Лет Мате Парлова на београдској Маракани: Шампион гвоздених песница и голубије душе

Једна ласта не чини пролеће, али је истина да је једна „ласта“ Мате Парлова, виђена 10. јула 1976. на стадиону Црвене Звезде, тада званом „Маракана“, обележила лето те давне године у Београду и целој Југославији, као и читаву историју бокса земље које више нема.

Била је то „ласта“ којом је Парлов, велики боксерски шампион из Пуле, заљубљеник у Београд и општи љубимац више од 20 милиона Југословена, прелетањем конопаца ринга и слетањем на руке раздраганих навијача прославио освајање титуле професионалног првака Европе у полутешкој категорији у верзији Светског боксерског савета (WBC). Пред више од 25.000 гледалаца, чије се одушевљење чуло до неба, Парлов је до трофеја дошао савладавши актуелног шампиона Старог континента Италијана Доменика Адинолфија.

Тај успех Мате Парлова (1948-2008) у професионалној конкуренцији догодио се после његове блиставе аматерске каријере, током које је био осмоструки првак Југославије, пет пута најбољи на Балкану, двоструки шампион Европе, олимпијски победник и светски шампион. Касније је, 1978. године, тој ниски трофеја додао и WBC титулу планетарног професионалног првака полутешке категорије, победом над Аргентинцем Мигелом Анхелом Koељом.

У конкуренцију професионалаца Мату је, према казивању његовог сина Матка, „намамио“ Борис Крамарушић, богати трговац из Трста који није имао везе са боксом, али је имао њух за бизнис, што је и спорт већ био у том вакту. Неколико година Крамарушић је био менаџер Парлову, иако за то нису потписали никакав уговор.  

Београдски меч  

Парлов је за место своје борбе за титулу професионалног првака Европе одабрао Београд, а не Пулу у којој је тада (и касније, до свог краја) живео. Разлог је била његова снажна везаност за Београд и Београђане, чију је силну подршку и љубав осећао од почетка аматерске каријере. У Београду је Мате освојио прву титулу првака државе, „Златну рукавицу“ и прво од своја два европска „злата“.

„Често је говорио о томе како га је Београд топло примао и како се увек истински радовао свим његовим победама“, много пута је, после Матине преране смрти, испричао његов син Матко. Има још доста оних који ће рећи да је Мате Парлов што је више напредовао у каријери све више боравио у Београду, а све мање у Пули.

Због очекиваног великог интересовања публике, одлучено је да се меч Парлов–Адинолфи одржи на фудбалском стадиону Црвене звезде,  јер је, као највећи у Југославији, могао да прими и више од сто хиљада гледалаца, попут бразилске „Маракане“. Ринг је био постављен испод северне трибине, а испред њега се нашло више од 25.000 бучних навијача југословенског шампиона за ког се већ тада говорило да је „најомиљенији спортиста Југославије“.

То, по свему судећи, важи и данас. 

Победа пре краја

Противник леворуком Парлову био је Италијан Доменико Адинолфи, бранилац титуле коју је стекао нокаутом, а затим и три пута одбранио на исти начин. Одликовао га је фајтерски „носорог стил“ – са обе песнице прислоњене уз погнуту главу упорно је ишао напред и снажно ударао. Мате је у рингу деловао много елегантније: десним директом је настојао да противника држи што даље од себе, а громовиту левицу је чувао за одлучујуће тренутке. У уводној трећини меча од петнаест рунди ниједан ривал није стекао осетнију предност, а страх код Матиних навијача појавио се у петој рунди када су на његовом лицу видели крв потеклу из разбијене аркаде.

Такво осећање је, међутим, трајало врло кратко јер је Парлов, као да га је повреда додатно подстакла, тако снажно „притиснуо“ Адинолфија да је увереност „трибине“ у његов тријумф постајала све еуфоричнија. Италијан је постао дефанзивац који се надао да ће „тајфун“ Парлова у неком тренутку морати да спласне. Преварио се.

У 11. рунди, после дуже канонаде Парловљевих диреката и крошеа, судија из Велса Џејмс Примел одлучио је да прекине меч и да, без бројања, прогласи Парлова победником, што је значило и новим шампионом Старог континента.

„Био је то класичан технички нокаут. Спасао сам Адинолфија тежих последица, јер би у наставку сигурно био покошен, пошто је примио много удараца у главу“, биле су Примелове речи којима је објаснио своју одлуку коју су Италијан и његов штаб касније назвали „скандалозном и неправедном“.

Бодовне судије су, међутим, подржале одлуку Велшанина, а главни међу њима, Немац Херберт Томпсон је рекао да је Адинолфи, пре него што га је Примел послао у угао, деловао немоћно и „имао стакласт поглед“. Европски медији су, изузимајући италијанске и француску агенцију АФП, победу Парлова представили као заслужену и убедљиву.

Нови шампион се тада одлучио на храбар потез без преседана: са раширеним рукама, попут ласте, полетео је из ринга и слетео на подигнуте руке егзалтираних гледалаца. Тај тренутак за историју забележиле су и телевизијске камере, па се и данас може видети на друштвеним мрежама, где га прате коментари дивљења.

„Тим скоком желео сам да изразим захвалност публици за подршку којом ме је носила и давала ми снагу у окршају са Адинолфијем“, било је Парловљево објашњење „ласте“ виђене тада на „Маракани“. „Морао сам да скочим у то море уздигнутих руку, а гужва је била таква да на под не би могла да падне ни игла, а камоли ја.“ 

На другој страни, Адинолфи је био љут због пораза, а из те љутине излетело му је и омаловажавање победника: „Мате нема ударац који руши, а боксер без тога не може бити шампион. У Европи има бољих од Парлова“, просиктао је сломљени Римљанин пред новинарима.

Светска титула 

Кад је постао професионални шампион Старог континента Парлов је имао непуних 28 година, на основу чега се знало да ће покушати да постане и светски првак. Његов тренер и дугогодишњи пријатељ професор др Зоран Ћирковић називао је Мату „неуништивом машином“, посебно истичући његову посвећеност свакодневном раду, неопходној надоградњи за вансеријски таленат који је поседовао. Управо то му је омогућило да се сврста међу великане „племените вештине“ иако јој се посветио доста касно – тек у шеснаестој години.

Већ крајем 1976. Парлов је имао меч за титулу светског шампиона у полутешкој категорији, али није успео је да преотме владајућем прваку, Американцу Метјуу Мухамеду. У првој борби је, одлуком судија, био поражен, док је у дугој меч проглашен нерешеним.

Ипак, две године касније ствари су дошле на своје место: Мате Парлов је постао планетарни шампион у полутешкој категорији, опет у WBC верзији, савладао је нокаутом Аргентинца Мигела Анхела Коеља.

Меч је одржан у Милану на православни Божић, 7. јануара, а у Југославији је праћен као „меч над мечевима“.

Слика кад Парлов, крајем девете рунде, левим крошеом обара дотад непобедивог Аргентинца и даље је у сећању сведока тог „судара титана“ у миланској дворани „Паласпорт“.

Тада освојену титулу Парлов је касније изгубио од Марвина  Џонсона и више није успео да је врати. Убрзо је стигао и крај његове каријере из које је једно време стечена искуства преносио на младе боксере – године 1984. био је селектор боксерске репрезентације Југославије на Олимпијским играма у Лос Анђелесу.

Његов спортски биланс је импресиван. Као аматер је имао 310 борби, од којих је само у десет поражен; у професионалној каријери забележио је 29 мечева – 24 је добио, три пута је био поражен, а двапут је боксовао нерешено.

Светски првак не може бити националиста

По изласку из спорта Мате је највише времена проводио у свом кафићу, који је и данас култно место у Пули, али не само седећи, него и радећи. Многобројни гости су тако имали прилику да попију кафу коју им је припремио светски боксерски шампион лично. („А неки су га и по шећер враћали“, испричао је једном славни глумац Славко Штимац).

Иако га је првенствено владавина на рингу учинила познатим, поштованим и вољеним, ваља истаћи да је Мате Парлов био уважаван и као дипломирани економиста и дипломирани „дифовац“, па као пословни човек, заљубљеник у позориште, љубитељ и писац поезије... Једном је, гостујући на Хрватској телевизији, рекао да је прочитао на хиљаде песама, и да је оне које су му се посебно свиделе читао „и до две хиљаде пута“. Говорио је да је пред важне мечеве „читао песме да би се опустио и концентрисао за оно што га је чекало у рингу“.  

Био је космополита и пријатељ многих, тих и скроман „к'о девојка“, како су причале његове комшије. „Седамдесетих година, у време највећих успеха Мате Парлова, шетње с њим у било ком месту у Југославији трајале би сатима, јер су сви желели да га поздраве, да нешто упитају или да добију аутограм од њега“, говорио је Зоран Ћирковић.    

Зна се да је Парлова веома погодио распад Југославије и да је истицао да је том распаду кумовало дуго бујање национализма које је он јавно осуђивао. Причало се да је неког новинара, који га је упитао да ли је националиста, „нокаутирао“ муњевитим одговором: „Светски првак не може бити националиста.“

Кад су му у Хрватској, по њеном осамостаљењу, понудили да буде министар спорта, одбио је. Одбијао је било какво укључивање у политику и чак забрањивао да се у његовом кафићу прича о политици.

Волео је да се дружи са писцима, глумцима и другим уметницима. У Београду је крајем шездесетих година прошлог века давао боксерске савете Миши Јанкетићу који је у представи „Кад су цветале тикве“, брзо забрањеној после Титове осуде због помињања Голог отока, играо Љубу Врапчета (Љубу Сретеновића), бившег боксера. Друговао је и са Драганом Гагом Николићем, великим љубитељом племените вештине.

Треба истаћи да је многима, не само Београђанима, бокс постао привлачан баш због Мате Парлова, „шампиона гвоздених песница и голубије душе“.

Мате Парлов је умро 29. јула 2008. у Пули од рака плућа. У том граду на Јадрану подигнута су му два споменика: један близу породичне куће у предграђу Фажана, а други код кафића чији је био власник.

Трајни белег у знак сећања на тог великог боксерског шампиона постоји и у Београду: реч је о улици с његовим именом у градској општини Звездара.