Мик Џегер је напунио осамдесет година и још увек је млад, како то?

Греше они који мисле да Џегер настоји да буде „вечити младић“. Ако погледате његово лице јасно вам је да нема на неком тавану слике која стари уместо њега, то је више за холивудске глумце и њихове хирурге. Џегер је модел за тезу да старост не (мора да) долази са годинама. 

Има та серија фотографија из маја 1970. на којој су Мик Џегер и његова тадашња вереница Меријен Фејтфул на каучу са Аленом Делоном. Иако је у сендвичу између два највећа секс симбола тога доба, верна Фејтфулова сасвим је окренута Делону, обученом у елегантно сиво одело за разлику од њеног момка који је у розе панталоницама. На једној од слика Џегер чак изгледа сасвим фрустрирано, јасно му је да је он ту друга лига, рекло би се.

Годинама касније Меријен је на упит о фотографији рекла да је Мик тада био врло посесиван и љубоморан, а да она није била нимало заинтересована за Делона, што слика баш и не потврђује. Али говори доста о Џегеру који је већ шест деценија, непрекидно, секс симбол. У директном поређењу са било којим другим згодним или лепим мушкарцем он делује другоразредно, али је из неког разлога апсолутно неодољив. Баш као и бенд у којем пева.

За разлику од, рецимо, Битлса који су за осам година постојања на јавној сцени направили револуцију у музици у свим могућим правцима, Ролингстонси се шездесет година колико свирају нису мењали – и то је њихов највећи квалитет. Минималне осцилације и стилске варијације.

Исто се може рећи и за Џегера. Какав је био са двадесет, такав је и са осамдесет, уз поштено заслужене боре и врхунску фарбу за косу. Чак му се ни струк с годинама није раширио, кажу да одувек носи панталоне број 28 (инча).

А није да није покушавао да буде нешто друго и другачије. Глумио је у филмовима, али је у њима и даље био Мик Џегер, уместо тог неког лика. Стицајем (не)срећних околности почео је, али није довршио улогу у Херцоговом „Фицкаралду“, што је, кажу, спасило овај филм. Али је остало пар снимљених сцена које указују колико би то била другачија прича да је све ишло по првобитном плану.

Снимао је соло плоче и пројекте са другим музичарима и увек би се то поредило са Стонсима – на Џегерову (соло) штету. Изузев када је баш личило на Стонсе, попут његовог највећег самосталног хита „Just another night“ који би комотно и они могли да свирају.

Зато његов глас поклапа све остале, било да пева са Тином Тарнер или Дејвидом Боувијем, или у новије време са Џош Стоун. Није потписан као пратећи вокал на великом хиту Карли Сајмон „You're So Vain“ (случајно се затекао на снимању), али када једном разазнате његов глас у позадини више не можете да га не чујете. То и јесте проблем, не можете нечему да додате „мало Џегера“, толико је тај зачин јак.

Осим песама које је писао са Китом (Кифом) Ричардсом, Џегер је рок музици дао интерпретацију, такорећи ју је измислио. Од екстремно изражајног певања до кретања на сцени, где током концерта претрчи више од било ког везног играча у фудбалу, рачунајући и продужетке. Све после њега су имитације – певачи који се „крећу као Џегер“.

Та физичка компонента му је од оца, наставника физичког и великог (и очигледно неуспешног) промотера кошарке у Британији. Мик је пасионирани љубитељ крикета, а своју линију сем исхраном одржава јогом, теретаном, кикбоксом и трчањем. До пре десетак година трчао је десетак километара дневно, вероватно је сада мало скратио стазу, мада се на концертима то не види.

Са поменутим другаром из основне школе Кифом имао је различите фазе, од најприснијег пријатељства до тоталног разлаза, као средином осамдесетих, када се сматрало да су се Стонси растурили. Наводно их је помирио Рон Вуд, трећи и последњи раноправни члан бенда после смрти бубњара Чарлија Вотса прошле године. Сада им је однос крајње послован, а посла, хвала Богу, има. Само прошле године су на 12 концерата зарадили 115 милиона долара, што није лоше за три човека који свирају обучени у шарену одећу и заједно имају скоро 240 година.

Иако на концертима уме да се дохвати гитаре, обично у једној песми, није инструменталиста, сем када је усна хармоника у питању. Упућени кажу да је у томе подједнако добар као и у певању, то јест да је један од најбољих блуз уснохармоникаша на свету. То каже Кит Ричардс који није баш склон да свом некад најбољем ортаку дели комплименте.

Женио се само једном, Бјанком Џегер, активисткињом с којом је добио кћер Џејд. Поред ње има још, ваљда, седморо деце са још четири жене; највише – четворо – са манекенком Џери Хол коју је преотео Брајану Ферију. Најмлађе дете добио је пре четири године, али мало ко би се усудио да каже да му је то и последње. Прадеда је већ десет година.

Почео је студије рачуноводства на Лондонској школи економије (мада се, кажу, мало плашио математике) али их је прекинуо када је Стонсима кренуло. Свеједно, та амбиција га очигледно није напустила јер је крајем седамдесетих, пошто се први отргао од дроге у бенду, преузео вођење послова Стонса што је направило немале проблеме коју годину касније када су се и остали отрезнили. То што су једни другима отимали девојке и жене није их претерано пореметило, али подела лове јесте.

Свашта би се још могло додавати из биографије овог човека о ком су написане стотине књига на свим језицима укључујући и српски. Рецимо да је пре две године уградио срчани зализак, што је нормално за човека његових година, али некако збуњује када је Џегер у питању. Али Мик Џегер није вечити младић, двадесетогодишњак. Не, он је сазревао са музиком коју су Ролинг Стонси свирали. Доказује да је рокенрол примерен свакој генерацији – да је могуће...

Није успорио, обукао црно одело и сео на барску столицу на сцени. И даље трчи, скаче, пева у истом тоналитету, комуницира и не глуми да је млађи, мада каже да се психолошки одржава дружењем са младим људима. Чиме нам поручује да је старост пре свега стање свести, а тек онда физички изглед и остали проблеми који се с годинама јављају и на које ни он сам није имун. Нити их крије, само им се не препушта.

И зато само на концерт Стонса могу да дођу и они који се крећу помоћу ходалица или са штапом, не да би се подмладили већ да би осетили да у њима и у тим годинама и у том стању има још жара.

Када је са тридесет Џегер изјавио да би радије био мртав него да пева „Satisfaction“ у четрдесет петој, то је деловало смислено. Баш као што нико на томе није превише инсистирао када је у четрдесет шестој запевао баш ту песму на „Steel Wheels“ турнеји.

Да ли ће је певати са деведесет? Наравно, ако онај залистак издржи.