Шта се, између осталог, догодило на сваки од дана у години: 365 прича укоричених у „Рококо календар“ štampaj

24. децембар: АИДА

Двадесет четвртог децембра 1871. у Каиру је одржана премијера опере „Аида" Ђузепа Вердија. Опера је настала према либрету Антонија Гизланцонија. Премијерном изведбом дириговао је Ђовани Ботезини.

Опера је од Вердија наручена за 150.000 франака. По урбаној легенди, повод је било отварање Суецког канала. Временски блиско отварање Суецког канала је, међутим, пука коинциденција.

Осмог фебруара наредне године, у миланској Скали одржана је европска премијера те опере. „Аида" је и у Египту и у Италији после премијера дочекана с огромним ентузијазмом. Током 1872. опера је гостовала широм Италије: од Парме преко Венеције и Торина до Болоње.

У идућих петнаестак година опера је постављена у још целом низу земаља: од Аргентине преко САД, Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Аустралије, Шведске и Француске до Бразила.

Године 1949. једна њујоршка изведба „Аиде" снимљена је за приказивање на телевизији. До дана данашњег „Аида" остаје једна од глобално омиљених опера.

„Аида" је неколико пута коришћена као филмски предложак. Можда најпознатији такав филм јесте онај италијански из 1953. који је режирао Клементе Фракаси. Насловну улогу играла је Софија Лорен. Улога је пре тога нуђена Ренати Тебалди и Ђини Лолобриђиди. То је била прва главна улога Софије Лорен и похвале које је добила засигурно су јој помогле у наставку каријере. Године 1998. постављен је и бродвејски мјузикл „Аида" за који је музику написао Елтон Џон. 

25. децембар: ДРОЗД

Двадесет петог децембра 1962. у редовну биоскопску дистрибуцију по Америци пуштен је филм Роберта Малигана „Убити птицу ругалицу". Две године раније, Харпер Ли је за истоимени роман добила Пулицерову награду. Главну улогу Атикуса Финча тумачио је Грегори Пек, филм је продуцирао Алан Џеј Пакула, а запамћен је и по дебитантској улози Роберта Дувала. Филм је имао буџет од два милиона долара, а зарадио је више од тринаест. Улога Атикуса Финча најпре је понуђена Џејмсу Стјуарту, али он ју је одбио јер му је била одвише контроверзна. Касније је постојала идеја да се улога понуди Року Хадсону, али је Пакула желео већу звезду.

Филм је имао осам номинација за Оскара, а потврдио је три. Оскара је добио Пек за главну мушку улогу, а уз њега су награђени и најбољи адаптирани сценарио и најбоља продукција. Елмер Бернстајн био је номинован за најбољу музику и мада Оскара није добио, данас се његова музика за тај филм сматра једном од најбољих филмских музичких подлога свих времена. Грегори Пек је у једном интервјуу признао да су му људи које је сретао од свих његових филмова најчешће помињали и хвалили управо тај.

Наслов под којим је тај филм познат у Југославији настао је као последица тога што је реч mockingbird преведена на трагу глагола to mock (у значењу „ругати се"). А та птица је заправо дрозд. На трагу тог преводилачког решења, настао је наслов сјајне књиге Бранислава Петровића „Не убити птицу дрозда". 

 26. децембар: ДВОЦИФРЕНИ

Двадесет шести децембар се у Великој Британији традиционално обележава као Дан дарова (Boxing Day). Изворно замишљен као дан када се даривају сиромашни, Дан дарова с временом се претворио у дан за шопинг. Није, међутим, куповина једина ствар карактеристична за двадесет шести децембар. Љубитељи фудбала знају да су за други дан Божића загарантовани фудбалски мечеви у свим нивоима такмичења, без обзира који то дан у недељи био. Играју се мечеви у свим енглеским, шкотским и северноирским фудбалским лигама. Око Дана дарова обично се „ломе" првенства и ко уђе у нову годину на челу табеле има велике шансе да на крају сезоне постане шампион.

Ако се гледају статистике, чини се да је у времену пре сурове професионализације фудбала заиста било играча који су за Божић мало превише јели и још више пили, па сутрадан нису били претерано расположени за игру, пошто ниједног другог дана није било толико утакмица с двоцифреним бројем голова за једну страну као за Дан дарова. Ево тек неколико примера.

Двадесет шестог децембра 1896. Дарвен је победио Волсон са 12:0.

Двадесет шестог децембра 1930. Хал Сити је победио Халифакс Таун са 10:0.

Двадесет шестог децембра 1935. Транмир роверси победили су Олдхам атлетик са 13:4.

Двадесет седам година касније, двадесет шестог децембра 1962, Олдхам атлетик побеђује на сличан начин. Играо је, наиме, са Саутпортом и победио са 11:0.

Напослетку, двадесет шестог децембра 1963. Фулхам је победио Ипсвич са 10:1. 

27. децембар: БЕЛИЛО

Двадесет седмог децембра 1953. у граду Закопане на југу Пољске умро је песник Јулијан Тувим. Рођен је у Лођу тринаестог септембра 1894. године. Био је најпопуларнији и најутицајнији пољски песник у периоду између два светска рата. Критика каже да је тај блистави версификатор све што је око себе видео и доживео претварао у стихове.

Добар пример тога може бити и антологијска песма „Сећање", која гласи овако:

Имао сам стазу сунчану
И диван бели дом...
Тужно је у мојим сновима,
Тужно је у срцу мом...

И прозор је био на моме дому
У старе добре дане,
А ја сам гледао, гледао
У непознате стране.

Можда сам тамо један дан био,
А можда цео век...
Знам само да је једног јутра
Пао диван бели снег.

У насмејано белило снежно
Цео се мој дом ови.
Тужно је данас моје срце
И стари бели снови...

Потомак јеврејске грађанске породице, у Варшави је студирао на Правном и Филозофском факултету. Ујак му је био чувени пијаниста Артур Рубенштајн. Почетком Другог светског рата, увидевши неизбежност нацистичке окупације, Тувим преко Румуније најпре емигрира у Француску. Кад нацистичка окупација запрети и Француској, песник преко Португалије одлази у Бразил, а затим напослетку у Сједињене Америчке Државе.

Одмах након краја Другог светског рата, Тувим се вратио у домовину, али у тим позним годинама, под комунистичком влашћу, није пуно писао. Осим као песник, Тувим је оставио трага и као истакнути преводилац руске поезије. Нарочито су познати његови преводи Пушкина. 

28. децембар: РЕНДГЕН

Двадесет осмог децембра 1895. Вилхелм Рендген објављује рад у ком објашњава своје откриће новог типа радијације која ће касније добити име X-зраци. Рендген се родио 27. марта 1845. године у Ленепу, у Пруској. Отац му је био трговац. Кад је Рендген имао три године, породица се сели у Холандију. Он се стога школовао у Утрехту, али је избачен из средње школе пошто је нацртао карикатуру једног од наставника. Без средњошколске дипломе није могао да студира у Холандији. Због тога факултет уписује у Цириху, где ће га заволети професор Август Кунт.

После завршеног факултета, постаје професор у Стразбуру, а затим најпре прелази у Гизен, а онда у Вурцбург. Тамо ће начинити своје највеће откриће, оно због којег је његово презиме заувек ушло у историју науке.

Године 1901. добио је Нобелову награду за физику. То је била прва година у којој се награда додељивала. Новац од награде поклонио је Универзитету у Вурцбургу. Он никад није имао никакву материјалну корист од својих открића јер то није сматрао етичним.

С Аном Бертом Лудвиг био је у браку четрдесет седам година, све до њене смрти. Пошто је она била старија од њега шест година, Рендгенова породица се испрва противила браку. Првих година након венчања живели су скромно. Нису имали своје деце, али су усвојили шестогодишњу ћерку брата Ане Берте након његове смрти. Рендген је умро четири године после своје супруге. По њему се зову један планински врх на Антарктику и једна минијатурна планета. 

29. децембар: КАТЕДРАЛА

Двадесет деветог децембра 1170. у катедрали у Кентерберију убијен је надбискуп Томас Бекет. Као свеца и мученика поштују га и Католичка и Англиканска црква. О његовој смрти, Т. С. Елиот је написао драмски комад „Убиство у катедрали".

За кентерберијског надбискупа Бекет је изабран 1162. године. У то време, енглески краљ је већ осам година Хенри II Плантагенет. Пре него што је изабран за надбискупа, Бекет је с краљем био у пријатељским односима, те је овај очекивао да ће се то и наставити. Ускоро, међутим, између њих двојице долази до сукоба. У сукобу Бекет тражи заштиту од папе Александра III, који је у то време у избеглиштву у Француској. Бекет такође одлази у Француску. Због властите незахвалне позиције, Александар III се не ставља у потпуности на Бекетову страну, али га ипак подржава. Папа покушава да пронађе компромис, па успева да убеди краља да позове надбискупа да се врати у земљу.

Након Бекетовог повратка, краљ се, према легенди, једанпут реторички упитао: „Хоће ли ме неко ослободити од оног наметљивог свештеника?" Четворица витезова су ту реплику схватила буквално, заправо као наређење. Одјахали су у Кентербери и убили Бекета.

Легенда о његовој мученичкој смрти почела је да се шири међу верницима по Европи. После мало више од две године, папа Александар III га је канонизовао. Цела прича о убиству у катедрали спада међу најпознатије догађаје из енглеске историје, а осим Елиоту била је инспирација и низу других уметника: од лорда Алфреда Тенисона до Пола Веба. 

30. децембар: КОЊИ

Тридесетог децембра 1946. у Чикагу је рођена Пети Смит. С двадесетак година будућа уметница сели се у Њујорк. Тамо ће упознати свог вршњака рођеног у Квинсу, тадашњег студента који ће се прославити као фотограф: Роберта Меплторпа. Када су почели да живе заједно, Пети се запослила у књижари. Само једном ју је појава неке муштерије збунила. Књигу је купио њен тадашњи идол, а каснији велики пријатељ - Боб Дилан. У то време почиње да се бави театарским радом. Написала је једну драму у коауторству са Семом Шепардом. Године 1972. објављује књигу поезије „Седмо небо".

Наредних година почиње да пева своје стихове да би крајем 1975. објавила свој први албум: „Коњи" (Horses). Чувену фотографију на омоту направио је Роберт Меплторп. Камил Паља ту фотографију прозвала је „једним од пет-шест најважнијих женских портрета после Француске револуције".

Након тог првог албума, Пети Смит је и даље писала, свирала и певала, те је постала својеврсна феминистичка икона. Удала се (у марту 1980) за гитаристу Фреда Смита, напустила светла рефлектора и посветила се породици, родила двоје деце, да би се након смрти мужа поново вратила наступима.

Међу уметницима који су утицали на Пети Смит били су и Шарл Бодлер и Боб Дилан, и Арто и Шепард, и Рембо и Морисон. И Ками јој је драг. Има једна њена реченица која делује као реплика на Камијев „Мит о Сизифу", ту расправу о „самоубиству као једином озбиљном филозофском проблему". Једном приликом упитали су Пети Смит да ли би била кадра да изврши самоубиство, а она је одговорила да се самоубиство не исплати јер се на тај начин пропушта нови албум Ролингстоунса. 

31. децембар: ПЛАНИНА

Тридесет првог децембра 1944. Михај Себастијан у свој дневник записује: „Пре пола сата сам се вратио с планине. [...] Не могу рећи ни записати ништа; речи ми не помажу. Неколико пута бих застао и посматрао крајолик, са идејом да задржим контуре у својој глави. Али све је много различитије, много комплексније и много мистериозније него што бих могао да упамтим. Мора да сам страшно остарио. Нисам на планини пронашао своје старо одушевљење. Меланхоличан сам, заправо скоро очајан. Осећам стару бригу и свуда наоколо носим своју неизлечиву самоћу. Последњи је дан године. Срамота ме је што сам тужан. Напослетку, ово је година која ми је вратила слободу. С друге стране горчине и патње, с друге стране свих разочарања, ова базична чињеница остаје".

Михај Себастијан је румунски писац јеврејског порекла рођен осамнаестог октобра 1907. године. Студирао је на Правном факултету у Букурешту, али га је већ као студента привукла витална локална књижевна сцена. Зближио се с Јонеском, Сиораном и Елијадеом. Ипак, као Јеврејин био је понешто изолован у односу на остале писце с којима се дружио.

Током година док је Румунија била савезница Трећег рајха и док су на снази били антисемитски закони, Себастијан је једва преживљавао. У том контексту, он 1944. назива годином која му је вратила слободу. Ипак, средином 1945, тачније двадесет деветог маја, Себастијан гине у саобраћајној несрећи када га је као пешака прегазио руски војни камион који је возио пијани шофер. 

1. јануар: СЕРЕНАДА  

Првог јануара 1945. Шандор Мараи се шетао обалом Дунава. Тридесетак километара даЉе, под топовском ватром, рушила се Будимпешта, док је ту, у селу у које се склонио са женом, владала потпуна тишина, а на зимском зубатом сунцу деца су се клизала по замрзнутом Дунаву. Записао је тог дана у дневник како му се након дуго времена чини да „полако можда већ излазимо из овога пакленог тунела, истина уз ужасну цену; веома далеко се назире некаква светлост".

На крајњој источној тачки хоризонта назирала се некаква светлост кад је првог јануара 1974. Том Вејтс изашао на балкон стана у којем је био на новогодишњој журки. Ово је оно праскозорје, помислио је, у које се не можеш тачно пробудити, можеш га само будан дочекати. То би био добар стих за песму, помислио је, само кад бих још имао мелодију. И онда је схватио, ниједну мелодију није чуо док му није затребала за песму. Па је у уху чуо мелодију која је помало подсећала на серенаду.

Први јануар 1989. био је последњи први јануар у животу Шандора Мараија. Четири дана касније, у дневник је записао: „Чекам позив, не пожурујем га, али и не одлажем. Време је." Пуцао је себи у главу из пиштоља шест недеЉа касније, педесет дана уочи свог осамдесет деветог рођендана. Комшије су чуле пуцањ у тренутку док се на таласима локалног радија завршавала песма San Diego Serenade.