Интервју с Тином

Потрага младог Миодрага Булатовића за старим Тином Ујевићем: Од крчме до крчме

Читај ми!

Пише: Миодраг Булатовић

понедељак, 15. мар 2021, 07:03 -> 09:58

Миодраг Булатовић, један од најзначајнијих српских писаца друге половине XX века, аутор романа "Ђаволи долазе", "Вук и звоно", "Црвени петао лети према небу", "Херој на магарцу", "Рат је био бољи", "Људи са четири прста", "Пети прст" и "Gullo Gullo", пре него што је објавио иједну књигу, радио је као новинар. Имао је двадесет три године када је кренуо у Загреб да за београдску "Дугу" направи интервју са својим најдражим песником Тином Ујевићем. Интервју је изашао 13. децембра 1953. Током разговора младог новинара и великог песника у загребачкој кафани "Тип-топ" настала је данас најпознатија фотографија Тина Ујевића. На њој Тин седи за кафанским столом с боцуном вина испред себе и пали цигарету, а рука у десном углу која придржава чашицу је рука младог Миодрага Булатовића.

У прву крчму коју сам срео закорачио сам и питао:

„Молим вас, да није овде Тин?“

„Који Тин?“‘, питали су трезни и поднапити.

„Тин Ујевић, песник“, рекао сам.

„Да није то онај вечито пијани?“, неко је питао.

„Наш драги Тин ми треба. Наш добри Тин. Кад сте га последњи пут видели?“

„Био је и малопре овде“, добацио је неко пијано.

„А где га могу наћи?“, питао сам.

„Иди од крчме до крчме.“

Вукле су се магле изнад кровова тог дана на измаку. И биле су густе те магле загребачке толико да сам с муком могао људима видети очи и уста. Пролазили су људи и жене, момци и девојке, забринути или весели, али сви замотани прњама и шаловима мада није било студени. Из магле су извирали трамваји, пролазили поред мене и опет се некуда губили као плаве авети.

Ушао сам у другу крчму

„Тражим Тина“, рекао сам пијаном старцу без длачице косе на глави.

„Зар си и ти песник?“', презриво се насмејао старац. И тај растегнути смех, пијан и мокар, открио му је шкрбаве зубе.

„Нисам, татек, песник.“

„Њега само песници траже... Зашто сви песници пију?“, покушава да устане татек.

„А зашто пију они који нису песници, татек?', упитао сам га. „Зашто ти пијеш а сигурно знам да ниси песник...“

Татек је заплитао језиком и мрмљао за себе.

„Бум ти одговорил... Бум ти...“

„Кад си последњи пут видео Тина?“, питао сам татека који је држао флашу у наручју као одојче.

„Пре пола сата је био овде“, рекао је човек.

„Иди од крчме до крчме“, добацио је неко из гомиле.

Пошао је са мном пијани човек. Нисам га звао али се сам понудио. Био је млад, а већ стар. Боре око устију, шкрбине у вилицама, задах из дроњака, утекле очи и подбуло лице.

„Ја једини могу наћи Тина“, рекао је.

Разминули смо се са плавим загребачким трамвајчићем и кренули уз маглу.

„Ја добро познајем Тина“, рекао је пијани човек.

„Ви сте пријатељи?“

„Не, он је велики човек, а ја... Ја не могу с њим бити пријатељ, он је песник и учен.“

Човеково лице се за тренутак растужило и постало набраније.

„Ово је већ пета крчма“, рекао сам. „Кад ћемо га наћи?“

„Бумо га нашли“, рекао је човек.

„Какав је Тин?“

„О, он је велики човек“, рекао је.

„То знам, али како изгледа?“

„Ми га сви поштивамо, јербо је он...“

„А пије ли још?“

Човек је климнуо главом.

„Ово је шеста крчма... Кад ћемо наћи Тина?“

„Бумо се опет вратили у Тип-топ. Бумо га нашли.“

„Тип-топ“... Тинова резиденција, али не само његова. Једва смо закорачили. За собом смо затворили врата. Дим се таласао изнад вике и људских лобања. Чинило ми се да су сви пијани сем дугачког човека с наочарима који је био прислоњен уз зид. На њему су висиле рите. Био је непомичан као статуа. Човек што је ушао са мном рекао је да је то неки пропали уметник и да се уопште не трезни. Дође тако у крчму и неће да седне као остали, већ двори.

У углу је седео Тин. Крупан човек, просто људина, широких рамена, велике главе. Седео је у углу, а око њега је било још много људи који су пијано певали и галамили А он је био миран, као да се нечега сећао. Гледао је у округло црнило вина што му је крај скрштених руку мировало. Био је с људима, али сам. Чудно је одударао од гомиле.

Разминуо сам се са седом женом што се једва држала на ногама. Нешто је зборила, то се видело, јер су јој се вилице мицале. Али се у стисци и тескоби не би чуо ни јаук. Упутила се к мени, избегао сам сусрет и сео крај Тина.

Стегао сам дугу, жуту шаку. И тог тренутка осетио сам неку чудну близину према песнику „Ојађеног звона“, „Лелека себра“, „Руковети“.

Одједном ми је постала јасна и драга његова туга.

На образима му се видео цео живот, свих шездесетак година. Тин има јаке вилице, маркантан нос, превисоко чело с браздама изнад обрва и скамењена уста. А очи су му болесне, порозне, скоро шупљикаве Тек кад се насмеје оне сину и целом лицу дају намрешкан израз. Прамење беле косе зајахало му је врат и оковратник дотрајалог капута.

Дуго нисам знао како да почнем разговор с песником чије многе стихове знам наизуст. Да кажем како сам увек силно осећао мрак његове поезије, питао сам се? Да му признам да још увек чујем у себи одјеке његовог ојађеног звона? Али, све би то било банално, закључио сам.

Гледао ме празно, као да не постојим.

Сетио сам се, ни сам не знам зашто, његове узнемирене младости с првим вапајима.

И опет су ми изашли пред очи данашњи млади београдски песници, што као Тин некада, проводе дане и ноћи по крчмама читајући стихове. Пред њима иде Јеврем Брковић, момчина дуге и праве косе. Има их много, али ниједан од њих, верујем, не може постати други Тин, нити се растужити као он. Јер дна Тиновој туги нема.

„Драги Тине, поздравили су вас млади београдски песници.“

Погледао ме је зачуђено. У очима му је нешто синуло. Тин ћути, сви кажу да Тин не воли много да говори. Понекад климне главом или одмахне. И то је све.

„Тин има милионе у банци, а пуши Драву“, рекао је татек.

„Зашто се онда боље не обуче?“

„Тин све попије.“

Тин се окренуо иза себе:

„Умукни!“

Слегла се тишина.

„Тин је за поштивање.“

Запитао сам га кад је почео писати песме. Лице му се искривило, образи набрали. Учинило ми се да хоће да се насмеје или да кине. Око очију сјатиле су се боре. Суза се заискрила иза трепавица. Тако ми је одговорио.

„А какве су вам садашње песме, драги Тине?“, питао сам.

Дуго је ћутао, онда је рекао мрачно, начетим гласом:

„Такове да их нитко не би тискао.“

„Тине, кад ћеш ми наставити оно предавање из астрономије“, неко је питао.

Келнер је донео другу флашу вина.

„На чему сада радите?“, запитао сам Тина.

„Преводим Марсела Пруста. Целог ћу га превести.“

„А још?“

Погледао је у флашу и своје полузгрчене прсте.

„Којег савременика највише цените?“

„Онога којега нема“, одговорио је.

„Тин има газдарицу од двеста ока“, рекао је неки татек.