Ко је био Иво Андрић: Сећања Меше Селимовића, Зуке Џумхура, Милована Ђиласа, Мирослава Радојчића...

КРЕШИМИР КОВАЧИЋ (1889-1960): 

У то вријеме, 1912. године, упознао сам Иву Андрића, који је управо положио матурални испит и уписао се на Правни факултет Загребачког свеучилишта. Упознасмо се у једној забитној загребачкој кавани, заправо “кавоточју“, како се то у оно вријеме говорило у Загребу. Мислили смо да у такве локале не допиру аргусовске очи загребачке полиције и да се у њима даде слободније разговарати о скорој пропасти хабсбуршке монархије, коју смо очекивали, пратећи сваки дан успјехе на балканском бојишту.

Иво је био дочекан на универзитету симпатијама цијеле националистичке омладине. Његово опсежно образовање прелазило је могућности младића од двадесет година. Био је бљедолик и њежан попут дјевојке, пријатан и духовит, иако није никад учествовао у бучним дискусијама, говорио је увијек мирно и одмјерено, а свака његова реченица била је толико пуна садржаја, да се о њој могло размишљати сатима. Иако је припадао националистичкој омладини, није никада падао у наздравичарске и патриотске фразе, нисмо никада за њега знали да ли је Србин или Хрват, њега су увијек више занимала културна и социјална питања, јер је сматрао, да народне слободе не може бити без културног прогреса, економске независности и темељите промјене друштва.

Био је увијек коректно одјевен и у понешто разузданој каванској бохеми истицао се финим и готово отмјеним понашањем, тако да су га националистички омладинци, који су већ онда дијелили положаје у будућој држави, одредили за дипломата.

Мало тко је онда слутио да ће Иво постати наш највећи књижевник, јер он за разлику од других литерата, није говорио о свом писању и књижевним основама, па нас је знао изненадити својим изврсним стварима, тек кад су биле штампане.

(1952)

БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ (1894-1959): 

По паду Милана Стојадиновића, он [Андрић] се пењао даље. Иако није био оџаковић, Андрић је баш у томе најмутнијем и најодсуднијем тренутку Европе постављен за нашег опуномоћеног министра у Берлину. То је место заузимао дотад Александар Цинцар-Марковић који је био постао министар иностраних дела у тек образованој влади Драгише Цветковића. После слома Чехословачке, Пољске, са једном Француском у агонији и Британијом која је, сама и усамљена, главињала под ударцима тешких немачких бомбардера, постати министар у зољином гнезду, у резиденцији једног манијака кога су скорашње победе учиниле савршено неурачунљивим, била је велика храброст. Велика храброст и исто тако велика одговорност према своме народу. Иво Андрић је показао да има и једно и друго.

Да ли је посреди само амбиција? Подсећам на Балзака: „Увек видети преко даног тренутка и претицати судбину, бити изнад власти и остајати на њој само зато што се осећа да је то корисно...“

Да ли је Андрић био немачки човек, као што се то говорило о Стојадиновићу и Цветковићу? Не, као ни ма ко из босанске омладинске генерације којој је и он припадао и о коју се, мислим, није никад огрешио. Па ипак, његов берлински положај у овоме тренутку био је питање поверења, питање обостраног поверења, и нашег и немачког. Чиме је Андрић био заслужио то поверење? Одмерен, повучен, недружељубив, ћутљив, пун такта, далеко од свих оних „експлозија темперамента“ које су особене балканским људима, он је код наших могао да важи, можда, као човек на своме месту и у правом тренутку. Требало је бити бескрајно стрпљив, па хтети и моћи издржати онај ледени поглед Адолфа Хитлера који се с потцењивањем и презрењем спуштао на све оно што се налазило изван расистичког круга германског. Није било лакше ни чекати на пријем у предсобљу једног Рибентропа који је остајао самсар неке продавнице фалсификованих вина и онда кад је управљао спољњом судбином Немачке. Вероватно су југословенски државници претпостављали да ће Андрић издржати све те пробе, пошто су били већ довољно упознали његову снагу самосвладавања.

(...) Судбина је ударила моћан печат на живот Ива Андрића. Иако сав прожет оним остацима источњачког у Босни, оном тешком чулношћу и оним неизбежним фатализмом, под којима се савијају јунаци његових приповедака, он је вероватно, као високо образован и културан човек, одлучан противник сваког мешања судбинског у ток животног путешествија људског. Он супротставља судбини, без обзира на њен могући карактер једне између буржоаских предрасуда, категорични императив воље. Отуда његова дефиниција страха, његов принцип ћутања и могућност самосавладавања. Он, на сваки начин, жели да је оно што се зове јак човек – духовно јак човек – и човек воље. Као Балзак, он мисли (да поновим то још једном): „Увек видети преко даног тренутка и претицати судбину...“

Претицати судбину! Па ипак...

У старој Југославији, Андрић је, иако у једној аривистичкој средини, у средини оџаковића, кроатских племениташа и далматинских преливода млетачког кова, успео да се попне до највишег ступња дипломатске каријере која је код нас била могућа. Успео, иако потпуно нов човек, непознат, сиромах, без протекције било с које стране, мушке или женске, партијске, котеријашке или породичне; успео – захваљујући једино своме великом таленту који није само књижевни, и својим духовним способностима које нису, бесумње, једностране. Он као да све ради по неком промишљеном плану који се изродио у цео систем живота – особина која је на Балкану скоро непозната. И по једном чулу које је веома осетљиво и веома пријемљиво на сва друштвена кретања.

(1988)

МЕША СЕЛИМОВИЋ (1910-1982): 

Мада изгледа хладан и себесам, како кажу Босанци, Андрић је веома добар, племенит и осјетљив човјек. Немам права да откривам неке његове особине и поступке, о којима он никад не говори нити воли да их ико други помиње, али могу рећи да му они чине част као човјеку. Иначе је прилично затворен, толико затворен, нарочито према људима које не познаје добро, да се брани свим и свачим да когод не би чак и покушао да продре у његов свијет и лични живот. Недавно је један новинар наговијестио низ својих написа о Андрићевом животу, чак је одређен и дан кад ће почети да се штампа Андрићева биографија, чему сам се ја веома изненадио, јер је то било супротно од свега што знам о Андрићу. И заиста, прошли понедељак је прошао, биографија великог писца није штампана. Кад сам упитао Иву, шта је то било, одговорио ми је оно што сам могао и сам знати, да је један новинар „способан и културан“ покупио све податке о Андрићевом животу, свугдје гдје је до њих могао доћи, у новинама, у књигама, у саопштењима разних људи, и редакција једних новина је одлучила да то штампа. Али кад су дошли Андрићу да то одобри, он се није сагласио, и припремљени материјал о његовом животу није објављен.

– Чудно је то интересовање за пишчев живот – каже Андрић. – Зар нису довољне његове књиге? Уосталом, неко зна и може да пише о свом животу, ја не знам и не могу. Мада ништа нисам сакрио: све је у мојим књигама.

Тај Андрићев став је сасвим чист и врло оправдан: књига треба да буде одвојена од свега интимног и фамилијарног у пишчевом животу, ослобођена од сваког могућег терета ма каквог обзира или сентименталности. Књига је умјетнички феномен, естетичка реалност, и као таква, потпуно самостална, неспојива са свим што није умјетничка чињеница. О себи Андрић никад не говори, или говори врло ријетко, кад је посебно расположен, па и тада открива само неке неважне ствари из свога живота, доста стерилизоване и уопштене, или сасвим неодређене. Кад се деси да прича о своме животу, поменуће, рецимо, мајку која му је у деветој години дала сексер и он одмах све потрошио на бомбоне, а кад га је мајка упитала гдје му је толики новац, он је одговорио: „Други дан, друга и нафака“, и мајка га је истукла због те ,,мудрости“, која значи највећу лакомисленост. Или ће испричати како је послије рата син једног сиромашног школског послужитеља, на примјер, морао написати да је ситнобуржоаског поријекла, а синови куфераша-занатлија, који су зарађивали много и живјели добро, писали су да су радничког поријекла.

Андрић је, за чудо, непрактичан човјек, понекад готово беспомоћан, и увијек је потребно да се неко о њему брине. Сјећам се како смо га једне године нашли у Хвару, на летовању. Био је понедељак, а он је био врло узнемирен, забринут како ће спаковати ствари, јер одлази из Хвара у петак!

Своје личне проблеме ни своја осјећања, Иво Андрић не повјерава никоме. Никад, додуше, нисам ни тражио ништа од њега, ни да ми се повјери ни да се открије, а учинио је то два-три пута, сасвим неочекивано, и увијек смо остали затечени, сувише изненађени, као да се десило нешто веома чудно, сасвим неочекивано, и незгодно је обраћати пажњу на то, да се и он не застиди. Иначе, кријући се и бранећи, он најчешће говори о књижевницима, готово редовито о старијима, о занимљивим догађајима из свјетске историје, или прича анегдоте, обично о старијем времену, рјеђе о оном дохватљивијем. Али његово причање анегдота увијек служи да објасни неку ситуацију о којој је ријеч, или неки проблем, тако да изванредно лијепо ,,паше“. Најчешће се те причице односе на Босну.

Испричаћу неке, Иво их прича сам о себи, као своје доживљаје. Не воли да говори о себи, о политици, о Крлежи. (За Крлежу каже: нисмо нас двојица два фудбалска тима, па да имамо своје навијаче). Толико не воли да каже ишта о себи, да крије чак и то шта чита. Истина, очи су му ослабиле, али се не одваја од Камија (L’envers et l’endroit). Не умијем да говорим – одговорио је новинару који га је питао коју ће књигу понијети на лијетовање; неки умију, ја не умијем, као да сам узет. Наравно, то је одбрана, од сваког мијешања у личне ствари. То је и одбрана властите независности, али ни он неће да се мијеша ни у шта изван своје литературе. Понекад је смијешно како одбија да узме учешћа у некој јавној акцији. На молбу да уђе у одбор за подизање Његошева маузолеја на Ловћену и да потпише припремљену листу, одговорио је да не може, жао му је, али је назебао. Чудно је да су ми чланови Иницијативног одбора тај разлог навели као озбиљну препреку што Андрић није ушао у одбор!

Не волим да се спорим с њим ни о чему, највише зато што ми је драг, а онда и зато што је врло концилијантан према свакоме, али се нисмо сложили у питању да ли писац треба да каже своје мишљење о важним проблемима свога времена. Андрић мисли да писац не само да не треба већ и не смије да даје своје мишљење о стварима за које не одговара: то је сувише комотан став; довољно му је његово дјело, нека ту каже све што хоће. Ја, међутим, сматрам да писац мора да се ангажује у свим јавним пословима, и да је питање његове савјести и морала да ли ће слободно рећи своју ријеч о своме времену. Шта сам ја, на крају крајева, ако ћутим кад треба да реагујем? Опортуниста који страхује за свој комодитет? Кукавац који се боји своје сјенке? Каријериста који не жели да сам себи подрнеће клипове на путу ка успјеху? Незаинтересовани посматрач, присутни грађанин, свједок који неће то да буде? Ако не реагује на своје вријеме, писац треба да врши сваки посао само не књижевнички. Присутност је пишчево право али и дужност. Равнодушност књижевника према своме времену, то је равнодушност према своме позиву. С којим правом ће писац говорити о моралу и о етици у својим дјелима, ако му у животу није стало до тих критерија вриједности којима валоризује поступке људи? Или, књижевник сматра да је изнад људи, арбитар, господ бог? С којим правом? – Говорио сам прилично узбуђено, а Иво Андрић, који је мудрији од мене, само је ћутао. Знао сам, не слаже се, али не пристаје на такав тон а неће то да каже. Ућутао сам, наравно, и ја. Али смо обојица остали на своме.

Али, Андрић је национална институција, европска и свјетска вриједност, и не треба од њега тражити оно што није у његовој природи, и оно што ни други не чине. Поготову је неукусно ако бих ја то учинио. Зато што га веома поштујем и издвајам између других људи.

(1976)

ЗУКО ЏУМХУР (1921-1980): 

Андрића знам од најмањих ногу, од ваљда четврте своје године. Знате, у Београд је после Првог светског рата дошла и група Босанаца и Херцеговаца, а међу њима били су и Андрић, и мој отац, и многи други. Становали смо у Јевремовој улици, а она је у оно време имала јаке елементе балканске паланке. Једна група Босанаца и Херцеговаца скупљала се на акшамлук, на ракију и мезе у нашој кући. Живо се сећам др Тугомира Алауповића, Пере Слијепчевића, Васиља Поповића, Хасана Репца и, наравно, Иве Андрића, који је увек доносио по чоколаду или бонбоне, а о празницима и по неку играчку. Један од разлога њиховог доласка је и зато што је моја мајка Васвија, Васвиханума или мајка Аса, како је зове унука и сво њено друштво, била вјешта у справљању босанских специјалитета, разних мезелука.

(...) Годинама нисам Андрића виђао. Он је отишао по свету, мени је отац умро. А онда, после толико година, поново га срећем и често одлазим код њега у скромну собицу у Призренској улици. То је, наравно, опет била прилика да понекад моја мајка спреми неко омиљено јело које је Иво волео, некад согандолму, мусаку од плавих патлиџана, босански лонац, пилав са браветином, урмашице, кадаиф, хошаф, разне пите – сирнице, кромпираче, зељанице... Некако тих првих послератних година Андрић је путовао у иностранство и са пута ми је донео прави кинески туш, а мојој мајци, по старинском адету – сапун миришљиви.

(...) Тога човека сам тако поштовао и волео да сам се устручавао да претерано са њим другујем – да то пријатељство не бих ,,потрошио“ и било чим окрњио.

А, кажем, сретали смо се често – и у Клубу писаца, и на улици, и на Калемегдану, који је он невероватно волео. И у тим дугим шетњама, у којима сам уживао да га слушам, тек покаткад бих му поставио неко питање које га не би повредило ни у чему. Тако, на пример, многи Андрићеви познаници су, уочи његовог уласка у брак са Милицом, били груби, прости, па и неукусни. Ја сам се, међутим, срео са Ивом на неком пријему, и тада га дискретно упитам: „Када ћете мењати стан.“ Он се силно обрадова том ненаметљивом питању, насмеши се, загрли и одмах одговори:

„Мислим, идуће недеље, око четвртка.“

Пошто сам од раније био пријатељ и са Милицом, сада сам био чест гост у њиховом дому који се разликовао од оне Ивине самачке, скромне собе у Призренској улици. Сетих се, једном приликом ми је, док је становао у тој улици, рекао:

„Зуко, некако сам најсигурнији када живим као софта (ученик медресе) и када за тили час могу покупити своје завежљаје и отићи.“

Сада се та нова животна средина Андрићева разликовала и по томе што ју је заиста красила лепота, дух и шарм жене његовог живота. 

(...) Вратио сам се из Шпаније и причам му како су Шпанци горди и господствени људи, а Иво каже да је најгосподственији човек кога је срео у свом животу песник Милан Ракић. Говорио ми је да је уживао када је био у Београду на састанцима ПЕН клуба, који су одржавани, чини ми се сваког уторника, у некада чувеном ресторану ,,Коларац“, да сретне Ракића, који, пак, није ништа крупно, нарочито значајно говорио, али је његово седење за столом озаривало читаво друштво. Ракић је, каже, био права благодет, права врлина самим својим постојањем. А то је особина и Андрићева – ,,не просипати памет у друштву“. Једном ми је причао о првом сусрету са Јованом Дучићем – био је, каже, млад писац, али већ гласовит, а иначе скроман писар Министарства иностраних дела. Дучић, који се тада већ понашао као кнез наше поезије, позвао га је у стари, чувени хотел „Српски краљ“, који је био код Калемегдана и који је срушен у бомбардовању Београда, на разговор. Тада му је скренуо пажњу да сарађује са Политиком, јер је Политика велика кућа и културна институција која ће му увек и у добру и у невољи помоћи. Дучић му је, вели, тада говорио да му је жао што један тако даровит млад човек пише о некаквим фратрима и ефендијама и њиховим животима и прикљученијима по босанским касабама и шехерима. Рекао му је, да се тргне из тог зачараног балканског и паланачког блата и да се отвори према Европи, модерном свету, да постане космополита. Ценио је, иначе, Дучићево изузетно образовање, живи дух и бриљантну конверзацију.

(...) А једном прича како је свесно провео најтеже дане бомбардовања у Београду, у својој подстанарској одаји, у Призренској улици. Само је, каже, првога дана, узбуђен и уплашен од писке сирена, истрчао из куће и запутио се за непрегледном колоном народа, који је бежао према Малом Мокром Лугу. Идући тако у тој гомили осврнуо се око себе и приметио да људи воде са собом своје породице, своју децу, своје онемоћале родитеље и рођаке. Каже, погледао сам сам себе од главе до пете и видим да ја спасавам само себе и свој ,,иберцигер“... Било га је, вели, срамота и више никад није, ни у данима најжешћих узбуна и бомбардовања, напустио свој дом.

(...) А после ослобођења, причао ми је, понудили су му комфоран стан, сву удобност, али он је то упорно одбијао држећи се свог собичка у Призренској – у њему је, сећам се, поред минијатурног писаћег стола, пода покривеног босанским ћилимом била стара гарнитура коњичких пешкуна (босански разбарени сточићи). А од украсних предмета ту се налазила једна порцеланска минијатура коју је изузетно волео – био је то Омерпаша Латас, како седи у фотељи, са силним ордењем на прсима. То је, говорио ми је Иво, нашао негде, чини ми се у некој европској антикварници, и од те минијатуре ни касније се није растајао. Сећам се, у том стану у Призренској, имао је на полицама брдо исписаних свезака, а и на писаћем столу, поред нотеса, тефтера и различитих папира биле су неколике оловке и мала школска гума за брисање. Причао ми је како пре него што ,,пређе“ да прави литературу врло брижљиво бележи многе појаве, утиске и запажања у те своје свеске. Тако, на пример, када се разболи, када добије болове у стомаку, он помно бележи реакцију свога организма, јер, каже, како би истинито и поштено у својој прози описао тровање некога паше у Травнику или Сарајеву.

Заиста је то била испосничка, студентска соба – са коферима у углу. Често сам, док је био у Призренској, свраћао код њега у летњим месецима – онда бисмо заједно одлазили на Аду Циганлију. А Ада је у то време била скоро права прашума, а Сава чиста, зелена...Иво је тада говорио да су му ваљда најсрећнији дани у животу били пре прата, када је као мали чиновник Министарства иностраних дела, у коме се радило двократно, у подне долазио трамвајем до Чукарице, да би се окупао на Сави и ручао у једној од аласких колиба свежу рибу.

На Ади би остајали најчешће код зграде Веслачког клуба „Црвена звезда“, где смо се купали или, пак, играли стони тенис. Наравно, шетали би смо узаним стазама. Он једном вели:

„Тако, Зуко, замишљам прво јутро после стварања света...“

(1976)

МИЛОВАН ЂИЛАС (1911-1995): 

Први пут сам срео Андрића почетком 1945. године, на ручку код књижевника Зоговића. Утисци које сам о њему тада добио, касније, кроз многе сусрете с њим, једино су се попуњавали.

Андрић је био одмерен, суздржан, до те мере и тако префињено да је и присутнима наметао слично држање. Али у њему није било ничег злоћудог и мрачног. Никада нисам од њега чуо покудну реч о владарима и министрима којима је служио, мада о стању и поретку краљевске државе није имао високо мишљење. Био је превећ мудар а да не би увидео замашност и дуготрајност револуционарне промене. Није ли записао: „Тако је удешен овај свет да нас љубав и разум воде у стварању бољег реда, али мржња и гнев отклањају зло и неправду. Само мржња и гнев могу да збришу границе трулих царевина, помере темеље трошних установа... Стога се и дешава да савременици, у таквим историјским тренуцима, виде само мржњу и гнев, као апокалиптичке звери, а потомство, напротив, само плодове снаге и покрета.“

Андрић је прихватио промену, јер је она била небитна за његово схватање људске судбине, а могла је угрозити оно што је најтрајније и највредније било у њему – његов дар и његову уметност. За тај уступак, или ,,уступак“, он је имао и разлога у својој „грешној“ прошлости – у припремању уласка Југославије у Тројни пакт. Но и за то је било разлога: друге су због сличних улога судили на дугогодишње робије. Сећам се да је за време изложбе о рату, коју је на отвореном простору на Калемегдану приредила Армија – ако добро памтим, 1951. године – Андрић затражио да дође код мене. Он иначе никада није ни од кога, поготову од власти, ништа тражио нити ичим био на досади. Тада, чим је сео, почео је узбуђено и гледајући у сточић између нас: „Ето видите, та изложба... Моја слика је тамо, при потписивању Тројног пакта. Па то разни људи свакојако тумаче... Незгодно, данас, после толико времена...“ И ја сам био обишао ту изложбу: повисоки Андрић, у фраку, био је утолико упадљивији на увеличаној слици јер је стајао по страни, у првом плану. Доиста су падале примедбе: Пази, Андрић, многи то нису ни знали... Позвао сам телефоном надлежног друга из Политичке управе Армије и договорио се с њим – док је Андрић још био ту – да се слика уклони. Андрић, као постиђен, захвалио се и одмах опростио...

Андрић је, можда, прецењивао – и ја држим да је прецењивао – опасности: он је више био потребан новој власти, него она њему! Али кад је већ одредио своје држање, Андрићу честитост није допуштала ни толицно одступања колико му је касније светска слава могла загарантовати. Доживео је свој век с маском лојалности и сарадње коју ништа није могло узнемирити, али испод које су се у бескрај гранали грижње, страхови и очајања?

(1988)

МИРОСЛАВ РАДОЈЧИЋ (1920-2000):

Тако се десило да сам, нашавши се пуким случајем у тој непознатој кући, почео полако да се пењем уз степениште према врху, гоњен још жељом да негде одозго погледам шта се дешава напољу.

Негде при врху степеништа, морао је то бити трећи или четврти спрат, чекао ме је заиста необичан призор који је толико одударао од тих престрављених сцена у подножју степеништа да сам се у себи морао и насмејати. Човек средњих година, заогрнут мантилом, са шеширом на глави и с наочарима црног оквира на очима, седећи за столом који је изнео пред врата свог стана био је задубљен у читање књиге. Личио је на достојанственог професора потпуно искљученог из свега што се дешавало око њега.

Бацио сам случајно, док ме још није ни приметио, поглед на отворену страницу и тако сам видео да је читао Коломбу.

Коломба и Проспер Мериме – последња моја француска „лектира“ из гимназијских клупа пре него што ће почети овај рат чији је финале, назирало се већ, за овај град почињао овог октобарског јутра. Преко те лепе корзиканске приче ступио сам и у разговор са незнанцем и убрзо је дошло до упознавања.

„Андрић, Иво Андрић“, представио се на онај ненаметљив, обичан начин, на који се представљају толики случајни познаници, а да се изговорена имена не чују или не упамте. Али, у моме мозгу са још тако свежом успоменом на гимназијске клупе ово име је одмах изазвало асоцијацију на још једну „лектиру“ – „Мост на Жепи“. Јер само неку годину пре овог упознавања имали смо за једну од оних тема, што су нам наши добри, безазлени професори задавали као мали есеј из литературе и „анализу једног карактера“ и онда сам, обрадивши лик оног ћутљивог градитеља из те приповетке, био још и похваљен.

(...) Нисам могао одолети а да мог саговорника не упитам, директно и непосредно како је то могућно упитати само у млађаном добу живота где ће он бити у томе што долази. Погледао ме је право у очи и онда је више као да размишља о неком другом а не о себи исто тако смирено и одмерено рекао:

 – Знате, млади пријатељу, у ове четири године под окупацијом имао сам два циља: да останем жив и да останем човек. Мислим да сам их оба остварио. Сада, као што рекох, долази ново друштво које ће зидати своје. Ако ме оно прихвати, даћу му све што још могу да му дам. Ако ме не прихвати, напросто ћу оџивети остатак свог овоземаљског века.

Не знам да ли сам икад осетио тако дубоко да иза изговорених речи стоји цео човек као што сам то осетио кад је то изговорио овај смирени и достојанствен човек, с којим ћу се ускоро растати на исти ненаметљив начин на који смо се и срели. Било је јутро 20. октобра и пре него што ћу први пут истрчати на ослобођену улицу овог града и срести првог партизана, једног наочитог Херцеговца, поздравио сам се са Андрићем. Од тог растанка задржао ми се у сећању опет један ехо, један савет.

 – Ако вас буду слали да студирате напољу, немојте студирати у англосаксонској земљи да се у своју земљу не вратите као странац, у тај свет треба отићи касније, кад будете зрели. Студирајте у романској земљи, тај свет је ближи нашем менталитету и нашем срцу.

(1996) 

ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА (1930-2014): 

Лојалност према режиму није му донела срећу него већа признања и књижевну славу, која и иначе није била спорна. Услуге је враћао, знајући колико су спокојство и мир нестални и потребни у опасним временима владавине страха. Правих друштвених привилегија, међутим, није имао ни колико какав средњи партијски моћник. У Комунистичку партију ступио је касно, и то, рекло би се, не толико да нешто за себе учврсти и поправи, јер је фаустовски уговор већ био потписан, него да потврди лојалност, да задовољи и не одбије оне који су га салетали. На партијским састанцима писаца није седео у првом реду, где је иначе увек имао место на скуповима књижевника, него негде дубље по страни, да би јасно показао да му ту није место и да он ту заправо не припада. Нарочито су га пазили босански партијски и државни главари. Њима је он и био најпотребнији, будући да им је својом славом и присуством подизао важност, док је својим књижевним делом давао смисао и оправдање покрајинским господарима. Ипак, у Београду је годинама становао у једној изнајмљеној соби код пријатеља, а у Сарајеву, док је био народни посланик у Савезној скупштини, имао је на располагању тек скроман смештај у дељивом стану. Из тих сарајевских дана, после Другог светског рата, највероватније потичу његове ближе везе са Родољубом Чолаковићем, важним, мада не одлучујућим, партијским моћником у Босни, који је своје сараднике упутио да Андрићу у свему буду на услузи. Не желећи да остане дужан, Андрић је ту наклоност режима уредно плаћао, у почетку најпре својом лојалношћу, а касније и великим новчаним прилозима у државну касу. Целокупан износ Нобелове награде, који је износио више десетина хиљада долара, поклонио је библиотекама у Босни и Херцеговини; већим сумама редовно је уписивао државне зајмове, као да је хтео да истакне грађанску приврженост, а да ипак, као сапутник, не приђе сувише близу опасним изворима моћи. 

(...)Један од разлога за Андрићеву лојалност према поратном комунистичком режиму могла је бити његова искрена нада да ће нови поредак, ма како иначе био груб и уопште далеко од савршенства, омогућити макар и наметнуту обнову југословенског јединства, за које се, као за највиши идеал у култури Балкана, у младости борила Андрићева генерација. Југословенство је било и остало знак распознавања предратног омладинског нараштаја, најмоћнији покретач њихове друштвене етике и њихове стваралачке естетике. (...) Новом поретку нису пришли само верници, него, у још већем броју, очајници и сапутници. Андрић је за нову власт био један од најпогоднијих и најприхватљивијих интелектуалаца, јер се у рату и под окупацијом држао часно, опрезно и тихо колебао на коју страну да стане, и у помамној збрци на крају мудро склонио устрану да гледа своја посла док не прође бура. Промућуран и смирен, више мислилац но борац, у општој несрећи наслутио је начин моралног преживљавања и открио пут плодне духовне синтезе. Надисторијску, митску коб Балкана сагледао је у њеној највишој антрополошкој пројекцији, спајајући у најбољем кључу темељно разумевање за битне унутрашње токове епске традиције и за трагичну дубину његошевског аманета: „Зло се трпи од страха горега.“ Српски положај у тамном вилајету прочитао је као судбину „јунаштва без славе, мучеништва без награде“. Схватио га је као језгро несумњиво способне и даровите, мада у основи несрећне културе недовољно просвећеног народа, коме ниједна пролазна недаћа, а понајмање нека привремена власт, не може до краја изменити судбину, али га може или гурнути у провалију или довести у мирније воде.

(1999)

МИЛОШ ЈЕВТИЋ (1936): 

Седамдесетих година, сретнем једног јутра у Пионирском парку Андрића – шета...

Приђем му. Поздрављам га, и полазим. Не желим да му одузимам време.

Међутим, он ме пита: „Журите ли?“

И да сам журио, не бих пропустио прилику да будем са Андрићем!

„Не журим...“, одговорим.

„Да прошетамо“, наставља Андрић.

Андрић тихо корача. И говори, исто тихо и полако.

И док очекујем Андрићеву нову реченицу, пришао нам је, некако журно и бучно, један писац, тада популарни писац популарних историјских романа. Отвара торбу, и пружа Андрићу овећу књигу, мислим од неких 500 страна. И каже: „Ово је мој нови роман!“

Иво Андрић отвара књигу. Чита посвету. Онда, одмери књигу, као да процењује колико је тешка... Ћути. Помишљам да их оставим да разговарају. Андрић, међутим, рече: „Радо бих причао, али имам нешто важно са другом Мишом!“ (Тако се тада говорило!)

Писцу историјских романа, осећам, није било мило. Ипак, поздравља се, и одлази.

Андрић ми тада рече: „Када добијете књигу са посветом, увек посвету прочитајте пред аутором. Код куће прегледајте књигу. Ако вам се учини да има разлога, прочитајте је.“

И даље ћутим.

Андрић наставља: „И ако вам се књига учини вредном или, барем, занимљивом, напишите аутору писмо... Знате, људи воле да добију – Андрићево писмо!“

„А шта бива ако књига не заслужује писмо?“, упадам.

Андрић се осмехну, тако ми се учинило: „Тада аутора, ако вам је познат, позовите телефоном. И реците му да се књига добро држи у руци, да се лако чита, јер је слог крупан... И на крају реците да је нарочито добра – артија!“

„Артија?!“, поновим.

„Да, артија, а не хартија!“, каже ми Андрић.

(2014)