Музика Линчових филмова: Саундтрек за ноћну мору или летети високо и ниско кроз живот и снове

У филмовима Дејвида Линча музика игра важну улогу. Ко је гледао бар један његов филм то зна. Пажљиво одабраним песмама, као и оригинално писаном музиком, Линч на ефектан и упечатљив начин наглашава надреалну и ониричну природу збивања у својим делима.

Чувена сцена из филма „Плави сомот“ кад Дин Стоквел „пева“ песму Роја Орбисона „In Dreams“ је најбољи пример. Док Стоквел „пева“ Денис Хопер у лику Френка Бута пада у психопатски транс приказујући при томе своју супериорну глумачку вештину.  

Слично је и са песмом „Baby Please Don’t Go“ у интерпретацији групе Them, матичног бенда Вана Морисонa, коју Хари Дин Стентон слуша док у филму „Дивљи у срцу“ путује за Њу Орлеанс. Њоме је најављен читав низ будућих бизарних догађаја.

А да не говоримо о нумери „Sykamore Trees“ коју у серији „Twin Peaks“ изводи Литл Џими Скот. Она у потпуности дефинише онострану природу целог пројекта.

„Мене је одувек занимала веза између звука и слике, посебно музике и слике. Музика је магичан свет“, рекао je Линч у једном давнашњем интервју за британски магазин „Dazed“. У лавиринтима тог магичног света Линч је проналазио елементе којима лако и вешто експлицирао заумну и неухватљиву природу својих филмова.

„Све је то врло једноставно, али ствар није у томе шта говорите, већ у начину на који то говорите и како то као текстура делује... Да бисте то извели морате да зароните веома дубоко у себе, у то где јесте и у то шта осећате“, рекао је Линч у књизи „Линч о Линчу“ (Хинаки, 2005), коју је приредио Крис Родли. На тај начин је покушао да објасни вишезначност ефемерних поп, рок и блуз напева које је користио у филмовима.

Анђело

Анђело Бадаламенти је био главни Линчов сарадник када је у питању оригинална музика за његове филмове. У књизи „Линч о Линчу“ Линч описује њихов modus operandi:

„...Сео сам са Анђелом и рекао му шта желим. И Анђело је почео да свира. Могао је да свира било шта. Све је подједнако добро знао. И тако је он почео да свира, ја сам му причао, онда је почео да свира нешто друго, ја сам му опет причао, јер сам почео да реагујем на оно што је почело да се појављује док је он покушавао да ухвати оно на шта сам мислио. Почнете са једног места и само наставите. И онда, чим ме обузме узбуђење, он то зна. Одсвирао је целу ствар. А онда смо јој додали слику. И – буум! Кажем вам, то мало музике је заслужно за деведесет одсто ужаса из те сцене. И музика носи емоцију те сцене.“

Језива филмска секвенца о чијем настанку говори овај цитат је из филма „Дивљи у срцу“. Шерилин Фен настрада у аутомобилској несрећи, мозак јој цури из лобање. Ужаснута тим призором Лора Дерн вришти онако како само она то зна.

Анђело Бадаламенти је за Дејвида Линча био исто оно што и Бернард Херман био за Алфреда Хичкока или Димитри Тјомкин за вестерн филмове. Умео је да напише музику која је служила као портал кроз који се из реалног прелази у надреално, онострано, онирично.

15. јануар

Смрт Дејвида Линча 15. јануара ове године изазвала је лавину коментара на друштвеним мрежама. Као да су сви имали потребу да кажу покоју реч тим поводом. Такав поредак ствари није у складу са увреженом предрасудом о херметичној природи Линчових филмова.

Много више људи воли Линчове филмове него што их разуме. Они су као поезија или митови. Са публиком комуницирају на начин који није лако дефинисати. Као да рацио и логика немају неког уплива у ту комуникацију.

Упознао сам својевремено једног лика који је своје уметничке школе завршио на престижним светским универзитетима. Имао је необичан хоби. „Све што је икад написано о Линчовом филму ’Булевар звезда’ (Mulholland Drive) на било ком језику било где у свету ја сам прочитао. И даље пратим шта се пише на ту тему“, рекао ми је.

Није он једини. Има пуно пасионираних Линчових фанова који знају све о његовим филмовима. Телевизијска серија „Твин Пикс“ предњачи у томе. Није чудо. Она је редефинисала поп културу. Нови садржаји и начини приповедања, мистика и оностраност, наслућено и неухватљиво уврштени су у каталог поп културе и редефинисали је.

Тамна ноћ душе

„Слика и звук су подједнако важни. 50/50. Пола-пола“, цитирају Линча ових дана. О његовој привржености тој идеји добро говори музички пројекат у коме је Линч учествовао пре петнаестак година. Ради се о албуму „Dark Night Of The Soul“ који потписују Danger Mouse и Sparklehorse, односно Брајен Бартон и Марк Линкус (видети текст о Линкусу на порталу ОКО) чија су то уметничка имена.

Дејвид Линч је прихватио позив да учествује у том пројекту. Сарадња Линкуса и Линча није изненадила љубитеље рок музике. Било је наиме јасно да је Линкус, alias Sparklehorse, прави рокерски пандан Линчу. Песме „Homecoming Queen“, „Most Beautiful Widow In Town“ и друге са његовог деби албума „Vivadixiesubmarinetransmissionplot“ из 1995. године, као и оне са албума који су уследили, имале су исту надреално-ониричну ауру као и Линчови филмови.

Иза маловарошких кулиса „америчког начина живљења“ детектован је бизаран, полупсихотични универзум. Ушна шкољка пронађена у трави иза неке идиличне америчке куће савршено кореспондира са Линкусовим песмама. Артистичка елаборација се базира на истоветним постулатима: Линчова целулоидна сновиђења и хипнагогичке слике из Линкусових песама направљени су од истог материјала.  

Дејвид Линч је отпевао две песме на албуму „Dark Night Of The Soul“. Једна се зове „Star Eyes (I Can’t Catch It)“ а друга је насловна. Такође је овом пројекту дао мултимедијалну димензију. Специјално делукс издање праћено је књигом Линчових фотографија. Неке од њих се налазе и у буклету који иде уз „обично“ CD издање. Приказани су призори који би лако могли да буде део неког неснимљеног Линчовог филма. 

Пет песама - дигресија

У септембру 2013. године Дејвид Линч је узео учешће у рубрици „Mindblowers“ магазина МОЈО. По правилима те рубрике требало је да одабере пет песма са којима има „најдубљу“ комуникацију. Ево тог избора:

1. Elvis Presley: Baby, What You Want Me To Do
2. Escondido: Black Roses
3. ZZ Top: I Gotsta Get Paid
4. Neil Young: Love And War
5. Harry Dean Stanton: Everybody’s Talkin’

Дубоки традиционализам и фановска приврженост карактеришу овај избор.

Прва песма са овог списка у складу је са Линчовом изјавом у поменутом интервју за магазин „Dazed“: „Моја омиљене музика је он која је базирана на блузу и то оном чикашком, електричном.“

Аутор песме „Baby, What You Want Me To Do“ је Џими Рид. То је исти онај лик коме је Дилан посветио песму „Goodbye Jimmy Reed“ у којој се каже:

Goodbye Jimmy Reed, Jimmy Reed indeed
Give me that old time religion, it’s just what I need.

Кад би постојала машина која би помоћу „тајних електрода“ могла да издвоји квинтесенцију рок музике онда би то била нека песма Џимија Рида. Смем да се кладим у 100 евра да би тако било. Можда баш ова коју је Дејвид Линч изабрао у Елвисовој интерпретацији.

Песме дуета Escondido и Харија Дин Стентона показују фановску приврженост популарној музици. Песму Black Roses Линч је чуо на радију. Допала му се. Подсетила га је на Mazzy Star. Послао је поруку извођачима преко друштвених мрежа. Јавно је изразио своје одушевљене. Тај гест је наравно изазвао велику медијску пажњу.

Спремност да јавно подржи дебитански албум непознатих извођача и да на тај начин стави свој ауторитет и репутацију у службу промоције њихове музике није чин који се очекује од врхунских уметника.

Хари Дин Стентон се често појављивао у Линчовим филмовима. Да не набрајамо. Завршна сценa из филма „Стрејт прича“ је, можда, најупечатљивија.

У интервју магазину „Uncut“ Хари Дин Стентон је 2016. године испричао како је дошло до те сарадње.

„Волео бих да глумиш у последњој сцени и да плачеш“, написао је Линч у поруци коју му је упутио. Том приликом Линч је Стентону послао копију писма којe je индијански поглавица Сијетл (по њему се зове онај град) упутио америчком председнику поводом понуде да САД откупи земљу на којој је живело његово племе. У том писму је писало „Како можеш да продаш или купиш небо?“

Објашњавајући зашто је изабрао Стентонову интерпретацију песме „Everybody’s Talkin’“ Линч је говорио о аутентичности, искрености и непосредности којом Хари Дин зрачи као личност, глумац и певач.

То својство Хари Дин Стентона знају сви љубитељи филмова. Ја сам га свестан још од филма „Хладноруки кажњеник“ Стјуарта Розенберга. После филма „Дилинџер“ Џона Милијуса и оне чувене сцене са бундом постао сам потпуно сигуран да је Хари Дин јединствени глумац.

Дефинитивна потврда тог уверења је дошла са филмом „Париз, Тексас“ Вима Вендерса. Јасно је зашто је сценариста Сем Шепард инсистирао да улогу Тревиса мора да игра Хари Дин Стентон.

Линчовски

У бољим речницима енглеског језика постоји придев „lynchian“ илити на српском „линчовски“. У слободном преводу дефинише са као стављање једно поред другог (илити јукстапозирање) надреалног и злокобног са свакодневним, са циљем да се упечатљивим сликама мистерији или претњи да снолики квалитет. На енглеском то звучи лепше али за крај овог текста добро је и овако.

Албум „Cellophane Memories“ који су потписали Дејвид Линч и певачица из Тексаса Кристабел (Chrystabell) последње је дело уз које може да стоји споменути придев. Прелепа Криста Бел Зукт (Chrysta Bell Zucht) је била Линчова муза последњих година. Глумила је у трећем наставку серије „Твин Пикс“.

Албум је изашао у августу 2024. године. Поред песама чији су аутори Кристабел и Дејвид Линч, као коаутор две нумере, „She Knew“ и „So Much Love“ појављује се Анђело Бадаламенти који је крајем 2022. године прешао са оне стране Стикса. На албуму се налази успорена, „slowmotion“ шетња по карактеристичним „noir“ пејзажима.

Песме са албума „Cellophane memories“ су реквијем за јединственог уметника који је веровао да се с музиком може путовати са ове и са оне стране стварности, залазити у свет мистике, летети високо и ниско кроз живот и снове.

Неко је некад рекао да музику пишемо (ја бих додао и слушамо), зато што би нас у противном вукови и мећаве дочепали и пре него иначе. Тако је и са музиком из Линчових филмова. Неухватљива лагана шетња између стварности, мистике и снова.