На вест о смрти Чарлија Вотса: Чарли, лаку ноћ

О рок музичарима знамо оно што они сами, њихови портпароли и биографи желе да нам саопште. Никад нећемо сазнати да ли је Чарли Вотс заиста био такозвани „тихи, тајанствени Stone", миран и повучен човек како су га поједини описивали, нити да ли је заиста, и то у познијим годинама, имао и своју „дивљу страну". Оно што јесте чињеница је да је уз Мика Џегера и Кита Ричардса, Чарли Вотс последњих 58 година био стални део групе која је поставила основне координате рокенрола, једног од најважнијих културолошких феномена 20. века.

У документарном филму Gimme Shelter може се видети и фото сешн на којем фотограф Дејвид Бејли фотографише насмејаног Чарлија Вотса за оно што ће постати чувени омот њиховог уживо снимљеног албума Get Yer Ya-Ya's Out! (1970). На истој плочи Џегер између две песме прокоментарише: „Charlie's good tonight". А ако послушате незваничне снимке са америчке турнеје 1969. године, Џегер је исто то - „Charlie's good tonight" - понављао из вечери у вече на сваком концерту. Добар сценски маневар вештог фронтмена? Можда. Али, Чарли Вотс јесте био одличан сваке вечери.

Где тражити музички печат Чарлија Вотса у Ролингстонсима, коју песму или извођење, сада када га више нема, издвојити као типичну за квалитет који су Стонси неповратно изгубили његовом смрћу? Довољно је послушати неколико уводних секунди и његов добош у „Love is Strong" (1994) или погледати на Јутјубу било који снимак Стонса снимљен уживо у последњих тридесетак година; послушати било који класичан албум Ролингстонса био би такође одличан избор. Уз све то, Џегер и Ричардс управо Чарлију Вотсу, пропулзивности, енергичности и деликатности његових бубњева, могу да захвале што су као концертна атракција остали релевантни толико деценија.

Рокенрол се као естетска одредница користи да се опише све и свашта. Величина Ролингстонса је у томе што су у овој музици, која се често пласирала као пуко бунтовно негирање прошлости, били нека врста идејних ментора протагонистима свих њених важних поджанрова током пола века, било да су то панк рок, алтернативни рок, алт. кантри или (нео)гаражни рок. Тако, на пример, Крег Фин, један од највећих рок песника новијег доба, почаствован приликом да његов бенд The Hold Steady наступи као предгрупа Стонсима посветио им је следеће стихове:

"If she asks just tell her that we opened for the Stones
It's her favorite band except for the Ramones"

Боб Дилан је у једном интервјуу добро приметио да су Ролингстонси заиста били и остали највећи рокенрол бенд на свету, али да су у исто време и последњи. Рокенрол ће наставити свој пут и без њих, али Стонси никада неће бити тај бенд без Чарлија Вотса.