Зид успомена Владе Петрића: Кадар по кадар кроз живот, од Прњавора до Харварда

Професор историје и теорије филма Универзитета Харвард у САД др Владимир Петрић рођен је 1928. године у босанском Прњавору. Основну школу је учио у родном месту, а прве разреде гимназије у Босанској Градишки, одакле је почетком Другом светског рата избегао у Панчево, где је провео окупацију. У Панчеву је завршио гимназију и положио велику матуру 1948. Као гимназијалац, радио је са Александром Верешчагином у драмском студију Панчевачког позоришта, да би 1949. истовремено положио пријемне испите за Драмски студио Народног позоришта у Београду и за Високу филмску школу. Како није било могућно и једно и друго паралелно студирати, определио се за филмску режију на Високој филмској школи, којом је руководио Вјекослав Афрић. По укидању те школе, Петрић је студије наставио на новооснованој Позоришној академији, где су му професори били Вјекослав Афрић и Јосип Кулунџић. Дипломирао је 1953. године. Још као студента Петрића су изабрали за асистента београдске Позоришне академије, прво на одсеку глуме, а затим режије. После три године, изабран је за ванредног, потом и за редовног професора историје филма. На Академији је радио до 1969. године.

Влада Петрић је као редитељ радио на Радио-телевизији Београд од њеног оснивања и учествовао је у спровођењу и извођењу првог телевизијског програма. Први телевизијски пренос обављен је 28. децембра 1958. године – била је то представа Атељеа 212 „Љубовнаја завист через једне ципеле“ Јоакима Вујића у адаптацији и режији Владимира Петрића. С том представом, Петрић је следеће године добио награду за режију на Стеријином позорју. У периоду од 1960. до 1965. руководио је филмским одељењем Радио-телевизије Београд. Писао је позоришне есеје у часопису „Књижевност“ и филмске критике у листовима „Филм“ и „Књижевне новине“, режирао у позоришту и на телевизији и снимио петнаестак телевизијских филмова.

У међувремену, Влада Петрић је боравио на усавршавању у Совјетском Савезу и Сједињеним Државама, где је припремао своју докторску тезу „Однос совјетског и америчког немог филма“, коју је одбранио 1973. године на Њујоршком универзитету и тако постао први доктор филмских наука у Америци.

Харвардов универзитет позвао га је 1974. да предаје историју и теорију и филма, и на месту редовног професора остао је до одласка у пензију 1997. године. На Харварду је Петрић је 1979. био један од суоснивача Харвардског филмског архива, којим је руководио две деценије и који данас чува његов легат.

Влада Петрић је био врло ангажован у јавном животу. Док је био у Југославији, огледао се у готово свим позоришним и културним активностима, а слично је поступао и у Сједињеним Државама, где је, поред осталог, био и члан редакције часописа „Делатност сна“ и „Четворомесечне ревије за филмске студије“.

У Југославији, Сједињеним Државама и у другим земљама, Влада Петрић је објављивао есеје и критике у најпрестижнијим филмским листовима, као и више књига, међу осталима и Чаробни екран, Увођење у филм, Развој филмских врста, Осма сила, Грифитово рано ремек-дело, Филм и снови, Конструктивизам у филму и Језик немог филма.

Преминуо је у Београду, 19. новембра 2019. О његовој оставштини брине Задужбина Владе Петрића.

Разговор је вођен у Београду, 6. јула 1989.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Драго нам је што сте – у свом поновном повратку у отаџбину – прихватили да говорите за јавност. Предлажемо да разговор започнемо подсећањима на детињство и школовање, дакле на време до почетка Другог светског рата. Како сте провели то своје прво животно доба? Којим сте идејама тада били заокупљени? Да ли је у Вашим распоредима – уз учење и игре – било места и за неке амбициозније радозналости, за читање књига или гледање филмова? Да ли сте имали и потпору старијих, свеједно да ли се радило о породици или школи? Како сте, реците нам и то, тада размишљали о ономе што ће се тек десити?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Занимљиво је да се моја присећања одвајкада одвијају некако у виду детаља. Рекао бих у крупним плановима, обично без јаког наративног континуитета и неких општих слика.

Рецимо, кад већ говоримо о присећању, у Прњавору, у босанском Прњавору, где сам се родио 1928. године, догодило се нешто што ме прогони, у крупном плану како рекох, све до ових дана. То је јаје печено на око. Изгледа смешно, али то је тако. Мислим да је то било негде 1936. или 1937. године. Са децом играјући се паднем на неки камен. Сећам се чак како сам и падао – то ми је у глави остало – на неки зид и разбијем нос. Као што видите, нос ми је још увек поремећен. Повредио сам и теме. Наравно, моја је покојна мајка била строга. Деца ме одвуку, уместо кући, у неку страћару, некој старој Циганки. Крв липти са темена. Циганка је узела јаје и баци га на врелу маст. И тако врело јаје ми стави на главу. Ја се онесвестим. Освестио сам се у болници. Мајка вришти. Никад нисам смео да јој кажем како се то десило... Дакле, јаје на око!

Онда, после мајчине смрти, кад смо прешли у Босанску Градишку, која се налази поред оне фамозне Старе Градишке, где је био онај злогласни логор, опет крупни план. Сада везан за смрт. Сећам се, мајка је била болесна. Била је дуго времена у Загребу, у санаторујуму. Довели су је назад, кући. Моје сестре и мене су довели да је видимо, да се с њом поздравимо. Сећам се само како су је болничарке окренуле, и на ногама сам њеним, са спољне стране, видео огромне ране. Ране у крупном плану. Мислим да је боловала од тешког запаљења зглобова. Пеницилина није било. Када сам јој пришао, она ме загрлила. Осећам бол у њеним очима. Изиђем напоље и клекнем пред иконом Светог Ђурђа. Знам да сам узвикнуо: „Боже, прихвати је!“

И доцније, после рата, у Босанској Градишки су била врло тешка времена, можда због оног логора у Старој Градишки. Тада су у крупном плану били лешеви који пливају Савом, онда тегобе људи...

Дакле, стално ми избијају неке такве слике. Повезују се и говоре о мојој прошлости. Међутим, пошто сам ја у суштини визуелан тип, све се дешава кроз крупне планове, кроз слике, које су не само у мојој свести, него и у подсвести, за време снова.

Наравно, има и лепих крупних планова, као што су илустрације из неких старих немачких фантастичних књига, које ми је читала моја тетка Дара. Мајка је већ била умрла, и ми смо прешли код тетака. Пуно је тетака било у тој кући Малића. Знам да су ту кућу звали хотел Малић. Увек је неко долазио, седео, разговарало се. Моја тетка Дара је живела у Београду, и често је долазила у Градишку. Знам да је доносила књиге и читала ми их. То је била прва веза са литературом. Звала се Дара Малић-Ђурић. Знају многи људи да је, заједно са Павлом Холотковим, вечно ишла на концерте. Имала је и своју столичицу на Коларчевом универзитету. Викала је одушевљено: „Браво, браво!“ Како је одлично свирала клавир, мислим да ме је увела и у музику и уопште задојила ме уметношћу, љубави према лепом, према литератури, према сликарству. Доносила је и велике сликовнице великих сликара и објашњавала ми их.

Углавном у детињству преовлађују крупни планови везани за смрт, за усташе, који су нас протерали у Србију. Долазимо у Београд, одакле прелазимо у Панчево. Тамо, у ствари, проводимо рат.

Најлепша страна мог детињства је што ја тада, и поред свих недаћа и безнађа, нисам размишљао о ономе што ће доћи, о чему сте ме, иначе, питали. Некако сам пролазио кроз све те сциле и харибде доживљавајући живот инстинктивно, као дете.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Рекли сте да су Вас и Вашу породицу протерали из Градишке и да сте окупацију провели у Панчеву. Како памтите рат? Да ли сте осећали или само слутили његове тескобе и, посебно, окупацијске терете? Како су ђачке генерације у Панчеву успевале да очувају патриотску и националну температуру? Уопште, да ли је тада било могуће, барем, маштати и о неким лепим и другачијим временима, која ће доћи после рата?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Као што сам рекао, ја сам визуелан тип. Мој менталитет је углавном драматичан. Драматика, тензија, динамика – мислим да су то интегрални делови моје природе. Отуда, окупацију доживљавам као некакву драматику.

Мора се имати у виду да сам живео у Панчеву. Иако је оно удаљено двадесетак километара од Београда, мада се сада приближило предграђима, ми смо живели, како се то називало у току окупације, у том такозваном „Трећем Рајху“. И живели смо много боље него у Београду. Моје тетке су живеле овде, у Београду. Ми, на пример, никада нисмо били бомбардовани. Док се у Београду руше зграде, гину људи, тамо је све било другачије. Као дете сам осећао да Панчево неће бити разрушено.

Сећам се одлазака из Панчева у Београд. Морала се имати пропусница. Моја маћеха – ја сам тада већ имао маћеху – напутра ме маком и шећером, како бих то однео теткама у Београд. Сећам се да сам једном за Ускрс био у Београду. Тетке су становале у Цвијићевој улици. За време ручка, сирене су се огласиле. Ми се спустимо у подрум. Управо са нама је био и један пријатељ из Дринчићеве улице. Звао се, мислим, Шћепо. Био је чиновник банке. Одлазимо, после, у његову улицу, да видимо шта је било. Његове куће нема. Читава улица је била срушена. Сада су тамо нове зграде. Сећам се лица која су извлачили из подрума, из рушевина.

Долазећи у Београд – а знао сам када треба да дођем, односно када неће бити бомбардовања, јер се знало када пролазе амерички авиони, који су ишли на Плоешти у Румунији, а успут су бацали бомбе и на Београд – увек сам то доживљавао као авантуру. Имао сам осећај да помажем теткама, јер сам им увек нешто доносио. У Панчеву сам о томе причао деци. Дакле, неки потпуно изокренут однос према трагедији мојих пријатеља и рођака, који су живели у Београду и који су страховали. Ишло се лађом, Тамишом, до Дунава. На пристаништу је била ограда. Вожња је трајала сат и по, па и два. Кад се вратим, сви очекују шта ћу испричати.

Сећам се, такође, да смо у школу ишли врло рано ујутру. После смо били слободни. Одлазили смо у природу. Највећи део времена смо проводили у природи, разговарајући са учитељима, наставницима. Увече смо се враћали, на вечеру. У школу и у природу носили смо ужину, и тамо смо и јели. Постојала је нека радост, чак задовољство, ма | како то парадоксално изгледало.

Радовали смо се, и тога се сећам, када прелећу авиони. На њих су, наравно, пуцали. Једном или два пута сам видео и како пада неки падобранац из погођеног авиона. Међутим, ми смо чекали кад ће пасти на те пољане оно што смо ми звали сребрни резанци. То су биле неке трачице од станиола, које су пилоти бацали ради радара. То је била наша највећа добит. Од тих резанаца смо правили играчке.

Чудно је то било. У Београду је неки мој рођак чак погинуо, а ја ишчекујем да ли ће падати резанци... Наравно, то се све меша и са стравом, ужасом, осећањем трагедије, која је на домаку, поред мене. Међутим, желим то да истакнем, до које су мере средина и амбијент важни, чак и ако је Панчево било тако близу Београда. Он је горео у пламену, а ми смо у Панчеву имали, барем, млека колико хоћемо.

Питате и како смо се осећали. Ми Срби у Панчеву, иако смо били већина, осећали смо се као мањина, Значи, мањинско немачко становништво се понашало као да је у већини. Срби су осећали некако подређеним. Ипак, са њима смо живели...

Сећам се и ослобођења. Једног јутра, мајка, изишавши на онај прозор кроз који се може гледати на све стране, повиче: „Ево, носе неке црвене заставе!“ То је било ослобођење. Прво нисмо смели, али после изиђемо на улицу. На тргу играју „Козару“ и певају. Тада смо највише патили, јер су Немци, прешавши у Београд, оданде пуцали на Панчево. Било је тада неколико десетина мртвих, дакле једино настрадалих, и то после окупације, када је Панчево било слободно.

Памтим и када сам први пут отишао после ослобођења у Београд, у ослобођени Београд, који се већ био почео мењати.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Сада сте испричали како сте доживели ослобођење. Шта је – у очима још дечака – било најважније у новом животу, у условима ослобођене земље? Да ли се школовање променило, рецимо увођењем и неких нових садржаја, које смо тек касније идентификовали као совјетски модел? Како сте, рецимо, око велике матуре мислили о свом будућем позиву? Да ли сте у тим размишљањима имали и подршку породице?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Малопре сте ме питали да ли смо нешто предосећали. Ја сам убеђен, и мислим да тачно говорим, да смо, поред свих тих комплексних односа и ситуација у којима смо се налазили, ми деца у Панчеву, надомак Београда, јер је Панчево на други начин било окупирано, ипак осећали у подсвести или чак несвести да је окупација привремено стање.

Рекао сам, ослобођење је донело одушевљење. Стално ми је у свести играње на тргу, као и музика која свира. Међутим, на том истом тргу сам доживео и један од великих шокова – стрељање, стрељање неког Немца, фашисте, стрељање јавно. Довели су децу и грађане да то гледају. Сећам се како је пао. Сећам се капи крви које су грунуле из његовог тела. Сећам се тог црвеног зида. Знам да сам на то стрељање дошао са помешаним осећањем, дакле и са радошћу и са гневом. Радовао сам се, ако се тако може рећи, што ће неко – ко је крив – бити кажњен, а, с друге стране, био сам и гневан, тако да ми је, баш тог тренутка, та радост преокренута у ужас. То је моје још једно виђење смрти.

Прво је било, сећам се и тога, када сам у цркви послуживао нашег проту у Градишки, који је стрељан од усташа, и ишли смо, заједно, на неко опело. Човек још није био умро. Требало је да му очита пред смрт. Међутим, он је пред нама умро. Прота му је заклопио очи... После тога сам, нажалост, видео читав низ смрти.

После ослобођења, наставио сам гимназију у Панчеву. Прво велико искуство је било што сам некако осетио да волим позориште. У Панчеву је било врло добро позориште, баш због тога што је за време окупације било основано као уточиште многих глумаца из Београда, Новог Сада, Босне и Хрватске. Они су сви били побегли и нашли су, кажем, уточиште у Панчеву. Тамо су били, нарочито почетком ослобођења, многи велики глумци. Поред осталих, у Панчеву је тада био и велики редитељ Александар Верешчагин. Основао је, заједно са својом женом, мислим да се звала Марусја, драмски студио. Ја сам ту први пут почео да учим о Станиславском. Он нам је предавао, а имали смо и практичне вежбе. Тако сам се ја везао за позориште. У ствари, кад се једанпут ступи на сцену, човек се зарази, и више нема назад!

За време гимназије у Панчеву, играо сам у многим представама. То је било велико и драгоцено искуство. Пошто ја никад нисам био некако идеолошки ангажован, мене је привукло позориште.

Занимљиво је, ја никад нисам био, поново кажем, идеолошки укључен, док је моја сестра то била, иако је свега две године била млађа од мене. Дакле, и сестра и ја смо живели у истим условима, под истим околностима и били су нам, разуме се, исти родитељи, и она се, одмах после ослобођења, страшно ангажује, постаје члан СКОЈ-а, иде на састанке и акције, а ја се понашам потпуно супротно. Мене интересује само књига. Много читам. Веома сам привржен позоришту.

Сећам се да ми је једном рекла: „Сада мораш да осветлаш образ. Ми смо расправљали, биће велика акција!“ Рекла ми је да морамо ићи на неку игранку, знам и где, да бисмо подсекли панталоне које су се тада звале „фрулице“, односно ради се о уским панталонама. Уске панталоне су тада биле знак империјализма или не знам чега. Чим ми је то рекла, ја одем и кажем Кудрину, тако се звао главни са тим уским панталонама. И они дођу на ту игранку у кратким панталонама. Сестра се чуди, љути. Ја јој кажем шта сам учинио. Била је огорчена: „Ти си упропастио акцију!“ Проклињала ме је. И после тога ме је одједном изопштила из свих тих својих акција. Чак ми је одлучно рекла: „Ти никада нећеш постати свестан!“

У Београд сам прешао 1949. године, да бих наставио студије.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Сазнали смо, у припремама за овај разговор, да сте се колебали – када је требало да започнете студије – између технике, глуме, режије и енглеског језика. Шта је, ипак, претегло? Да ли сте имали тешкоћа приликом уписа у тадашњу Високу филмску школу? Шта Вас је привукло баш режији, а не, рецимо, глуми, у којој сте се, како сте малопре рекли, још као гимназијалац огледали, и то код чувеног Верешчагина? Како се, у ствари, учила режија? Који су професори имали највише ауторитета, а који су, опет, умели да најпотпуније приближе студентима тајне редитељског посла? Такође, са којим сте колегама започели да освајате авантуру редитељства? Да ли је на Позоришној академији, коју сте наставили по укидању Високе филмске школе, било више услова за студије? Уосталом, којим сте слутњама испуњавали снове о својим наредним временима, када са дипломом кренете у уметнички живот?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Тачно је, бавио сам се глумљењем у гимназији и, под утицајем Верешчагина, у његовом студију, у студију Панчевачког позоришта. Мислим да се баш тако звало, није се звало народно.

Мој отац, као технички интелектуалац – верујем да сам већ рекао да је био геометар – инсистирао је да студирам нешто што је корисније, што ће ми омогућити нормалан живот. У ствари, он је инсистирао да студирам или медицину или технологију...

Наравно, долазим у Београд и уписујем се на Технолошки факултет. Истовремено се пријављујем за Драмски студио, који је тада радио при Народном позоришту и за Високу филмску школу, која је тада била управо основана. Сећам се пријемних испита. У Народном позоришту у комисији су били Хуго Клајн и Станислав Бајић, а на Високој филмској школи су ме испитивали Вјекослав Афрић, Душан Тимотијевић, Јозо Лауренчић и Милан Богдановић. Положим и један и други пријемни испит, и будем примљен у обе школе. Мислио сам да ћу моћи да учим обе школе.

И почео сам да идем на предавања и у Драмски студио и у на Високу филмску школу.

Наравно, нисам дуго издржао. Филмска школа је врло много ангажовала студенте. И остао сам само на Филмској школи. У међувремену, на инсистирање родитеља, нарочито оца, уписујем се и на Филозофски факултет, где уписујем и дипломирам енглески језик и књижевност. Тамо су били Владета Поповић и Мери Стенсфилд-Поповић. Чујем баш да је недавно умрла. Била је то, доиста, дивна, дивна леди.

Питали сте ме зашто ме је привукла режија, а не глума. Управо сам у то време открио да је мој разум веома аналитичан, односно да је моја природа таква. У то сам се и касније стално уверавао. Заправо, чему сам год прилазио, настојао сам да то разглобим, да раставим и да видим елементе од којих је то састављено. Тек тада могу боље да распознам и оценим целину. Дакле, мислио сам тада, и данас то уосталом сматрам, да аналитичност и склоност ка интелектуалном размишљању, разглабању и понирању у суштину јесу посао режије, нарочито модерне режије, која не иде на општа места и на уопштавања, него покушава да продре у суштину кроз детаље. То ме је, у ствари, привукло режији!

На Високој филмској школи, коју сам и завршио, а доцније студије наставио на Позоришној академији, била је група студената који су данас познати, као што су Влада Погачић, Лола Ђукић, Мира Траиловић, Љуба Радичевић, Драгутин Фелба, Ђорђе Јелисић, Деса Берић и многи други.

На Академији, која се, може се рећи, наслонила на Филмску школу, било ми је понуђено да – тек сам био пред дипломирањем – будем, чим дипломирам, асистент. И ја сам био асистент Јосипу Кулунџићу. Иначе, на Академији је била сјајна екипа професора. Рецимо, Душан Матић, Томислав Танхофер, Станислав Бајић, Хуго Клајн, Виктор Старчић и други.

Међутим, највећи утицај на мене је оставио Јосип Кулунџић, који је исто тако био аналитичка природа и који је са мном радио на читавом низу пројеката. Посебно ми је помагао у писању студија и есеја о позоришном стваралаштву уопште.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Кад смо већ код времена Ваших студија, да ли бисте се подсетили тадашњег уметничког живота у Београду? Да ли се уметничка мисао – молили бисмо Вас да прво о томе говорите – већ била ослободила соцреалистичких, па и других утилитарних формула? Такође, које су стваралачке личности биле носиоци уметничког живота, али и новог уметничког говора? Којих се догађаја сећате, свеједно да ли су обележили то време или су наслућивали будућност? Уосталом, колико је – узмимо за пример Београд – наша уметност била у току са догађањима у осталим југословенским срединама, као и са европским актуелним уметничким кретањима?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Имам утисак да је уметнички живот у Београду, непосредно после ослобођења, био драматичан, динамичан, унаточ томе што је био ограничен концептом социјалистичког реализма. Тај концепт смо изучавали на многим часовима, нарочито у области књижевности, режије и уметничког изражавања.

Присетићу се једног примера. На неком испиту, на неком контролном испиту позоришне режије – био сам у то време Кулунџићев асистент, који је тада предавао позоришну режију – разматра се нека психолошка драма, мислим да је био Ибзен. После представе будући редитељ, студент, требало је да пред комисијом да такозвану експликацију. Поред осталих, у комисији су били Клајн, Кулунџић и други. Студент објашњава своју режију. После његовог објашњења, јави се Клајн: „Шта вам је, млади колега, ово?“ Студент одговара: „Зид.“ „Какав зид?“, не пушта га Клајн. „Зид од цигле“, каже студент, већ уздрман. „Не, каже Клајн, ја ту видим једну обичну завесу, чак не ни црвену.“

Кулунџић се окрене и ухвати, на наше пренеражење, Клајна за рукав. „Шта је ово, колега?“. Уплашен, јер је био плашљив, Клајн рече: „Рукав!“ Кулунџић рече: „Не, то је једна обична крпа. Фали и једно дугме на крају!“ Клајн трепне очима, а ми се погледасмо, ћутке, смешећи се у себи. И ту се та дискусија заврши. Међутим, то ми је остало у сећању.

Морали смо да и у режијама и у свему подржавамо социјалистички реализам. Не само критике, него и управе позоришта су инсистирале на реалистичком прилазу. Кулунџић у то време, чини се, и није био у стању да режира. Можда му и није било допуштено да режира. Тек је то учинио кад су почели да уводе такозвану стилизацију, која је и мене, по природи, заинтересовала. Свакако, могу се направити велика, чак величанствена уметничка дела на бази реализма, можда и социјалистичког реализма. Рецимо, ја сам у Совјетском Савезу видео више врло добрих представа које су рађене на концепту социјалистичког реализма. И није тешко објаснити зашто су те представе успеле, насупрот таквом прилазу. Кажем, мене је интересовала стилизација, која је почела да се развија у свести не толико кроз доживљај позоришних представа, колико кроз филмове које сам гледао у Кинотеци. Радило се о филмовима разних врста и разних националних кинематографија. Тамо се, заправо, један нови свет открио преда мном. Од нових филмова, само смо гледали совјетске филмове и филмове из других источних земаља. Западни савремени филм уопште нисмо могли видети. Једино смо читали и слушали о њему.

Опет ћу, овим поводом, испричати један случај. Тада је Александар Вучо био председник Комитета за кинематографију. Ми смо били некако блиски. Он ме је волео, вероватно и због тога што сам у то време радио и као критичар у часопису „Филм“, који се касније прерастао у часопис „Седам уметности“, који су уређивали Вицко Распор, Душан Тимотијевић, сâм Вучо и још неки.

Једном приликом разговарам са Вучом, који се тек вратио из Венеције. Ја га нестрпљиво питам: „Какав је 'Трећи човек'?“ Те године је тај филм био приказан на Венецијанском фестивалу. Иако нисам видео филм, много сам знао о њему, пошто се о том Ридовом ремек-делу много писало. Дакле, у мојој свести је јасан и онај последњи кадар: кроз неку дугу алеју иде Алида Вали. Дакле, видим композицију тог кадра. Вучо ми детаљно описује тај филм. Каже ми, на крају: „Јесте, филм је интересантан, али је идеолошки проблематичан!“ Занимам се да ли га, ипак, можемо видети. Он ми одлучно одговара: „Мислим да тај филм не треба код нас да се приказује!“ Нисам могао да се освестим, јер није ми то рекао било ко, већ Вучо, надреалиста. Ја се буним, јер сам увек спреман за расправу. Питам га, онда, сасвим огорчено: „Значи ми ниједан нови филм нећемо моћи видети? Зар ће наши биоскопи и даље приказивати само руске и друге источне филмове?“ Вучо ми на тај мој протест мирно одговара: „Боље је да у биоскопима играју фолклорне групе, него да трујемо публику таквим делима.“

Тако је било. То нас је некако притискивало. Из тога је произилазио наш револт, али и нада да до промене мора доћи. И до промене је и дошло, као што и увек долази до промене.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Ви сте малопре рекли да сте, још при крају студија, добили понуду да – после дипломирања, разуме се – постанете асистент Позоришне академије. Убрзо сте, како се то обично каже, напредовали – све до професора Академије. Да ли је опредељење за педагогију значило да одустајете или, барем, одлажете своје редитељске замисли? Такође, за које сте се педагошке принципе одлучили? Како сте се, реците нам и то, односили према студентима? Како сте, у ствари, препознавали даровите и како сте их разликовали од приљежних? Да ли сте, можда, пратили своје студенте и када се отисну на своје творачке путеве?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Дозволите једну малу корекцију. Ја сам постао, са још неким другим младим људима, асистент на Позоришној академији пре него што сам дипломирао. То је пракса свуда у свету. Није било довољно људи, па су поједини професори бирали за своје сараднике све оне за које су мислили да могу нешто да учине и који су им били блиски. Тако је мене одабрао Кулунџић.

Рад на Академији је био за мене изванредан, јер је допуштао одређену слободу експериментисања, нарочито у оквиру представа које су студенти правили. Иако су и те представе критички оцењиване, то није имало тако поразне последице као када направите неку представу у позоришту, где су такве представе, по правилу, проглашаване за идеолошки погрешне. С друге стране, Академија ми је помогла да повежем теорију са праксом. Рекао сам већ, у то време сам се много двоумио шта ћу радити. Ја сам режирао још на Филмској школи, али сам, у исто време, био почео и да пишем, прво мале чланке о позоришту и, нарочито, о филму. Академија ми је помогла да проверавам теорију кроз праксу, а може и обрнуто.

На Академији су били изванредни таленти. Ја сам био асистент две-три године на Кулунџићевој класи глуме. У тој класи су били: Ружица Сокић, Радмила Радовановић, Рада Ђуричин, Љиљана Марковић, Бата Живојиновић, Никола Симић и покојни Тори Јанковић, који је прво био глумац, а касније је постао редитељ. Зар може боља и величанственија група људи да се окупи на једној класи? Са свима њима ја сам и данас велики пријатељ. То је веза која је јача него између рођака и слично.

Било је и проблема. Ја сам осећао раскорак између онога што радим са студентима и на шта их упућујем и онога што је била моја наклоност. Моја наклоност је била, то сам већ рекао, упућена ка апстракцији. Она је тек средином педесетих или чак крајем педесетих година почела да се прихвата. Сећам се првих изложби апстрактних слика. То је било одушевљење. То ми је показало, па и подстакло, да у таквој оријентацији издржим у позоришту, као и на филму. Тада сам, у ствари, већ снимио неколико малих експерименталних филмова. Одмах се јавила и реакција на апстракцију. Она је углавном долазила споља. Био сам збуњен, и више – био сам разочаран. На срећу, тај отпор није био дугог века. Апстрактни сликари, као што су Лубарда, Протић, Ћелић и други, почели су да добијају и награде.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Током педесетих и шездесетих година, познато је, у часопису „Књижевност“. најугледнијем књижевном часопису у то време у Београду, редовно сте објављивали опсежне студије и критичке есеје, па и оцене о позоришним представама, и нашим, београдским у првом реду, али и страним. Вас су, због Вашег и доследног и прилично строгог критичког става, често тада упоређивали са Елијем Финцијем, критичарем „Политике“ и тадашњим главним уредником „Књижевности“. Приговарали су Вам да сте у критичким оценама претерано оштри, чак безобзирни и да, наводно, немате смисла за такозвану „позитивну критику“. У ствари, каква су била Ваша тадашња полазишта и у позоришној теорији и у позоришној критици?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Да се ухватим за тај термин „позитивне критике“. Мислим да је то контрадикторан, да не кажем апсурдан термин. По својој природи, и како је ја схватам, критика мора да буде негативна, што значи да указује на недостатке дела која се подређују критици. Ако је анализа позитивна, она то може да буде, онда то није критика, него је то похвала. Разуме се, и она може да се изрекне и напише. Ја сам то, такође, чинио. Међутим, моју природу занима да у критичком деловању увек настојим да документовано и рекао бих аналитички образложим оно што сматрам да није добро у некој представи или у неком филму. Можда још више од тога, желим да објасним како би се схватило оно што ја сматрам слабошћу у том делу. Сваки критичар може да пише једино са свог субјективног становишта. Уколико је више у праву, утолико ће се то више подударати са већином. То је, онда, ближе некој објективности. Дакле, критичар је дужан да укаже како би се могле избећи слабости на уметничком плану, па и кориговати, можда не у том конкретном делу, него у неким другим делима. Рецимо, и кад пишем критику о једном одређеном делу, увек имам у виду читав процес у тој области стваралаштва.

Такође, када неком дам да прочита мој текст, изнад свега захтевам да не губи време у објашњавању шта му се свиђа, шта сматра да је добро, да га узбуђује и тако даље. Ја то врло добро знам. Уосталом, то стоји, иако тога нисам свестан. Међутим, инсистирам да ми укаже на недостатке, на пропусте и слабости, како бих их покушао одстранити. Опет кажем, можда не у том конкретном случају, него у мојим другим делима.

То важи не само за моје текстове, већ и за моје режије или филмове. Уосталом, Реноар није узалуд рекао да су сви његови филмови само један филм, наставак једног истог филма.

Још је бесмисленији термин који, иначе, нисте употребили, али који се често употребљавао у том периоду. Ради се о конструктивној критици. Ужасавао сам се тог термина. И данас се ужасавам. То је бесмислено, јер критика не може и не сме да буде конструктивна. Критика не конструише, јер би тада правила дело. Напротив, критика разара оно што сматра да је лоше у одређеном уметничком делу. Критика то негира. У ствари, критика оправдава да је такав разарачки поступак неопходан за добробит уметности, можда не толико за онога који је једно дело направио, већ за уметност у целини, којој сам ја посветио цео свој живот.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Упоредо са радом на Позоришној академији и са деловањем у јавном животу као позоришни критичар и есејиста, били сте ангажовани и на тек основаној Београдској телевизији – као директор, као први директор филмског програма. Како сте успевали да помирите педагошке обавезе и уредничке дужности? Да ли је телевизија – којој сте посветили књигу „Осма сила“ – омогућавала да се, уз педагогију, као и теоријски и критичарски рад, потпуније изражавате? У ствари, да ли Вас је управо рад на телевизији коначно определио за филм?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Као што сам већ истакао, у мени се одувек сукобљавало емотивно са рационалним, аналитичко са креативним. Мислим да разлог за моју педагошко-критичко-теоријску оријентацију постоји у некој мојој, могао бих тако рећи, опсесији прецизношћу, детаљима, чак крајњом, можда и болесном педантношћу. То је разлог што сам престао да се бавим режијом, на телевизији нарочито. У то време ми смо имали директне телевизијске преносе.

Све је ишло у етар. Никад нећу заборавити неколико последњих режија. Био сам потпуно изгубио нерве. Видим да се не остварује оно што сам замислио, и то не због тога што ја то не могу и што не знам или нисам у стању, него због неких других узрока. И пуштао сам нешто под својим именом што није оно што ја желим и што могу, то подвлачим, да остварим. Дакле, та педантност и жеља да све буде прецизно, односно, у ширем смислу, да стојим иза дела, одвојили су ме од режије. Мање је важно што се то може прогласити лошим, него то што је приказано није оно што ја желим. Била је то, у правом смислу, нервна траума коју сам стално доживљавао. Још једино бих могао да се бавим филмском режијом. Сада сам управо завршио један експериментални филм који сам радио две године. Нисам желео да га пустим све док не будем био сагласан да ја стојим иза њега, без обзира како ће доцније бити оцењен.

Иначе, тачна је претпоставка да ме је рад на телевизији коначно определио за филм. Баш због те непрецизности и брзине, што је карактеристика телевизије, а и што ме одбија од тог медија, ја сам се одлучио за филм. Телевизија је зависна од огромног квантитета, тако да се све и може и мора да пропушта као кроз неку машину за млевење меса. Људи са телевизије истичу да то не остаје, да ће се то заборавити и слично. Међутим, филм је нешто друго. Он остаје, као написани литерарни текст или као слика. Он постоји као материјално дело.

За разлику од филма, телевизија умањује индивидуални аспект стваралаштва. Међутим, мене управо индивидуални аспект стваралаштва и његова одговорност највише занимају, и највише баш то желим да остварим. Пошто то не могу да постигнем на телевизији или у позоришту, поготову у данашњим условима, не само овде, него и свуда у свету, за мене је остао само филм. И још више од тога, остало ми је да пишем, не толико о конкретним филмовима, него да пишем о теорији филма и визуелних медија.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Иако кажете да нисте ради да се бавите позоришном режијом, памте се Ваше театарске режије, пре свега дела из наше књижевне прошлости. Споменимо само Вујићеву „Љубовнају завист через једне ципеле“ у Атељеу 212 или „Слово светлости“ у Српском народном позоришту у Новом Саду. Колико су та настојања да оживите давне текстове допринела да се успоставе занемаривани континуитети наше српске културе? Како сте успевали да традиционалним делима, делима из неког заборављеног архива, дате и савремени звук, који је врло много привлачио читаву позоришну јавност?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: У складу са оним што сам малопре рекао, моја одлука да се највећим делом посветим теоријско-критичкој каријери, односно критичком раду, допуштала ми је и још увек ми допушта да се режијом на филму, телевизији и у позоришту, углавном на филму, бавим искључиво када ме на то подстакне истинска унутарња инспирација. Дакле, да режирам не одлучујем се по потреби или позиву, него само ако ме нешто изнутра покрене. Тако ме је за те позоришне режије покренуло нешто из сеанси, када нисмо ни сањали о било каквој представи, у стану Љубице Марић. На тим сеансама причали смо и о старим српским биографијама и текстовима. О томе су говорили, поред Љубице и мене, и Павле Стефановић, Зоран Мишић, Жика Тирунски, Раша Плаовић и други. Тако је то кренуло. Кренуло је, дакле, од осећања љубави за суштину тог дивног народног стваралаштва. Из тих сеанси се родило „Слово светлости“, које би данас опет тако дивно пасало, како кажу Хрвати. Не само Мишићев избор текстова, него њихова структура, као и музика Љубице Марић, заједно са ликовним радом Зорана Петровића и Жике Туринског, дали су једну нову целину, која је – као резултат – приказана у представи „Слово светлости“ у Српском народном позоришту у Новом Саду. Разуме се, морам споменути и глумце, међу којима су били Раша Плаовић, Ксенија Јовановић, Јелица Бијели, Ђорђе Јелисић и други. Сви су они играли тај божанствени текст са најистинскијим унутарњим заносом.

Слично се десило и са „Театром Јоакима Вујића“, који садржи, поред „Љубовнаје зависти через једне ципелице“, и другу једночинку – „Набрежноје право“. Моја сестра, која је студирала лингвистику, нарочито стару књижевност, преписивала је текстове Вујићевих комада, који се налазе у Народној библиотеци и који нису, на жалост, још увек штампани. Говорећи с њом о томе, осетио сам да би то могла бити занимљива представа. То ме је, у ствари, веома заинтересовало. Почео сам о томе разговарати и са Кулунџићем, Радошем Новаковићем и Миром Траиловић. Тако је, дакле, дошло до тог резултата.

Ја сам у књизи о Вујићу, која укључује оба текста, у предговору написао један есеј који носи наслов „Надовезивати се!“ Значи, суштина уметничког стваралаштва, нарочито када се раде текстови који су написани у претходним временским периодима, јесте у том надовезивању, али не на неки конвенционалан начин, не на религиозно-националној основи, иако су у питању текстови наших средњовековних писаца светитељске садржине, него кроз једну хуману идентификацију поетских, ритуалних, лингвистичких и драматуршких вредности старих српских текстова, у овом случају текстова оца српског театра Јоакима Вујића.

Дакле, тај континуитет, о коме говорите, треба, по мом мишљењу, да буде надовезивање на нешто што је већ остварено, на старо, али – подвлачим – у спиралном смислу. Најстрашније је када се то одрази на истом нивоу. Непрекидно преузимати од књижевности и уметности прошлости и из традиције, али ту традицију треба, истовремено, надграђивати, у складу са духом модерног времена, у складу са околностима и схватањима у којима живимо. Тек тако се, мислим, постаје једно, кажем то под знаком навода, у историјском контексту.

Тек у том случају духовна линија се продужује, прожима нас и из нас иде у будућност. Без тога се ствари само механички понављају, остају на истом нивоу, на истом нивоу свести, стагнирају, труле.

Рецимо, сећам се – када смо радили Јоакима Вујића – речи Љубинке Бобић, која је имала инстинкт велике глумице, која је стално говорила, иако се радило о комедији, да не треба то време исмевати. Можемо, говорила је она, засмевати гледаоце, али не смемо исмевати тај текст, ма колико био наиван, можда чак и примитиван. Она је инсистирала да уживамо у Вујићевој простосрдачној, детињој наивности у сликању карактера или у сликању драмских ситуација. Бобићка је то инстинктивно осећала. Убацивала је, као што је и сам Вујић чинио, посебно у текстове страних аутора које је прерађивао, своје реплике, али тако баш генијално да су оне постајале органски део текстова Јоакима Вујића. У коначној верзији тих комедија, које су штампане много после представе, опет сам додавао у стилу Бобићкиних импровизација и осталих актера, баш онако као што је Вујић радио. Дакле, следио сам његов дух и принцип. Нисам га, знаци, слепо опонашао.

Коначно, у уметности су опонашање и имитација смрт. Само једно спирално враћање традицији, и старим текстовима дакле, као и идејама и инспирацијама, може нешто да значи, може да делује креативно и стваралачки, разуме се у оквиру могућности индивидуалног ствараоца.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Почетком седамдесетих година сте – као Фулбрајтов стипендиста – били први пут у Сједињеним Државама. У поновним посетама, тамо сте и докторирали, поставши први са тим високим научним звањем из области филма у тој држави. Природно, са таквим научним звањем и знањем брзо сте дошли до новог посла – до Харвардовог универзитета, на којем сте и данас уосталом, али на којем сте пре деценију и по основали филмску катедру, а касније и друге филмске институције. Како су, слободно казано, протекле све Ваше америчке године, које и сада интензивно трају? Да ли је било тешкоћа, пре свега у привикавању на америчку средину, америчку културну и универзитетску средину? Да ли је, опет, било и отпора, барем у почетку, можда и због тога што сте долазили из једне земље која је, како се то у Америци мислило, иза гвоздене завесе? У ствари, који су догађаји континуитета у Вашем раду и животу у Америци?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Опет једна мала корекција. Ја нисам основао филмску катедру на Харварду, него сам основао универзитетску филмску кинотеку у оквиру филмске катедре, односно катедре за визуелне уметности, која је тамо постојала и на којој сам ја позван после докторирања на Њујоршком универзитету да држим предавања.

У ствари, оно што сам сада у Америци – а што сте истакли у уводу – треба да захвалим, ма како парадоксално изгледало, совјетској Русији. Негде 1962. или 1963.године, кренуо сам у Москву да проучавам совјетски неми филм и са идејом да докторирам на Свесавезном институту кинематографије. Тамо су, у том покушају, моји саветници и професори били чувени Лев Колишов и Николај Лебедзев. Мене је интересовао неми филм, нарочито – то је моја опсесија – авангардни, апстрактни, не наративни филм, који је у то доба сматран огромним негативним формализмом. Сећам се да је баш Лев Колишов говорио: „Петрич, та теза не може овде да прође. Ја се слажем са темом, али је ми, ипак, не можемо прихватити. Промените тему.“ Ја нисам могао, а ни желео да променим тему. Отуда, ја сам се, једноставно, вратио, са идејом да наставим студије у земљи, колико се буде могло. Мене су, заправо, интересовале монтажне теорије, не само у совјетском, него и у раним кинематографијама других земаља, нарочито у Америци.

У међувремену сам био позван да радим на једном пројекту који је организован у оквиру Америчке кинотеке и Америчког филмског архива, који се налазе у саставу Музеја модерне уметности у Њујорку. У то време је на Њујоршком универзитету основана катедра за филмске докторате. Ја сам, онда, ту докторирао.

Харвард је, у ствари, коинциденција. Ја сам био, ма како то чудно изгледало, први доктор филма у Америци. Писали су о мени у „Њујорк тајмсу“, и то баш речима да је парадоксално да један човек из земље где је филм био неразвијен до рата (и тачно, ми до рата уопште и нисмо имали звучни филм) постао доктор филма у Америци, која се сматра највећом филмском земљом на свету. Дакле, коинциденција! Пошто сам био једини доктор, Харвард ме је позвао.

Касније су се ствари развијале другим правцима.

Питате и о привикавању на америчку средину. Није ни било потребе да се привикавам. Ја сам увек био врло, врло адаптативан. Срећа је била и у томе што сам у Њујорку дошао директно у Музеј модерне уметности, врх уметничког кретања, не само у области ликовних уметности, него и свих других уметности. Тамо долазе разни уметници, тамо се разговара, расправља о свим уметничким гранама. Онда, користило ми је веома много што сам био и на Њујоршком универзитету стварно међу великим интелектуалцима, који су имали модерна гледања. Ја сам дошао тамо доста касно, имао сам већ близу 40 година. У ствари, и поред таквих година, ја сам студирао са редовним студентима. То је огромна ствар да у зрелим годинама, у каквима сам ја тада био, могу да се поистоветим са тим младићима. Изгледало ми је као да живим два живота, два интелектуална живота, два живота у области васпитања, педагогије, чак моје властите педагогије. Прошао сам студије заједно са том младом генерацијом, са којом сам се, с обзиром на моје могућности да се адаптирам, био потпуно изједначио.

Питали сте и о отпору. Нисам имао. Увек сам добијао само помоћ, поготову на Харварду, где сам се укључио у праву интернационалну средину. Тамо, рецимо, ради неколико Југословена и више Европљана професора. Чак бих могао рећи да на Харварду има више професора ван Америке, из Европе заправо. Тај менталитет је мени одговарао. Ја сам се врло, врло лако у то укључио.

Друго је питање шири поглед, о коме можемо исто да говоримо. Ако ме је он узнемиравао, то сам морао да савладавам на посебан начин. Међутим, ја сам тамо одмах проглашен за enfant-terrible, кога су прихватили са задовољством и радошћу, јер сам их узнемиравао. Мислим да је то велика карактеристика интелектуалних средина у Америци. Оне не само да допуштају и прихватају, него и захтевају узнемирење са стране, знајући да је оно позитивно и да води ка развијању, ка преображају. Заправо, по мом мишљењу најзначајнија особеност америчке средине, нарочито интелигенције, јесте да веома радо, безболно, лако, благодарно и благонаклоно прима трансфузију нове крви, дакле нових идеја, схватања, менталитета, чак и идеологија, које тамо стално долазе. Још више, рекао бих да не реагује тако емотивно, судбоносно, драстично, трагично на негативну критику, затим на идеолошко неслагање. Имам утисак да се то баш прижељкује, да се посебно прихвата оно што руши негативан аспект једне структуре, да би се, уместо тога, родило нешто ново, нешто боље. То одговара моме духу и моме схватању културе, уметности, филозофије...

Према томе, мој живот и рад у Америци су, у суштини, наставак онога што сам радио и постизао овде, истина можда са већим напором, уз веће реакције против тога, али наставак у једном спиралном смислу, који ме опет враћа овом тренутку овде и овој средини.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Овај бисмо део разговора завршили питањем о Вашој стваралачкој мисли. Како бисте – Ви сами, дакле и аутобиографски, али и исповедно – објаснили смисао и дефинисали мисао, али указали и на темељне резултате свог творачког и духовног делања?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: По мени, стварати је могуће на различите начине... У томе ћемо се, знам, лако сложити.

Мене лично занимају уметничко стваралаштво и теоријско размишљање о таквом стваралаштву више него само стваралаштво. То потврђује да сам ја – као и у многим другим, чак и најинтимнијим аспектима мога бића и бивствовања – негде између. Располућеност, коју стварно осећам, има дијалектично значење. Она, с једне стране, спречава да само једна идеја или једно настојање преовладају у мом бићу, допуштајући, истовремено, да идеје једна другу подстичу кроз сукобљавање и негацију. Ја увек из тога некако извучем бољи крај, извучем неки резултат који ме задовољава, чини ми се да је у томе тајна (разумљиво, реч тајна стављам под знаке навода) мог успеха, ако о успеху уопште вреди говорити. Кад уметнички делам – да одговорим и на тај део питања – ја, истовремено, и размишљам о оном што чиним. То је суштина мог приступа уметности.

Када пишем теоријске расправе, рецимо о филму, театру или фотографији (сада управо пишем једну књигу о фотографији), односно о телевизији, сликарству или литератури, ја се на неки начин уметнички ангажујем, узбуђујем се, чак се и егзалтирам. Дакле, то има двоструку функцију и унакрсно деловање.

Наравно, што се тиче талента, таленат је за уметност најбитнији елеменат. Да будем искрен, ја осећам да не поседујем значајан таленат; да будем прецизан: ја нисам изразито талентован. Знам да сам због тога често патио, гледајући неке друге своје колеге, из којих просто све излази, надире, као што из мене надире критичко-аналитички однос и поглед. Далеко више у мени обитава тај критичко-аналитички дух. Анализа је мој форте, да тако кажем, моје најпогодније оружје у дискусији и теоријској расправи, у интелектуалном размишљању, Чак и у мом повременом уметничком стварању, да не кажем стваралаштву.

На моју срећу, аналитичност се потврдила као значајна, да не кажем битна карактеристика модерног уметничког кретања. Ја сам то инстинктивно осетио још у младости. Доцније сам то свесно подстицао, и током школовања и током педагошког рада.

Дакле, да закључим, аналитичност је, рекао бих, топла купка, нека, за мене, у којој се моја критичка свест распламсава. Топлота непрекидно подстиче тај унутарњи интензитет, који осећам у ономе што радим, о чему пишем и што анализирам. А влажност – када сам већ споменуо реч купка – спречава да се разузда та аналитичност, која може да се разузда и тада води у бесмисао, и тако сагори.

По моме, боље је допуштање погрешних схватања и супротних закључака, под окриљем апсолутне слободе мишљења, него осигуравање подрепашких схватања и погодних закључака, под идеолошким притиском ограничене слободе мишљења. И једно и друго могу имати позитивне и негативне елементе, али ја мислим да се више добија оним првим... Концепт пригушивања апсолутне слободе прикљешћује људску свест, ојаловљује, да тако кажем, стваралачки дух, док концепт допуштања слободе ма како поразних мишљења, негативних, рушилачких мишљења, отвара духовна обзорја, помера свест ка вишој сфери умовања, што је за мене веома важно, без обзира што тај процес обавезно прате разни потреси, друштвени, идеолошки и емотивни. Међутим, то је жртва због које се добија далеко више у коначном резултату. Као и све у природи, једино потрес води ка промени. Он условљава прогрес, радикални прогрес, без којег нема правог опстанка.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Други део разговора бисмо посветили, надајући се уз Вашу спремност да говорите и о другим темама, темама целине духовног живота човечанства нарочито, као и актуелним питањима овог времена. Почећемо, природно, од Ваше садашње земље, од Америке. Које су основне, темељне, главне одлике уметничког, културног, научног и просветног живота у САД? Да ли су, иначе, у свету и цењени и прихваћени резултати у тим стваралачким равнима прихваћени и од такозваног обичног човека у самој Америци? Какав је, у ствари, духовни стандард америчког народа? Како се слажу тржишни и потрошачки модели, које је управо од Америке почео да преузима читав свет, па и наша земља, са духовним и стваралачким тековинама? Да ли су оне – мислимо на све творачке активности – препуштене тржишту и милости појединаца или постоје видови организоване материјалне помоћи друштва и државе?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Допустите да, прво, коментаришем један ваш термин. Рекли сте „ваше садашње земље“. Ја то не осећам. Ја осећам да је моја земља читава планета, то искрено говорим. Ја се осећам као грађанин света или, барем, да су Југославија и Америка моје садашње земље.

Овај део разговора, и то морам да кажем, биће мало тежи, јер је лакше говорити о себи лично, присећати се анегдота и доживљаја из прошлости. Сада ме постављате пред проблеме о којима, стварно, треба да размишљам и да размислим пре но што донесем било какав закључак, уколико је уопште могуће донети закључак.

Прво о Америци, и њеном културно-просветном и уметничком ентитету. Ја мислим да је Америка, више него ма која друга земља у свету (а био сам у многима, интересујући се нарочито за уметност и културу у њима), подељена у културном, просветном, научном и уметничком погледу. Мањину представљају интелектуалне групације, којима и ја, уосталом, припадам. Оне се налазе на Универзитетима, културним центрима и музејима, којих има много. Баш пре поласка у Југославију објављена је једна књига о стању културе у Америци. Био сам изненађен колико има само филмских департмана у Америци, који, као и овде на Академији, проучавају филм. Таквих у Југославији има, мислим, пет или шест, можда највише десетак. У Америци их, међутим, има 1785! Свакога дана се у тим школама гледају филмови, расправља о филму и слично. То мора да уроди неким плодом. Каквим, о томе се може разговарати.

Насупрот тој интелектуалној групацији, која је у мањини, налази се већина, огромна већина. То је масовно становништво, које има главну реч у популарној култури... Пребачено на уметност, могло би се рећи да је сложено, модерно уметничко стваралаштво, којим се ја интересујем, такозвана тешка уметност, која инсистира да онај који конзумира учествује, активно, ментално у њој, и да ужива у њој на један посебан начин, за који се човек мора припремити да би био доступан, елитистичко. Остала уметност, забавна, комерцијална, назвао бих је радије делатност, јесте популистичка. Постоји конфликт између те две струје, између та два концепта прилаза и схватања и прихватања уметности.

Тај потрошачки, конзумерски модел, о коме говорите, као и свуда, антагонистичан је према уметности, правој уметности, коју ја заступам и која захтева интелектуалну ангажованост, као што рекох, сензибилитет који се мора развити, још од малих ногу, као и предзнања публике која се односи према одређеном уметничком делу. Закони тржишта су, по мени, одувек били инкомпатибилни истинским уметничким надахнућем, још мање трагањима у уметности. Кад то кажем, увек ми одговарају: „А Шекспир?“ Ја имам на то питање одговор, у који нећу сада да улазим. Међутим, само да кажем једну ствар. Шекспир је био популаран, и данас је популаран. Та популарност се, међутим, заснива на погрешним разлозима. Праве вредности Шекспира, та дубина, рецимо, једног „Краља Лира“, и даље су недоступне, посебно широком гледалишту. То је оно што мене занима, односно мене занима материја за коју се човек, заиста, мора припремити, у коју мора понирати на један друкчији начин од тога да се оде у позориште и ужива се у некој другој представи, коју је направио неки добар редитељ или неки добри глумци.

То су две потпуно различите духовне сфере које се разилазе и о којима треба посебно разговарати, изграђујући, наравно, специфичан однос према свакој од њих. Мислим да је предност Америке управо у чињеници да њени материјални извори и залихе допуштају да се остварују и они уметнички подухвати који су, зна се унапред, осуђени на финансијски неуспех.

Рецимо, пре Регана је држава издашно помагала алтернативне манифестације, уз све остале некомерцијалне педагошке и културне делатности. Нарочито у време када сам ја дошао у Америку, била је врло, врло погодна ситуација. Међутим, економске тешкоће, које се осећају и у новом свету, имају негативно дејство на, како називате, творачку активност. Опет, због тог изузетног материјалног богатства, којим располаже та држава, затим разних приватних организација, као што су задужбине, легати, оставштине, фондације и слично, настоји се да се компензује тај недостатак. У томе се углавном и успева. И ја то користим и, да будем искрен, покушавам да то пренесем и у нашу средину. Као што је познато, кадгод дођем у Југославију, ја држим предавања, сусрећем се са својим колегама, нарочито са садашњим студентима и настојим да им пренесем што је могуће више искуства Америке, како би га преузели да га на одређени начин остваре у својим пројектима.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Иако су Американци различитог националног, расног и верског порекла – рецимо, колико знамо, на Вашем Харвардовом универзитету, као Американци делују (наводимо имена која су позната нашој јавности) и Србин и Југословен Влада Петрић, дакле Ви, и Рус Кирил Тарановски, који је, иначе, дуго живео и радио у српској средини, Алберт Алкалај, Јеврејин такође југословенског порекла, иначе сликар, и однедавно Македонац Слободан Унковски, позоришни редитељ, и педагог – сви они доприносе једној култури, америчкој култури. Да ли се ради о оној духовној интеграцији која уједињује, а не асимилује? Уопште, како се у том вишенационалном базену – таква је и наша Југославија – успева да помири ранији и садашњи национални културни идентитети? Заправо, шта је америчка култура?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Допустите да мало допуним вашу пропозицију. Ја бих рекао – америчка духовна интеграција, употребићу ваш израз, асимилише кроз уједначавање придошлих ентитета групација и појединаца. Дакле, та асимилација се дешава у неколико фаза. Готово по правилу, у првој фази новопридошли ствараоци или стваралац, свеједно, даје пун израз ономе што у себи носи, са чиме се отиснуо у нови свет.

То изражава слободно и неминовно, јер је немогуће одмах прихватити нешто друго. У ствари, он је због тога и дошао и прихваћен је што доноси нешто ново. У наредној фази, боље рећи у наредним фазама – тај процес дуго траје – тај израз се, по неком чудесном принципу, уједињује, наравно често и најчешће са видним разликама, према ономе у шта се одговарајући стваралац укључује, дакле у било коју област културе и уметности, па и науке. Временом, онда, што је и неминовно, долази до амалгамације, која се често одликује потпуно свежим, иноваторским, радикалним својствима. И ту избија то ново.

Амерички вишенационални, многорасни, разноверски, неунитарни, социјално неегалистички, како га сликовито називате, друштвени базен (тај израз ми се допада!) пун је различите крви, која ври у процесу непрекидних трансфузија, које – управо због тога што се стално обнављају – некако спречавају катастрофално згрушавање те крви. То је стална обнова.

Ево, рецимо, и једне поуке. За разлику од људског организма (останимо код метафоре крви), у култури трансфузија мора да се врши коришћењем друге крвне групе, било у ком виду. Иначе, наступа парализа крвних судова. Мислим да различитост крвних група, које губе оно што су донеле, али мењају и оно у шта су се укључиле, веома много значи за америчку културу. Треба знати да ја говорим о уметности, односно о ономе што сматрам да је истинска уметност, дакле не мислим на забаву и разбибригу, јер ме то не интересује. Само о томе, о правој уметности, желим да говорим и могу да кажем нешто што може да буде од користи за друге.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Колико је Америка, као једна од највећих светских држава, спремна да прихвата и друге културе, пре свега европске? Да ли осећате – а и о томе се често говори – да је америчка духовна јавност, ипак, задовољна пре свега или само оним што се ствара у њеном раму, сматрајући чак да је све остало, па и оно што долази из Европе, некаква духовна провинција? Колико таква становишта имају везе и са врло јаким културним империјализмом, којем су нарочито подложне нове земље и мали народи? У ствари, не рачунајући стваралачки слој, који је у мањини, како сте рекли, колико је америчко друштво отворено за духовно стваралаштво човечанства, признајући и схватајући његов смисао или све жели да смести у свој духовни рачунар?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Мислим да је тачно да је америчка духовна јавност, како је ви зовете, самозадовољна, у већини и као целина. Међутим, у микрокосмичком смислу и погледу, та иста, рекао бих летаргична, јавност садржи мноштво појединачних, алтернативних ентитета, и то највише у сфери високог школства, врхунске културе, науке и праве уметности, дакле ентитета који, иако квантитативно мали, имају, ипак, итекако значајно дејство и на интернационалном, али и на локалном интелектуалном плану. То је оно што повезује све интелектуалце света, значи и праве уметнике.

Амерички културни империјализам, послужићу се вашим термином, постиже снажан утицај, не само због економско-стратешког положаја те земље, него – и то ми се чини далеко, далеко симптоматичнијим – због идентичности нивоа свести америчке, да не кажем малограђанске, друштвене јавности и масе других, нарочито малих средина. Те две свести се подударају. Због тога и постоји та популарност свих тих музичких и других лаких продуката телевизије, филмова и свега онога што припада индустрији културе. Рецимо, ја сам био згранут да у нашим биоскопима репертоар чине, готово искључиво, тривијални амерички филмови, који се тамо, колико ја знам, и не приказују. Могуће је да се приказују у провинцији, која је итекако и у Америци распрострањена. Истина, ни у Америци нема добрих филмова, јер је и тамо криза.

И завршни део вашег питања је исправан. На културном пољу Америка је, мислим, далеко више изолована од западне Европе. Њена економска снага и технолошки напредак допуштају да аутономизам, чак и изолационизам, имају чврсту подлогу, подстичући једно специјално осећање које постоји у маси, у тој популистичкој духовног клими. То је свесност оних који производе да оно што се америчкој маси допада обавезно плени одговарајући сличан духовни менталитет у свету, свуда у свету. У томе је успех америчке такве културе. Пошто тај принцип прихватају они који баратају културом и приказивањем тих производа на економском плану он и успева, јер доноси корист, посебно материјалну корист.

Због тога се овде у Југославији, такође, не могу видети велики филмови, чак ни европски велики филмови. У Америци се више могу видети, јер се приказују у уским универзитетским срединама. Код нас о томе не знају ни стручњаци. Када разговарам са својим колегама, чак и младима, видим до које мере су они неупознати са неким авангардним трендовима у западној Европи, у Јапану или Америци. На пример, у Југославији се врло, врло мало зна о јапанском филму. Неки дан у Загребу уверио сам се да, после Куросаве, уопште ништа нису видели од нових јапанских филмова. То је трагично, то је поразно!

Опсесија америчком поп-културом свуда у свету чини ми се да је феномен који има дубоке психолошке и антрополошке коренове. Узмимо за пример ритам модерне музике. Нема сумње да структура и опојност тог ритма, какав постоји у Америци и какав се лансира из ње у друге земље, које га и прихватају, одушевљава урбанизовани млади нараштај читавог света, укључујући и Африку, Азију, Далеки Исток. То је парадокс, али само на први поглед. Рецимо, савремени Јапан је несумњиво једна од најразвијенијих урбаних средина нашег времена. Међутим, и тамо се омладина – убедио сам се у то и лично – идентификује са ритмом америчке модерне музике. Разлог је врло очигледан. Брзина јапанске индустријализације и модернизације после Другог светског рата још увек није произвела унутарњи психо-идеативни елемент, боље рећи основу за формирање једне инстинктивне животне пулсације која би карактерисала модерни поглед на свет и, да тако кажем, модерну животну егзистенцију на јапански начин.

Мислим да је површно, чак и неодговорно задржати се на тврђењу да омладина других земаља опонаша америчко културно опхођење у забавној музици, одевању, фризури, начину шминкања само зато што им се то посредством медија намеће. То је површно гледање. Сами смо се уверили да спречавање таквог утицаја још више појачава жељу за тим, за том потребом за идентификацијом. Међутим, ја мислим, поред тога што и то може бити тачно, јер без медија и без пропаганде то не би ни постојало, да постоји нешто дубље и сложеније у том феномену за који се све више интересује социјална психологија. Друго је питање на који начин је могућно превазићи такву културну идентификацију, то напајање таквим ритмом који се тамо родио и који потиче из многих елемената. Навешћу само један – црначки мелос.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: И у Југославији раније и у Америци сада, бавите се, тамо чак посебно и усредсређено, филмом. Амерички филм је постао, чак и за Европу, нека врста путоказа, угледања такође. Колико је амерички филм – уз комерцијалну и индустријску продукцију, коју ми, на жалост, једино гледамо – успео да се одржи и као искључиво творачко огледање? Како такав филм одолева пред тржишним формулама? Да ли, можда, постоје режими меценатства или донаторства управо за такво, дакле вредносно филмско делање? Уопште, како бисте објаснили целину, па и посебности, али и противречности америчког филма?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Већ сам, мислим, донекле истакао ту противречност која постоји између комерцијалне, то јест холивудске продукције и онога што се зове независни амерички филм. Нажалост, код нас се може видети само први део производње, то јест комерцијална, и то најгора холивудска продукција.

То је жалосна чињеница, која ме узнемирује, и то не због тога што се ради о угледању, него и о претераној адорацији и снисходљивости према америчком комерцијалном забавном филму. То је нарочито уочљиво код неких младих критичара у Загребу који се називају жанровци, који говоре о филму искључиво према томе колико је направио новаца. Ја сам пренеражен. То нема никакве везе! То је најчешће супротно вредностима филма. Разумем што дистрибутери подржавају такве филмове, јер на њима зарађују паре. Међутим, не разумем критичаре, односно питам да ли и они не добијају неки новац што о томе говоре и што подстичу људе да гледају такве филмове, истичући да су ти филмови донели свом продуценту толико и толико новаца.

Наравно, као теоретичар и педагог, ја не треба и не смем да водим рачуна о финансијском аспекту, не само филмског, него сваког уметничког дела, сваке уметничке делатности. Естетика је – мислим да то не треба доказивати – антитетична према економици. Естетика је изван економике. Економика разједа естетику. То је, нажалост, чињеница с којом морамо да живимо, али и да покушавамо да нађемо начина како да стварамо, упркос таквој контрадикцији и таквог апсурдности.

То је живот.

Ја се борим за другу страну, дакле за праву уметност. Закон тржишта, примењен на кинематографију, посебно у малим и сиромашним земљама, проузрокује катастрофалне последице, и то не само у кинематографији већ и у уметничком стваралаштву уопште. О томе се зна, и о томе не би требало више да говорим.

У Сједињеним Америчким Државама тај факат се коригује постојањем мноштва управо тих меценатских организација, донација и институција које појединим уметницима и читавим организацијама, па и факултетима, помажу да остваре оно што им је циљ, то јест да просвећују и да помажу младим људима да се развију у правом уметничком правцу, односно у истинској уметности и да задовоље искључиво естетички аспект свог стваралаштва, не водећи никаквог рачуна о томе да ли ће се постићи комерцијални успех или како ће гледаоци примити један, на пример, авангардни филм. Уметност мора да се прави, без обзира на посећивање. Свакако, економска криза, која, много мање него код нас, постоји и у Америци, то отежава. И то ме, онда, још више подстиче да се још више борим за уметност и да налазим начина како да се снађем и одржим и у тој тешкој ситуацији. Нажалост, таква дела, која су намењена зналачкој и стручној публици, код нас су непозната. Посебно ме боли што су та дела непозната студентима уметничких школа и факултета а вероватно и њиховим наставницима. Због тога увек донесем понеки филм. Управо сам сада имао једну такву пројекцију у Народном музеју, јер је Академија затворена. Било ми је задовољство видети групу младих људи који су, после те пројекције, расправљали са мном. То је моја дужност да радим на оба континента.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Амерички телевизијски сан, на жалост, прекрива човечанство. Јад такве духовне конфекције није мимоишао ни европске земље, па ни Југославију. Ви сте радили на нашој телевизији и писали о њој. Како Вам данас изгледа та телевизијска омама, разуме се гледано са америчког видика? Да ли се, доиста, ради о осмој сили, само сили, или је реч и о осмој уметности? Какве су, у ствари, Ваше слутње телевизије? Има ли наде да ће се њена популарност, у неку руку, умањити, рецимо што би била замењена и неким другим, да кажемо, аутентичнијим духовним токовима?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Допада ми се термин „телевизијска омама“. Међутим, то је и телевизијска помама.

Телевизија је, као што се зна, још у развитку, и тешко је постављати закључке о нечему што се још развија. Као медиј, који, изгледа тек треба да се трансформише у неко ново изражајно средство – ја сам о томе писао – телевизија има будућност. Она, када се то деси, неће бити више ни телевизија, ни филм, него нешто треће. Шта је то, и како ће то изгледати, можемо само да погађамо. Како је сада, можемо тврдити да телевизија јесте осма сила, пре свега у журналистичко-комуникативном смислу. Као комуникативни медиј, телевизија може да и успева да оствари значајне емисије. То ми стално доживљавамо.

Међутим, ја имам проблем са телевизијом као уметничким изражајним средством, које, по мени, још увек представља неку еклектику и имитативност других медија. Телевизијски екран углавном служи као средство трансмисије – филмова, позоришних представа, концерата, литературе, чак и када су у питању такозване оригиналне телевизијске емисије. Њихова структура и њихов дух су или једно или друго, али извантелевизијски. Не знам чак ни једну теорију у светској теорији медија која образлаже телевизију као уметничку структуру, као што је, рецимо, случај са филмом. То је чињеница о којој морамо да размишљамо, и која само потврђује моју тезу да је телевизија још увек у развитку. Управо приказујући филмове, позоришне представе или илуструјући литературу, то телевизија чини неким трагичним подређивањем захтевима масовног гледалишта. То је још трагичније, јер то значи да се од малог екрана очекује забава.

Чак и кад се даје нека специфична телевизијска емисија, боље рећи видео-емисија у Америци, западној Европи или Јапану, које је другачија од уобичајених емисија, питање је има ли гледалаца. Таквих покушаја на западу има. Дакле, постоји нада за развој те нове видео-уметности, која наговештава особена, своја особена изражајна средства.

Иначе, мене је увек интересовало у сваком медију шта су његове специфичности и особености, рецимо у чему се филм разликује од театра, и обрнуто театар од филма. Желео сам да уочим те суштине и да осветлим на стваралачки начин, дакле да раздвојим оно вредно од имитације или механичког понављања, чак да уочим интеграцију тих различитих елемената. То чиним и са видео-уметношћу. Видео сам неколико видео-остварења, која су занимљива као експеримент и која управо потврђују да се и у том домену може развити нов, аутентичан медиј. Наравно, то је условљено увођењем нове технологије. Рецимо, у Јапану постоје већ нови екрани чија је визуелна структура потпуно другачија него претходне, досадашње. Садашњи екрани имају 5-600 линија, а Јапанци производе екране са 2-3.000 линије. То је огромно побољшање. И то их не задовољава. Прочитао сам да „Сони“ спрема екран са око 10.000 линија. То ће бити бриљантна слика која ће се скоро мерити са филмском сликом. Значи, ради се на нечему из чега ће се, сигурно, нешто изродити у будућност. За један медиј какав је телевизија, који зависи од технологије, време је неважно...

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Какво је америчко позориште? Зашто се, барем у европским рачунима, мало признаје? Да ли је то последица неинформисаности или је, стварно, оно утемељено, како би се рекло, претежно на алтернативним ситуацијама, које су, ипак, ван европских театарских традиција, које и данас – као централни ток – живе у европској културној јавности?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: То питање је за мене прилично неприкладно, баш због тога што се не бавим активно, професионално позориштем у последње време.

Отуда, одговор ће бити кратак...

Ја сам у Америци, као и овде, углавном љубитељ и гледалац. Инсистирам, барем, да останем и даље у том домену, али и тај домен настојим да осматрам, будући да сам некада био професионалац, целовито, трудећи се да се одвојим, колико могу, од свог критичког погледа. Отуда, ја сам разочаран америчким позориштем, нарочито бродвејским. На Бродвеју, за све ове године, нисам видео велику и значајну представу. Ефектних сам видео. Међутим, оне су биле без дубљег театарског значења, поготову на експерименталном пољу.

Свакако, тај квантитет, као и сва могућа гостовања, која имају утицаја и на америчко позориште, изроде – ту и тамо – неку значајну представу, нарочито на простору који је познат као оф-оф Бродвеј, који се налази далеко од тог конвенционалног и комерцијалног центра, где су карте по седамдесет долара, што је пола или чак цела плата неког човека код нас. Међутим, ван Бродвеја, где комерцијализам није толико развијен, управо због помоћи разних организација и мецена, који знају да морају и да је неопходно помагати театар као национално културно светилиште, постоји, такође, театарски живот. Остварује се највише у алтернативним театрима, који су углавном аматерски. И тај алтернативни театар је, у квантитативном погледу, исто огроман, Разумљиво, из тог квантитета се повремено рађају таленти, какви су Вилсон, Форман, Питер Селарс и други. Они праве представе које су интересантне. Њих одмах зову на Бродвеј или у велика професионална позоришта, где доживљавају, по правилу, комерцијални неуспех. Они се, онда, поново враћају алтернативном театру... И то тако стално иде!

Дакле, ситуација је прилично депресивна.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Колико се у Америци, не једино у заинтересованој, већ у најширој јавности зна о Југославији? Колико свестранијој слици о нашој земљи доприносе и југословенски стручњаци и уметници – и Ви међу њима – али и наше етничке групе које живе и раде на америчким меридијанима? Да ли, заправо, и сада постоје предубеђења која су заснована, рецимо, на нашем друштвеном социјалистичком уређењу или се, можда, ради о равнодушном односу према малој земљи? У ствари, да ли се више зна о неким нашим књижевницима, сликарима, музичарима, филмским и другим уметницима? Да ли је најважнија легитимација за улазак у амерички јавни интерес, на пример, неко светско признање, као што је сада случај са Кустурицом и његовим филмом „Дом за вешање“, о којем сте и Ви, колико знамо, недавно писали? Уосталом, да ли и наша земља, са своје стране, предузима праве, а не протоколарне и ритуалне дипломатске мере – да би се о нама знало више?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Право да кажем, интимно, мене је одувек иритирала та опсесија потребом да се – било ко – потврди у Америци. Стално се код нас о томе говори. Рецимо, опседнути смо тиме да ли ће неко од наших добити те одвратне Оскаре. Рецимо, када бих ја сада добио Оскара, био бих најочајнији. Југословенски филм који добије Оскара, то мора да је грозан филм... Наравно, има изузетака. Ако Кустурицин филм „Дом за вешање“ добије Оскара или да је његов „Отац на службеном путу“ добио Оскара, то би био изузетак. Међутим, ја говорим о принципу. Оскар се додељује комерцијално успешним филмовима, нарочито америчким. Страни филмови су нешто друго. Њима се често даје ради спољњег ефекта, тако да Оскара добијају и страни филмови који нису комерцијално успешни.

Међутим, као што сам већ рекао, америчка култура је, по мени, увек била и још увек је у великој мери изолационистичка. Она очекује да се њој подређују сви који дођу и да некако уживају и благосиљају чињеницу да су ту признати... У таквој ситуацији се, наравно, стране културе експонирају на принципу комерцијалног лансирања, како их већ лансирају разни агенти и славе са којом долазе. Не мора чак бити у питању слава у области дотичног уметничког стварања, него је важна и друга нека чињеница. Рецимо, уметницима из Совјетског Савеза је најважније – да би били прихваћени – да су се супротставили режиму. Случајно је да су многи од њих и велики уметници, који су тамо у ранијим временима били пригушивани у изразу и слично. Тако су одмах били прихваћени Солжењицин, Баришњиков и други. Разуме се, Американци не би ни примили оне странце који су безначајни и неталентовани. То треба имати у виду. Код малих средина је већ много теже, Истина, ту и тамо се деси и то, и тада заблиста, али то није принцип...

Што се нас тиче, у репродуктивној музици је највише познат Погорелић; у књижевности – однедавно – Павић; у области музике, иако имамо одличне композиторе, нико; у сликарству, што је за мене још нејасније, исто нико, чак ни наши велики сликари који су у Паризу важни и значајни; у опери само Зинка Кунц и донекле Љиљана Молнар-Талајић; у филму је врло, врло познат Макавејев и донекле Карановић, а сада наступа Кустурица. Имам утисак да ће то бити велики продор наше кинематографије у иностранству. Видећемо. Онда, у позоришту је било неких успеха. Рецимо, Љубиша Ристић је, када је дошао, био добро примљен, а памте се, барем у стручним круговима, и неке режије Арсе Јовановића. Сада имам предосећај да ће успети, без обзира да ли ће постати славан, и Слободан Унковски.. Видео сам неке његове експерименте са студентима – он ради код нас на Харварду, у драмском департману – који су били врло, врло интересантни, баш по линији убризгавања нове крви и нових идеја у амерички театар.

Питали сте и о томе да ли наша земља предузима праве мере да се нешто више зна о нама, одговор је, наравно, негативан. Не ради се, барем не у довољној мери. То стално уочавам, нарочито у разговорима са представницима Југословенског културно-информативног центра у Њујорку. Тешко ће се нешто променити, јер је то, изгледа, толико компликовано да ја нисам веровао. Рецимо, добити један филм или довести неку изложбу, то је бескрајно сложено. О позоришној представи не желим ни да говорим, јер је то још компликованије.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Иако сте годинама на другом континенту, знамо, и сада сте активно у својој земљи, у својој родној земљи – Југославији. Истина, Ви сте малопре рекли да имате две земље – Југославију и Америку, али да припадате једној домовини, то је планета! Како Вам, са дистанце, вероватно и потребне дистанце, изгледа данашња југословенска културна јава? Да ли су наше тешкоће, стварно, непремостиве, пре свега оне у економској равни, у овим свим немаштинама? Како у Вама одјекују актуелни национални спорови? Да ли нас садашње све веће деобе још више удаљавају од цивилизацијских токова света? Уопште, да ли сте узнемирени садашњим југословенским животом?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: То је питање болно, убитачно, разједајуће, рекао бих чак поражавајуће. Опседа ме како сам дошао у Београд, дакле пре нешто више од месец дана.

Дистанца, о којој говорите и која је драгоцена, потпуно се губи у тој атмосфери, губи се под притиском сазнања да је економска ситуација, како се мени чини, стварно критична, овде и у овом тренутку. Треба схватити мој положај. Пријатељи, професионалне колеге, моји бивши студенти и многи други млади људи се обраћају мени – ја сам увек општио, врло погодно, са њима, јер сам, по правилу, успостављао бољи однос са младима него са старима – кукајући и сви ме обасипају питањима, цитирам: „Како отићи напоље?“ Сви би желели да побегну. Ја се питам од кога они желе да побегну и куда у овом тренутку. Ситуација је критична, на један други начин, и у белом свету, па и у Америци, посебно на пољу запошљавања. Тако је, знам, и у Немачкој, где се све мање прихвата нова радна снага. Враћају кући стране раднике...

Питате постоји ли излаз. Морам да кажем оно што осећам. Једини излаз видим, као што сам увек видео, у одговорности, у раду и, опет, само у одговорности и раду. То је оно што је мене водило кроз цео мој живот. То је оно што сам примио од свога оца. Он је вечно радио... Знам да никад није користио одмор. Просто, није могао. Сећам се да је једном маћеха инсистирала да одемо, мислим, у Селце. Отац је тада био већ пензионер, али је и тада радио. Мислим да је радио 50 или чак 60 година. Дођемо на плажу. Отац седи, после извесног времена пита нас шта даље треба да ради. „Седи“, кажемо му ми. Седео је, и ћутао. Сутрадан је опет питао: „Шта сада?“ И није издржао, покупио се и вратио се. Ми смо остали. Дакле, крв није вода!

Међутим, како успоставити одговорност о којој говорим? Како васкрснути радне навике, које, чини ми се, све више нестају или су, барем, у процесу нестајања? Како премостити економску немаштину о којој говорите и која је све поразнија? Опет мислим да је то могуће само у радикалним променама система који се показао као јалов; ако је јалов, а ако није, нека се настави...

Наравно, то изазива, с друге стране, болне, трагичне и нехумане последице које се, опет, морају имати у виду. Питање је, такође, ко може да их спроведе, и како. Чини ми се све то као некаква бекетовска ситуација. Ја то називам „економско врзино коло“. Мора се имати у виду, поново то истичем, да ће бити отпуштања. Иначе се стално говори о отпуштањима.

У Панчеву је један мој школски друг директор неког предузећа. Он ми је, још пре, говорио да су некомерцијални, јер има много запослених. Тврдио је да би успешно могли да раде са трећином радника. Међутим, и то ми је рекао, не може да никога отпусти. Сетио сам се те његове приче недавно у Америци. Пре пет година, можда баш кад ми је тај мој друг о томе причао, амерички произвођач аутомобила „Крајслер“ је био дошао у кризу. О томе су писале и наше новине. Морао је да укине читав низ погона. Један је био у близини Бостона. Преко ноћи је 3.000 радника отпуштено. Био сам то заборавио. Сада, нема можда годину дана, тај исти „Крајслер“ се поново стабилизовао. Почео је опет да добро ради. Конзервирану фабрику у Бостону су поново отворили. И зову назад све раднике које су отпустили. Била је, тим поводом, једна велика емисија на телевизији, у којој су интервјуисани ти људи који су сада враћени на посао. Видео сам да се готово 60% уопште није запошљавало. Разговара новинар са једним од тих, и пита га зашто се није запослио, а могао је, јер су свима била понуђена нова радна места. „Било је тешко, каже један од тих, али се издржало.“ Новинар је био радознао и питао га како је издржао. „Имали смо 4 аутомобила, каже тај радник, па смо продали 2, онда нисмо ишли на Флориду, па смо децу са приватног пребацили у државни универзитет...“ Дакле, он је то пребродио. Рекао је, такође, да се никада није више нагледао телевизије. Новинар га пита што се није запослио у „Форду“, који је звао те раднике. „Ја да се запослим код Форда? Мој отац је радио код Крајслера!“ Значи, он је чекао да „Крајслер“ поново стане на ноге... То се код нас не би могло да деси! Како то код нас постићи? Сигуран сам да тако нешто код нас није могућно.

Питали сте и о националним споровима. Ја у томе имам највећу дистанцу, баш због тога што, морам признати, немам националног осећаја. Моја сестра и моја жена имају, и мој отац је имао, а ја немам. И мислим да ми је то фалинка, како се то каже. Ја немам ни религиозног осећања.

Ја сам био веома религиозан до осамнаесте године. Тачно знам како се све у мени одједном пресекло. Мој брат од тетке је сушта супротност. Ја сам раније био толико религиозан да сам чак једно време хтео да будем свештеник. То је, међутим, код мене нестало, као што нестане коса. Онда, немам ни политичко осећање. Мене су увек сматрали аполитичним. Чак немам ни неко патриотско осећање... Мени је само важна истинска вредност, и то на свим тим плановима, и то било одакле долазила. Дакле, за мене је важна само хумана, културна, радна и етичка вредност!

У томе смислу ме не могу да испуне разне актуелне ствари. Сада се, рецимо, много говори о етици Косова. Мене је она, али са мог становишта, увек интересовала. Ја сам њу и театарски представио у Новом Саду – представом „Слово светлости“. Тада ме је она испуњавала изнутра, и то као етика коју су изразили генијална народна машта, народна поезија, аутентични писци, којима се често не зна ни име, а не нека црквено-еклезијарна, религиозна концепција ритуала, који је, по мени, некако пригодан и који се образовао, рекао бих, око косовског мита, не продирући директно у косовски мит. Ја сам се на музичком плану избезумљивао радећи на „Слову светлости“. Писао сам о томе. Уосталом, објавићу и књигу „Рад на Слову светлости“. То је био мој највећи доживљај. Ја сам се био поистоветио са том тематиком. Ја сам Светога Саву видео и осећао, али не овога којег данас видим на постерима, који је насликан малтене као неки рок-певач... Ја сам осећао да се та велика светлост из слова шири и да зрачи из нашег културног предања. Оно данас, под притиском гомиле пригодних ликовних илустрација, декорација и атракција, некако потамњује. Те вербалне ерупције преплављују трагично значење нашег тог великог тренутка. То сам донекле осетио на концерту, пред Видовдан, у Битеф-театру. Композиција Иване Стефановић је та трагика изражена на један врло интиман, унутарњи, непатетичан, неразмахујући начин.

Спорови, сукоби, неслагања су, дакле, прекомпликовани. Моје је мишљење да се спорови и неслагања док су на линији вербалној и на линији сукоба мишљења, ма колико различитих, могу сматрати нормалнима, јер су постојали и сада су само избили. То је, онда, добро, јер их је неко подстакао, што је, такође, добро. Свакако, то је добро и што ће се пронаћи прави пут, а не само да се они разоткрију. Не може се без сукоба, иначе, свеједно да ли се ради о личном или колективном, друштвеном и светском. Наравно, при томе, не залажем се за физичке, већ за вербалне сукобе. Вербални сукоб, идејни сукоб, идеативни сукоб, концептуални сукоб је бољи, ма како тежак био, него status quo, који смирује и ствара жабокречину.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: У јавности, и америчкој и европској, па и југословенској, има веома много такозваних врућих питања. Рецимо, у њих свакако спадају и еколошке стрепње, чак страхови, онда неусклађености између техничких, посебно технолошких и духовних кретања, па бесперспективност, пре свега у мисаоном смислу, нових генерација: потом, на једној страни, приклањање традицијама, без осећања за савременост, односно, на другој страни, потпуно негирање прошлости, са јединим видиком који се признаје, односно видиком такозваног модерног укључења у свет; онда нејасан, и даље нејасан однос између развијеног севера и неразвијеног југа, што погађа многе мање земље, и Југославију такође; затим уништавање природног богатства земље, разуме се у име данашњег, готово себичног живота и тако даље. Тих питања, стварно, има још веома много, доиста. Шта бисте Ви рекли о свим овим, али и другим, многим другим, у овом питању неспоменутим темама, о којима се и расправља и брине у духовним језгрима човечанства?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: Од свих тих проблема које сте споменули, мене највише занима савремени еколошки проблем. Фасцинира ме, у ствари, на филозофском, егзистенцијалном плану... Очигледан је парадокс да еволуција људске врсте некако води ка самоуништењу. То је парадокс који је изгледа у суштини самог постојања, не само неорганског, већ и органског света. Изгледа да природа, као стваралачки фактор, можда још боље – као провиђење или свеједно како бисмо назвали оно креативно у њој, није успела, већ је затајила, тако да нешто као да није у реду.

Куда човечанство иде? Морамо прихватити да стреми напред, макар и по принципу „два корака напред – три корака назад“. Дакле, ако је посреди, ипак, прогресиван ход, онда је страшно и помислити по коју се цену то остварује. Можда је то наша људска судба! Технологија је, тако бих рекао, област мазохистичког уживања у комфору који уништава све око себе, још више уништава живот који постоји и који долази. С једне стране постоји потреба, управо неминовност за технолошким развићем, при чему је сваки корак напред поразан за органски свет, за природу, за средину. Рецимо, загађивању сви доприносимо. Оно је фатално, не само за тело, него, по мом мишљењу, и за дух, за развитак и успон духа чак.

Присетићу се само једног крупног или средњег плана. Управо се то збило пред мој полазак из Америке. Баш у то време читаве емисије на телевизији су биле посвећене изливању нафте на северу Аљаске. Једна слика из свих тих емисија ме је потресла, посебно потресла. Приказивали су документарне снимке како тамо чисте околину. Обале су, будући да је ветар све на њих нанео, потпуно црне. На самој обали сниматељ показује, мислим, око 50 фока, које су божанствене животиње и које су, видео сам их, миловао сам их, као људске фигуре, извирују из те нафте која је покрила површину мора. Све су потпуно црне, дахћу, ропћу за ваздухом. То никада нећу заборавити! Као што нећу никада заборавити крупне планове Јованке Орлеанке у интерпретацији Фалконетијевог филма „Страдање Јованке Орлеанке“... Овај парадокс, и сви други уосталом, изазвани су неконтролисаним развитком, Вероватно се тај развитак, с обзиром на однос снага, и не може да контролише. То је једна трагедија свесног органског света.

Ово питање је нарочито актуелно са становишта развијених и неразвијених, што сте и ви споменули. Дозволите да прочитам одломак једног текста, који сам, баш пред полазак, изрезао из „Њујоркера“. У рубрици „Коментари о разним стварима“ објављен је чланак о дуговима Трећег света. У том тексту се парафразира Сјузан Џорџ и њена књига „Фатум грознији од дуга“. Међу тим земљама смо и ми. Она каже да је тај фатум страшнији и од самог тог дуга. У тој њеној књизи, коју парафразира тај чланак, постоји одељак „Рат против Трећег света“. Она каже да траје, сада, Трећи светски рат Трећег света. То је игра речи, која много говори. Она дословце пише: „Опет је почео Трећи светски рат, рат против Трећег света. Он траје нечујно. То је нечујни рат. Међутим, он је не мање кобан од сваког другог рата!“ Она даље каже да је тај рат још кобнији, још поразнији. Ради се о рату између финансијских сила, забарикадираних у Међународном монетарном фонду, и Трећег света. То је рат изнурења, које је већ расточило Бразил, Аргентину, односно највећи део Латинске Америке, као и друге земље у развоју, које дугују огромне своте долара развијеном свету. Она закључује: „То је рат без пуцњаве. Уместо да умиру војници, скапавају деца. Уместо разарања домова, куће се саме руше, али и фабрике, школе, болнице, читаве економске структуре. Циљ овог рата је, у суштини, традиционалан: неограничено располагање богатим природним могућностима и продуктивним капацитетима малих и сиромашних народа, под за њих најнеповољнијим условима, чак убитачним условима!“

Како се могло и смело допустити да до свега тога дође?

У ствари, мислим да је критичка тачка еволуције човечанства – квантитативни прелаз са човекове везаности за ову планету на један продор у свемир. Ту ће, свакако, бити порођајних мука. Међутим, то ће бити продор мањине, елитистичке мањине, која – као када се брод потапа – плаче гледајући из чамца за спасавање оне који тону на броду. Трагедија, ја то видим, али дај Боже да грешим...

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: При самом крају разговора, који водимо у Вашем београдском стану у којем живите заједно са својом супругом, иначе драмском уметницом Даром Чаленић, поново се враћамо Вама, али сада оним Вашим ситуацијама које нису везане за Ваше јавно делање. Чиме сте заокупљени у том времену? Да ли, рецимо, тада више волите да будете са неким уметностима? Колико сте често у природи? Да ли у новој средини, америчкој, као што сте чинили и у ранијој, југословенској, стижете да редовније будете са пријатељима? Да ли радо путујете, посебно у Југославију? Какве су Ваше везе са спортом? Уопште, како обнављате своје и физичке и духовне акумулаторе?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: За мене је рад, подвлачим – рад, једино стање које спречава да се не предам потпуно спознаји бесмисла. Због тога сам толико преокупиран радом, без обзира што је то некако и моја друга природа. Чак немам довољно времена ни за уживање у природи, која ме необично интересује и коју толико волим.

Уметност? Само она, као што сам истицао, која успева да ме ангажује у пуном мисаоном и емотивном, а можда највише филозофском погледу. Тек тада се осећам удобно, као када радим. У ствари, за мене је уметност рад. Наравно, то се потпуно размимоилази са схватањем да је уметност доколица и забава.

Питате и за пријатеље. Опет, само они са којима могу да се интелектуално поистоветим и да расправљам о суштинским стварима у животу. Просто, осећам да за друго немам времена.

Спорт? То је тамна страна моје егзистенције. Никада нисам имао доста времена, нити интереса за спорт. Нисам желео ни да будем активни спортиста, иако сам одлазио, рецимо са Сергејем Лукачем и Огњенком Милићевић, у фискултурни дом, где сам ломио и ноге и руке, а ни посматрач, а најмање навијач. Рецимо, можда је невероватно, али никада нисам присуствовао неком спортском мечу, најмање фудбалској утакмици. Волео бих да то урадим, Волео бих да видим неку ноћну утакмицу. Исто тако, никада се нисам пењао на Светски трговачки центар у Њујорку, на Ајфелову кулу чак. Нисам видео мумифицираног Лењина у Москви, где сам, иначе, студирао и живео, нити сам икада био на Авали, да видим Гроб незнаног јунака. Сви моји рођаци кажу да је то моја најстрашнија љага. Чекају аутомобилима да ме одведу. Дакле, треба само да изаберем тренутак – да одем тамо на самопосвећење!

Као што видите, не чиним много за обнављање, како кажете, физичких акумулатора. Мојој природи више одговара идеја која је супротна античком схватању телесног и духовног баланса. Чини се да обично у развијеном, разрађеном телу постоји слабашан дух, а да најчешће у слабашном, крхком телу обитава величанствени ум!

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Последње питање, мислимо да ћете уважити наше радозналости, упућујемо будућности, желећи да Вас подстакнемо да нам изнесете своје слутње наредних времена, посебно тог већ магичног трећег миленијума, од којег нас дели свега десет година. Какве су, дакле, Ваше слутње будућности?

Да ли ће – у целини човечанства – превладати ум и разум? Хоће ли уметничке и уопште духовне енергије успети да зауставе, пре свега, све оне разарачке, па и ратне силе, по којима ће се у сваком наредном времену препознавати овај век? Да ли ће, реците нам и то, бити заустављено готово злочиначко уништавање природе, о чему сте већ говорили? У ствари, шта би у овој преосталој деценији овог века и овог миленијума, другог миленијума, могле и морале да учине ове генерације да се не би памтиле по злу, по злу само или највише?

ВЛАДА ПЕТРИЋ: И сами знате да у размишљању о будућности временске класификације, категорије и ограде суспрежу фантазију. Онда се према будућности, према времену које ће доћи, морамо да служимо фантазијом. Због тога ме далеко више забавља да, рецимо, седећи на литици Великог кањона или гледајући из једног апартмана на осветљени Бруклински мост, размишљам како ће изгледати тај предео, који је сада друкчији него што је био некада, а биће тада друкчији, да тако кажем. Мислим шта ће се догодити са тим гвозденим колосом, шта са тим кањоном.

Међутим, за разлику од ваше пропозиције, мислим о времену кроз три стотине или три хиљаде миленија. Таква помисао је за мене неопходна, јер тек у тој далекој перспективи могу да будем инспирисан и моја фантазија тек тада добија крила. Таква помисао сваки пут, наравно, има снагу менталног шока на мене. Мрак заслепи унутарње око. Све се уздрма и поремети, не само предвиђање и слике о којима фантазирам, него и свет око мене, небо које ме наткриљује или облакодер, са чије терасе гледам на реку преко које Бруклински мост прелази.

Дакле, у тим тренуцима, рекао бих, узурпирања летаргичне свести, моје летаргичне свести, одједном ми изгледа сасвим свеједно шта ће се у том периоду догодити, односно да ли ће се људски ум уразумити, како ви кажете, да ли ће човек спречити самоуништење, шта ће ове генерације да оставе иза себе, да ли ће колективна свест схватити, коначно схватити да је човек део природе и да, уништавајући ту природу, у ствари уништава и свој сопствени род.

Предвиђања су слабашна и више ме занимају као нека драматична визија будућности. Још више ме занимају остала питања која сте назначили, рецимо да ли ће нове генерације бити сензибилније у већини према духовним вредностима и, што је за мене још важније, да ли ће бити одговорније према средини. То је за мене посебно проблематично, можда најпроблематичније.

Од ових свих питања, више ме, ипак, интересује – то је, опет, због моје природе – питање какав ће бити и како ће се даље развијати однос младе генерације према раду, суштински према раду. Таква питања ме одмах врате у стварност, сурвају ме у садашњост... Тамо негде на тераси апартмана у Источној авенији погледам доле, у ноћ. Обично видим како неки пијанци разбијају боце или их бацају у реку. Ја у руци држим неку празну конзерву воћног сока или кока-коле. Тада готово увек балкански менталитет пробије из мене, и пожелим да са те висине зафрљачим ту конзерву у реку, како бих видео како она дивно пада, односно да је треснем на нека кола која бесомучно јуре и нервирају ме у оба правца доле испод мене... Ипак, конзерву полако спуштам у канту за отпад, горд што сам надјачао инстинкт, признајем балкански инстинкт, који ме, иначе, разгаљује.

И то је све што могу да учиним за будућност... И задовољније настављам да пишем студију о Кустурици!

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Хвала Вам на идејама, хвала Вам на времену које сте одвојили за овај разговор, хвала Вам и на погледима, понекад врло драматичним и узбудљивим, узбудљиво-узнемирујућим о животу у којем јесмо или који заједнички слутимо, али хвала Вам и на оном духовном оптимизму, односно снази која је ваљда прирођена људима који су ствараоци.

ВЛАДА ПЕТРИЋ: И ја се вама захваљујем што сте ми посветили толико времена... На крају, једино што могу и желим да кажем јесте да без ваших провокативних и инспиративних питања, не бих био у стању да о свему овоме говорим и да дођем до неких закључака, спонтано, који често и мене изненађују, чак и запрепашћују.