Софка Николић - прва и највећа кафанска певачица Краљевине Југославије

Нараштаји су се у нас толике године одушевљавали митовима што су долазили од другде. Америка, Нешвил, Вуди Гатри, блузери, рокери и све тако – били су део привлачне митологије која је добацила до свих крајева света, па и нашег. Али нисмо знали да смо овде под носом имали боље приче. Животописе који попут филма Орсона Велса F for fake читамо као измишљене, као филмпве о лажној прошлости – а која звони потпуно стварно.

Софка Николић била је највећа кафанска певачица старе Југославије. Долази из мрака Бијељине и Зворника (интересантно, као и Љиљана Петровић пола века касније), с бројгеловских вашара и муља кафана, али њена права биографија почиње одласком у Мостар, где њен граничарски севдах, као и свака појава с природне или метафоричке границе, свакако ван центра, звони другачије.

Ту је, између ко зна каквих бољих и лошијих места, између ресторана, хотела и рубних кафана старог соја, успела за данас неозначеним асталом да запева „Емину“ – и Шантићу самом.

У Сарајеву Софки на ноге долазе историјски мртваци, андрићевски аге и бегови, појаве трагично анахроне, преживеле, долазе да их она дотуче и опева им њихов властити крај. Из Сарајева у Београд, на Скадарлију.

Двадесете су године, Краљевина СХС живи прво десетлеће и у њему и свој први модернитет: нови индустријалци носе халбцилиндре, возе увезене лимузине, прогрес галопира као у Крлежином есеју о Београду, као у Андрићевој Госпођици.  

Софка пева и другује с Нушићем (који „никад не понавља штос“), са сиротим Тином и Крклецом, с чича Илијом Станојевићем и Рашом Плаовићем. Постаје славна. Жена пристигла из дилувијалног блата, у двадесет и некој купује вилу на Топчидеру у којој госте дочекује служавка и униформирани персонал.

Зову је у Берлин и Париз, још само кратко главни град света; доба је о којем данас гледамо безбројне пастише: Хемингвејев Покретни празник, Фицџералд и Зелда, Џојс, Пикасо, Модиљани, први црни амерички џезери – сви су ту.

И Џозефина Бејкер – којој, мушки слинаво, тепају „Црна Перла“, „Креолска Богиња“ – језик се скоро распада од хипербола. Американка у Паризу је дирнута Софкиним певањем и необичним, као с друге планете далеким хармонијама, мелодијским решењима и увијањима нота.

А Софка можда у њој препознаје нешто друго од Паризлија – иза тих улаштених, а заправо расистичких стереотипа, види можда неког свог.

Шта год то било, снимци Софке Николић данас кад се слушају, запањујући су: неустрашивост, силина, бескрајни хумор у тону, ништа што би било укочено и искомплексирано, само енергија преживљавања, заиграност и опијеност.

И катастрофична црна радост, која наравно не може потрајати: она иста анархична, паганска радост што иде од архајског доба до сцена из филмова Саше Петровића и Емира Кустурице, дионизијско лудовање које увек стоји у најдиректнијој вези с казном, жртвовањем и трагедијом.

На врхунцу славе, 1939. години Софки умире шеснаестогодишње ћерка. Након такве трагедије, Софка се повлачи – уистину, за разлику од данашњих повлачења. И не пева више.

Године 1968. остарела Џозефина Бејкер долази у Београд и среће се са Софком Николић. Какав чудан, дирљив момент: кад је све прошло, налазе се две жене, сада у касним годинама, без негдашње снаге, са свим што су прошле. Не знају језик једна друге, али се у свему разумеју.