Треба ли нам боља или гора телевизија: Трка између образовања и катастрофе

Хакслијевско завештање 

Постоје два начина на који дух културе може да закржља. У првом – орвеловском – култура постаје затвор. У другом – хакслијевском – култура постаје бурлеска.

Никога не треба подсећати да је наш свет сада искварен многим затворским културама чију је структуру Орвел тачно описао у својим параболама. Ако би неко прочитао и 1984. и Животињску фарму, а онда додатно и Помрачење у подне Артура Кестлера, имао би прилично прецизан нацрт машинерије контроле мисли каква тренутно функционише у многим земљама и примењена је на милионима људи. Наравно, Орвел није био први који нас је учио о духовним пустошима тиранија. Оно што је незаобилазно у његовом делу јесте његово инсистирање да нема велике разлике да ли су наши управитељи инспирисани десничарским или левичарским идеологијама. Капије затвора су подједнако непробојне, надзор једнако ригорозан, идолопоклонство подједнако свеприсутно.

Оно што Хаксли учи јесте да је у доба напредних технологија већа вероватноћа да ће духовна пустош доћи од непријатеља са насмејаним лицем него од онога чије лице одише сумњом и мржњом. У Хакслијевом пророчанству, Велики брат нас по свом избору не гледа. Ми гледамо њега, по нашем. Нема потребе за надзорницима, капијама или министарствима истине. Када становништву пажњу одвраћају тривијалности, када се културни живот редефинише као непрекидни круг забаве, када озбиљан јавни разговор постане облик детињег брбљања, када, укратко, људи постану публика а њихов јавни посао водвиљ, тада се нација налази у опасности; смрт културе је очигледна могућност.

У Америци, Орвелова пророчанства су од мале важности, али Хакслијева су увелико на путу ка остварењу. Јер Америка је укључена у најамбициознији експеримент на свету како би се прилагодила технолошким дистракцијама које је омогућио електрични утикач. Ово је експеримент који је почео полако и скромно средином деветнаестог века, а сада је, у другој половини двадесетог, перверзну зрелост достигао у америчкој свеобухватној љубавној вези са телевизијом. Као нигде другде у свету, Американци су брзо и далеко одмакли у довођењу до краја ере споре штампане речи дајући телевизији суверенитет над свим својим институцијама. Ушавши у доба телевизије, Америка је дала свету најјаснији доступни увид у Хакслијеву будућност.

Они који говоре о овој ствари често морају да подигну свој глас до скоро хистеричне висине, призивајући тако оптужбе да су свашта, од млакоња и јавних ометала па до јеремијских нарикача. Али то раде зато што је оно што желе да други виде наизглед бенигно, онда када није чак ни сасвим невидљиво. Орвеловски свет је много лакше препознати и супротставити му се од хакслијевског. Све у нашем васпитању припремило нас је да препознамо и одупремо се затвору када капије око нас почну да се затварају. Мало је вероватно да ћемо, на пример, бити равнодушни према гласовима Сахарова, Тимермана и Велса. Наоружаћемо се против таквог мора невоља, поткрепљени духом Милтона, Бејкона, Волтера, Гетеа и Џеферсона. Али шта ако се узвици патње не чују? Ко је спреман да узме оружје против мора забаве? Коме да се жалимо и када, и којим тоном, када се озбиљан дискурс раствара у кикотању? Шта је противотров када се култура исушује смехом? 

Бојим се да нам наши филозофи нису дали никакве смернице по овом питању. Њихова упозорења су обично била усмерена против оних формулисаних идеологија које свесно позивају на најгори део људске природе. Али оно што се дешава у Америци није дизајнирано према некој артикулисаној идеологији. Ниједан Mein Kampf или Комунистички манифест није најавио долазак овога. То долази као ненамерна последица драматичне промене у начину наше јавне комуникације. Али то ипак јесте идеологија, јер намеће начин живота, скуп односа између људи и идеја око којих није било консензуса, расправе и супротстављања. Само усклађености. Јавна свест још није усвојила поенту да је технологија идеологија, упркос чињеници да је пред нашим очима технологија током протеклих осамдесет година променила сваки аспект живота у Америци.

На пример, 1905. године неспремност за културне промене које је аутомобил донео могла је бити разумљива. Ко је тада могао да посумња да ће аутомобил диктирати како водимо свој друштвени и сексуални живот? Да ће преоријентисати наше идеје о томе шта да радимо са својим шумама и градовима? Да ће створити нове начине изражавања нашег личног идентитета и друштвеног положаја?

Али сада, када је игра далеко одмакла, незнање о последицама је неопростиво. Не бити свестан да је технологија опремљена програмом за друштвене промене, сматрати да је технологија идеолошки неутрална, претпостављати да је технологија увек пријатељ култури, у ово позно доба је јасна и очигледна глупост. Штавише, до сада смо видели довољно тога да знамо да су технолошке промене у нашим начинима комуникације још више оптерећене идеологијом него промене везане за превозна средства. Уведите писмо у културу и променићете му когнитивне навике, друштвене односе, представе о заједници, историји и религији. Уведите штампарску пресу и урадићете исто. Уведите пренос слика брзином светлости и направићете културну револуцију. Без гласања. Без полемике. Без герилског отпора. Ево идеологије у чистом облику, иако не и сасвим артикулисане.

То је идеологија без речи, и самим тим одсуством моћнија. Све што је потребно да би се она укоренила јесте популација која предано верује у неизбежност напретка. У том смислу, сви Американци су марксисти, јер ако постоји нешто у шта верујемо, то је да нас историја води ка неком унапред одређеном рају и да је технологија сила која иза тог покрета стоји.

Дакле, постоје скоро непремостиве потешкоће за свакога ко је написао овакву књигу и жели да је закључи неким лековима за невољу у којој смо се затекли. Пре свега, не верују сви да је икакав лек потребан, а и вероватно га ни нема. Али као прави плави Американац који је стекао непоколебљиво уверење да тамо где постоји проблем мора постојати и решење, закључићу следећим предлозима.

Морамо, за почетак, да се не заваравамо бесмисленим идејама као што је лудистички позив какав је, на пример, онај Џерија Мандера са његова Четири аргумента за укидање телевизије. Американци се неће одрећи ниједног дела свог технолошког апарата, а сугерисати да то ураде нема никаквог значења. Такође, готово је подједнако нереално очекивати да ће икада бити направљене нетривијалне модификације у доступности медија. Многе цивилизоване нације законом су ограничавале број сати које телевизија може да преноси да би на тај начин ублажавaли улогу телевизијског медија у јавном животу. Али верујем да то у Америци није могуће. Једном када отворимо „Happy Medium“ за целокупну јавност, вероватно нећемо прихватити чак ни његово делимично ограничење.

Ипак, неки Американци су размишљали у том правцу. Док ово пишем, у Њујорк тајмсу (27. септембар 1984) појавила се прича о плановима Библиотечког савета Фармингтона у Конектикату да спонзорише „ТВ искључење“ ("TV Turnoff"). Изгледа да је такав напор учињен и претходне године, са идејом да људи на месец дана престану да гледају телевизију. Тајмс наводи да су медији приметили већи број искључења телевизије прошлог јануара. У чланку се наводе речи госпође Елен Бабкок, чија је породица учествовала у програму: „Биће занимљиво видети да ли ће утицај бити исти ове као и прошле године, када смо имали сјајно медијско извештавање о нашем пројекту.“

Другим речима, госпођа Бабкок се нада да ће гледајући телевизију људи научити да би требало да престану да гледају телевизију. Тешко је замислити да госпођа Бабкок не види иронију у својој позицији. Иронија је са којом сам се и сам много пута суочио када ми је речено да се морам појавити на телевизији како бих промовисао књигу која упозорава људе на телевизију. Такве су контрадикције културе засноване на телевизији.

Од коликог је уопште значаја једномесечно негледање телевизије? Крајње бедног; то је ништа више од самокажњавања. Какво ли је то олакшање морало бити, када су људи у Фармингтону завршили са својом казном и вратили се својој правој заниманцији. Ипак, мора им се честитати на труду, као што се морају похвалити напори оних који су видели известан напредак у ограничавању одређених врста садржаја на телевизији – на пример, прекомерног насиља, реклама у дечијим емисијама, итд.

Посебно ми се свидео предлог Џона Линдзија да политичке рекламе буду забрањене на телевизији као што сада забрањујемо рекламе за цигарете и алкохолна пића. Радо бих сведочио пред Савезном комисијом за телекомуникације о вишеструким предностима ове одличне идеје. Онима који би се успротивили мом сведочењу тврдећи да је таква забрана јасно кршење Првог амандмана, понудио бих компромис: захтевати да свим политичким рекламама претходи кратка изјава да је здрав разум утврдио да је гледање политичких реклама опасно по интелектуално здравље заједнице.

Нисам баш оптимиста да ће неко озбиљно схватити мој предлог. Ни ја не дајем много на предлоге за побољшање квалитета телевизијских програма. Телевизија, као што сам раније наговестио, најкорисније нам служи када емитује јефтину забаву; најгоре нам служи када укључује озбиљне садржаје – вести, политику, науку, образовање, економију, религију – и претвара их у пакете забаве. Свима би нам било боље када би се телевизија погоршала, а не побољшала. Серије „А-тим“ и „Кафић уздравље“ нису претња нашем јавном здрављу. „60 минута“, „Eye-Witness News“ и „Улица Сезам“ jeсу.

Проблем, у сваком случају, није у ономе шта људи гледају. Проблем је у томе што уопште гледамо. Решење се мора наћи у томе како гледамо. Верујем да се с правом може рећи да тек треба да научимо шта је заправо телевизија. А разлог је у томе што није било ваљане дискусије, а камоли широког разумевања јавности, о томе шта су информације и како оне дају правац култури.

Има нечег готово дирљивог у томе, јер нема људи који чешће и са више ентузијазма користе изразе као што су „информационо доба“, „информациона експлозија“ и „информационо друштво“. Изгледа да смо напредовали до тачке када смо схватили да промена форме, обима, брзине и контекста информација нешто значи, али даље одатле нисмо стигли.

Шта је информација? Или прецизније, шта су информације? Који су њени облици? На којим концепцијама интелигенције, мудрости и учења те форме инсистирају? Које концепције занемарују или исмевају? Који су њени главни психички ефекти? Каква је веза између информације и разума? Која врста информација најбоље олакшава разумевање? Постоји ли морална пристрасност у сваком облику информација? Шта значи када се каже да има превише информација? Како би то неко знао? Какво редефинисање важних културних значења захтевају нови извори, брзина, контексти и облици информација? Да ли телевизија, на пример, даје ново значење „побожности“, „патриотизму“, „приватности“? Да ли телевизија даје ново значење „пресуђивању“ или „разумевању“? Како различити облици информација убеђују? Да ли се новинарска „јавност” разликује од телевизијске „јавности”? Како различити облици информација диктирају врсту садржаја који се њима изражава?

Ова питања, и још десетине сличних, су средство уз помоћ ког би Американци могли да почну да одговарају својим телевизорима, да употребимо фразу Николаса Џонсона. Јер ниједан медиј није претерано опасан ако његови корисници разумеју које опасности од њега вребају.

Није важно да они који постављају питања на крају дођу до мојих одговора или оних који нуди Маршал Маклуан (успут, то су сасвим другачији одговори). Ово је случај у коме је само постављање питања довољно. Питати значи разбити чини. Уз то бих могао да додам да су питања о психичким, политичким и друштвеним ефектима информација подједнако применљива на компјутер као и на телевизију.

Иако верујем да је рачунар веома прецењена технологија, овде га помињем јер су му Американци, очигледно, придали своју уобичајену безумну непажњу; што значи да ће га користити како им се каже, без цвиљења. Дакле, централна теза компјутерске технологије – да главна потешкоћа коју имамо у решавању проблема потиче од недовољних података – неће бити испитана. Све до тренутка, годинама од сада, када ће се приметити да су масовно прикупљање и проналажење података брзином светлости били од велике користи за велик број организација, али су решиле врло мало тога значајног за већину људи и створиле, у најмању руку, онолико проблема колико су и решиле. 

У сваком случају, оно што покушавам да поентирам јесте да само уз дубоку и непогрешиву свест о структури и ефектима информација, кроз демистификацију медија појавиће се нада да ћемо стећи неку меру контроле над телевизијом, компјутером или било којим другим медијем. Како постићи такву медијску свест? Постоје само два одговора која ми падају на памет, од којих је један бесмислен и може се одмах одбацити; други је очајан, али је уједно и једино што нам преостаје.

Бесмислен одговор је креирати телевизијске програме чија намера не би била да натерају људе да престану да гледају телевизију, већ да демонстрирају како телевизију треба гледати, да покаже како телевизија рекреира и деградира нашу концепцију вести, политичких дебата, религијског мишљења итд. Претпостављам да би такве демонстрације нужно попримиле облик пародија, попут „Уживо суботом“ и „Монти Пајтона“, са идејом да код најшире публике изазове смех због контроле телевизије над јавним дискурсом. Наравно, телевизија би се последња смејала. Да би се формирала публика која је довољно велика да направи разлику, програм би морао бити веома забаван, у телевизијском стилу. Тако би и сам чин критике, на крају, телевизија кооптирала. Пародисти би постали познате личности, глумили би у филмовима и на крају би снимали телевизијске рекламе.

Очајнички одговор се односи на ослањање на једини масовни медиј комуникације који је, у теорији, способан да реши проблем: наше школе. Ово је конвенционално америчко решење за све опасне друштвене проблеме и, наравно, засновано је на наивној и мистичној вери у ефикасност образовања. Процес ретко функционише. Што се тиче овог питања, постоји још мање разлога него обично да се очекује ефикасност.

Наше школе још нису стигле да испитају ни улогу штампане речи у обликовању наше културе. Заиста, нећете наћи два од стотину матураната који би вам могли рећи – у границама грешке од пет стотина година – када је алфабет измишљен. Претпостављам да већина и не зна да је алфабет измишљен. Открио сам да када им се постави то питање, изгледају збуњени, као да сте их питали: када је измишљено дрвеће или облаци? Темељни принцип мита је, како је истакао Ролан Барт, да он трансформише историју у природу, а тражити од наших школа да се ангажују на задатку демитологизације медија значи тражити нешто што школе никада нису радиле.

Ипак, постоји разлог за претпоставку да ситуација није безнадежна. Наставници нису несвесни утицаја телевизије на њихове ученике. Подстакнути доласком компјутера, они сада много расправљају о томе – што ће рећи, постали су донекле „медијски свесни“. Тачно је да је велики део њихове свести усредсређен на питање: како можемо да користимо телевизију (или компјутере, или програме за обраду текста) да контролишемо образовање? Још нису дошли до питања: како можемо да користимо образовање за контролу телевизије (или компјутера, или процесора текста)? Али наша потрага за решењима требало би да превазиђе наше садашње схватање или оно о чему маштамо?

Осим тога, опште је познат и прихваћен  задатак школа да помогну младима да науче како да тумаче симболе своје културе. То што овај задатак сада треба да од њих захтева да науче како да се дистанцирају од форми информисања није толико бизаран подухват да се не можемо надати његовом укључивању у наставни план и програм; чак с надом да ће он бити стављен у центар образовања.

Оно што овде предлажем као решење је управо оно што је предлагао и Олдос Хаксли. И не могу да смислим ништа боље од њега. Заједно са Х. Џ. Велсом, веровао је да се налазимо у трци између образовања и катастрофе, и непрестано је писао о неопходности разумевања политике и епистемологије медија. На крају је покушавао да нам каже да оно што је мучило људе у Врлом новом свету није то што су се они смејали уместо да размишљају, већ да нису знали чему се смеју нити зашто су престали да мисле.

__________
 

Медиј је метафора

У различитим периодима наше историје, различити градови били су центри из којих се амерички дух ширио на целу нашу земљу. На пример, у позном XVIII веку Бостон је био центар политичког радикализма који је изазвао пуцањ који је потом одјекнуо широм света, пуцањ који није могао да буде испаљен ни на једном другом месту, осим у предграђу Бостона. Захваљујући том пуцњу, сви Американци, укључујући и оне у Вирџинији, постали су тада Бостонци у души.

Средином XIX века, Њујорк је постао симбол идеје „мелтинг пот“ Америке – или барем не-енглеске Америке, тј. Америке које није само енглеска – будући да се убоги друштвени отпад из различитих делова света искрцавао на острво Елис и по читавој земљи проширио своје чудне језике и још чудније обичаје.

Почетком XX века, Чикаго, град „широких рамена“ и јаких ветрова, постао је симбол индустријске енергије и динамичности Америке. Ако негде у Чикагу постоји кип касапина, ту је да подсећа на време када су Америку чинили железничка пруга, стока, челичане и предузетнички подухвати. Ако таквог кипа у Чикагу нема, онда би требало да постоји, као што постоји кип посвећен добровољцима, тзв. минуташима (Minute Man), да подсећа на Бостонско доба, и као што Кип слободе подсећа на доба Њујорка.

Данас морамо да се позабавимо Лас Вегасом у Невади као метафором нашег националног карактера и тежњи, његовим симболом који је представљен картонском сликом висине десет метара, на којој су слот-машина и плесачица. Јер Лас Вегас је град у потпуности посвећен идеји забаве, и као такав проглашава дух културе у којој сав јавни дискурс све више задобија облик забаве. Наша политика, религија, наше вести, атлетика, образовање и економија, претворени су у сродне додатке шоу-бизниса, углавном без много противљења и без много народне пажње. Оно што одатле следи јесте да смо постали народ који је на ивици да се забавља до смрти.

Док ово пишем, председник Сједињених Држава је бивши холивудски филмски глумац (1985, Роналд Реган, прим). Један од његових главних противника 1984. године некада је био истакнути учесник најгламурозније телевизијске емисије из шездесетих година двадесетог века, тј. био је астронаут. Наравно, снимљен је и филм о његовој ванземаљској авантури. Бивши председнички кандидат, Џорџ Мекговерн, био је водитељ и домаћин популарне телевизијске емисије Уживо суботом увече. Исто важи и за нешто новијег кандидата за председничку номинацију, велечасног Џесија Џексона.

У међувремену, бивши председник, Ричард Никсон, који је једном изјавио да је изгубио изборе јер су га саботирали шминкери, понудио је сенатору Кенедију савет како да се озбиљно кандидује за председника: да смрша десет килограма. Иако се то у Уставу не помиње, изгледа да су сада дебеле особе практично искључене из кандидовања за високе политичке функције. То, вероватно, важи и за ћелаве људе, а готово сигурно и за све оне чији изглед није значајно унапређен козметичким умећем. Заиста, можда смо дошли до тачке у којој је козметика заменила идеологију као поље стручности над којим политичар мора да има компетентну контролу.

Амерички новинари, односно телевизијски водитељи, то веома добро знају. Већина њих проводи више времена са својим феном него са својим текстовима, што за последицу има да чине најгламурознију групу људи с ове стране Лас Вегаса. Иако Федерални закон о комуникацијама то не помиње, они које камера „не воли“ искључени су из обраћања јавности и информисања о ономе што зовемо „вестима дана“. Они које камера „воли“, могу да траже плате које превазилазе милион долара годишње.

Амерички пословни људи су открили, много пре нас осталих, да су квалитет и употребљивост њихове робе подређени вештини њиховог представљања, као и то да је половина принципа капитализма које Адам Смит хвали или Карл Маркс осуђује, у ствари, небитна. Чак и Јапанци, за које се каже да праве боље аутомобиле од Американаца, знају да је економија мање наука него извођачка уметност, што потврђује Тојотин годишњи буџет за оглашавање.

Не тако давно, гледао сам Билија Грејема који се придружио Шекију Грину, Реду Батонсу, Дион Ворвик, Милтону Берлу и другим теолозима у одавању почасти Џорџу Бамсу, који је славио чињеницу да је преживео осамдесет година у шоу-бизнису. Велечасни Грејем је збијао шале са Бамсом о припремама за вечна ловишта. Иако се у Библији то нигде не помиње, велечасни Грејем је уверавао публику да Бог воли оне који засмејавају друге. Била је то искрена грешка. Само је помешао Бога са НБЦ-ом.

Докторка Рут Вестхајмер је психолошкиња која има популарну радио емисију и наступа у ноћном клубу где своју публику информише о сексу у свој његовој бесконачној разноликости, и то на језику који је раније био резевисан за спаваће собе и улицу. Она је готово подједнако забавна као и велечасни Били Грејем, а познато је да је једном изјавила: „Не полазим од тога да будем смешна, да засмејавам. Али ако тако испадне, ја то искористим. Ако ме зову забављачицом, мислим да је то сјајно. Кад професор предаје служећи се својим смислом за хумор, људи то памте.“

Није рекла чега се сећају, нити какве користи имају од тог сећања. Али у праву је: сјајно је бити забављач и забављати људе. И заиста, у Америци Бог даје предност свима онима који поседују и таленат и формат забаве, било да су проповедници, спортисти, предузетници, политичари, наставници или новинари. У Америци су најмање забавни људи, заправо, професионални забављачи.

Чувари културе и они који су за њу забринути – односно, они који читају књиге попут ове – знаће да наведени примери не представљају одступања, већ, заправо, клишее. Има довољно критичара који посматрају и бележе растакање јавног дискурса у Америци и његово претварање у умеће шоу-бизниса. Али, верујем да већина њих једва да је почела да прича о пореклу и значењу овог сурвавања у огромну тривијалност. Они који су ревносно писали о томе кажу нам, на пример, да је оно што се дешава прежитак исцрпљеног и потрошеног капитализма; или, напротив, да је то безукусан плод сазревања капитализма; или да је у питању неуротична последица Фројдовог доба; или одмазда због тога што смо дозволили да Бог ишчезне; или да све то потиче од проверених и сигурних опција – похлепе и амбиција.

Пажљиво сам се бавио тим објашњењима и не тврдим да се из њих не може ништа научити. Марксисте, фројдовце, леви-стросовце, чак и креационисте, не треба узимати олако. У сваком случају, бићу веома изненађен ако је прича коју желим да испричам имало близу целе истине. Сви смо ми, као што Олдос Хаксли негде каже, „велики скраћивачи“ (great abbreviators), што значи да нико од нас нема памети и мудрости да зна целу истину, нити има времена да је исприча када бисмо веровали да је знамо, нити има публику толико лаковерну да је прихвати.

Али овде ћете наћи аргумент који претпоставља јасније разумевање ствари од многих других на које смо наилазили пре њега. Његова вредност, таква каква је, налази се у директности његове перспективе, која своје порекло води из Платонових опажања забележених пре две хиљаде и три сторине година. То је аргумент чија је пажња усмерена на облике људског разговора, и претпоставља да ће начин на који смо обавезни да водимо такве разговоре имати најснажнији могући утицај на то које идеје можемо прикладно да изразимо. А то које идеје су прикладне за изражавање неизбежно постаје важан садржај културе.

Реч „разговор“ користим метафорички, тако да се односи не само на говор, већ и на све технике и технологије које омогућавају људима одређене културе да размењују поруке. У том смислу, целокупна култура је разговор или, тачније, скуп разговора вођених на различите симболичке начине. Наша пажња је овде усмерена на то како облици јавног дискурса регулишу, па чак и диктирају какав садржај може да произађе из таквих форми.

Ево једног једноставног примера шта то значи: узмимо, рецимо, примитивну технологију димних сигнала. Иако не знам тачно какав се садржај некада преносио димним сигналима америчких Индијанаца, могу са сигурношћу да претпоставим да то није укључивало филозофске аргументе.

Облачићи дима нису довољно сложени да изразе идеје о природи постојања, а чак и да јесу, филозоф из племена Чироки би остао или без дрва или без ћебади много пре него што би стигао до свог другог аксиома. Не можемо да користимо дим за бављење филозофијом. Његова форма искључује садржај.

Ево и једног примера из наше средине: као што сам једном рекао, немогуће је замислити да би неко попут нашег двадесет седмог председника, Вилијема Хауарда Тафта, с више подваљака и тежином од 140 килограма, могао да буде представљен као председнички кандидат у данашњем свету.

Облик човековог тела је у великој мери небитан за облик његових идеја када се јавности обраћа писмено или путем радија, или, у описаном случају, димним сигналима. Међутим, прилично је битан за телевизију. Грозота слике од 140 килограма, чак и оне која говори, лако би надвладала све логичке или духовне суптилности које се преносе говором. Јер, на телевизији, дискурс се углавном води кроз визуелне представе, слике, што значи да нам телевизија пружа разговор у сликама, кроз слике, а не речи.

Појава менаџера који се брине о имиџу у политичкој арени и пропратно слабљење значаја и пропадање писца говора сведочи о томе да телевизија захтева другачију врсту садржаја од других медија. Не можете да се бавите политичком филозофијом на телевизији. Њена форма је у сукобу са садржајем и штети му.

Ево још једног примера, али овога пута мало сложенијег: информације, садржај, или, ако хоћете, „ствари“ које чине оно што зовемо „вестима дана“ нису постојале нити су могле постојати у свету којем су недостајали медији кроз које би могле да буду изражене. Не мислим да се ствари попут пожара, ратова, убистава и љубавних афера нису одувек дешавале широм света. Заправо, мислим да у недостатку технологије за њихово рекламирање људи нису могли да се њима баве и нису могли да их укључе у свој свакодневни живот. Такве информације једноставно нису могле да постоје као део садржаја културе. Ову идеју, да постоји садржај који се зове „вести дана“, у потпуности је креирао телеграф (и од тада је она појачана новијим медијима), што је омогућило да се деконтекстуализоване информације крећу и преносе преко огромних пространстава невероватном брзином.

Вест дана је плод наше технолошке имагинације. Тачније, то је медијски догађај. Бавимо се фрагментима догађаја из целог света зато што имамо бројне медије чије су форме погодне за фрагментиран разговор. Културе без ултрабрзих медија – рецимо, културе у којима су димни сигнали најефикасније расположиво средство за освајање простора – немају вести дана. Без медија који ствара њихову форму, вести дана не постоје.

Рећи ћу, онда, што једноставније могу: ова књига је истраживање и ламент над најзначајнијом америчком културном чињеницом друге половине XX века: слабљењем и опадањем доба типографије и успоном доба телевизије. Овај прелаз је драматично и неповратно променио садржај и значење јавног дискурса, с обзиром на то да два медија који се толико разликују не могу да прихвате исте идеје. Како утицај штампе бледи и нестаје, садржај политике, религије, образовања и било чега другог што се тиче јавности мора да се промени и преиначи у форму која је најприкладнија за телевизију.

Иако све ово звучи као афоризам Маршала Маклуана – медиј је порука – нећу се одрећи ове асоцијације (иако је то модерно чинити међу данашњим интелектуалцима, за које не бисмо ни чули да није било Маклуана). Маклуана сам упознао пре тридесет година, када сам био свршени студент а он непознати професор енглеског језика. Веровао сам тада, као што верујем и сада, да је говорио попут Орвела и Хакслија, то јест, као пророк, и остао сам непоколебљив у својој посвећености његовом учењу да се култура најјасније може сагледати када се бавимо њеним средствима за конверзацију.

Требало би да додам да је моје интересовање за ово становиште први подстакао један пророк који је много већи и импресивнији од Маклуана, и древнији од Платона. Проучавајући Библију као младић, нашао сам назнаке идеје да су облици медија наклоњенији одређеним врстама садржаја, те да су, стога, способни да преузму контролу над културом. Ту, пре свега, мислим на Десет божјих заповести, где друга заповест забрањује Израелцима да праве конкретне слике било чега: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.“

Питао сам се тада, као и многи други, зашто би Бог ових људи укључио упутства о томе како да симболизују или не симболизују своје искуство. Чудно је укључити такву забрану као део етичког система, осим ако њен аутор није претпоставио везу између облика људске комуникације и квалитета културе. Можемо да ризикујемо па да кажемо да би народ од ког се тражи да прихвати једно апстрактно, универзално божанство, постао неспособан да то и учини због навике да црта слике или прави статуе или приказује своје идеје у било ком конкретном, иконографском облику. Бог Јевереја је требало да постоји у Речи и кроз Реч, што је идеја без преседана, која захтева апстрактно мишљење највишег реда. Иконографија је на тај начин постала богохуљење како би нова врста Бога могла да постане део културе.

Људи попут нас, који су у процесу претварања своје културе из оне усредсређене на реч у ону усредсређену на слику, могу да буду на добитку размотре ли ову мојсијевску забрану. Али чак и ако грешим у овој спекулацији, верујем да је мудро и посебно релевантно претпоставити да средства комуникације која су доступна једној култури врше доминантан утицај на формирање интелектуалних и друштвених преокупација.

Говор је наравно, примаран и неизоставан медиј. Језик нас је учинио људима, помаже нам да останемо људи и, заправо, дефинише шта значи бити човек. То не значи да би свим људима, да нема никаквог другог начина комуникације, било подједнако згодно да говоре о истим стварима на исти начин. О језику знамо довољно да можемо да разумемо да ће варијације у структурама језика довести до варијација у ономе што се може назвати „погледом на свет“. Начин на који људи размишљају о времену и простору, и о стварима и процесима, биће под великим утицајем граматичких одлика њиховог језика. Стога се не усуђујемо да претпоставимо да су сви људски умови сагласни у схватању тога како је свет изграђен.

Али то колико је много разлика и разилажења у погледу на свет међу различитим културама може се замислити када узмемо у обзир велики број и разноврсност оруђа за конверзацију која превазилазе говор. Јер, иако је култура творевина говора, она се изнова ствара сваким средством комуникације, од сликања до хијероглифа, преко писма до телевизије. Свако средство, сваки медиј, као и сам језик, омогућава јединствену форму дискурса, пружајући нову оријентацију мисли, изражавања, осећајности.

На то је, наравно, мислио Маклуан када је рекао да је медиј порука. Његов афоризам, међутим, треба допунити, јер, како ствари стоје, неко би могао да помеша поруку и метафору. Порука означава одређен, конкретан исказ о свету. Али облици наших медија, укључујући и симболе кроз које омогућавају разговор, не дају такве изјаве. Оне су пре попут метафора, које функционишу ненаметљивом али моћном импликацијом како би спровеле своје посебне дефиниције стварности. Било да свет доживљавамо са становишта говора, штампане речи или телевизијске камере, наше медијске метафоре класификују наш свет, секвенцирају га, кадрирају, увећавају, смањују га, боје, образлажу какав је свет.

Као што је Ернст Касирер рекао: „Физичка реалност изгледа да одступа у оној мјери у којој човјекова симболичка активност напредује. Умјесто да има посла са самим стварима, човјек у неком смислу стално опћи са самим собом. Он се тако умотао у лингвистичке облике, у умјетничке слике, у митске симболе или религиозне ритуале да не може видјети ни знати било шта осим уметањем тог умјетног медија.“

Необично је код оваквих посредовања медија то да се њихова улога у усмеравању и управљању оним што ћемо видети или сазнати веома ретко примећује. Особа која чита књигу, или која гледа телевизију, или која погледа на сат обично није заинтересована за то како ови догађаји организују и контролишу њен ум, а још мање за то какву идеју света нуде књига, телевизија или часовник. Али постоје мушкарци и жене који такве ствари примећују, посебно мушкарци и жене нашег доба.

Луис Мамфорд, на пример, био је један од великих посматрача, неко ко је примећивао ствари. Он није тип човека који гледа на сат само да би видео колико је сати. И то не због тога што га не интересује садржај сатова, за шта сви буду заинтересовани у неком тренутку, већ зато што га много више занима како сат ствара идеју о протицању времена „из тренутка у тренутак“. Он се бави филозофијом сатова, сатовима као метафором, нечим о чему наше образовање није имало много тога да каже, а сами часовничари баш ништа. „Часовник је“, закључује Мамфорд, „комад машинерије чији су ‘производ‘ секунде и минуте.“

Часовник, као артефакт, постиже ефекат одвајања времена од људских догађаја и на тај начин негује веру у независан свет математички мерљивих секвенци. Испоставља се да „из тренутка у тренутак“ није божја идеја, нити идеја природе. У питању је човек, који разговара сам са собом о комаду машинерије и посредством те машинерије коју је сам створио.

У свом сјајном делу Техника и цивилизација, Луис Мамфорд показује како нас је, почевши од XIV века, сат претворио у мераче времена, потом у штедише времена, а сада у људе који робују времену, који су његове слуге. Током тог процеса, научили смо се непоштовању сунца и годишњих доба јер у свету који чине секунде и минуте ауторитет природе бива укинут. И заиста, како Мамфорд истиче, с проналаском сата Вечност престаје да служи као мера и фокус људских догађаја. Стога, иако би мало ко могао да замисли ту везу, неумољиво откуцавање сата је, можда, више допринело слабљењу божје надмоћи него све расправе које су изнедрили филозофи просветитељства; односно, сат уводи нови облик конверзације између човека и Бога, у којој, како изгледа, Бог постаје губитник. Можда је Мојсије требало да укључи још једну заповест, а то је: „Не прави себи механичке представе времена.“

Чињеница да је писмо увело нови облик конверзације између људи до сада је већ постала опште место међу научницима. То да можемо да видимо своје исказе, уместо само да их чујемо, није мала ствар, иако наше образовање, још једном, о овоме није имало много тога да каже. Па ипак, јасно је да је фонетско писање створило нову концепцију знања, као и нову свест и смисао интелигенције, смисао јавности и будућих нараштаја, оно што је Платон препознао у раној фази развоја текстова. „Стога се ниједан разуман човек,“ пише он у свом Седмом писму, „неће никада усудити да своје мисли повери таквом једном инструменту, нарочито не једном тако непроменљивом као што је писани текст.“

Без обзира на то, много је писао и боље од било кога другог разумео да ће записивање ставова писаним знацима бити почетак филозофије, а не њен крај. Филозофија не може да постоји без критике, а писање нам омогућава и олакшава да се мисао подвргне континуираном и концентрисаном испитивању. Писање залеђује и зауставља говор, и на тај начин рађа граматичара, логичара, реторичара, историчара, научника – све оне који морају да држе језик пред собом како би могли да виде шта он значи, где греши, и куда и чему води.

Платон је све то знао, што значи да је знао да ће писање изнедрити перцептивну револуцију: прелазак са уха на око као орган обраде језика. И заиста, постоји прича о томе да је Платон, да би подстакао такву промену, инсистирао на томе да његови ученици изучавају геометрију пре него што почну да похађају његову Академију. Ако је то тачно, било је добра идеја, јер, као што је велики књижевни критичар Нортроп Фрај приметио, „писана реч је много моћнија, и није тек пуки подсетник: она оживљава прошлост у садашњости и пружа нам, не познату, упамћену ствар, већ блиставу снагу призване халуцинације“.

Све што је Платон претпостављао о последицама писања, сада добро схватају антрополози, посебно они који су проучавали културе у којима је говор једини извор сложене конверзације. Антрополози знају да писана реч, као што је Нортроп Фрај предлагао, није тек ехо изговореног гласа. То је сасвим друга врста гласа, мађионичарски трик првог реда. Сигурно је тако изгледало онима који су га измислили, и зато не треба да се чудимо што је египатски бог Тот, за кога се тврди да је донео писмо краљу Тамусу, такође био и бог магије.

Људи попут нас можда не виде ништа чудесно у писању, али наши антрополози знају колико чудесно и магично писање изгледа народу са усменом традицијом – разговор ни са ким, а опет са свима. Шта може бити чудније од тишине на коју се наилази када се неко питање постави текстом? Шта може бити метафизички више збуњујуће од обраћања невидљивој публици, а то је оно што сваки писац књига мора да уради? И исправљати се док се пише, зато што се зна да непознати читалац то неће одобравати или да ће погрешно схватити?

Све ово износим јер моја књига говори о томе како наше племе пролази кроз једну огромну и нестабилну промену са магије писања на магију електронике. Оно што овде желим да истакнем је да увођење у културу технике као што је писање, или часовника, није само продужетак човекове моћи да везује време, већ трансформација његовог начина размишљања – и, наравно, садржаја његове културе.

И то је оно што желим да кажем називајући медиј метафором. У школи нас уче, што је сасвим тачно, да метафора показује какво је нешто упоређујући ту ствар с нечим другим. Светлост је талас; језик, дрво; Бог, мудар и частан човек; ум, мрачна пећина обасјана знањем. А ако нам ове метафоре више не служе, онда морамо, по природи ствари, да пронађемо неке друге које ће нам служити. Светлост је честица; језик, река; Бог (како је Бертранд Расел прогласио), диференцијална једначина; ум, врт који жуди да буде негован.

Али наше медијске метафоре нису тако експлицитне, нити тако живописне попут ових које смо навели, и далеко су сложеније. У разумевању њихове метафоричке функције морамо узети у обзир симболичке форме њихових информација, извор њихових информација, количину и брзину њихових информација, контекст у којем се њихове информације доживљавају. Дакле, потребно је мало истраживања да би се до њих дошло, да би се разумело, на пример, да часовник ствара време као независан, математички прецизан низ; да писање изнова ствара ум као плочу на којој је записано искуство; да телеграф изнова ствара вести као робу.

Па ипак, такво истраживање постаје лакше ако пођемо од претпоставке да је у сваком средству које стварамо уписана идеја која превазилази функцију саме ствари. На пример, раније је већ указано да проналазак наочара у XII веку не само да је омогућио побољшање лошег вида, већ је и наговестио идеју да људска бића не морају да прихвате као коначне ни дарове природе, ни зуб времена. Наочаре су побиле веровање да је анатомија судбина тако што су нам подариле идеју да се наша тела, као и наш ум, могу унапредити. Мислим да није претерано рећи да постоји веза између проналаска наочара у XII веку и истраживања деобе гена у XX веку.

Чак је и такав инструмент као што је микроскоп, иначе средство које није за свакидашњу употребу, у себе уписао прилично запањујућу идеју, која нема везе са биологијом, већ са психологијом. Откривајући свет који је до тада био скривен од погледа, микроскоп је указао на могућности у вези са структуром ума.

Ако ствари нису онакве какве изгледају, ако микроби вребају, невидљиви, на нашој кожи и испод ње, ако невидљиво контролише видљиво, зар није могуће да наши ид, его и суперего такође вребају однекуд, непримећени? Шта је друго психоанализа него микроскоп ума? Одакле потичу наши појмови ума ако не из метафора које генеришу наша оруђа? Шта значи када кажемо да је нечији коефицијент интелигенције 126? У људским главама нема никаквих бројева. Интелигенција не поседује квантитет или магнитуду, осим ако ми не верујемо у то. 

А зашто ми верујемо да је тако? Зато што имамо алатке које нам указују да је ум такав. И заиста, наша оруђа за размишљање показују нам каква су наша тела, као када се, на пример, неко позива на свој „биолошки сат“, или када говоримо о нашим „генетским кодовима“, или као када читамо нечије лице попут књиге, или као када изрази нашег лица преносе наше намере.

Када је Галилео приметио да је језик природе попут математике, мислио је то само у метафоричком смислу. Сама природа не говори. Не говоре ни наши умови, нити наша тела, или, што је још више у складу с овом књигом, политике наших тела. Наши разговори о природи и о нама самима воде се на свим „језицима“ које сматрамо могућим и погодним за употребу. Не видимо природу или интелигенцију, или људску мотивацију, или идеологију онаквим какве „оне“ јесу, већ само онаквима какви су наши језици. Наше метафоре стварају садржај наше културе.

С енглеског превела Милица Јеремић