Свирати као Пејџ, ударати као Бонам, вриштати као Плант: Филм о Цепелинима и златним годинама рокенрола

Моје бављење рок журнализмом има само један мото. То је стих из песме Дејвида Крозбија „Almost Cut My Hair“ који гласи „Осећам да то неком дугујем“ („I feel like I owe it to someone“).

Заправо, дугујем једино самом себи. Као уплашени, збуњени, усамљени тинејџер са дебелим наочарима – такве су у то пионирско рок време на овим просторима, са доста злобе, звали „Ћора“ – у рок музици сам пронашао уточиште и склониште. У том окружењу могао сам слободно да сањам своје филмске снове. Целулоид и винил су се стопили у једну легуру од које сам направио рокенрол срце које, и после свих ових година, пулсира.

Документарни филм редитеља Бернарда Макмахона и сценаристкиње Алисон Макгурти „Becoming Led Zeppelin“ који се ових дана приказује у светским биоскопима – па и у београдским, јер „Београд је свет“ – подсетио ме је на то време.

„Тачкице“

Не постоји доба у којем Led Zeppelin нису били славни. Тако је од њиховог првог албума који се, како бележе педантни хроничари, појавио 13. јануара 1969. године. Тако је и данас када је споменути филм на репертоару биоскопа широм планете. Филм се бави почетком каријере Цепелина. До њиховог другог албума – легендарног „Led Zeppelin II“. Први, уводни део посвећен је ратним и поратним годинама у Енглеској. Мисли се на Други светски рат. То је амбијент у којем су чланови бенда – Џими Пејџ, Роберт Плант, Џон Бонам и Џон Пол Џонс – одрасли.

У том делу постоји једна сцена која говори о сличним искуствима припадника поратних генерација без обзира на земљу у којој су живели. Басиста Џон Пол Џонс се сећа како су му родитељи на „тачкице“ добијали следовања хране – јаја, млеко, хлеб. Исту причу је моја мајка мени причала.

Одрасли смо на „тачкицама“. Ту је веза успостављена. Касније су је блуз и рокенрол учврстили.

Матурант и бруцош

Први и други албум Цепелина нераскидиво су повезани са важним, да не кажем најважнијим догађајима у мом дотадашњем бивствовању. Уз први албум Цепелина сам матурирао, а уз други, који је изашао у октобру 1969. године, започео сам своје бруцошке дане као студент психологије на Филозофском факултету у Београду.

Песме „Babe I’m Gonna Leave You“ и „Dazed And Confused“ са првог албума, односно „What Is And What Should Never Be“ и „Whole Lotta Love“ са другог – као и све остале са тих плоча – нису само саундтрек за то време. Оне су, у мом случају, и агенси који су кључно утицали на структурацију разноразних персоналних инстанци.

Било је певача снажне експресије и пре Роберта Планта. Рецимо Отис Рединг или Вилсон Пикет, Џенис Џоплин ако хоћете. Али Плантова интерпретација песма „Babe I’m Goona Leave You“ на првом албуму Цепелина је била земљотресна. То је она врста земљотреса после које из океана израња ново копно. Нико није био тамо где су нас Цепелини овом песмом одвели. Био је то нови континент обележен снажним емоцијама које су се смењивале у недокучивом ритму.

Други албум Цепелина је учинио рок музику већом од живота. Својевремено сам написао: „'Led Zeppelin II' је као библијско Откровење у извођењу електричног буги квартета, као сонични холокауст који је комбиновао анималну енергију раних 'Sun' и 'Chess' плоча са футуристичким криком најновије технологије.“

Нумера „Whole Lotta Love“ је била и остала највећи гејзир рокерске енергије. Њен средишњи трипозоидно-психоделични део је путоказ ка онострaним пределима у које се могло стићи без „хемијске штаке“. Музика је била довољна.

Двосмислени стих из те песме: „I’m gonna give ya every inch of my love“ у складу је са ослобођеним сексом који обележио то доба. Адолесцентна потера за телесном љубављу по изнајмљеним студентским собама, дерутним хаусторима, парковима и задњим биоскопским редовима једино се могла поредити са убитачним Пејџовим рифом из те песме.

Песма „Whole Lotta Love“ доводи до, по мом мишљењу, главног квалитета филма „Becoming Led Zeppelin“. У овом филму нема трачева, прљавштине, сатанизма, плагијата, „јебеног Алистер Кроулија“, алкохола, дроге. Све је то остало изван ове приче. Овде се прича о музици и четворици младих људи које je она повезала, о њиховом бенду и успеху који су постигли.

Песма „Whole Lotta Love“, на пример, је била предмет судског спора. Многи су у њој препознали музичке мотиве из песме Вилија Диксона „You Need Love“ коју је певао легендарни блузер Мади Вотерс.

Вили Диксон је 1985. године покренуо судски поступак око ауторства песме. Добио је процес. Цепелини су му исплатили непознату суму новца као одштету. Неки кажу око милион долара. У каснијим издањима албума Led Zeppelin II додато је и име Вилија Диксона као коаутора песме „Whole Lotta Love“.

Катедрале уместо каљача

Тих и таквих прича нема у овом филму. Преовлађују „англосаксонски манири“ о којима је писао Ангас Вилсон. Пејџ, Плант и Џонс, и Бонам са оне стране гроба, као децентнни енглески џентлмени који су остарили као катедрале а не као каљаче, седе у својим дистингвираним фотељама и приповедају о настанку групе Led Zeppelin. Раде то са смиреношћу и самоувереношћу набоба који су своја богатства стекли на индијском потконтиненту. 

Изостављање споменутих „прљавштина“, које се обично стављају у први план кад се пише и говори о року, учинило је да музика постане главна тема. И ту су ствари јасне.

Led Zeppelin су били блуз бенд. Хипертрофирали су тај музички идиом. Учинили га већим од живота, претворили га у соничну катедралу, у наднаравну творевину. Кад слушате како Цепелини свирају блуз као да пловите неким океаном ка далеким обалама о којима ништа не знате али вас наговештена егзотика неодољиво привлачи.

Окосницу приче чини трансформација бенда The Yardbirds преко New Yardbirds у Led Zeppelin. Ту причу љубитељи рок музике знају напамет. Овде је илустрована са неколико одличних снимака који показују о како моћној скупини се ту радило.

У филму се види како The Yardbirds 1966. године уживо изводе свој хит „Over, Under, Sideways, Down“. Стихови из те песме „When I was young people spoking of immorality/All the things they said were wrong are what I wanna be“ – откривају најбоље скривану тајну свих љубитеља рок музике.

О значају The Yardbirdsа у рок историји најбоље говори једна фотографија. На њој је приказан бубањ Мег Вајт из бенда White Stripes. Преко њега је исписан лого The Yardbirdsа. Том сликом дефинисана је најзанимљивија трансверзала кроз рок музику. Њоме су дефиловали музичари који су исконску тугу блуза претварали у славодобитни рокерски марш.

Касније се види новооткривени снимак на коме New Yardbirds, у класичној Цепелин постави, изводе у некој фискултурној сали у Данској песму „How Many More Times“. То је, можда, и врхунски музички тренутак овог филма. Ова песма је нашла своје место на првом албуму Цепелина. То је једна од нумера на којима је Џими Пејџ свирао гитару гудалом.

После тога долазе класичне песме Цепелина. Мистична „Dazed And Confused“, вулканска „Communication Breakdown“ и правоверна „Living Loving Maid (She’s Just A Woman)“ доминирају.

Вера и нада

„Becoming Led Zeppelin“ је генерацијски филм. Једном покољењу значи више него свим другима. Подсећа их на време кад су околности налагале да потраже нови начини живљења, међусобног опхођења и свакодневног функционисања. Вера је била јака, а нада великa.

Дилема о којој у филму говори Роберт Плант и начин на који је он разрешио добра је илустрација. „Бити овлашћени књиговођа или рок певач“ – то је био избор пред који родитељи ставила најпознатијег навијача Вулверхемптона. Планти, како су га звали, син Енглеза и румунске Циганке, одабрао je ово друго. И ево га и данас како са лавовском гривом лута светом и пева своју песму.

Онако како је давно наговестио у песми „Ramble On“:

Ramble on
And now's the time, the time is now
To sing my song
I'm going 'round the world.

Трибина „Златне године“, која се одржава у београдском Дому омладине, јубиларну 45. сесију посветила је албумима „Led Zeppelin“ и „Led Zeppelin II“. После филма „Becoming Led Zeppelin“ чини се да то није била грешка. Ова два албума су, заиста, звук „златних година“ рок музике. Тресу, лупају, ударају, вриште, плачу, и после свих ових година. Са истом снагом и самоувереношћу.