Дневник бродоломника: Сећање на Југа Гризеља

„Између стварних догађаја и група за притисак стоји новинар-регистратор, професионалац, писац, моћан и немоћан, разапети моралиста и циник, више бијен но хваљен, увек крив некоме и за нешто, и онима горе, који желе апсолутну верност њиховој ствари, и онима доле којима се обраћа, поштованим читаоцима и слушаоцима који углавном желе да сазнају истину – кажемо углавном, јер, ако је веровати врло педантним истраживањима неких социјалних психолога, знатан број људи, потрошача информација, жели кроз њих пре да добије потврду свог већ унапред створеног става, него истину која би пољуљала његова префабрикована гледишта.“

Ова подразумевајућа распетост припадника једне професије, коју је 1968. године у НИН-у описао професор новинарства Сергије Лукач (2020. године се мало ко сетио стогодишњице његовог рођења), драматично се одсликава у животу и опусу доајена новинарске професије Југа Гризеља, од чијег рођења је прошло 95 година, а од смрти, 5. јануара 1991, пуне три деценије.

Југ Гризељ је био новинар широког опсега интересовања, велике енергије и тешке биографије у којој се одсликава драматургија једног времена које је на његовој кожи остављало јаке данге. Текстови тог Југословена чија се земља распала, на „хартији која не гори“, у прашини документација, можда крију и неки путоказ за разумевање данашњице.

С Југом Гризељом сам радио четрнаест година у НИН-у и три и по месеца у Времену, у чијем је оснивању учествовао – и провео један сат на 8,7 метара дугом броду Елена у вожњи између Пореча и Плаве лагуне. Дувао је благ маестрал погодан за једрење, Југ је био подигао једро, пловио насупрот ветру и повремено викао: „Пази! Бум!“ Бум је попречна греда везана за јарбол која држи једро, и кад ветар мења правац или се клати при маневрисању брода, често лупи по глави онога ко не пази, а и онога ко пази.

Обојица смо знали да се пловидба против ветра често подразумева и у новинарском послу, али он је више од мене знао о ћудима тог „бума“. Лупио га је чим је закорачио у новинарство. Али, кренимо редом.

Југо и Славен

Југ Гризељ је рођен 1926. године у Врлици, месту између Книна и Сиња, шездесетак километара од мора. Његов отац Иван Гризељ, Хрват, и мајка Флора Гризељ, Италијанка, рођена Виталијани, дали су му име Југо. Другом сину дали су име Славен.

У време када је Југ већ одавно постао угледно велико име југословенског новинарства, после једне његове репортаже из Њујорка његов пријатељ Миљенко Смоје у Слободној Далмацији написао је 1987. полушаљиву жанр репортажу из Гризељевог родног места, под насловом „Југ у Пету авенију, ја у Маовице“, и у њој написао и о Југовом породичном стаблу:

„Сигурно, драги штиоци, знате Југа Гризеља. Ди га нећете знати? Пише сваки дан свој ступац у нашу Слободну. Стари смо пријатељи, познајемо се четрдесет годин а нисан зна да је таки лаживац. Увик ми се фалија како је он из Книна, спомиња је и Шибеник (да му је тамо отац службова а он скуле свршија), а кад тамо – он из Маовица.

Ево ме у те његове Маовице, наша сан му рођаке. Један од њи Анте Гризељ, који у Врлику држи оштарију, куне ми се да су сви Гризељи из Маовица. Прича ми да су Гризељи били храбри и кад би којега човика убили, оли опљачкали, онда би бижали на турску територију, и то у Уништа повише извора Цетине.

Ну ти бога фине фамилије? А он се мени четрдесет годин фали: ми Гризељи, ово оно, само ча ни река да су они конти.

И док он путује по свиту, јавља се из Невијорка из Пете авеније, ја му бидан тражин својту у његове Маовице...

Анте ми приповида о Југу. Дида му се спустио у Врлику, и радија као постолар. У аустријскоме рату бија је рањен, поста је инвалид и писа је Врању Јосифу, а овај даде бефел да му се додијели пензија. И тако ти је тај Југов дид поста први пензионер Врличке крајине а Југ се родио у Врлици, а школовао у Шибенику и Книну...“

Биће да Смоје пише о неком некадашњем пријатељском надгорњавању с Југом око тога ко је Влај, а ко Бодул.

Ех, конти! Кад би се некада у НИН-у повео разговор о пасуљу, Југ би причао како га је мајка, кад кува пасуљ, слала у комшилук да позајми коску која остане од пршута да је стави у воду, да би пасуљ замирисао на месо.

У партизанима

Основну школу Југ је похађао у Врлици, а онда уписао гимназију у Шибенику, где га затиче Други светски рат. Када су Италијани окупирали Далмацију, исписивао је на шибенским улицама антифашистичке пароле, због чега је ухапшен и затворен. Када је изашао из затвора, пресвукао се, отишао с групом другова да се фотографише, и с њима истог дана отишао у партизане. Имао је шеснаест година.

Године 1944. у борби је рањен у раме, а затим са другим партизанским рањеницима пребачен на опоравак у савезничку болницу у Барију. Ту ће бити сведок историјске утакмице Хајдука и тима британске војске, одржане 23. септембра 1944. године.

Сећање на ову утакмицу описао је у Слободној Далмацији четрдесет пет година касније, 1989, поводом тадашњег колебања око обележавања њене годишњице:

„У поводу тог дана први пут сам избачен из СКОЈ-а (што ми је тада тешко пало, а послије, кад сам се навикао, само су ме избацивали и убацивали“)“, пише Југ, „заједно са још 26 наших рањеника из савезничке болнице у Барију – зато што смо успркос строгој забрани лијечника побјегли из болничких кревета и отишли на ту утакмицу, у болничким пиџамама, уфашованих глава, ногу и руку, а многи и с мањком по једне руке или ноге. Повод за искључење је био то што је један рањеник, који је тако, илегално, отишао на утакмицу, непосредно послије тога умро јер му се рана инфицирала...“

„Стадион је био пун као шипак савезничких војника и официра“, пише даље Југ, „а међу свима један мали оток партизана, било рањеника који су побјегли из околних болница, било приздрављених рањеника из нашег војног центра у Гравини. Ми партизани гледали смо смантано у то чудо од раздрагане масе, јер се, осим свега осталог – већина нас још уопће није привикла на ‘мирнодопске увјете', јер смо тек пристигли из пакла борби, а онда су се, баш као гром из ведра неба, на наше опће запрепашћење и одушевљење, зачули звуци ‘Хеј Славени', а на заставни ступ подигнута и југословенска застава с петокраком. У том тренутку истрчали су и хајдуковци с црвеном звијездом на грудима. И оно чега се сјећам: савезнички су војници, за наше тадашње појмове, непримјерено гласно аплаудирали и звиждали, а ми међу њима испали смо главни. Не само то: иако је у тој групи партизана било и тврдих јуначина и окорјелих на сваку емоцију, сви смо плакали као мала дјеца. Не треба заборавити да је у том тренутку у цијелој Европи, па и Југославији окупатор био још чврст и осион.

Тако је то било, да не кажем потресно и величанствено, да ме не оптужите да употребљавам отрцане ријечи, јер ја их нисам отрцао, а то је заиста било и потресно и величанствено.“ 

Након ослобођења, Гризељ у Сплиту завршава школовање које је рат прекинуо, али игра и фудбал – голман је фудбалског клуба Динара из Книна.

Ни филозофија, ни ветерина

Како се обрео у новинарству, испричао је у једном интервјуу:

„Године 1947, једног дана у октобру месецу, састало се друштво сплитских бруцоша којима сам и ја припадао, и живо дискутовало шта ће ко да студира. Нико није имао никакве посебне жеље – осим што смо знали да хоћемо да нешто завршимо. Ја сам се много колебао између чисте филозофије и ветерине. Већ из тог колебања видите колико су то била озбиљна опредељења. У једном тренутку ми је пришао један друг из ратне бригаде и упитао ме да ли би хтео да радим у новинарству. Нисам га добро разумео, и пошто сам у почетку мислио да се ради о продаји новина, питао сам га и да ли би ме то спречило да студирам. Он је, наиме, већ био новинар. Рекао ми је: ‘Наравно да те не би спречило. То је посао у коме се мало ради, а добро зарађује'. Кад ми је то човек рекао – ја сам се наглавачке определио да се бавим тим послом. Сада, после толико година од тог дана који ме определио за цео живот, размишљам како сам олако улетео у ову професију, а осим тога и погрешно информисан. Наиме, уместо да продајем новине, тај мој друг ме одвео у редакцију Вјесника где сам установио да је мој посао да пишем.“

Почиње да пише за загребачки Вјесник и лист Напријед, и скреће пажњу на себе: био је један од 200 редовних и 150 ванредних полазника које је Управа за кадрове ЦК КПЈ 1948. преко републичких и покрајинских комитета одабрала и упутила на школовање у Београд на управо установљену Новинарско-дипломатску високу школу (НДВШ).

Новинарска школа

У ову „кадровску“ Новинарско-дипломатску високу школу није се могло лако уписати. Кад је Живорад Ковачевић, касније дипломата и градоначелник Београда од 1974. до 1982, после првог семестра физичке хемије и електротехнике 1948. хтео да се упише на НДВШ, већ „уписани новинар“, друг из разреда Слободан Гица Крстановић питао га је „Шта ћеш ти тамо?“ Моша Пијаде – до кога је неким чудом доспео, одбрусио му је: „Мислите да председник Народне скупштине нема другог посла него да сели бруцоше?“ Али му је ипак помогао да промени индекс.

Ова школа са два одсека – новинарским и дипломатским – одлуком владе ФНРЈ почела је са радом 1. септембра 1948, након што је неколико месеци раније, 15. маја 1948, на саветовању у Агитпропу Централног комитета Комунистичке партије Југославије покренута иницијатива за организовано школовање новинара и дипломата. У покретању те иницијативе су, између осталих, учествовали Милован Ђилас, Вељко Влаховић и Владимир Дедијер. Декан школе био Душан Дуда Тимотијевић, предратни надреалиста који је с Миланом Дединцем и Марком Ристићем својевремено био уредник београдског часописа Путеви, покретач Политикиног забавника, специјални дописник Политике из Етиопије и Немачке од 1932. до 1941, а у немачким логорима као ратни заробљеник од 1941. до 1945. илегално уређивао и издавао билтен Логорске вести.

Међу професорима НДВШ-а били су професор Правног факултета Милан Бартош, затим Радмила Стојановић, Радивоје Увалић, Радивој Кепа Давидовић, а предмети на одсеку новинарства били су, између осталих, књижевност, право, статистика, економија, марксизам, стенографија и дактилографија, као и језици – руски, енглески, немачки, француски, шпански...

Многи полазници ове школе касније су оставили запажен траг у науци, дипломатији, новинарству и публицистици: Милош Мишовић, Александар Ненадовић, Фране Барбијери, Драган Марковић, Хари Штајнер, Звонко Логар, Васко Ивановић, Тоша Олић, Богдан Дечермић, Војислав Чолановић, Везуф Тињић, Зулфо Бостанчић, Љубиша Адамовић, Иванка Бешевић Борели, Милан Булајић, Ђуро Ђурашковић, Душан Ђурић, Сава Живанов, Фаик Диздаревић...

Поједини студенти су се кратко задржали на НДВШ-у и самостално је напустили из разних разлога. Међу њима су песник Душан Душко Радовић, Политикин афористичар Владимир Булатовић Виб, филмски режисер Хајрудин Шиба Крвавац, историчари Јанко Плетерски и Душан Бибер, професор Правног факултета у Београду и социолог Мирослав Печујлић, касније члан ЦК СКЈ и ЦК СКС, и други.

Почетком 1952. Југ Гризељ, студент последњег семестра Новинарско-дипломатске високе школе, ухапшен је и послат на Голи оток.

Недуго потом, школа је укинута.

Голи оток

У монографији Новинарска и дипломатска новинарска школа 1948-1953 (приредио др Драгомир Бонџић, објавио Институт за савремену историју и Архив Југославије, 2013), наводи се да је у пролеће 1952. Удба покренула широку истрагу на НДВШ-у, током које је ухапшено седамнаест студената због, како је саопштено, „информбироовског деловања“. Универзитетски комитет је одмах оценио да њихово хапшење представља пропаст партијске организације која „није водила рачуна о лику комунисте“; да се од студената очекивало да буду буднији јер су то били „пробрани комунисти“, „партијски кадар“, а сада их Комитет оцењује као „разне типове, коцкаре, неморалне људе“, који су „правили журеве, имали више партнера и опијали се“, и тиме открили „сву беду Информбироа“ који је налазио присталице у „ситнобуржоаским елементима који носе у себи негативне, бирократске остатке“. Тридесетак студената је удаљено из школе, један наставник је уклоњен због „шовинистичких изјава“.

На Голом отоку Југ је провео две године. Касније је причао да му је током истраге иследник данима изнуђивао признање да његово промовисање џеза и западне културе заправо објективно наводи воду на млин информбировске пропаганде о томе да је Југославија прешла у табор реакције.

Није говорио о тортури коју је тамо доживео, само о томе како је као заточеник психички тешко подносио бесмисленост репресије – терали су заточенике да цео дан по жеги на „тачкама“ носе камење са једне на другу гомилу, па онда све назад.

С Голог отока је пуштен 1954.

Књижевник Иван Ивањи ће се у Времену 2009, у једном тексту о Удби и другим феноменима, говорећи о покретању омладинског листа Младост средином педесетих година, присетити Југа Гризеља из тог времена:

„У састав редакције Младости ‘добили смо', односно ‘упутили су нам', двојицу информбироваца са Мермера – на данашњем језику, са Голог отока. Један је смештен у документацију и није смео да се потписује као новинар. Још није. То је био Југ Гризељ, после једно од најбриљантнијих пера свеколике југословенске журналистике. Ја у свом животу нисам срео физички лепшег мушкараца од тог Далматинца. Не сећам се кад је смео да почне да се потписује именом и презименом, али знам да је од 1969. године у Вечерњим новостима свакога дана писао колумну од 38 редова са насловом ‘Из мог угла' и да је то била нека врста продора модерног новинарства.“

На филму

Крајем педесетих Југ Гризељ се окреће филму. Као филмски сценариста сазреће и ауторски.

По његовом сценарију 1958. снимљен је играни филм Црни бисери у режији Томе Јанића. Филм у нечему подсећа на италијански неореализам и Чистаче ципела Виторија де Сике. То је „весела прича о невеселим стварима“ – о наводно аутентичним догађајима у малолетничком казнено-поправном дому смештеном у један самостан на острву Бадија код Корчуле. У њему дечаци, штићеници дома – „црни бисери„ – чине све како би новом управнику доказали да се није преварио што је поклонио поверење њима, које је управа сматрала непоправљивим.

Критика је филм Црни бисери оценила лоше, у годишњој НИН-овој анкети био је на трећем месту најбољих филмова те године, а на гласању публике у Пули био је одмах иза филма Николе Транхофера X 8, у коме се кроз причу о истинитом догађају – саобраћајној несрећи коју је изазвао возач који је након удеса нестао – портретира сложен микросвет тадашњег друштва.

Успех Црних бисера код публике скренуо је пажњу и на сценаристу Југа Гризеља. У једном интервјуу из 1959. он говори о својим плановима и нереализованим сценаријима. Говори о филму Дивља чета с темом из рата, који је требало да режира Бранко Бауер, као и сценарију Ипак милионер који је написао са Драгомиром Илићем, а који говори о „савременом манифестовању полтронства“. Ниједан од два филма није реализован. За филм о полтронима продуценти су тражили да се његова радња пребаци у предратну Југославију, и филм ће одмах бити реализован. Југ је одбио.

Трећи филмски сценарио о коме у истом интервјуу Југ говори је његова адаптација романа Гроздане Олујић Излет у небо, али су га, каже, сви продуценти одбили, јер је роман у том тренутку управо био повод бурним идеолошким сукобима на културној сцени. Сценарио је, каже у интервјуу, управо на читању у „Авала филму“.

Чудна девојка

Дебитантски роман двадестдвогодишње студенткиње англистике Гроздане Олујић Излет у небо објављен је 1957. године, пошто је прошао на конкурсу сарајевске „Народне просвјете“ на који је доспело 157 рукописа. Објављен је уз скраћивање за једну трећину због „аморалности“ (цео текст романа објавиће Српска књижевна задруга тек 2018). Постигао је велики успех и убрзо преведен на многе светске језике. У лондонском листу Панч о њему је писало да је „потресна љубавна прича, написана у истом духу као романи Албера Камија и аутентичан је допринос савременој европској литератури“.

По мотивима Излета у небо у Београдском драмском позоришту је 1959. премијерно изведена позоришна представа Чудна девојка у режији Миленка Маричића, али идеолози су на сцени видели нешто о послератној златној младежи што у роману испрва нису уочили, и представа је као наводно скандалозна убрзо скинута с репертоара, а позив да буде приказана на „Стеријином позорју“ је повучен.

Неки од критичара који су у почетку писали да је роман „део наше младости, део истине о нама“, сада су писали да то није део наше младости нити истина о нама. Ели Финци је, на пример, тада је рекао да је роман Излет у небо почео живот комплиментима који су пљуштали са свих страна, али да је, срећом, како каже, „отрежњење већ почело“.

Ипак, две године касније, када се прашина мало слегла, из „Авала филма“ Југу је стигао је позитиван одговор. 

Филм Чудна девојка у режији Јована Живановића по сценарију Југа Гризеља, са Шпелом Розин и Војом Мирићем у главним улогама, премијерно је приказан 1962. године. Камера у другом плану показује Студентски град у изградњи и Нови Београд који расте, а у првом омладину која пати, испољава своја незадовољства и ћуди, и срља кроз живот тражећи себе, што персонализује суптилна Шпела Розин.

Дебитант у филму Зоран Радмиловић у улози новинара каже јој: „Чудна је та ваша генерација. Када сам ја једне овакве вечери угледао светла града, имао сам пуне очи суза.“ Из неког разлога Зоран Радмиловић ово не изговара својим, већ насинхронизованим гласом Љубе Тадића.

Након успеха Чудне девојке Југ наставља сценаристичку сарадњу са „Авала филмом“.

Не треба заборавити да је у то време директор у „Авали“ био бивши функционер Удбе Ратко Дражевић – кога Бора Ћосић назива бившим чачанским батинашем, који јесте био сиров, али и изузетно знатижељан. Дражевић је шездесетих ангажовао ауторе попут Борислава Михајловића Михиза, Слободана Селенића, Борислава Пекића, Гордана Михића, Антонија Исаковића, Душана Макавејева, Мићу Поповића, Пуришу Ђорђевића...

 У то време „Авала филм“ снима и многе копродукције и доводи у Југославију звезде, од Берта Ланкастера и Карла Малдена до Орсона Велса и Питера Јустинова.

У копродукцији „Авала филма“ и западнонемачког „Алфа филма“ и по сценарију Југа Гризеља, Јован Живановић 1963. снима филм Острва (Verführung am Meer), са голом Елке Зомер, која треба да заведе и врати немачкој мајци сина одбеглог на неко јадранско острво. Био је то и последњи играни филм у коме је Југ потписан као сценариста.

Поред три реализована дугометражна играна филма, Југ је написао сценарио за кратки телевизијски филм Курјак (1961), као и за петнаестак докуменатараца. Поред осталих, по његовој идеји снимљен је филм На вез (1961) о веселом животу морнара на обали, плачу њихове деце и бригама жена кад они исплове на немирно море, а за документарно-репортажни филм Голден гејт (1964), снимљен у Сан Франциску, потписао је сценарио и режију.

Од средине шездесетих Гризељ се у потпуности окреће новинарству. Филму ће се вратити још једном средином седамдесетих, када је по његовој идеји Иван Аћин снимио филм о радничкој свакодневици Ружа од бетона.

НОВИНАРСТВО ЈУГА ГРИЗЕЉА

Новинарска лука

За новинарски опус Југа Гризеља можда је било од значаја и то што је радећи на филмским документарцима истраживао многе аспекте друштвеног живота, а радећи на сценаријима за игране филмове стекао осећај за драмски заплет и контрасте теме и времена.

То ће се најпре видети у хиљаду и шест стотина колумни које Југ под сталним наднасловом „Из мог угла“ писао у Вечерњим новостима, пет дана у недељи од 1969. до 1976, што је у то време био својеврстан подвиг.

После тога је у НИН-у, између осталог, писао сталну рубрику „Мала анатомија“, у оквиру које је на једној страници, на око 4.500 словних знакова (око 750 речи) свој кратки колумнистички израз проширио феноменолошким дубинским осветљавањем појава о којима је писао.

Од марта 1984. до 1990, пуних пет година шест пута недељно у Слободној Далмацији објављивао је рубрику под насловом „Из мог угла“, истим као и у Новостима двадесет година раније.

Југове колумне биле су социјално ангажоване, с наглашеним разумевањем за такозваног малог човека – било да је реч о жени која је с деветоро деце усред зиме избачена на улицу, коју на крају прима у свој стан неки добар човек, кога због тога остали станари нападају јер им довођење те сиротиње ремети мир, или о добро обученој напирлитаној студенткињи из боље куће која се подсмева лоше обученој професорки, која од плате тешко храни породицу.

Често је то била критика бирократизма и технократизма. Када коментарише одлуку радника хотела са Светог Стефана који гласају против интеграције у „Монтенегро турист“ да не би изгубили привилеговани положај, што је у политичкој јавности критиковано као „групно-својинско понашање“, Југ пита: ако је то гласање неприхватљиво зашто им је то право дато.

Неретко је то критика извештаченог догматизма који испливава одоздо, као код оне учитељице која је после предавања о религији као опијуму за народ тражила од деце да подигну руку она у чијој кући су за Ускрс фарбана јаја; док је још постављала питање, по њеном погледу један промућурни малишан је закључио да је ту нешто сумњиво, па није дигао руку и тако није убројан у „18 осумњичених“ који су руку подигли.

Синопсис у новинском тексту

Вредност Југових коментара и „анатомија“ била је у томе што скоро сваки од тих има драмски заплет који „исписује“ стварни догађај као синопсис неке документарне драме какав не може да смисли ни један сценариста.

После судара авиона Бритиш ервејза и авиона Инекс-Адрија авиопромета над Загребом 1976, он у „Малој анатомији“ у НИН-у пише о изузетној несразмери између почињених грешака које су довеле до судара – које ван контекста авионске несреће готово да и нису вредне помена – и карактера и тежине последица: један човек је закаснио на посао само неколико минута; затим је још само неколико минута провео у приватном телефонском разговору; уместо да пренесе поруку свом колеги преко специјалног уређаја, он ју је пренео лично; уређај на коме је радио није познавао детаљно; уместо да службени разговор са својим југословенским колегом води на службеном енглеском језику, човек га је водио на српскохрватском. Крајњи резултат: 176 мртвих.

Поморанџе у мору

Пишући о драматичним догађајима често је критички осветљаво лоше стране менталитета.

Када се у ноћи између 1. и 2. јануара 1976. године, брод Урса, насукан на једној хриди код светионика у близини Рогознице, између Шибеника и Сплита, борио с тешким морем, ветром и струјама, донета је одлука да се део терета који је брод превозио избаци у море, а не на неки други брод, зато што су временски услови за прекрцај практично били немогући. У току идућих неколико десетина часова у море је бачено 150 тона поморанџи у гајбама.

И, шта бива?

За тили час, као да су били повезани најсавременијим радио-везама, око брода су се окупили ројеви рибарских бродића и чамаца, њих око две стотине. Чак и под тешким временским условима стизали су не само из Рогознице већ и из Примоштена, Крапња, Водица, па чак и из Каприја, Жирја и других удаљенијих места. Настао је нечувени грабеж.

Ризикујући да угрозе своје животе и да оштете и потопе своје чамце, борећи се с великим таласима, струјом и ветром, зазирући од оближњих гребена – и снажних млазева воде које су на више места избацивале јаке пумпе из Урсе – острвили су се на пливајући магацин поморанџи. Очевици тврде да је при томе десетак и више људи лакше и теже повређено, а бар једна десетина флоте бродића и чамаца оштећена.

„Какви смо ми то људи? Не људи из околине Рогознице – јер је без тешкоћа могуће замислити сличну ситуацију у било ком крају, и на било ком другом месту“, пита Југ Гризељ.

Мале анатомије

Године 1976. у НИН-овој „Малој анатомији“, у тексту под насловом „Шта је фер плеј“, Југ, некадашњи голман книнске Динаре, пише неку врсту моралног трактата узевши за пример онај чувени, готово као Марадонин гол „Божјом руком“ опевани случај с београдског дербија, када је голман Партизана Петар Борота спустио лопту на земљу да је дегажира мислећи да је судија свирао прекршај, а играч Црвене Звезде Милош Шестић, пришао и ћушнуо лопту у гол. „Наредних дана понашао се као мали Ајнштајн“, пише Југ, „док је део јавности, која је омрзла Бороту због сличних грешака, испаљивала отровне стрелице према њему, који је због те грешке, кажу, доведен у тешко психичко стање...“

Југ пореди овај случај са случајем једног шпанског фудбалера који је тада проглашен за европског спортисту године зато што је послао лопту у аут иако је остао сам пред голом након што су се у скоку противнички голман и бек сударили и повредили.

И поставља питање да ли се понашање у спорту и навијање за своје, до губитка свих критеријума, може сматрати изолованом појавом у нашем друштву, или је спортска арена „ретровизор једне дубље тенденције у којој је фер плеј страна реч коју све више сматрамо демодираном“?

Жанр колумне

Може се рећи да је Југ у нашем новинарству успешно применио америчку формулу за колумну – названу тако по енглеској речи column, стубац – у коме је лично мишљење графички издвојено од осталог дела листа у коме се очекивала објективност извештача.

Колумна је, на око осам стотина речи, традиционално одражавала широк спектар читалачког интересовања, од глобалне политике, преко локалних питања, до трачева о познатима...

Колумнистичка формула се негује још из времена када је Џорџ Аде (1866-1944) живописним сленгом људи из чикашке радничке класе од 1893. до 1900. под називом „Приче о улицама и граду“ писао колумну за Чикаго рекордс .

Од оваквих колумни разликује такозвана syndicated column, какву је под насловом „Данас и сутра“ писао Волтер Липман за низ америчких листова између 1931. i 1950, и у чијем фокусу су били висока политика и глобалне теме.

Овај тип колумне може се до неке мере упоредити, не по форми, већ по садржају, с колумнама насловљеним „Живот у тридесетим“ (Life in the 30's) које је осамдесетих година у Њујорк тајмсу писала Ане Квиндлен, коју су називали гласом генерације бејби бумерса.

Југ Гризељ није писао сленгом генерације бејби бумера, али је често писао о темама које се егзистенцијално тичу те генерације – од тога ко су им узори, до залагања да њихов улазак у свет рада не буде ометан такозваном институцијом морално-политичке подобности, или праксом запошљавања преко веза и протекције.

Кажу да је на неком конкурсу за пријем новинара у Новостима прочитао неколико имена и рекао им да изађу напоље, пошто на конкурсу не могу учествовати они за које је неко интервенисао.

Људска и новинарска етика

Југ Гризељ се вероватно не би сложио с онима који ће тврдити да су његове колумне претходница данашњих, у којима је формула „једна идеја, два примера, три картице, наравоученије“, „еволуирала“ до формуле „једна идеја, много придева, сваки трећи позајмљен из речника увреда“.

Југ никада није „ишао на човека“. Није ценио такозване новинарске костоломце и није имао разумевања за оне врсту увреда из лоше стране традиције које негују имитатори, рецимо, Пере Тодоровића, који је био спреман да „од противникове главе направи суџук“, како је писао Слободан Јовановић, који није ценио тадашњу радикалску „партизанску штампу“.

У једној својој колумни због таквих Југ помиње и једну вероватно измишљену анегдоту о томе да је на питање учитељице „чиме се бави ваш отац“, неки ђак написао „виолиниста у куплерају“ – јер га је било срамота да каже да му је тата новинар.

Објашњавао је млађим колегама да новинарство није посао, већ једно тотално заробљеништво и тотална опседнутост, привилегија да се човек бави никада досадним откривањем новости у свету – „чист хоби, а кад је у питању хоби онда човек не пита шта кошта“. И да је за новинара важније да буде добар човек, него да буде писмен.

Југов новинарски рукопис представља јак аргумент оних који сматрају да је упркос свим ограничењима новинарство те генерације било дубље, свестраније, животније и – на крају крајева – тиражније од данашњег. Ако се овде може тако рећи, тадашњи новинари имали су лепши рукопис јер нису смели много да притискају перо па га нису ни раскречили. У сваком случају, многи од њих боље су примењивали стари новинарски мото: „Ми пишемо успешне приче о неуспешним људима.“

Изгледа да је и у својим позним педесетим био узор младим новинарима. Ненад Љ. Стефановић (који ће петнаестак година касније постати поносни лауреат Награде „Југ Гризељ“ 2001. године) причао је како је један од разлога да се, одлазећи из Новости, прикључи првој редакцији Времена било сазнање да је у тој екипи и Југ Гризељ, кога је упознао када га је као студент интервјуисао за један семинарски рад.

Југ у НИН-у

Иако је остао запамћен по колумнистичком рекорду из Новости, Југов најпродуктивнији период био је у НИН-у, од 1976. до 1990, када је показао да добро влада њузмагазинском новинарском формулом коју су Хенри Лус и Бритон Хаден, двојица младих дипломаца са Универзитета Јејл, скромног новинарског искуства а огромног самопоуздања, 1923. године патентирали у америчком магазину Тајм. Они су, наиме, почели да синтетизују догађаје из претходне недеље пошто су вести о њима биле распарчане и разбацане по разним листовима у којима је било превише информација а премало контекста.

У тада установљеној њузмагазинској формули основна форма новинског изражавања је чланак у коме се подразумева аналитичност и објективност. На таквој формули је седамдесетих инсистирао НИН. У то време, међутим, нашим друговима надлежним за контролу штампе (тада се то звало „подруштвљавање“) то се није римовало са изразима „партијност“ и „идејност“.

Када је 1975. дошао у НИН, Југ Гризељ га није појачао као новинар који има став, то је била традиција старог НИН-а, који је био магазин гледишта и неговао тзв. opinion формулу. У време владавине либерала, од 1970, када је главни уредник био Фране Барбијери, НИН прелази на њузмагазинску формулу. Тада је уведена и пракса да новинари не потписују текстове, већ да се на њима ради тимски, као на индустријској траци (као што је, на пример, случај у лондонском Економисту), али од ње се брзо одустало јер је експеримент представљао увредљиви раскид са старим НИН-ом.

Југ је појачао НИН својом великом енергијом – способношћу да се тема која се обрађује брже повеже с догађајем који јој је повод.

Славољуб Ђукић је, говорећи једном о свом једногодишњем искуству главног уредника НИН-а током 1980. године, тачно описао енергију какву је Југ Гризељ донео у редакцију: „Био је спреман да преврне небо и земљу и да за неколико сати, својом невероватном енергијом, која га је прерано одвела и у смрт, створи рубрику која је давала печат листу.“

То је тачно: у обради вруће теме Југ је био фуриозан. Једном, у врелини лета, док су се примицали рокови за предају рукописа у штампу, уредника и пријатеља Стеву Никшића је замало погодио када је бацио писаћу машину док се овај – у цајтноту – око нечега упорно с њим спорио.

Зависно од догађаја, Југ се у НИН-у кретао у веома широком опсегу тема: зашто су затвори постали регрутни центри криминалаца, какав је однос милицајаца и грађана, зашто је толико досељавање у велике градове, шта су идеали омладине, немоћ полицијске палице, зашто нема меса, зашто је туристичка сезона слаба...

Једном је, додуше, претерао: тај Далматинац се, наиме, плашио снега, и једне Нове године навали да радимо заједно тему о најављеној снежној мећави која прети да помори свет, а о нама да се и не прича. Док смо пешке обишли све службе и надлежне установе захваћене празничном летаргијом у којима нико не диже слушалицу и написали причу за насловну страну, cover story, поље ниског ваздушног притиска се померило према централној Европи, па је код нас забелело само неколико сантиметара снега – наслов је говорио да нас је закачио само мећавин реп.

Репортер

У свом зрелом добу Југ је био и репортер. Обично је тако нешто у новинарским каријерама обрнуто, репортер у младости, коментатор у старости. Био је специјални извештач из Либана, а у Пекингу 1989, за време догађаја на Тјенанмену, као шездесетчетворогодишњи репортер Слободне Далмације и НИН-а читаву ноћ био је ухваћен у унакрсну ватру.

Као репортер био је прецизан, али веома уздржан, чак је показивао можда и превелику, ваљда урођену, аверзију према „некрофилном воајеризму“ у који лако западну извештачи с крвавих догађаја.

У Букурешту је после земљотреса 1977. склањао поглед с најдрастичнијих сцена. Пошто кратко каже да се срушила зграда од десет спратова и можда усмртила стотину људи, он даље не описује стање у разрушеном граду, него расправља о томе какве је природе потреба читалаца да завирују у туђе несреће и приморава новинаре да путују и кад им се не путује како би описали детаље екстремне људске патње.

Једном је писао како људи који су имали срећу да преживе масовне трагедије – ратове, катастрофална разарања или велике елементарне несреће – доживотно носе у себи осећање да у тим несрећама, често, нису најгоре саме несреће, колико понашање људи у њима.

Пола века истине и привида

Стеван Никшић, некадашњи новинар и уредник НИН-а, у зборнику Два века српског новинарства, пишући о пола века истине и привида у социјалистичкој Југославији, указао је да међу парадоксе тога времена – који ће још дуго бити извориште многих заблуда – спада и чињеница да је штампа у Србији, а посебно штампа у Београду, у условима ограничене слободе и неограниченог монопола власти једне партије, често доживљавала своје највише професионалне домете.

Он је подсетио да су у стандардном комунистичком речнику тога времена за „највећу ‘подлост' сматрана новинарска (‘тзв') ‘објективност' и ‘неутралност', која је обично квалификована (погрдним) изразима ‘објективизам' и ‘неутрализам', што је аутоматски подразумевало асоцијацију на нешто ‘антисоцијалистичко' и ‘западњачко'“.

Никшић описује како је жилава борба новинара за ослобођење штампе (истина, с променљивим успехом, тачније, коју су углавном губили) била одређена и тиме што је носилац политичког монопола (КП/СКЈ) за све време своје послератне историје била поприште различитих политичких сукоба и борби – „догматских“ и „антидогматских“, „реформских“ и „антиреформских“, „националистичких“ и „антинационалистичких“, „сепаратистичких“ и „централистичких“ група, струја, фракција – што се јасно огледало и у штампи.

Лавирање између сцила и харибди разних фракција имало је своју цену. Главни уредник НИН-а и аутор ТВ серије Отписани Драган Марковић ће пред смрт у интервјуу Милошу Мишовићу за књигу Наследници без тестамента рећи да поуздано зна да је један од разлога што они из Комитета нису дозволили да он остане на месту главног уредника НИН-а и то што је омогућио да Југ Гризељ из Новости пређе у НИН, мада се о том трансферу, каже, консултовао. Мишовић је сумњао да то баш и није био главни разлог за дисквалификацију Драгана Марковића. Кад је о главним уредницима реч, овде се мора рећи и то да је Југ био део оне редакције НИН-а која је 1978. одбила да јој за главног уредника пошаљу „секретарицу из ЦК“, и која је после много натезања изнудила да на чело НИН-а дођу угледни новинари Кира Симић и Слава Ђукић. Да, у то време постојао је – у неким тренуцима, у неким редакцијама – такав степен аутономије.

Друштвено-политички радници и новинарство

Неколико пута је било покушаја да се новинари прогласе за друштвено политичке раднике. Последњи пут 1985, када је на захтев Секретаријата за информисање – и других органа – поднет законски предлог да новинари морају да открију извор своје информације, била она тачна или не.

Предлог „подруштвљавања информисања“, како се тада говорило, пропао је, иако новинарске организације на њега нису ни обраћале пажњу, писао је Југ, уз констатацију да је филозофија свеопште контроле и неповерења инфективна болест: избациш је кроз врата, а она уђе кроз прозор, одбијеш је у једној средини, а она се појави у другој...

У својим коментарима Гризељ се ругао дрвеном бирократском квазинаучном језику у тадашњим рефератима, законским актима и самоуправним списима: „То тек сваки десети, или у најбољем случају сваки пети просечни грађанин, коме су намењене наше поруке, схвата шта хоће да му се каже када: амортизујемо, структуришемо, репродукујемо, детантујемо, детерминишемо, диференцирамо, деетатизујемо, ресоцијализујемо, дистанцирамо, рехабилитујемо, дезавуишемо, дезинтегришемо и интегришемо“, написаће 1977. у тексту „Вода је мокра, па шта“.

У једном коментару употребиће анегдоту о некој Баба Ружи, која је „у оно време давно, после рата“, на крају дугих састанака у Народном фронту, у дебати о актуелној политичкој ситуацији увек прва јављала за реч питањем: „Када ће стићи пиринач?“

Равноправан саговорник

У време наше провинцијализације у доба глобализације, човека напросто мора да растужи листа Југових саговорника за НИН, која говори не само о дометима једног новинара већ и о томе колико је тадашња Југославија била отворена према свету и интересантна за многе личности из сфера политике и културе.

Међу његовим саговорницима су били и глумац Питер Јустинов, Курт Валдхајм, директор „Фијата“ Ђовани Ањели (који носи сат преко кошуље јер и богати имају алергије), затим Ејнар Герхартсен, председник норвешке владе и легендарни лидер норвешке Радничке партије, аутентични сведок времена у коме је Норвешка од сиромашне рибарске земље израсла у једну од најбогатијих индустријских земаља, или Ђанкарло Пајета, који је тринаест година био робијаш италијанског фашистичког режима, пола века био припадник Комунистичке партије Италије и више од тридесет година члан њеног најужег руководства. За њега је Оријана Фалачи, новинарка Коријере дела сера и многих светских листова, која се прославила интервјуима, а коју је Југ такође интервјуисао, рекла да је од свих чистунаца и монаха на свету Пајета најсветији ђаво.

Рекционарни смисао за хумор

То нису „механички“ интервјуи у којима новинар поставља питање, а магнетофон бележи одговор, већ својеврсни портрети саговорника и времена. Такав је био двочасовни разговор с Вилијамом Дикином, који је, евоцирајући како се као члан британске војне мисије 1943. падобраном спустио међу партизане, испричао како је 2. септембра те године у Јајцу уступио свој кревет једној високој партизанки, која је изговорила неколико конвенционалних реченица на најбољем енглеском језику и, уморна, истог тренутка заспала. Истовремено, телеграфиста је донео хитну депешу у којој су из Лондона тражили да се међу партизанима распита где се тренутно налази извесна Олга Нинчић, кћерка Момчила Нинчића, министра иностраних послова емигрантске југословенске владе у Лондону, за коју су сви знали да је предратни комуниста и негде у партизанима. Дикин је у тренутку схватио о коме је реч и издиктирао телеграфисти следећу поруку: „Тражена девојка је у мом кревету“.

„Био је то типичан војнички виц, груб и неотесан, али ја у том тренутку нисам одолео напасти. Имао сам, наравно, непријатан разговорчић ујутру са партизанком Нинчић. Она ми је рекла да имам ‘неугасиви реакционарни смисао за хумор', али се затим и сама насмејала, и тако је све прошло“, испричао је тада шезедесетпетогодишњи џентлмен из клуба „Сент Џејмс“ ову сценичну анегдоту којом је осликао идеолошке контроверзе једног времена. Лекари су тражили да се разговор прекине јер је у то време био озбиљан срчани болесник.

Код Моравије

Југ је умео да се носи и с незгодним саговорницима. Док је чекао да му кућна помоћница Алберта Моравије отвори врата његовог римског стана, размишља како ће се провести иза њих: „Ову неуобичајену помисао наметнуле су ми, последњих дана, све римске колеге које су имале нека посла са Моравијом. Он је, кажу, осион, циничан, паметан, тврд, размажен, непопустљив; убица новинара!“

Разговор је личио на вожњу камиона пуног тринитротолуола по грбавом путу. На Југов позив да пристане на интервју јер никада није говорио за југословенску штампу, Моравија каже да јесте говорио. Југ му на то каже да је то био само одговор на питање типа: „Како вам се допада Страдун?“

Три пута помишља да прекине интервју зато што Моравија на свако питање одговара да није рекао тако како је Југ рекао да је Монд рекао да је он рекао. А и Анатола Франса уопште не воли.

Разговор је водио 1977, у време када се још причало о сексуалној револуцији за коју је Моравија рекао да је успела зато што промене нису ишле толико на рехабилитацију античких узора (како је разумео Монд), колико на рушење свих оних викторијанских ограда грађанског друштва, па се у том смислу и на секс гледа све више као на једну нормалну, људску функцију, попут сваке друге... Значи: човек је човек, он једе, спава, ради и, између осталог, иде у кревет са партнером супротног пола...

Нису га занимале само славне личности. У једном интервјуу је причао да је отићи код Курта Валдхајма у Њујорк или код председника швајцарске републике – чиста рутина, то је лук и вода. Много је занимљивије и узбудљивије, а и људскије, направити интервју с професорком Божиновић (Љубица, кардиолог Клиничког центра Србије, професор Медицинског факултета) – која је за десет година од инфаркта спасла две хиљаде људи.

Бродски дневник

Југ је сматрао и да овдашњим читаоцима тврда саксонска новинска формула њусмагазина НИН не одговара, већ му је потребна извесна доза медитеранске распеваности каквим обилује италијанска штампа.

Можда карактер и стил његове личности, грчевита упорност, па и склоност ка немогућим мисијама, добро илуструје један пример таквог олакшавања форме темом из „времена разоноде“ – бродски дневник који је писао у НИН-у јула 1976. године.

Да би заинтересовао читаоце за један мање комфоран и мање конвенционалан начин провођења годишњег одмора, а у пуном додиру са водом и природом, је са још тројицом чланова посаде на једрилици Елена кренуо на крстарење од Београда, Дунавом, Црним и Егејским морем – до Јадранског мора.

Поред њега посаду су чинили тадашњи београдски функционер Миљенко Зрелец, др Божидар Влајић и певач Ладо Лесковар, у то време популаран због песме „Потражи ме у предграђу“. Лесковар је иначе завршио Поморску школу у Пирану, а и данас за себе у шали каже да је српски певач који живи у Словенији.

Два пута су се на овој пловидби насукали. Код Турн Северина их је вукао брод Крагујевац – расклимала им се бродска осовина. Када су на броду Подгорица затражили помоћ, захваљујући присуству Лада Лесковара добили су третман важних личности, па је капетан, чувши за њихове хаварије, пристао да их тегли.

Међутим, ускоро им је пукла бродска сајла звана тегља, и од наставка путовања више није било ништа. Изгубили су много дана по бродоградилиштима и спрудовима, а сви су морали да се 1. августа врате на посао. У луци у Констанци затичу Приморје, брод ријечке „Југолиније“, који пристаје да Елену укрца и довезе до Ријеке.

Нису успели да виде обећана острва Егејског мора, Лезбос, Кирос, Псару и Андрас, нити Пиреј, Коринт и Крф. Док се по невремену аутомобилом возе према Београду, Југ покуша да одговори на питање може ли се рећи да је њихово путовање пропало:

„Са становишта неких рекорда – можда и може, мада је и на Олимпијади важније учествовати него победити. Међутим, нисмо ли ми победили? Властити конформизам, лењост, инертност, градске и грађанске навике.“

Тај елегантни дрвени брод Елена Југ је, ако сећање не вара, купио у београдском бродоградилишту, у коме је био направљен за неке Холанђане који су одустали од куповине. На то је, ако се не варам, потрошио наслеђевину.

Прочитавши касније онај горе цитирани текст Миљенка Смоја о томе како тај шибенски гимназијалац, „не из Врлике, него из Маовина“, инсинуирао сам да је та летња авантура био покушај једног Влаја да се макар преко лета прикључи Бодулима, мада је јача асоцијација да је и ова немогућа мисија навигације на дрвеној љуски од Дунава до Јадранског мора симболички више говорила о његовом југословенству, које је он све више показивао у малим стварима како су идеолошки симболи те заједнице уситњавани у ситне аспре међурепубличких, међунационалних и фракцијских свађа и неповратно се трошили.

Случај Јована Мирића

Кад је југословенска криза већ почела да добија претеће размере, Југ децембра 1984. године с мешавином забринутости и опрезности за НИН извештава о скупу на коме је четрдесетак политиколога из целе Југославије расправљало о тада актуелној књизи политиколога Јована Мирића Систем и криза објављеној у Загребу, у којој је, поред осталог, писало: „Колико нам је познато, ни једна сувремена федерација, осим СФРЈ, није својим уставом прокламирала државни суверенитет посебних јединица. Такве су се одредбе могле наћи у уговорима којима је успостављан савез између држава (конфедерација).“

Апсолутизација националног, наглашавао је у књизи Мирић, посебно је опасна у ситуацији у којој се већ дуго своде „биланси мржње“ у вези с прошлошћу, која се интерпретира митски а не историјски, што ће имати озбиљне и негативне последице, јер „сваки би наш национализам од мале Југославије, у прижељкиваној диоби, да направи велику националну државу“.

Мирићеву књигу напали су тада многи, а позитивно је о њој говорио Никола Висковић, уз замерку да се можда премало бави распадањем југословенског друштва по класној основи, распадом „на један стварно власнички и владајући технобирократски приватизирајући класни блок и на стварно експлоатисане, потчињене произвођачке структуре“.

И Жарко Пуховски је оценио да Мирић исправно констатује да је Југославија постала конфедерација, а да је „њен задњи устав укинуо југославенски популус и демос, који је имао шансе да се конституише после 1968. године, али је новим уставом „распуштен и подијељен на националне народе“.

Најотворенији критичари Мирићеве књиге били су Здравко Томац и Цирил Рибичич, који ће објавити књигу Федерализам по мјери будућности, за коју ће предговор написати Милан Кучан. Рибичич ће ускоро као председник Председништва ЦК СК Словеније на 14. конгресу СКЈ у Београду објавити распад комунистичке партије и повести Словенију ка независности, док ће Томац средином деведесетих постати потпредседник хрватског СДП-а и њихов председнички кандидат на изборима 1997. године.

Југ Гризељ је у извештају за НИН-у поводом овог случаја приметио да је Мирић изгледао затечен пажњом коју је изазвала његова књига. У писму које је упутио жирију за доделу НИН-ове награде за публицистику „Димитрије Туцовић“, Мирић је изјавио да се повлачи из конкуренције зато што жели да избегне политичке конотације евентуалног награђивања.

Распад долази из Партије

Против Мирићеве књиге, коју је редакција НИН-а позитивно оцењивала, већ је била кренула кампања. Све то је обнављало сећање на „случај“ из септембра 1969, када је после објављивања анкете „Југословен, ко је то“, НИН нападнут за унитаризам. Овај израз којим су комунистички идеолози описивали политички систем Краљевине Југославије, био је „грех“ због кога су 1960-их многи одстрањени из јавног живота, а тадашњи секретар Градског комитета СК поредио је НИН с генералом Петром Живковићем из времена диктатуре Краља Александра 1929, што је по сведочењу Милоша Мишовића, редакција тумачила као „издавање налога за хапшење“. Тадашњи главни уредник НИН-а Ђорђе Раденковић је примио кривицу на себе и поднео оставку из осећаја објективне одговорности, мада с том анкетом стицајем околности није имао никакве везе.

У ауторском чланку за НИН 1987, Мирић пише да је Партија „нормирала и институционализирала наше деобе и расколе, наше национализме и сепаратизме, наше посебности и одвојености, али није институционализирала и нормирала наше заједништво. Никаква компензација системској дезинтеграцији није осигурана, а идеолошка интеграција је ослабила“... а да су „они грађани Југославије који су се на попису становништва изјаснили као Југославени – у стварности дискриминирани и подзаступљени у јавном и државном животу..“

Како 2015. подсећа историчар Дејан Јовић, аутор књиге Југославија, држава која је одумрла у есеју „Критичка анализа политичког система у југославенском социјализму: теоријски доприноси Јована Мирића“, користи Југов извештај у НИН-у о том догађају и пише:

„Но, ниједна књига, па тако ни Мирићева, није могла преусмерити ток повијести, чак и кад је многим грађанима (па и неким политичким актерима) било јасно да су упозорења која се у њој изричу утемељена и озбиљна. Југославија је тонула у све дубљу кризу, а Мирићу је остала горка сатисфакција да је – прије многих – упозоравао на дезинтеграцијске трендове.“

То се свакако односи и на јунака наше приче.

Од Вардара па до Триглава

Недовољно свесни олује која долази, чак смо једном у НИН-у збијали непримерене раскалашне шале с Југовим страсним трагањем да, док су се идеолошке флоскуле о братству и јединству рушиле, попут оног учитеља у забрањиваној представи Јована Радуловића Голубњача макар у популарној култури нађе неку југословенску поруку.

Наиме, мимо дотадашњег обичаја да се не даје значајнији публицитет естрадним звездама, гост НИН-а је једном, ваљда због неког интервјуа, била Лепа Брена. Југ се задржао се с њом у издвојеном, прилично дугом и динамичном разговору, а ми смо га после зафркавали:

„Деда, да ниси претерао, видиш ли те ноге до земље, изгубићеш трку...“

А он је детиње искрено одговарао: „Обећала ми је да ће на сваком концерту да пева ‘Од Вардара па до Триглава'!“.

Ваљда да и својом речју покаже своје југословенство, писао је осамдесетих за београдски НИН, љубљанско Дело, мариборску Вечер и сплитску Слободну Далмацију коју је Живко Кулишић у то време учинио отвореном за новинаре из целе Југославије.

Године 1989, 2. фебруара, у Загребу се оснива Удружење за југословенску иницијативу (УЈДИ), у чији савет, поред многих истакнутих личности југословенског опредељења, улази и Југ Гризељ.

Они у тада објављеном манифесту наглашавају да су свесни ограничења гледања на Југославију једноставно, кроз националне поделе, јер постоје важни аспекти свакодневног живота свих југословенских грађана којима се може рационално управљати на нивоу Југославије у целини, и да прихватају међусобне идеолошке, националне, политичке, верске и друге разлике као чињенице које се морају узети у обзир, тако да се решење проблема тражи на демократским принципима.

Догађаји су, међутим ишли својим разорним током, па су и ту, можда последњу југословенску иницијативу маргинализовали, што се ломило и на леђима новинара Југа Гризеља, Југословена по дубоком опредељењу, који је, готово да сам сигуран, заправо знам поуздано, распад те земље доживљавао и као лични бродолом.

У Улици Југа Гризеља

Године 1987. постао је председник Удружења новинара Србије, а онда и потпредседник Савеза новинара Југославије. Његова редакција НИН-а у то време је у Политикиним „Одјецима и реаговањима“ оптуживана да пише као албански Зери и Популит, због чега се НИН жалио Суду части тог удружења. Не сећам се да ли је редакција добила моралну сатисфакцију.

У сећању је остало да је 1988. на тајном гласању први слободно изабрани председник УНС-а Југ Гризељ је смењен. Довољан број новинара се „престројио“ и „постројио“.

Због супротстављања духу Осме седнице ЦК СКЈ, редакција НИН-а је „темељно реконструисана“, што је Слободан Милошевић најавио годину и по дана раније.

С делом редакције НИН-а, појединим новинарима Борбе и Новости и групом дисидената, Југ је 1990. учествовао у оснивању недељника Време. За Време је из болесничке постеље диктирао свој последњи текст, објављен 3. децембра 1990.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. У Времену од 14. јануара објављен му је омаж „Речи и венци за великана новинарства“. У њему је цитиран је и део опроштајног говора његовог пријатеља из студентских дана Живорада Ковачевића:

„Био је борац. Није једноставно пристајао на догму на насиље било које врсте, па лаж, на заглупљивање и замагљивање. И иза тих уверења је био увек спреман да стане јасно и гласно – у свакодневном животу и у преломим тренуцима у полемици с пријатељима и из свог угла у новинама.

За таквог бескомпромисног и жустрог борца имао је нарав благу, био је нежан посебно са децом и младима, за које је увек имао времена и стрпљења, веровао је људима до лаковерности и није имао мржње и осветољубивости у срцу – чак и кад је имао више него довољно разлога за то. Био је искрено зачуђен и потресен кад су други били према њему притиворни и зли.

Југ Гризељ је био Југословен у најбољем смислу те речи. Зато је толико волео Београд – онај широки, неускогруди, непровинцијални, толерантни, космополитски Београд. Био је поносан што је Београђанин. Његов звездани час је био кад су колеге одлучиле да он, по крви Хрват и Италијан, по људском опредељењу Југословен, буде председник Удружења новинара Србије. Утолико је поразније за њега било све што се после десило и жестоко је то пропатио.“

О Југу Гризељу с пијететом су тада говорили новинари из целе Југославије, од Инес Шашкор из Загреба, Славка Фраса из љубљанског Дела, Младена Крнића из сплитске Слободне Далмације, Славе Ђукића, Александра Ненадовића...

Исте године је основана Награда „Југ Гризељ“, за достигнућа у истраживачком новинарству у служби неговања разумевања међу људима и народима.

Следећих недеља, месеци и година, распад Југославије је убрзан, а с њом и распад једног новинарства каквог више нема.

Године 2007. Новости су објавиле једну вест у којој је писало да људи више неће газити блато у Улици Југа Гризеља у насељу Алтина на периферији Земуна.

Да ли је новинар који је написао ту вест знао по коме се та улица зове није ми познато, али слутим да би у том детаљу Југ Гризељ потражио тему за коментар о томе да ли је вест тачна – та улица вероватно јесте асфалтирана, али каква све значења и синоними иду уз реч блато...