може да доведе у питање хегемонију надреализма.

Чињеница да смо Карив и ја пришли Групи „Le Grand Jeu“, да смо били примљени и у часопису публиковани, озлоједила је Бретона који је већ дуже времена покушавао да постигне двоструки циљ. Наиме, да читаву Групу „Le Grand Jeu“ привуче својој групи, с тим да услов тог јединства, condicio sine qua non, буде раскид с Каривом, са мном и са Дидом де Мајо, који је стално био уз мене.

Сви састанци између Бретонове Групе и Групе „Le Grand Jeu“ изјаловили су се. До анексије није могло да дође, дошао је само дан кад су обе групе почеле да се међусобно игноришу.

Међутим, као и „Discontinuité“, осуђен на један једини, први број, и часопис „Le Grand Jeu“ имао је сличну судбину. И поред имућних родитеља и финансијске помоћи разних мецена, живот Рожеа био је „буре Динајида“. Улазећи у „Le Grand Jeu“, ушао сам у свет мом темпераменту сасвим стран; у свет опијума, хероина и свих могућих дрога. После три-четири попушених лула опијума у Рожеовој хотелској соби, било ми је јасно да за ту врсту екстазе немам смисла. Једном другом сараднику часописа „Le Grand Jeu“, Холанђанину Хендрику Крамеру је то систематско тровање било исто тако неподношљиво. Тада је, и поред искреног пријатељства с Рожеом и Домалом, почело једно много ближе и интимније пријатељство између Крамера и мене. Један сликар великог талента, чешког порекла, сарађивао је такође у нашем часопису. То је Жозеф Шима (Јoseph Simа) чија је недавна изложба била не само лепа већ и са значајним признањем дочекана у париској уметничкој јавности.

Хендрик Крамер је био најмање петнаест до двадесет година старији од свих нас. Дошао је у Париз из Њујорка са својом женом, наиме пријатељицом петом, шестом или седмом, што није од важности. Крамера смо звали надимком „капетан“. Зашто? У младости је био капетан у холандској трговачкој морнарици. Његова супруга и двоје нејаке деце, ћерка и син, становали су у Ротердаму. Највећи део године капетан је проводио на мору. Као и сви капетани долазио је жени и деци ретко, на кратко време.

За време једног кратког уобичајеног боравка у породици, Крамер се једне ноћи готово без разлога пробуди. У суседном кревету је његова жена полуотворених уста хркала. Коса јој је била жута, кожа такође жућкаста и пегава. Хендрик погледа на леву страну. У истом кревету су спавали његова ћерка и синчић. Били су лепи као анђели. Али су му били исто тако и страни као анђели. Капетан Крамер више није могао да заспи. Као да га је нешто натерало, он оде у суседну собу и поче да бележи неке хаотичне реченице, без логичне везе и без рационалног смисла. Тако се роди прва Хендрикова поема. Он је два-три пута прочита и што је више читао, песма му се чинила судбоноснија од његовог позива, приснија и милија од свега што је имао. Крамер савије рукопис, стрпа га у џеп, тихо се опреми и на врховима прстију изиђе из куће – заувек. То „лудило“ га је одвело у патње, у безброј раскида и љубавних трагедија, у путовања много опаснија од оних кад је званично био капетан. Продужио је да пише поеме и приповетке, увек на холандском језику. У међувремену је научио енглески, довољно за разговор и читање, али недовољно за књижевно изражавање. Исто је то било и са француским језиком у Паризу.

Упоредо са безоблачним пријатељством са Домалом и Леконтом роди се једно још интимније, са Крамером и његовом америчком пријатељицом Вером. „Капетан“ је примао малу пензију од холандског предузећа. Више од половине те мале пензије ишло је његовој занемареној и напуштеној породици. Вера, Хендрикова америчка пријатељица, коју смо Карив, Дида и ја такође заволели, и сама је имала неке мале редовне приходе. Обоје су дошли у Париз и некако интуитивно пришли Групи „Le Grand Jeu“. Зближио нас је некакав отпор према улудом губљењу новаца и времена на опијумске вештачке сањарије. Створили смо неку врсту колективног домаћинства. Хендрик је одлично кувао. Ручавали смо и вечеравали заједно. Живели смо на свој начин скромно, али пре свега хигијенски да се некако одбранимо од понорске безглавости опијума и токсина. То је само практична страна мог пријатељства са „капетаном'‘. Она друга, интелектуална, била је најдубља и можда је после Матића најјаче утицала на мене.

Сав наш живот био је концентрисан на Монпарнас. Између трију кафана (које су у то време биле непрекидно отворене, и дању и ноћу): „Le Dôme“, „Le Select“ и „La Coupole“, наш главни штаб био је у кафани „Le Select“.

Роже је увек становао у једном од оближњих хотела. Преко дана је врло ретко излазио из собе. Отићи код Рожеа у хотелску собу било је могуће тек касно пред вече. И мада смо увек били добродошли, за Крамера и мене је дужи боравак у тој соби представљао терет. То је била опијумска пушионица тако да је и поред капутима запушених врата, изнутра дуж патоса, цео хотелски ходник мирисао на дим опијума. За „капетана“ и за мене је ипак била права светковина слушати Рожеа. Његов глас нешто мало јачи од нормалне потребе, као да је био намењен некој невидљивој гомили духова (мртвих? живих?), скамењених од пажње и очекивања. Тај медијумски говор смо слободно прекидали, ту и тамо, неким питањем, једном од оних реченица које значе: „Разумем ли као што треба?“

Најразличитије теме окретале су се око једног централног невидљивог сунца. Једног црног сунца. Није могуће одредити удео опијумског пијанства у том зачараном свету. Роже нам је често читао поеме, своје и других, знао је напамет много стихова занемарених или заборављених аутора. А и савремених. И сва та написана поезија добијала је неко тајно, суштинско образложење које је било везано за извесну технику, експерименталну гимнастику духа, јогу. Поезија је у Рожеовом учењу била само средство, само оруђе, пут ка тој самоуправи људске свести, ради њеног крајњег споја с духом бесмртности.

Дезорганизација Групе „Le Grand Jeu“ дезорганизовала је и мој живот. Било ми је јасно да четврти број нашег часописа никад неће угледати дана. Жилбер Леконт је све више тонуо у токсикоманију, Домал је, напротив, натчовечанском енергијом прекинуо да се систематски трује. Тај прекид је, на жалост, био и практично размимоилажење у свакодневном животу. Он је почео да клизи у једну од безбројних извитоперених религија и псеудометафизике, прилагођене за америчке детињасте мозгове.

Такозвана „школа мудрости“ (Ecole de la Sagesse) коју су основали нека госпођа и господин Залцман, он руског порекла, она пунокрвна Францускиња, шчепала је Домала и прогутала га. У таквом, развоју ствари главну потајну улогу имала је жена мог најбољег пријатеља, најдивнијег пријатеља у читавом мом живогу, Хендрика Крамера. Њихов заједнички живот се све више и све жустрије ближио разводу.

Читава та Залцманова мистагогија није се свиђала Капетану, па ни мени. Сваконоћно бдење од једанаест часова до зоре у „La Coupole“ на Монпарнасу, за столом где је царовао Антонен Арто (Antonin Artaud), није више било мост ка „Le Select“ (кафана преко пута „La Coupole“), јер је у њој сто Групе „Le Grand Jeu“ био напуштен.

После тог бродолома Капетан и ја, уз верно, сигурно, рекао бих чак пуританско пријатељство, које је независни песник Клод Серне гајио према нама, створили смо неку групу без платформе, без часописа, без икакве техничке и материјалне организације. У то доба пада моја сарадња у једном броју часописа „Le Cahiers jaunes“, који је био посвећен филмској уметности и који је у целини редиговао Серне.

Антонен Арто је такође дао свој прилог за тај број. Када сам у кафани „La Coupole“ прочитао Артоу мој чланак, он ме жестоко изгрди зашто сам тако лењ, зашто тако мало радим?

Тешко ми је било да објасним оно моје неизлечиво, да нисам у стању да напишем нешто што ми није поручено, што не очекује мој интимни круг пријатеља.

Када сам у Паризу упознао моју прву жену, пореклом Холанђанку, Крамер је био спреман да напусти Париз и отпутује у Канаду. Његов дефинитиван одлазак, тако далеко и на неодређено време, био је за мене катастрофалан. Никог више да ми отвори очи и да ми помогне да их држим отворене у бродолому Групе „Le Grand Jeu“, пред титанским генијем Антонена Артоа, коме нису били потребни сарадници, већ само обожаваоци. Мој први брак и сеоба у Хаг уско су везани за Капетанов одлазак у Канаду.

У Хагу почиње нешто за мене сасвим ново. У земљи чији језик још нисам разумевао, немајући чак ни са сопственом женом дубљег интелектуалног контакта, натеривао сам себе да стално, неуморно, читам и пишем на француском језику. Редовно сам се дописивао са Капетаном у Канади и са Сернеом у Паризу. Ретка Домалова писма била су одјек и позив у школу мудрости. После две године Капетан је решио да се врати у Европу и ја сам га сачекао у Ротердамском пристаништу. Тај сусрет је тема моје поеме „Добродошлица Капетану“ која је први пут изишла у марсејском часопису „Les Cahiers du Sud“. Користећи прилику што је један рођак моје жене имао штампарију у Хагу, припремио сам засебно издање тог дугачког спева у 150 примерака на финој хартији. Брошуру сам слао и поклањао пријатељима и познаницима.

Поводом ње добио сам много писама, међу којима од Макса Жакоба (Max Jacob) и Гастона Башлара (Gaston Bachelard) чије су похвале деловале на мене тако да ме, и поред изолованости у којој сам живео, није напустило самопоуздање. На спољну форму моје поеме очигледно је много утицао Сен-Џон Перс (Saint-John Perse). Мени је та форма изгледала погодна да у њу комотно улијем не само свој лиризам већ и сву „мудрост“ којом ме је Капетан хранио током година наших разговора и преписки.

У литерарну форму, у стил те привидно сенџонперсовске реторике убризгао сам, без стида и без кочнице, сва своја надреалистичка искуства и тврдоглаве навике, игре речи и несташне слободе с језиком и логиком. Капетанова „мудрост“ била је слична Рембрантовом хватању у коштац са животом и са смрћу. Пред животним уживањима, пред читавом природом, пред океаном и пред човечанством, пред љубављу и њеним ранама, ни пред чим не треба страховати. Тако је и мени било лако да напустим све литерарне предрасуде, да аутоматски заборавим и да не водим више рачуна о модерном и немодерном, да се чувам свега прочитаног, а непреживљеног, да ми се унутарње око више никад не заслепи наметнутим фалсификатима своје сопствене личности.

Запрепастио сам се када сам једног дана у дну кафане „Le Select“ угледао Адамова; дуже време сам га посматрао, писао је и нисам хтео да му сметам. Одједном ми је било јасно зашто је његов рукопис тако чудан, тако нестабилан, неједнаких слова, па ипак тако читак, као наштампан. Док је Адамовљева рука летела по хартији, његове су очи кружиле по кафани, посматрале сваког ко улази и ко излази. Незаборавне огромне Адамовљеве очи као да су одједном наишле на своју надљудску примену да стално остану отворене пред животом и његовим неисцрпним понорима.

Данас је Адамов славан у читавом свету, његово позориште и његове концепције о позоришту заслужују ту славу. Материјално, данас Адамов више не оскудева. Али у моје холандско доба није било тако.

Иако руске културе, Адамов је био пореклом Јерменин. У Хагу сам био прочитао Платонову легенду о Ер Јерменину, једином човеку који се из царства мртвих вратио међу живе. Адамовљева ноћна, аветињска појава у мојој собици и Платонова легенда, нашли су у мени тајно, дубоко сродство. Од баналног догађаја позајмице и поклона у поеми није остало ни трага. Остала је једино моја визија, лирска и метафизичка, остао је једино мит, не само Платонов већ и мит о мојим окултним телепатским односима с једним пријатељем који, као и сви моји пријатељи, продире више или мање у свет надреалног и успиње се до степена нереалног.

Та природна потреба митологисања чини ми се да је код мене урођена, неискорењива, и улива ми, још и данас, равнодушност према свим постојећим религијама.

Поезија, наиме лирика, остала је за мене једини могућ људски чин који индивидуалног човека може да повеже са историјом свемира, да му нешто дошапне од смисла и бесмисла његове неминовно трагичне судбине којој нема логичне утехе. Лирика, поетско реаговање на радост и бол, на уживање или на горчину телесних и душевних патњи није ни утеха ни објашњење. Лирски чин води у неизмерност која је изван и изнад свега тога.

Пошавши од надреалистичког откровења у својој раној младости, никад нисам престао да верујем у моћ речи. Та је моћ магијска, као што је рекао Пол Валери (Paul Valéry) „између звука и смисла“. Још увек верујем да је за песника од пресудне важности да из плитког, пузавог, практичног, рационалног употребљавања пренесе реч у чистоту простора, „између звука и смисла“.

Група „Le Grand Jeu“ била је ушла у свој морални распад. У тој Групи, Хендрик Крамер („Капетан“) био је мој најприснији, најинтимнији пријатељ. Преко њега сам, у Паризу, где је била дошла на кратко, упознао једну жену и то чудно познанство, нимало романтично али доста хитно, претворио у брак. Породица, друштвене везе, и велики, раскошан стан моје жене налазили су се у Хагу. Све то напустити, за њу је представљало замршен и тежак проблем. А за мене, да и даље стално живим у Паризу није више имало смисла. Крамер је био напустио своју жену Веру и отпутовао у Канаду, с једном другом.

Одмах после Капетановог „бекства“, Рене Домал се понуди великодушно и искрено (ту искреност треба нагласити) да буде крај Вере, да није сама, јер нам се свима чинило да је она на рубу самоубиства. Тако је Домал проводио дане и ноћи у Крамеровом, наиме у Верином стану. Тада је и Групи куцнуо последњи час: почело је „идеолошко“ размимоилажење између Домала и Роже Жилбер Леконта.

Раскид са Вајаном је већ раније био свршен чин. У том раскиду идеолошки разлози су, пак, били прави, дубоки. (О њему постоје објављени, штампани документи.) И поред све стравичнијег утапања Леконта у токсикоманију, његово непрестано дружење са Домалом давало је неку врсту гарантије за даљи опстанак, па можда и препород Групе. Леконт је неочекивано остао сам. Домал се изоловао у „брачни“ живот са Вером. Дида де Мајо се вратио у Београд. Жан Карив је као лектор француског језика отишао у Гетинген. Мени, дакле, није остало ништа друго него да се преселим у Хаг.

Из Хага, где сам млитавио од досаде и усамљености, почео сам да се дописујем готово свакодневно са париским пријатељима, чак и са Домалом, иако ређе него са осталима. Са Крамером пак највише и најсвесрдније. Исто онако својски као што су били наши бескрајни разговори. Из те преписке и тих разговора све сам, у наступу радости и ваљда надахнућа, стрпао у поему „Добродошлица Капетану“, када се он после око две године вратио из Квебека и остао месец дана у Хагу. Са Сернеом и Адамовом сам могао да освежавам друговање одлазећи, отприлике свака четири месеца, у Париз на двонедељни боравак. Одседао сам у једном хотелчићу на Монпарнасу где је становао Серне. Он је био искрено одушевљен поемом „Добродошлица“, и помагао је при „шлифовању“ мог првог на хартију, и без преоштре контроле, записаног текста. Крамера сам после његовог повратка из Канаде поново изгубио из вида. Отишао је у Јужну Француску са једном младом женом, Елеонором, много млађом од њега.

Елеонора и Хендрик Крамер су за време окупације заједно депортовани у концентрационе логоре и потом раздвојени. Елеонора се после ослобођења вратила у жалосном физичком стању. Капетан је у свом логору убијен заједно с милионима других. Елеонора је Јеврејка, Хендрик не. Били су заједно ухапшени као чланови једне антихитлеровске организације, којој су активно припадали. Елеонору већ годинама нисам срео. Мислим да је још жива и да је чиновник у Париској радио-станици.

Но да се вратим на предратно време и на још једног мог блиског пријатеља, Адамова.

Дописивати се из Холандије с Адамовом није имало много смисла. Није одговарао на писма. Његове адресе биле су несталне и несигурне. Серне га је често виђао на Монпарнасу. Бивао би увек благовремено обавештаван о тачном дану мог доласка у већ домаћи хотелчић у улици Деламбр, иза кафане „Le Dôme“. Исто тако редовно Адамов се појављивао у мојој соби да ме посети, поздрави и затражи новац који сам му увек и са задовољством, већ годинама, давао. У то време Адамов је живео блудно, у потпуној сексуалној анархији и постао је нераздвојни пријатељ усамљеног Леконта. До последњег даха се систематски убијао токсикоманијом. Серне и ја смо проводили све време заједно, братски, без материјалних брига, дискутујући о уобичајеним општим и личним проблемима, готово никад не напуштајући један квадрат од сто метара између станице и Ротонде. Били смо сасвим слободни, независни, спремни на најскупоценије дангубе, неограничене разговоре и сусрете са познаницима око кафанских столова. Кад је било лепо време, силазили смо до Луксембуршке баште да се прошетамо у зеленилу. Једном приликом када ме је Серне допратио до хотела, било је, ваљда, око три сата после поноћи.

Тек што сам легао, кад неко закуца на врата. Адамов! Извињава се што долази у невреме, луњао је до сада, бог ће знати с ким и где; бојао се да ме у време кад он устаје неће више наћи, а потребна му је хитна помоћ; има силне дугове, и ако га избаце из хотела, остаће на улици без крова над главом. Изгледао је заиста страшно, аветињски. Није било потребно да се много извињава. Све је остало уобичајено, навикнуто, готово по правилу тако. Без ироније речено, Адамовљева посета ме је обрадовала; радовао сам се што сам у могућности да га још једном извучем из шкрипца. Он ми се једва захвали на новцу; и то је спадало у правила игре између њега и мене.

Шта ми је било, не знам ни сада, али ми се омаче и рекох: „Адамове, драги, знам и да ме искрено волиш, а не само да ти треба мој новац, али зар ти никад није пало на ум да бар једну ситницу учиниш мени у корист или мени за задовољство. Симболично. Да ми поклониш, на пример, једну украдену књигу или да ме упиташ треба ли ми штогод?“ Одговор је био дирљив. Да имам потпуно право. Искрено ме и достојно замоли да му опростим.

Када се опростио са мном и изишао из собе, застидех се својих речи. С неком врстом гриже савести, заспао сам. Била је већ зора. Из најдубљег сна, пробуди ме поновно куцање на врата. Опет Адамов! Носио је огроман пакет нових новцатих књига. „Навратио сам у лагер издавачког предузећа Деноел (Denoël). Тамо познајем добро надзорника. Ево, Мони, све ми је он то поклонио. Имао си право, и то још како! Остављам ти све ове књиге. Сад и ја идем да се одморим, мирније савести. Извини још једном и опрости. Хајд’ сад, продужи да спаваш!“ Затворише се још једном врата иза Адамова. Био је самртнички блед. Његове огромне дивне црне очи као да су се отварале за невидљиво; у њима сам наслућивао нешто од другог света, високо изнад мога поимања, дубоко испод моје подсвести. 

Споменуо сам да сам прочитао легенду о Ер Јерменину, и сада се узбуђујућа и узбудљива Адамовљева посета сјединила, изједначила, потпуно се преплитала с древном легендом. У то доба, из детињасте осетљивости, Адамов се био одрекао свог крштеног имена Артур и заменио га са Ернест. Потом је и Ернест скратио. Потписивао се и звали су га Ерн. Није ли се Ер повампирио у Ерна? Све остало дошло је само по себи. Моја поема је тако била замишљена и написао сам је готово под морањем. Да се некако откупим за своје ружно, ћифтинско пребацивање и ситничарство према пријатељу кога сам волео управо таквог какав је. У мени је дубоко укорењен нагон искључивости и да до обожавања узносим личности које волим. Тако једино знам да волим. Стрмоглаво и тврдоглаво.

Мој пријатељ песник Клод Серне, коме, срећом, рат није уништио библиотеку, пронашао је два броја заборављеног часописа „Les Cahiers de l'Etoile“ . У њима је нашао једну моју поему и текст о сликару Жозефу Шима. За мене, који сам био потпуно заборавио и на часопис „Les Cahiers de l'Etoile“ и на поему „L’Engastrimythe“, данас та поема има карактер откровења. Ево због чега: пада ми на памет оно што се зове игра речи. Игра, коју је надреализам тако озбиљно схватио, и тако систематски употребљавао и злоупотребљавао. Међу многима и ја. У поеми „L’Engastrimythe“ ја сам, чини ми се, најрељефније, најсрећније, ујединио надреалистичку „игру“ речи, њихово ослобођење заједно са надахнутим непрорачунатим митом. Симболика, поихоанализа, сва критичка тумачења постају једна игра, комбинација и пермутација идеја без крви и без корена. А мит остаје нетакнут, богатији од свега што се о једној игри може промозгати. Мислим и осећам да је без те поеме моја књига осакаћена. Пре свега година 1930. То је била епоха моје интеграције у Групи „Le Grand Jeu“.

Роже Жилбер Леконт, Рене Домал, Роже Вајан, Ролан де Реневил нису били надреалисти. Њихова идеологија била је веома блиска хиндуизму, јоги, тоталном презиру према животу. систематском самоубиству и утапању у нирвану. Но идеологија Групе „Le Grand Jeu“ била је страна мом темпераменту, колико год да сам осећао дубоко пријатељство према целој групи. Надреалиста сам био и надреалиста сам остао. Као надреалистички дисидент, одбацујући сваку шаблонску стилизацију, не водећи више никаквог рачуна о рационалном или ирационалном, дао сам маха једној личној интуицији: да оно што се зове игра речи, кад се дотера до крајњих граница, води у један потпуно кристалан, нов, кохерентан, одушевљавајући свемир. Немајући времена да песму преведем на српски, ја сам инсистирао да она и без превода буде унета уову збирку.

Entre l’oiseau et l'homme-homard le serin et le Serein, то је математички доказ да игра речи чудотворно, кад је у њу уливена вера и одушевљење, није више игра или баш јесте игра као кад се божанства играју у стварању светова. Исто тако реч l’homme-homard: у мени су се спојиле две речи, два бића: l'homme-човек, и homard-јастог, l’homme-homard.

Ствари нису тако једноставне. Поема „L’Engastrimythe“, сада се сећам, била је намењена једном броју часописа „Le Grand Jeu“. Али Леконтова неспособност за практичан живот и за свако техничко руковођење (он је био директор) изазвала је одуговлачење у погледу редовног излажења часописа и ја сам поему дао једном другом часопису чији је директор био Карло Суарес. С мистиком Кришнамуртија и његове околине, нисам имао никакве везе. Јасно је да никакве везе нисам могао имати с једном водњикавом мистиком, прилагођеном менталитету антиконвенционалних богатих Американки, које су у Кришнамуртијевом учењу на брзу руку нашле једну сопствену конвенционалност, једну шаблонску религију. Али је први део поеме „L’Engastrimythe“ до стиха J’appellerai HOMME-HOMARD l’homme qui s’est transmué en homard потпуно натопљен метафизиком Групе „Le Grand Jeu“, иако сам ту метафизику интегрисао у своје сопствено визионарство. У своју сопствену крв, у своје сопствено надахнуће, друге речи нема.

Часопис „La Révolution surréaliste“ никада не би ту поему ни примио ни штампао. Она није била написана само за „Le Grand Jeu“, већ се у даноноћном дружењу са Леконтом, Домалом и Реневилом родила и сазрела, али без икаквог њиховог утицаја на стил. Та је поема моја лична синтеза оног што нисам ни хтео ни могао да напустим из надреализма, и оног што сам добровољно примио и присвојио из метафизике „Le Grand Jeu“. Та је метафизика у њиховим многобројним прозним чланцима била бриљантно изражена. Но ничег програмског у тој поеми нема. Ако у њој има неке филозофије, она је исто толико нехотична. исто толико спонтана и неконтролисана као и сама игра речи, која ме је ту, срећом, одвела у личну митологију, за чији израз другог пута и начина није могло бити.

У току целог мог песничког огледања има неке врсте кокетирања с метафизиком, и то кокетирање изгледа као нека игра, само изгледа. Из толиких страница прочитаних у разним филозофским систематизацијама остало је живо само оно што сам могао лирски да изразим. Доста магловито, доста неспретно, доста неозбиљно, па ипак трагично. 

Париз, 27. октобар 1966.

Од 1932. (када сам се коначно преселио у Париз), мој српски језик остао је као скамењен. И сад осећам страх и зебњу да се на њему изражавам. Зебњу, страх, па ипак уживање. Читав један свемир, више од трећине столећа заспао, мамурно се буди. Врхом пера, као врхом до белог усијања заоштреног ножа, ја сад неуморно режем густу, потпуну тмину. Слово по слово, реч по реч, гребем и гребем по такозваној Прошлости. У ствари, чини ми се да ту Прошлост сам стварам, претварам и себи утварам да бих само ретка и судбоносна сећања могао у њој да васкрснем, да их некако хронолошки уоквирим и ограничим временом и простором. Сећања, у суштини привиђења, исто тако маштовита као што су ми у младости једино моје илузије биле спасоносне, привидно неозбиљне.

Анђео смрти склопиће ускоро своја крила нада мном. Тада ни прошлости ни будућности за мене више неће бити. Данас ми је јасно зашто смо Ристо Ратковић и ја назвали наш скромни младалачки листић „ВЕЧНОСТ“. Будућности уистину ни тада није било, пошто је све зачето остало недовршено, за Ристин прекратак живот и за мој предуг, можда, с обзиром на малокрвност моје стваралачке делатности. Као бакроресцу на глаткој немој бакарној плочи, речи и реченице мог матерњег језика васкрсавају не само буквални смисао већ и бесмисленост памћења и заборава. Живот ових мојих зарђалих српских речи био је само усправан, онесвешћен. Оне су чаробним штапом поезије служиле изражавању подсвесних олуја, отелотворењу снова и сновиђења, вртлога и вртоглавице лудила и спаса од лудила.

Реч и реченица мог матерњег језика оваплоћују у исти мах и смисао значења и смисао бесконачног гробља, где сваки заборав може да се повампири у зрачно сећање, где сваки мртви пријатељ из заједничке младости васкрсава. Љубав и пријатељство не трпе перспективу удаљености ни административну биографију. Суштаственост, битност, пријатељства и љубави, уништени су кад се срце и душа разведу с памћењем. После скоро четрдесет година проведених ван земље, ви сви, песници и пријатељи из моје младости у Београду, ви који нисте више међу живима као Ујевић, Ратковић, Драинац, Винавер, у мени сте бесмртни до последњег мог даха, као и ви који још живите, нешто старији или нешто млађи од мене, далеко од мене, дубоко у мени. Мртви и живи, ви сте за мене сви „вечно живи, истоветним бесмртним животом грчевитог одбацивања свега што се противи слободи људске личности и слободи стваралачког духа“.

У пуној шездесет трећој години живота (рођен сам 27. септембра 1904. на Теразијама) догађа се неко иронично чудо са мном. Говорим о себи као о неком заборављеном узгреднику у књижевности чију сам делатност потпуно изгубио из вида. Главно изражавање тог књижевника је поезија. Нема сумње, дела су му штампана и потписана мојим именом. Све се догађа као у полусвести сна. Ко је тај бивши ЈА? Ни потпуно постојао ни сасвим не постојао. Његов језик је нека врста београдског дијалекта, својевољно и непотребно оптерећен галицизмима. Будимо честити: у односу на наслеђено богатство српског језика непотребно преиначеног туђинским изразима. Па ипак се осећам потпуно одговоран за тог повампиреног Мони де Булија. Он ми је дозлабога присан и стран, истовремено.

Мој први универзитет је била „Москва“. Та навика и тај магнетизам кафанских група нису ме напустили у току читавог живота. Када ми је за време безбројних шетњи алејама Калемегдана, у инспирисаним и хиперсензибилним интелектуалним разговорима, Душан Матић открио надреализам, рекао ми је, сећам се као да је то било јуче: „Надреалисте праве романе сами са собом. Они их не пишу већ их доживљавају са живим бићима!“

Данас ми је нешто јасно: поезија је саставни део романа мог живота. Тај роман са љубавима, с пријатељствима, са одушевљењима и разочарењима, са женидбама и разводима, са децом и унуцима, никад није престао бити један низ непредвидљивих последица у којима моја воља баш никакву улогу није играла. МЕНЕ ЈЕ ЖИВОТ НОСИО И САМО ТАКО ЊИМЕ НОШЕН ЈА САМ ГА ПОДНОСИО. Подносим га још и данас, изанђао и матор, али ипак опчињен жишком своје неугасиве вере у поезију живота и живот поезије. Ја никад ништа нисам записао а да ми то није тражено. Када ми је у „Москви“ Раде Драинац потражио да му нешто дам за други број часописа „Хипнос“ био сам страшно узбуђен. Некако сам скрпио и саставио „Доктор Хипнисона“. Матићу се допао други део наслова: Техника Живота. Када сам Раки донео у „Москву“ свој рукопис, он га брзо прочита и узвикну: „Нисам се томе ни толико од тебе надао! Биће то најинтересантнија ствар у часопису.“

До тог тренутка нисам за Драинца био ништа друго до један симпатични буржоаски ренегат који ће материјално осигурати излазак другог броја „Хипноса“. Све огласе на почетку и на крају часописа сакупио сам код пријатеља породице Були, трговаца београдске чаршије. Остатак новца за хартију и штампање листа поклонио је мој отац. То је ипак било, за наше прилике, чудо: да се један београдски газда не противи, већ да чак помаже литералне лудорије свог сина.

Роман мог живота није судбина једног песника, већ једна песничка судбина. Све моје „Љубавне авантуре“, било их је сијасет, све моје дубоке љубави, било их је мало, превише је прстију на једној руци да се преброје, сва моја пријатељства и одушевљења понављају један те исти циклус, изражавају један те исти темперамент, или одсуство темперамента. Није моје да пресудим.

Непосредно пред мој одлазак у Холандију мојој тамо удатој кћери, августа месеца, дошла је да ме посети Мира де Мајо, удовица мог драгог пријатеља из младости Диде де Маја. Путовала је у Лондон, у посету једном рођаку. Задржала се у Паризу само да би се видела самном. Са њом је дошло неколико њених пријатеља, а у мом антикварском дућанчићу било је публике. Шта смо могли у таквој ситуацији да говоримо о Диди? Ма колико били искрено узбуђени и ожалошћени, ипак смо изговарали само обичне површинске речи о једној тако оригиналној личности, о једном тако чудном карактеру какав је био Дида де Мајо. Карактер и осетљивост, једном речи личност страна до настраности, па ипак толико привлачна, тако неупоредива.

Годинама је Дида био мој присни пријатељ у Паризу. Годинама смо се, за дуже време, губили из вида. Тешко је било наћи сликара који је тако ретко сликао као Дида, тешко је било наћи књижевника који је тако ретко писао као ја. У тој јаловости, ко је на кога утицао? Тешко је на то одговорити. И није ни важно. Младост, лудост? Мудрост? Леност? Свесност? Трема? Илузија свемоћи? Излишна престрогост према себи? Или једноставна слабост инспирације код једног и код другог?

Наше, такозване најлепше године живота (Дида је био две-три године млађи од мене) утрошили смо поглавито у кафанске дискусије, с нашим заједничким пријатељима, уметницима и књижевницима, и у међусобним разговорима у којима смо један другом поверавали наш донжуанизам, наш паклени свет јаловости. Живели смо тобож бурно, а у ствари то су биле буре у чаши воде. Донжуанизам је аждаја незаситљива и обмана слична инфлацији у економици – све се вредности отрцавају и ваљају низбрдицом, у банкротство. Осмех који се претвара у церекање жалоснији је и гори од плача. Срећом није све било тако страшно и безнадежно у нашој дангуби. Хумор је био наш спас.

Ипак смо били наивни, ипак смо, кроз сва искушења и излишна експериментисања, задржали нетакнуту у нама једну дубоку веру у све људе заједно и у сваког појединачно, сачували смо једну моралну истину. Истина? Искреност? Није лако код уметника одвојити појам од осећаја. Безобразни, духовити, елегантни, парадоксални, шармантни, тајанствени, мистификатори и мистицирани драговољно, митоманијаци (где престаје лаж, где почиње митоманија), били смо годинама, Дида и ја, у очима наших пријатеља и познаника, отеловљење неке врсте анархистичке отмености и хероизма, на граници свих принципа и категорија.

Дида више није међу нама. Хоћу да бар део његовог живота који је провео крај мене остави једну заслужену, светлу успомену. Сва та дангуба, тај цинизам, та тврдоглава беспосленост, то каприциозно распарчавање у сто разних противречних праваца, то избегавање нашег заната, све је то било само маска и штит за нашу изузетну танану осећајност. Par délicatesse j’ai perdu ma vie. Тај стих Рембоа у потпуности важи за Диду, а вероватно у великој мери и за мене.

...Био сам још веома млад, две или три године пред матуру, кад ми је Душан Матић пребацивао да ходам као стари пензионер, да не корачам унапред, да се некако „вучем“ по стазама Калемегдана. У то доба су старост и смрт за мене били апстрактни појмови, али трагикомедија је у томе да се ни данас ни у чему нисам „поправио“, да се и данас „вучем“, с том разликом што сам већ остарио и што се смрт статистички приближава и неминовно уписује у крвоток. Данас ми је смрт приснија, много приснија него некадашњи страх и ужас од ње. Ни утеха, ни спас. Ни срам, ни част. Она је сада већ ту, у мени и око мене, опипљива, шеретски забављена да животу подвали, да му се ђаволски подсмехне, да му скрха кичму подлачки, с леђа... Кад сам на Бохињском језеру нашао наслов АНТЕНА СМРТИ за своју збирку песама, то су за мене биле још милозвучне речи, један наиван симбол мог поверења у стваралачку моћ маште која брише границе између смрти и живота. АНТЕНА СМРТИ је у мом наивном речнику значила антену живота, коме је телесна смрт само маска; љубавници заједнички оду у смрт да их љубав овековечи, да се сједине у љубави.

Још нешто: више ми није жао што сам толико људи, толико догађаја заборавио. Сада ми се тај заборав причињава као неки свети штит који ми још и данас допушта да кроз задивљујућу мрежу принудних послушности и покоравања прокријумчарим своју веру у поезију и у њену свемоћ.

(Мони де Були, Златне бубе, Просвета, Београд, 1968)