Век Младена Јагушта: Последњи велики Маестро српске музичке сцене

„На сваком путу, чиме год да се крећете, на прузи, на друму, имате ознаке: ’200 метара до скретања за...’ Диригент је управо то, тај знак да ће се, непосредно пошто учини покрет, нешто музички десити. Зато се мора имати прво и основно на уму: диригент показује нешто непосредно пре збивања, један тренутак пред... Он мора бити испред музике, он чује пре него што су је сви чули.“

Овако је свој позив, свој рад и своју љубав описао Младен Јагушт, диригент који је 10. децембра 2024. напунио 100 година. Последњи велики Маестро српске музичке сцене, коме је Василије Мокрањац (1923-1984) посветио своју ’Пету симфонију’; први диригент Симфонијског оркестра Радио Београда; главни диригент и директор Опере са Балетом Српског народног позоришта; редовни професор на Академији уметности у Новом Саду; диригент и шеф Симфонијског оркестра и Хора Радио телевизије Београд... Имао је око хиљаду наступа у некадашњој Југославији, Аустрији, Белгији, Бугарској, Енглеској, Италији, Куби, Канади, Мароку, Мађарској, Немачкој, Пољској, Румунији, СССР, Чехословачкој и Швајцарској. Аутор је бројних слика које је до скоро радио, власник угледних награда и признања, а од пре месец дана становник једног мирног старачког дома у Земуну. Покретан, разговорљив, повремено понешто заборави, повремено му се јављају слике из најранијег детињства.

Из родне Суње, преко Крагујевца и Загреба у Београд

Суња је градић који данас броји мање од пет хиљада становника. Налази се у Сисачко-мословачкој жупанији, у Хрватској. Када је у њему пре сто година рођен Младен Јагушт, ту је живело тек нешто више од хиљаду душа. Како је млад отишао из родне вароши и одрастао у Крагујевцу, славни диригент је целог живота говорио да је то његов завичај. И увек је препричавао догодовштине из града на Лепеници.

У Крагујевцу је као младић водио православни и католички хор. Музика је била његова прва љубав, али једнако се двоумио да ли ће уписати ликовну или музичку академију. Отац Тома је хтео да му син упише хемију, јер од уметности нема хлеба, а Младен је израчунао да ће бити диригент по образовању и тиме ће се бавити, а сликаће из хобија.

Током рата су се његови вратили у Хрватску, у Сисак, где је Младен 1943. завршио гимназију, затим после рата уписао Музичку академију у Загребу и дипломирао на Катедри за дириговање. Био је један од оснивача и први диригент Академског пјевачког збора „Иван Горан Ковачић“ (1948), диригент Коморног збора Радио Загреба и диригент и корепетитор загребачке Опере у којој је дебитовао као диригент у „Травијати“.

У Загребу је са супругом живео у подруму своје куће. Тачније, у кући свог богатог оца коју су нове власти национализовале, а приземље и спрат доделили коме су мислили да треба. Ту им се родила кћер Лада. Никада није затражио домовницу. Године 1957. прешао је у Београд.

Ових последњих година, присећа се Јагушт деде и шуме поред родне куће. Магловито, наравно, јер је имао четири-пет година када је породица отишла у Шумадију. Деда Младенов је био по образовању класични филолог, што ће касније бити и Младенови ћерка Лада и унук Ил Аккад.

Брамсов Реквијем за крај

Само годину дана је диригент Младен Јагушт млађи од Београдске филхармоније, са којом је наступао педесет и један пут. И само њега данас у Србији зову Маестро. Свој 90. рођендан прославио је концертом на коме су филхармоничари свирали Моцартову „Малу ноћну музику“, Брамсову „Прву симфонију“, и „Серенаду за гудачки оркестар“ П. И. Чајковског:

„Моцартова ’Мала ноћна музика’ је прво дело које сам свирао као виолиниста у гудачком оркестру, ’Серенаду за гудачки оркестар’ Чајковског сам дириговао пред крај студија, а Брамсова ’Прва’ ме подсећа на почетак моје велике љубави. Захвалан сам Београдској филхармонији на поверењу, поштовању и жељи да се обележи мој јубилеј“, рекао је тада Јагушт.

А онда је, две године касније, када је напунио 92. године, још једном дириговао солистима, Хором и Симфонијским оркестром РТС. За тај опроштај одабрао је Брамсов „Немачки реквијем“, мису за мртве, и објаснио: „То мени значи реквијем за мој живот. Више вероватно нећу моћи да наступам, нити ми то треба. То је текст који ме је привукао сада, не раније.“ 

„Знате, ми из Крагујевца…“

Из крагујевачког завичаја Младен Јагушт је понео бројна сећања која је препричавао укућанима и сарадницима. Кад би га неко на пробама дебело изнервирао, умео је да каже: „Марш у п.м.“ А онда би се, после завршене пробе, обратио том музичару и рекао: „Знате, ми из Крагујевца, кад неког много волимо, обавезно му кажемо: марш у п.м.“

Томе данас сведочи и Ненад Јанковић, први фагот Београдске филхармоније, кога је исто тако много волео. Све Јагуштове крагујевачке школске приче биле су забавне и веселе, али су се завршавале догађајем о коме је ретко и са великом муком говорио, стрељањем ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године.

Тог дана су немачки војници стрељали 3000 недужних цивила, међу којима је било 300 ђака и наставника тадашње Мушке гимназије. Младен је имао непуних 17 година. Његов отац је у Крагујевцу имао највећу радњу гвожђарске робе, продавао је на велико и на мало. Крагујевчани су је звали „Чешка стоваришта“. Тих октобарских дана, послао је сина Младена у Београд да пресретне неку робу која је тамо требало да стигне, да је стави на воз и донесе у Крагујевац. Отишао је у Београд, покупио робу и вратио се два дана после трагедије у Крагујевцу. Тако су само он и још један друг који је тог дана био одсутан, преживели из њиховог разреда.

Бивало је још два-три пута током рата да је избегао смрт. Једном је са сестром био у возу који је гађан из митраљеза, и доста страха је тада накупио:

„Рат и окупацију сам преживео јер сам умео да свирам хармонику. Као клинац сам научио да свирам виолину, потом клавир, па виолу. Све идеологије и промене система и држава сам преживео јер ме је покојни отац научио да сам музичар и да се не мешам у оно што не умем да радим. Тако су ме различити крвници, партијски комесари, политиканти, удбаши и водили. Као музиканта. Е, због тога сам се увек трудио да музици пружим све заузврат.“

Без обзира на завршене студије, говорио је да је свој позив учио из праксе и из немачких књижурина, јер је од малена знао немачки. Никада га нико није учио да ради са гласовима. Оркестарско дириговање је учио од професора, и сам је свирао у оркестрима:

„Мој професор Фридрих Цаун (Zaun) био је немачки диригент, диригент симфонијске и оперске музике. Он ме је научио како се ради симфонијска музика. Морали смо учити увек све напамет. И ја сам од тада па до данас све симфоније знао напамет.“

Хорско дириговање учио је од бројних великана тога времена, али и од једне хрватске оперске певачице, сопрана Лиге Дероги (1911-1979), чије је право име било Зденка. Она га је учила како се седи, како се ослобађа цео труп да би глас могао да се формира. То је преносио солистима, уз објашњење:

„А што се тиче вежбања, диригент неће дириговати добро ако и сам не ради неке вежбе. Гимнастицирање. Ја и данас петнаест минута сваког јутра вежбам“, рекао је у једном интервјуу 2017. године. „Од тринаесте године свакодневне обичне вежбе за руке и ноге. Бавио сам се и спортом – скијање. Чак и скокови. Па сам повредио мало кичму. И онда сам се  нашао на турнеји по Јадрану и били смо на Мљету. Касније сам се тамо вратио и кроз пливање поправио кичму.“

Живети с Маестром

О Младену Јагушту одавно брине његов унук Ил Аккад (42), доцент на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета у Београду. Предаје Старогрчки I и Византијску филологију II. Деда се није трудио да утиче на њега да се бави музиком, јер је знао да му унук нема слуха: „Сада, када заборавља шта сам, уверен је да сам диригент“, каже Ил.

Мајка Илова Лада, јединица Маје и Младена Јагушта, преминула је пре шест година. Била је класични филолог, професор у Карловачкој, а потом у Филолошкој гимназији. Тата, пореклом Либанац, живи у Београду. После мамине смрти, Ил је живео са дедом, али је пре нешто више од месец дана морао да га смести у дом у Земуну. Ради сигурности и неопходне неге која му је потребна. Иначе, Јагушт се креће, причљив је, само га памћење помало издаје:

„Месец дана је како није са нама, ми и даље живимо с њим. Све је у његовој соби онако како је било, као да ће сутра да се врати“, каже нам Ил који је са супругом спремио торте и послужење за дедин рођендан, први пут у дому. И сви који су се сетили и јавили, позвани су и добродошли да са последњим великаном српске музичке сцене прославе тај редак јубилеј.

На питање шта је његова прва спознаја о деди уметнику, Ил се присећа да је то било извођење Моцартове опере „Чаробна фрула“ у Српском народном позоришту у Новом Саду. Премијера је била 27. новембра 1983, редитељ је био гост из Загреба, славни Коста Спаић (1923-1994), а диригент Младен Јагушт:

„Имао сам три-четири године када сам то гледао и први пут га видео како ради. Последњи пут сам га гледао када је за свој 92. рођендан дириговао извођењем Брамсовог ’Немачког реквијема’ у коме су учествовали Хор и Симфонијски оркестар РТС. Међутим, за мене је најлепши концерт коме сам присуствовао био 2010. године када је деда дириговао извођењем Моцартовог ’Реквијема’. Извођачи су били такође Хор и Симфонијски оркестар РТС-а. Може деловати лично, али мирне душе кажем да је то био најлепши реквијем који сам чуо.

Никада деду не могу да гледам са стране, али мислим да сам одувек знао како је он човек великог калибра. Ишао сам на његове пробе, све што сам научио о музици и сликарству, научио сам од њега. Он је сликао од основне школе до пре извесног времена. У својој радној соби је спремао концерте, просвиравао, преслушавао, а ту је и сликао.“ 

Маестро Јагушт у сликарству воли старе мајсторе, као и у музици. Радио је углавном аквареле. Пробао је са уљем, али оно му се показало јако неуредним, јер се дуго суши и прилично упрља, па је одустао. Његов темперамент је подразумевао да хоће да види брзе резултате, а то са уљем није било изводиво. Најлепше слике радио је пастелним бојама, али, нажалост, мало их је у односу на аквареле. Имао је неколико самосталних изложби.

Поводом деведесетог рођендана, у једном од последњих разговора, Јагушт је Александру Николићу за „Блиц“ сведочио зашто је сентиментално везан за Брамсову „Прву симфонију“:

„Жена са којом сам провео шездесет година, седела је први пут поред мене када сам припремао за дириговање ту Брамсову композицију. Моја Маја ми је дала много топлине и љубави у тих шест деценија. Преживела је моје уметничке изазове и омогућила ми да имам музику и љубав, што је у мом случају било довољно за срећу. Она је заувек отишла 2008. године, али поред мог клавира стоји и даље њена слика из девојачких дана.“

Бака Маја, каже Ил, била је пореклом Чехиња, Марија Кубичек, и говорила је чешки. Њени су били из околине Прага, одрасла је у Карловцу:

„Ако је постојало нешто око чега би се њих двоје споречкали, то је било гледање телевизије. Она је волела серије и филмове, a он би после пет минута налазио разлог да више не гледа. Нешто би му увек засметало и почео би да коментарише. Она је волела и тенис, посебно Мартину Навратилову и Андреа Агасија.“

Младен и Маја су годинама летовали на Мљету. Најпре у хотелу на Малом острву који је некад био женски манастир, а онда у приватном смештају где су код истих људи долазили наредних неколико деценија: „Последњи пут је деда био са мојом мамом пре десетак година, или мало више. Причали су ми како су поново видели неке драге људе које је познавао и које је волео. Та летовања на Мљету су му остала у лепом сећању. И на великом делу његових слика преовлађују мотиви са овог јадранског острва.“

Сарадници су описивали Маестра као човека особеног понашања, често незгодног, као прзницу. Унук то једноставно формулише:

„Тачно је, он је човек кратких живаца, али то се односило на професионални рад. Живци би му посустали углавном кад је гледао да неко не ради онако како је мислио да би требало и може да ради, а неће да се потруди. Знам да је умео да буде својеглав, јогунаст, да се по сваку цену држи онога што брани. Често смо се нас двојица расправљали, али он у кући није био кратких живаца. Код њега су ствари биле јако лепо одвојене. Другачије се постављао када ради, другачије у кући. То су два одвојена човека.“

Деда је научио унука да ради, Ил је од њега спознао шта је радна етика, али каже да то никада није до краја применио. Мада, руку на срце, ретко ко је могао да истрајава у приступу раду који је Маестро задавао себи и другима:

„Љубав према раду он је дотерао до мени потпуно недохватљиве висине, а то је значило: једе се да би се радило, спава се да би се радило, одмара се да би се могло радити. Све се ради да би се могло што боље радити. Није битно шта ће јести, битно је да је то ненаметљиво и здраво: да би могло да се ради. Ујутру се вежба, потом се шета, да би био здрав и могао да радиш.“

Усадио је Младен свом унуку и љубав према природи. До пре неку годину су шетали кејом поред Дунава, од „Југославије“ до Ушћа. На том путу је знао свако дрвце. И сваки пут када би видео да неко дрво мањка, уследила би тирада: „Шта су урадили, шта су секли, шта им је то требало...“ С пролећа је уживао у сваком новом листићу, бројао је нове боје пролећа и све могуће зелене нијансе. Није мировао сликар у њему. 

Историја напетости и опуштања

Маестра Јагушта се није много тицало ко је министар културе, шта се догађа на политичкој сцени... Једино му је било важно каква је ситуацију у Оркестру, Хору, „на терену“, како је он то звао. Ако је све у реду на терену, ако може несметано да се ради, он је био задовољан. Има апсолутног сагласја међу сарадницима Младена Јагушта и нашим саговорницима у овој причи, да је Маестро био посебно слаб на хорска извођења, на рад са хоровима. Лако је закључити да је у музици заправо хор био његова прва љубав јер је као ученик водио православни и католички хор у Крагујевцу. Ипак, у интервјуу Соњи Радовић пре петнаестак година, он је то овако објаснио:

„Нема музике без фраза. У говору, као и у свирању, увек мора постојати јачи и слабији слог или тон, напетост и опуштање. Цела историја музике је историја напетости и опуштања. Вокална музика је специфична по једној својој компоненти. Она може човека више да дотакне него свирање. У инструменталној музици морате да трагате за напетостима, а овде имате текст који сам по себи вуче напетост, свака реч и реченица имају своју напетост. Јако је важно да извођачи разумеју значење текста, јер је управо оно водило композитора да напише музику, јер да није, онда би направио обичну сонату. У вокалној музици се никад неће поновити строфа, за разлику од инструменталне музике. У томе је преимућство.“

Другом приликом, пре седам-осам година, тумачио је:

„Човек се споразумева језиком, и то сложеним језиком, и то мора да се пренесе у музику. Али мора створити што више места у устима да тај говор при певању буде повишен и обао... Певач, хор, црквени хор, сви морају знати о чему певају да би то другом саопштили. То данас певачи у хору или у опери не знају. Ви њих данас ништа не разумете!“

Као диригент, Јагушт је снимио целокупан опус Стевана Мокрањца и његовог унука Василија, као и опус Љубице Марић. „Од 1956. до 1984. године извео сам све што је написано у Београду, чак и прва дела неких композитора“, знао је да каже.

Посебно је био везан за Василија Мокрањца:

„Био је професионалац par exelance, био је талентован и имао је оркестрацију у малом прсту, нисам имао шта да приговорим. Био је диван човек, зато се и убио. Не улазим у његове тајне, али сећам се кад смо преслушавали снимак његове Пете, последње симфоније која је мени посвећена, текле су ми сузе. После два дана се убио. Та симфонија је била као неки вапај у пустињи. Оно што је написао, то све стоји, оркестарски никад није било проблема, јер је знао да успостави равнотежу у оркестру. Нека се љути ко год хоће, за мене су Стеван и Василије врхунци српског стваралаштва.“ 

Сећање најдражег Маестровог сопрана

Једна од оних са којом се одлично разумео је првакиња Опере Народног позоришта, Јасмина Трумбеташ Петровић, Маестров најдражи сопран. Опростила се с њим на сцени као солиста на концерту Симфонијског оркестра и Хора РТС који су извели Брамсов „Немачки реквијем“. Било је то 24. децембра 2016, када је Младен Јагушт напунио 92. године. А све је почело овако:

„Први сусрет са Маестром Јагуштом имала сам на почетку моје каријере, када смо радили ’Вештице из Салема’ Роберта Ворда. Он је био диригент, а ја сам била у подели за главну улогу, Ебигејл. Касније сам сазнала зашто је он хтео мене у подели. Чуо ме је пре тога у неким Моцартовим операма у Народном позоришту, ’Чаробној фрули’ и ’Фигаровој женидби’ а потом у ’Мадленијануму’, у ’Тајном браку’. Рекао је: 'Треба да узмемо ту Трумбеташ, има пријатан глас, еластична је, има широке гласовне могућности, може да се креира.' И лепо смо радили те ’Вештице’. Редитељ је био Дејан Миладиновић, тадашњи директор Опере.“

Потом су њих двоје заједно радили „Фауста“ Шарла Гуноа где је певала Маргарету и 2003. добила награду Народног позоришта за њу. Низали су се Дворжаков „Реквијем“, Моцартов „Реквијем“, Брукнерова „Миса“ и „Псалм 150“, Брамсов „Немачки реквијем“, Бетовенова „Миса солемнис“... А највећи утисак на Јасмину Трумбеташ оставио је Вердијев „Реквијем“.

Треба знати да је Младен Јагушт два пута тумачио овај „Реквијем“ са Симфонијским оркестром и Хором РТС-а, и то на своја два јубилеја: 1985. године поводом 40 година уметничког рада и 2004. године поводом свог 80. рођендана:

Тај ’Реквијем’ у Сава центру 2004. је био величанствен догађај“, сећа се Јасмина Трумбеташ Петровић. „И данас ми у ушима одзвања тај звук, а нарочито став ’Libera me’ – који сам певала а капела са хором. Њему није било довољно да окупи певаче и да са њима прође дело само поштујући солфеђо, већ је све код њега било студиозно до ситних детаља. При првом сусрету са нама имао је спремну партитуру и деонице копиране за сваког од нас понаособ, било да су то певачи или оркестар. У сваком том изводу имали смо записане своје динамичке знаке: где је форте, где пиано, где крешендо, ритенуто... Имали сте у партитури све написано како то треба да звучи и интерпретира се. Такође је имао спреман и либрето са изговором и преводом. Он се заиста пуно бавио оним што треба да радимо и увек је био много раније припремљен за пробе. Нарочито је инсистирао на тексту, на дикцији, на разумевању онога што певамо, било да је реч о опери, некој соло песми или вокално-инструменталном делу.

Кад год сам радила са њим, а на моју срећу било је тога доста, излазила сам на сцену потпуно растерећена, јер сам знала да сам пре тога на пробама са њим, за клавиром, урадила све до танчина. Од текста, интонације, дикције и израза до интерпретације и динамике, свега онога што је потребно за извођење неког дела. Својим ставом и љубављу према музици умео је да нас подстакне да се трудимо да певамо што боље и да се радујемо свакој проби са њим. То сигурно мисле у друге моје колеге које су радиле са њим, као и Хор РТС-а. Мислим да су га они обожавали.

Жао ми је што данас не постоје такви ентузијасти. Има талентованих и спретних диригената, али та студиозност и посвећеност коју је он имао док је радио са сарадницима, то је, чини ми се, данас незамисливо.“ 

Радити са Маестром

Јасмина подсећа да је Маестро од малих ногу свирао виолину, а зна се да виолинисти по правилу имају истанчан слух. Описује га и као великог емотивца који је у свакој тешкој ситуацији, када се требало борити са неким реалним проблемима као што је, на пример, недостатак новца за неки пројекат, он обично говорио: „Мене новац не занима, ја живим за музику, за креирање те музике, за емоцију у тој музици.“

Имао је фантастичну способност да у сваком уметнику препозна оно његово најбоље због чега ће му помоћи да то у делу истакне:

„Ја обично кажем како ме је често малтретирао, али је то малтретирање имало позитиван ефекат у смислу што бољег нијансирања и креирања вокалних деоница. Када бих га питала зашто ме малтретира, Маестро би говорио да то чини јер зна да ја то могу да направим да буде још боље и савршеније. Одавно сам му захвална на свему што сам од њега научила. Имала сам прилику да сарађујем са тако великим уметником, зналцем и диригентом, а са њим имам и студијске снимке арија са Симфонијским оркестром РТС-а. Маестро Јагушт је имао ту срећу да је живео са дивном женом која је била уз њега све време, током његове каријере. Увек је била по страни од јавности, али увек и њему незаменљива подршка. Једном ми је рекао: 'Да није Маје, можда моја каријера не би ишла овим током.'“

У једном тренутку, на сцену Народног позоришта је поред драме постављена и опера „Хасанагница“, за коју је музику писао Растислав Камбасковић. Младен Јагушт је са композитором радио на припреми за извођење ове опере, а насловну улогу певала је Јасмина Трумбеташ:

„Да није Маестро Јагушт узео да ради ту оперу, не знам да ли бих успела то да изведем онако како треба. Рекао ми је: 'Јасмина, после већ отпеваних великих улога, ти си сада у једној уметничкој снази да ову улогу можеш да отпеваш на прави начин.' И могла сам. Десило се да су се моје колеге на генералној проби чак и расплакале када сам певала арију детету. Тада је и Маестро био ганут. Нажалост, опера је доживела само пет извођења. Била је веома захтевна, савремено писана, тешка за оркестар и певаче, и уопште за извођење“

Младен Јагушт је био немачки педантан и строг када ради, познат по дуготрајним пробама које су уметницима доносиле велику сигурност на сцени. „Тражио је од нас да радимо улогу онако како пише. Ако је Верди написао четири П, онда је то значило да то мора да буде пиано, пианисисимо, и морали смо се тога држати“, каже Јасмина Трумбеташ Петровић. „Није био пуки диригент који се бави само солфеђом, био је комплетан уметник, музичар који је био креатор. Говорио је лицем, мимиком, није морао да се помера, а да вам стави до знања шта треба да радите. Када је требало певати пиано, тихо, умео је да се сакрије иза пулта.“

Са Маестром у Хору РТС-а

Музиколог Ирина Савић је отишла у пензију са места одговорног уредника Хорске редакције Музичке продукције РТС. Пре више од четири деценије, тачније 1982. године, дошла је у Хор Радио Београда. Завршила је Факултет музичке уметности, Катедру за соло певање, код Бисерке Цвејић. Била је и солиста у Хору где је провела двадесет година, а следећих двадесет била је уредник. О Младену Јагушту каже:

„У Хор сам дошла као спреман певач, али оно што је Маестро пружао на пробама свима нама, било је посебно и драгоцено искуство. Сваком појединцу у Хору се обраћао, поштовао га, максимално му помагао. На пробама је свако од нас мислио да он гледа само у њега јер су његове очи биле инспирација за све. Знате, диригенту превасходно гледате у руке јер вам тако даје знак када треба да певате, свирате. Међутим, поглед у његове очи био је довољан да знате шта треба да урадите.

Он је, иначе, јако добро знао технику певања, имао је врло добар тенор, јак, гласан, малтене солистички. Био је перфекциониста који је јако поштовао текст и од нас је тражио не да певамо, већ да интерпретирамо текст кроз музику.“

Присећајући се лепих тренутака током протеклих деценија, потом и дружења с Маестром, Ирина Савић је веома срећна што има неколико Јагуштових слика, посебно једну из 1982. године, када га је упознала и када је почела њихова сарадња:

„Да смо ми нека друга земља у којој се цене своји музички великани, да не идемо даље од Мађарске или Аустрије, стогодишњица рођења Младена Јагушта би се прослављала као културни догађај године! Нажалост, не ценимо то што имамо, или не ценимо довољно. Једва да ће га се неко сетити. Ипак, има један леп обичај који смо ми у Хору увели пре десетак година: када неко од нас одлази у пензију, ми му поклонимо Маестрову слику, коју нам он, наравно, да на попуст. Тако сам и ја добила једну, а две сам купила.“

Са Маестром у Филхармонији

Професор на Академији уметности у Новом Саду и први фагот Београдске филхармоније Ненад Јанковић имао је 16 година када је почео да свира у Филхармонији, и на једном од првих концерата, неког новембра 1993. године, упознао је Маестра Јагушта. Свирали су увертиру из Вагнерове опере „Танхојзер“:

„Свирао сам како сам мислио да треба, а он је тражио да свирам тише и тише. Када нисам испунио његова очекивања, обратио ми се: 'Младићу, ако не можеш да свираш тише, нађи женске гаћице па их гурни у фагот!' Био је то мој први сусрет са типичним Маестровим хумором. Свих каснијих година смо сарађивали на моје велико задовољство. Уживао сам радећи са њим, слушајући га, посматрајући га.“

Две године касније, на једној проби, Јагушт је у једном тренутку зауставио оркестар и рекао: „Обратите пажњу на овог младог човека, он је будућност оркестра!“ Ненад каже да је био луд од поноса, али је наставио да ради и ево ради више од три деценије у Београдској филхармонији:

„Последњи пут сам свирао на концерту њему у част пре десет година, када је дириговао поводом свог 90. рођендана. Њега је понекад забављало да дође на пробу и мало се с неким посвађа. Једном смо се договорили да будемо мирни, да се нико не огласи, да само ћутимо и слушамо га, без питања, без померања. То је кратко трајало, стао је за пулт, погледао нас и подвикнуо: 'Јел то мене неко зајебава?'

У његовој нарави било је нечег изазивачког, понекад га је једноставно забављало да се око нечега ухвати у коштац са музичарима или солистима. Тако смо успели да се посвађамо за његов 90. рођендан. Отерао ме је знате већ где, и опет поновио ону чувену реченицу: 'Знате, ми из Крагујевца, кад неког много волимо..'

За тај 90. рођендан био је малтене исти какав је био претходних двадесет година, откако га знам. За мене је он највећа ризница знања класичне музике коју сам упознао. Сећам се концерта који смо одржали у време бомбардовања 1999. године. Свирали смо Бетовенову Трећу симфонију, ’Ероику’, у време непосредне ваздушне опасности и то је било незаборавно. Тада сам га први пут видео да није имао трему. Иначе, увек сам препознавао када би му од генералне пробе кренула трема коју је фантастично скривао. Имати трему у тим годинама, значило је имати огромну одговорност. А Маестро је истински одговоран човек, одговоран уметник.“

Колико год је помагао свима који су хтели да га чују, толико је умео да буде непријатан према надобуднима и лењима који су мислили да све знају. Једном је, једној таквој примадони, пред свима рекао: „Како то певате, као змрзла п....?“

Други пут је једна певачица каснила на пробу и када се појавила рекао јој је да изађе напоље. Она му је узвратила: „Како ви то са мном поступате?“, а он је подвикнуо: „Марш напоље!“

Ипак, строги Младен Јагушт је свакоме ко га је упознао показао колики је шерет и зафркант коме је тешко одолети. Оних година када се вредност динара од ујутру до увече мењала брзином муње, Маестро је сваког дана, одлазећи са пробе на путу за стан у Новом Беораду, пролазио Зеленим венцем где је седао у аутобус према кући. И слушао само један мрмор: „Двизе, двизе, двизе, двизе...“ За њега је то била чудна, необична музика, и једног дана се поиграо. Хтео је да ухвати ритам и почео гласно, све гласниије, да имитира: двизе, двизе, двизе... Било му је бескрајно забавно, смешио се, док се нису појавили милиционери, спремни да га приведу. Када су код веселог звиждача пронашли партитуре уместо девиза, схватили су с ким имају посла. Младен је то препричавао као забавни доживљај, сви су се слатко смејали, само супруга није имала много разумевања за ту његову играрију.

Маестро се целог живота клонио јавности. Оглашавао се само онда кад је постојао неки озбиљан повод. Пре неколико година је то једноставно објаснио:

„Не сматрам да треба да говорим о себи. Постоје критике, мада ни оне често нису потпуно меродавне. Али ако је сала пуна, а десет дана пред концерт карте распродате, онда вам то сигурно говори да нешто вредите. Можда сам глуп, али за мене је музика све. Често ме не занима да ли ћу нешто зарадити, само ми је важно да концерт буде добар и публици и мени. Ако сам добио оно што сам тражио, односно ако сам у концерту уживао ја лично, онда и ансамбл свира онако како ја осећам. Али, није све ствар осећања, човек мора прво интелектуално да дође до неких сазнања, па да та знања примени и направи свој лични став о томе. Не преко плоча, него преко рада. Најлакше је узети плочу па тако исто дириговати. Никад то не треба радити, јер је то неискрено. Публика осети шта је искрено, а шта није. Верујте ми, ако сте ви искрен музикант, па били и лошији, она ће то осетити и поверовати вам.“