Култура

Балада о Владимиру Висоцком: Хамлет са гитаром, бард совјетске епохе, више од песника

четвртак, 24. јул 2025, 08:00 -> 10:52

Звали су га Волођа, преминуо је 25. јула 1980, пре тачно 45 година. Имао је 42 године и шест месеци. Позориште му је било занат, а поезија страст. Био је човек који је у неслободи остварио слободу која је многима слободнима остала недостижна. Глумац чији је Хамлет у Театру на Таганки постао једна од прекретница у позоришној историји СССР-а. Песник који је написао 800 и из грла и срца отпевао 600 песама. На његовим концертима су плакале девојке и медаљама окићени ветерани, на његове представе се ишло као на љубавни састанак. Већи од својих књига и филмова, он је постао део културног кода мислећег руског човека, феномен који обједињује људе различитог узраста, порекла, имовинског стања и образовања. Феномен који траје до данас.

„Сви ми у неком периоду свог живота страдамо од интрига... Неколико пута сам већ био сахрањен, неколико пута сам отпутовао, неколико пута био у затвору, притом на толико дуго да би требало да проживим још сто година... Једна девојчица из Новосибирска ме је питала: 'Је ли истина да сте ви умрли?' Ја јој кажем: 'Не знам.'“ Такo је на једном свом концерту причао Владимир Семјонович Висоцки.

Звали су га Волођа, преминуо је 25. јула 1980, пре тачно 45 година. Имао је 42 године и шест месеци.

Позориште му је било занат, а поезија страст. Био је човек који је у неслободи остварио слободу која је многима слободнима остала недостижна. Глумац чији је Хамлет у Позоришту на Таганки постао једна од прекретница у позоришној историји СССР-а. Песник који је написао 800 и отпевао 600 песама, који је као Јесењин певао грлом и срцем, и чија је смрт донела личну жалост за грађане целог Совјетског Савеза. Обожавано биће од кога је, говориле су руске анкете из 2010. године, у земљи само космонаут Јуриј Гагарин био вољенија личност 20. века. Душа лошег друштва, како је сам певао. Постхумни власник новооткривене планете између Марса и Јупитера, заведене у међународном каталогу планета под бројем 2374 и названe „Владивисоцки“.

Тајанствена дама у црном

Умирао је неколико пута. Године 1969. године имао је клиничку смрт због пуцања крвног суда у грлу. Неуспешно је, уместо морфијума, ушприцао у себе нешто после чега је једва преживео.

Учинило се да је умро 25. јула 1979. године на концерту у Бухари. Пао је на сцени, инјекцијом у срце враћен је у живот. Када је дошао к себи, супрузи, глумици Марини Влади (1938), рекао је: „Видиш да јој нисам потребан, тој тајанственој дами у црном. Ни мени се не жури да се упознам с њом.“

Зависност од наркотика и проблеме с алкохолом преточио је у стих: „Ја у грло, у вене отров себи убацујем“. Према распрострањеној верзији, за морфијум се везао средином 1970-их, када је патио од јаких болова у бубрезима. Према казивањима блиских, наркотици су га вадили из најтежег пијанства. Владимир је у инјекцијама видео спас да се избави од алкохолне зависности, не признајући да је нови начин да стигне до полусвести кудикамо опаснији од алкохола.

Зависност није успевао да савлада. Како се приближавала Олимпијада у Москви 1980. године, у СССР-у се морфијум није могао набавити, па је песник користио доступни аналог – вотку, мешајући је понекад с кокаином.

О његовом проблему с наркотицима, Марина Влади сведочила је у аутобиографској причи Владимир или прекинути лет:

„По криминалном наговору једног пријатеља, ти си први пут сам себи убризгао морфијум: физички бол након језиве пијанке, то није ништа у поређењу са психичким мукама. Осећање пропасти, гриже савести, стид преда мном, нестају као у чаролији: морфијум све брише из меморије... Неколико месеци си себе обмањивао. Да не би подлегао искушењу да се напијеш, ти директно прелазиш на морфијум. Неко време ти се чини да си пронашао магично решење. Но, дозе се повећавају и ти ни сам не осећаш како све дубље падаш у стравично ропство. Гледано споља, то је сасвим неприметно и ти мање-више настављаш нормалан живот. Затим постаје све теже јер се свест не прекида. Затим се све претвара у кошмар, живот одлази корак по корак, ампула за ампулом, без патњи, полако – утолико је све страшније. А најважније је то, што сам ја пред тим новим непријатељем потпуно немоћна.“

Песников блиски пријатељ Валериј Јанклович се сећао:

„Много сам говорио с Волођом о томе. Рекао ми је: 'Ти ниси био на Западу, а тамо сви ствараоци то раде. То стимулише стваралаштво. Ја то не злоупотребљавам, само толико да одржим форму. И то ми помаже'.“

Трећег јула 1980. Висоцки се појавио у Љуберецком градском дворцу културе. Лоше се осећао, али је одржао двочасовни концерт, уместо планираних сат и по.

Осамнаестог јула последњи пут се појавио на сцени Театра на Таганки у својој животној улози Хамлета. Прича се да је тада једва одиграо представу до краја. Следећа је била заказана за 27. јул.

Двадесет трећег јула, здравље Владимира Висоцког се нагло погоршало.

„Волођино стање је било ужасно. Било је јасно да или треба употребити активнија дејства, да се спасе било којим средствима, или одустати од сваке помоћи. Уопште, било које дејство било је прилично опасно, али другог излаза није било. Одлучили смо да му га дамо. Али његови пријатељи су рекли да је то велика одговорност, и да без сагласности родитеља то не треба радити. И договорили смо се да ћемо Волођу узети 25. јула. Био је у врло лошем стању, али није се имао утисак да умире“, речи су лекара хитне помоћи Леонида Суљповара.

Прекинути лет

Последњи дан живота Владимира Висоцког био је 24. јул. Мотао се по стану, стењао, не налазећи себи место, био је практично у несвесном стању. У неком тренутку пришао је Јанкловичу и рекао: „Знаш, данас ћу умрети!“

Нешто касније Јанклович је позвао доктора Анатолија Федотова, личног лекара Висоцког, и замолио га да га одмени. Доктор је причао:

„Дао сам му инјекцију таблете за спавање... Сат, два... Волођа је још увек патио... Онда је утихнуо. Помислио сам: заспао је... А ја сам дошао из смене, уморан, измучен. Прилегао сам и заспао, вероватно око три сата. Пробудила ме је нека злослутна тишина, као да ме је неко цимнуо. И полетим код Волође! Зенице раширене, реакције на светлост нема. Покушам вештачко дисање, а усне већ хладне. Касно. Између три и пола пет ујутру наступио је престанак рада срца, последица инфаркта.“

Песник је преминуо у свом стану у Малој Грузинској улици у Москви. Према званичној верзији, умро је од јаке срчане инсуфицијенције, која је могла да буде последица дугогодишњег алкохолизма, али исто тако и преморености и стреса. На инсистирање оца, Семјона Владимировича Висоцког, обдукција тела његовог сина није обављена, што је био разлог неколико верзија смрти, међу којима је најраспрострањенија – срчана инсуфицијенција и конзумирање алкохола у комбинацији са седативима.

Попут многих уметника који су предосетили своју смрт, Висоцки је то описао:

И одоздо и одозго – мучим се између
Да ли да побегнем горе, или да пробушим доле?
Наравно, да испливам и не изгубим наду,
А затим да се латим посла и чекам визу.

Изнад мене је лед – заломи га и тресни!
Сав сам у зноју, као орач за ралом.
Теби ћу да се вратим, као бродови из песме,
Памтећи све, чак и старе стихове.

Мање ми је од пола века – тек четрдесет и нека,
Жив сам, дванаест година тобом чуван.
Ја имам шта да отпевам пред Свевишњим,
Имам чиме да се оправдам пред њим...

Била је то последња песма Владимира Висоцког. Исписао ју је на полеђини разгледнице 11. јула 1980. и дао је Марини Влади пред свој одлазак из Париза. Њихов последњи растанак. Претходних дванаест година биле су године љубави.

Испраћај

Владимир Семјонович је умро у јеку Олимпијских игара у Москви. Совјетске власти су покушавале да на сваки начин вест о његовој смрти сакрију. О томе да је земља изгубила великог песника и глумца сведочила су само два невелика некролога у новинама Вечерња Москва и Совјетска Русија, и скромно обавештење изнад шалтера Театра на Таганки: „Умро је Владимир Висоцки.“ Писало је још и да сви који су купили карте за представу Хамлет заказану за 27. јул 1980. могу да их врате и добиће назад свој новац. Нико није вратио карту, сачували су је као реликвију. Легенда каже да се наредних година ту и тамо у Москви код дилера могла купити понека позоришна улазница са датумом 27. јул, и то по цени ретке поштанске марке.

После неколико дана, због објаве вести о смрти Висоцког, уредник Вечерње Москве био је смењен.

Опроштај с песником 28. јула у згради Театра на Таганки претворио се у упечатљиво исказивање дубоке љубави према уметнику који је био званично непризнат, а у народу обожаван.

Сахрана је била истог дана. Стотине хиљада људи који су дошли да се опросте с песником препунили су улице престонице где су се тих дана одржавале Летње олимпијске игре. Људи су масовно одлазили са стадиона да би присуствовали сахрани. Неки су носили магнетофоне са којих се орио Волођин глас...

Марина Влади је мужевљевом пријатељу Вадиму Туманову казала: „Вадиме, видела сам како су сахрањивали принчеве, краљеве, али овако нешто нисам никада видела!...“

Волођин син Никита касније је причао да никада не може заборавити дан сахране свог оца и колико је много било људи у чијим се очима читала туга због губитка. У већини цвећара у Москви тог дана није остало ни цвета, све је покуповано.

Иако је огроман број људи дошао да се опрости, није било никаквих скандала. Ред за сандуком с песниковим телом протегао се на десет километара.

На песниковом гробу

Висоцки је сахрањен на Вагањковском гробљу. Његов гроб се налази код самог улаза десно, целе године је прекривен цвећем.

Совјетска власт је хтела да oн буде сахрањeн негде даље, ван централног градског гробља. Марина Влади у својој књизи описује:

Пет година касније, у јесен 1985, на гробу је подигнут споменик који је израдио скулптор Александар Рукавишњиков. На монументу је приказан песник како покушава да се ослободи окова обавијених око његовог тела. Висоцки је приказан с гитаром, а коњске главе иза његових леђа подсећају на крила. Као основа за споменик послужила је чувена песма Коњи ћудљиви. Споменик одражава његово стремљење ка слободи и симболише узлет, сувише рано прекинут – објашњавали су они који су га изгласали. Пре свега отац, мајка и деца. На цокли споменика тако и пише: „Од родитеља и синова.“

А Марина Влади је записала:

„Управо сам сазнала да је споменик постављен. Од тада се изнад твог гроба уздиже безобзирна позлаћена статуа, симбол социјалистичког реализма – то јест оно од чега се теби за живота повраћало. Пошто је она висока скоро два метра, ти крај ње изгледаш као патуљак љутитог лица са гитаром уместо грбе, који је са свих страна окружен коњским њушкама. То је наказно, не уклапа се и једноставно је смешно... Висоцки је био песник и глумац, а не херој Совјетског Савеза, и ратоборна скулптура коју су родитељи изабрали биће у супротности са његовим ликом.“

Волети земљу

Владимир Висоцки био је у народу најпопуларнији и најомиљенији песник на крају совјетске епохе. Његов препознатљив промукли глас и карактеристичан чкиљећи поглед знао је цео Совјетски Савез. На његовим концертима су плакале девојке и медаљама окићени ветерани, на његове представе се ишло као на љубавни састанак. Био је и остао феномен који обједињује људе различитог узраста, порекла, имовинског стања и образовања. Феномен који траје до данас.

Наслеђе Висоцког не мери се само количином написаних стихова, песама и снагом одиграних улога. Висоцки је већи од својих књига и филмова, он је постао део културног кода мислећег руског човека. Својим стваралаштвом, Владимир Семјонович је за многе формирао, и наставља да формира морално-духовне оријентире и грађанску позицију човека часног и искреног. И вођеног есенцијом патриотизма. Зато га је било тешко, немогуће, замислити као дисидента-емигранта, попут многих великана тадашњег Совјетског Савеза.

Као петнаестогодишњи ученик осмог разреда, 1953. године, своје прве стихове посветио је крајње неједнозначној фигури – Јосифу Висарионовичу Стаљину, и то поводом његове смрти. Та песма, Моја клетва, сачувана је захваљујући његовој мајци која ју је одштампала на зидним новинама државне установе у којој је радила. Последњи стих гласи: „Име Стаљин ће нам сјати, као вечно сунце и вечна звезда.“

У једној анкети из 1970. као најзначајнију историјску личност навео је Владимира Иљича Лењина, уз Гарибалдија. Песникови пријатељи су тврдили да је тиме исказивао поштовање поменутим историјским фигурама, али не зато што је он сâм био продукт совјетског система, већ зато што је пре свега био – патриота.

Када је Никита Сергејевич Хрушчов, који је владао СССР-ом после Стаљинове смрти, октобра 1964. пао са власти, позвао је Висоцког у дачу поред Москве где је живео. Песник је отишао с гитаром и са жељом да добије одговор на питање зашто је први секретар Комунистичке партије и премијер Совјетског Савеза две године раније онако брутално напао изложбу авангардних уметника у московском Мањежу.

Хрушчов га је дочекао са колачима и хладном вотком. Њега је занимало како Висоцки пише песме о рату кад није ратовао; мора да су му људи који су били на фронту пуно причали о томе. Песник му је објашњавао да то не иде тако, Хрушчов се чудио.

Када га је после доста пића Висоцки питао за инцидент на изложби, Никита Сергејевич му је је признао: „Мене су преварили! Нису ми објаснили, ја се уопште нисам разумео у сликарство, ја сам сељак! И уопште, мени су рекли да су сви они педери!“

Рани јади

Владимир Висоцки родио се у Москви 25. јануара 1938. године у породици Нине Максимовне, девојачко Серјогине, и Семјона Владимировича Висоцког. Име је добио у част деде по очевој линији, Владимира (Волфа) Висоцког, рођеног у Белорусији, сина дувача стакла који је успео да заврши три факултета Кијевског института „Д. С. Кротченко“: правни, економски и хемијски.

Године 1915, Волф Шљомович Висоцки оженио се Дебором Овсејевном Бронштајн која му је подарила два сина, Алексеја и Семјона. Годинe 1926. песникови деда и бака преселили су се у Москву. Волф је променио име и постао Владимир, а Дебора је себе почела да зове Ирином. Владимир Висоцки своје јеврејске корене није истицао.

После школе Волођин отац Семјон уписао се на Политехнички техникум везе и недуго пре него је дипломирао упознао се с Нином Серјогином, која је радила у хотелу „Интурист“ као преводилац за немачки.

Нинин отац, деда Владимира Висоцког по мајчиној линији, Максим Иванович Серјогин, дошао је у Москву из Тулске области и велики део живота радио је као портир. Бака, Јевдокија Андрејевна, посветила се бризи о мужу и деци: два сина и три кћери. Семјон Владимирович и Нина Максимовна венчали су се 1937. године. После закључења брака, младенци су се уселили у једну собу у заједничком, комуналном стану у Првој Мешчанској улици.

Према сећањима Нине Максимовне, сина Владимира је родила у 9 сати и 40 минута изјутра, 25. јануара 1938. године. Муж јој је био на службеном путу и није могао да је сачека из породилишта.

Прве три године живота будући песник проживео је у комуналки с родитељима. Године 1941. Семјон Владимирович је позван на фронт, а Нина Максимовна и мали Волођа упутили су се у евакуацију на Урал, одакле су се вратили након две године.

На фронту је песников отац срео Јевгенију Степановну Лихалатову, која је радила у Главној управи путева НКВД-a, и заљубио се у њу. У комунални стан у Првој Мешчанској улици Семјон Висоцки се није вратио, његов нови дом постао је стан Јевгеније Лихалатове у Великој Каретној улици. Нина Максимовна је након развода наставила живот удавши се за професора енглеског језика Георгија Михајловича Бартоша. Волођин очух, алкохоличар, није се ни трудио да буде пријатан у опхођењу с њим.

Семјон Владимирович је био веома забринут због окружења у којем је живео његов син. Испрва није успевао да га узме од мајке, aли 1946. године, након судског решењу, Волођа је прешао код оца и његове жене Јевгеније Степановне коју је звао „мама Жења“. Жења је била Јерменка фине источњачке лепоте. Волођу је одмах заволела. Није имала деце и Волођа ће остати мажени јединац.

После годину дана заједничког живота, сво троје су отпутовали у Немачку, где је Семјон био службено премештен. Настанили су се у градићу Еберсвалде, где се налазио гарнизон совјетске окупационе војске и школа у којој су учила деца совјетских војних лица. Ту је Волођа примљен у пионире. Почео је и да похађа часове клавира, а отац и Жења поклонили су му хармонику. Живео је у добрим условима, лепо одевен, маћеха је спремала разноврсна укусна јела. Како је то тада било далеко од живота његових вршњака у домовини!

Идила је трајала до 1949. године, када је Семјон Владимирович добио нову дужност у Кијеву. Одлучили су да Јевгенија Степановна и Волођа не пођу с њим већ да се врате у Москву, где би Волођа кренуо у средњу школу.

И поред удобности очеве куће, ране године Висоцког обележиле су никад добри односи између разведених родитеља, најпре очухово пијанство, а онда очеве придике и његова потоња хвалисавост да је он својевремено био велики глумац у локалној драмској дружини, па је Волођа од њега наследио таленат.

Танано биће у младим годинама није имало с ким да разговара, морало је само да слуша. Марина Влади ће ту његову тугу одрастања сублимирати у једној реченици: „Све мирише на лицемерје и вотку.“

Тек касније је схватила: „Због свега тога – оца, мајке, ситуације, изгнанства – ти си већ са тринаест година почео да се опијаш.“

Лоповска лирика

Године 1955. Владимир Висоцки је завршио 186. мушку средњу школу, добивши диплому у којој је писало да је из пет предмета имао оцену одличан, а из девет добар. Исте године, под очевим притиском, уписао се на Московски инжењерско-грађевински факултет. Требало му је пола године да схвати како не жели да троши време за овладавање професијом за коју нема намеру да веже свој живот. Узео је документа са факултета и почео да се припрема за упис на Позоришну академију. На такву одлуку увелико је утицало тадашње окружење младог Висоцког.

Млади филмски режисер јерменског порекла Левон Кочарјан (1930-1970), добар Владимиров пријатељ, доселивши се у кућу у Великој Каретној улици у Москви, организовао је ту нешто налик на затворени клуб у коме су се скупљали песници, писци и глумци. Међу њима су били Андреј Тарковски, Василиј Шукшин, Едмонд Кеосајан и Јуриј Гладков.

Шеснаестогодишњи Владимир био је један од најмлађих у том друштву. Добио је надимак Шванц (реп, на немачком), јер је као реп ишао за старијим друговима којима његово друштво није сметало; сматрали су га равним себи.

Један од пријатеља из овог друштва, Анатолиј Утевски, касније се запослио у полицији и позивао је Висоцког, као човека од поверења, да ради с њим. Тада се Владимир заинтересовао за свет криминалаца. Анализа психологије преступника довела га је до мисли да нису сви клијенти криминалног одсека у души друштвени олош, већ да многе грађане који потпадају под преступнике на то терају животне околности. Та тема ће у будућности бити лајтмотив „блатне“ (лоповске) лирике Висоцког.

Године 1956. Владимир је постао студент прослављене Позоришне академије, Школе-студија МХАТ (Московски Художествени Академски Театар). Професоре су прилично бринуле особености његовог гласа, о чему сведочи сачувани записник са заседања катедре, датиран 5. новембра 1956. године. У документу је о Владимировим вокалним способностима карактеристику дала професоркa Саричева. По мишљењу искусног педагога за сценски говор, студент Висоцки је поседовао „рђав и веома непријатан глас“. Саричева је претпостављала да је храпавост гласа Висоцког последица неког органског недостатка.

На последњој години студија Владимиров професор Павел Владимирович Масаљски приметио је да иако његов студент нема чист глас, он тај недостатак сјајно компензује својим уметничким умећем и способношћу да осети улогу.

И касније, многи су се бавили анализом гласовних способности Владимира Висоцког. Марк Захаров је казао да је управо такав његов глас у великој мери утицао на формирање Висоцког и као уметника и као песника. Јер, ако би његов глас био другачији, другачије би биле и његове улоге, другачији би били његови стихови и песме, другачији би био и он сам.

На даскама Театра на Таганки

Када је 1960. завршио академију са дипломом драмског и филмског глумца, по распореду је добио место у Московском драмском позоришту „А. С. Пушкин“. Ту је играо четири године, да би почетком 1964. године доспео код Јурија Петровича Љубимова, директора тек основаног московског Театра на Таганки, кога ће од тада ословљавати са „Шефе“.

Овај театар ће постати „острво слободе у неслободном свету“, где ће се Висоцки и Љубимов годинама надгорњавати у маестралној игри глуме и режије, игри која се окончана тек Волођином смрћу и последњом Шефовом режијом – Љубимов је у Театру на Таганки „режирао“ опроштај хиљада људи од Висоцког и забранио званичним ораторима улазак у салу.

У својој књизи сећања, Љубимов је у поглављу посвећеном свом најмилијем глумцу написао: „Пастернак, Ахматова и Висоцки су својим стиховима изазивали више од одушевљења. Они су будили љубав.“

А почело је тако што га је Љубимов одабрао да замени једног глумца који се разболео, у улози Другог бога у Брехтовој представи Добар човек из Сечуана, којом је 23. априла 1964. године и отворен Театар на Таганки.

Љубимов је од самог почетка знао и за нездраве склоности глумца, али није могао да утиче на њега. Волођа га је обожавао, али га се помало и плашио. Био му је други отац. Марина Влади их је у својој књизи насликала с љубављу:

„Он тебе воли као талентованог сина, с којим је, истина, било много брига. Ви се у послу допуњавате, и гледање ваших проба за мене представља прави ужитак. Обојица сте заводљиви и такмичите се у шарму. Повремено експлодирате, објашњавате се љутито гестикулирајући, и у тренутку се чини да ће сваког часа доћи до туче, али ви се ипак никад не вређате.“

Почетком 1965. године у Театру на Таганки одржана је премијера представе Антисветови коју је поставио Јуриј Љубимов по делима песника Андреја Вознесенског.

У једном даху, на особени начин, Висоцки је изговарао те стихове правећи смислене паузе које су чиниле да гледаоцу замире срце у очекивању тренутка кад ће глумац поново проговорити.

Специјално за Волођу, Вознесенски је написао стихове Песме акина која је први пут изведена на сцени Театра на Таганки. Касније ће Песму акина (акин, народни певач код Киргиза) уметник изводити на сваком свом концерту.

Гротескна представа Десет дана који су потресли свет, постављена по истоименој књизи Џона Рида, први пут је на Таганки изведена 1965. године и одмах је постала класик. У њој је Висоцки играо неколико улога: Александра Керенског, војника, морнара-стражара, младог разузданог анархисту...

Управо захваљујући овој представи он је стекао славу као певач. Многи људи су долазили на представу само да би чули његов необичан глас, који је некада, од стране неких професора Школе-студија МХАТ, био оцењен ка рђав и непријатан.

У тој представи Висоцки је извео и своју песму коју је написао за улогу белог официра и која почиње стихом: „У парчиће се разлетела корона, нема државе, нема ни трона.“

Значајним се сматрају и улогe које је Висоцки много година играо на сцени Театра на Таганки: Галилеја у Брехтовом комаду Галилејев живот, Хлопуше у драмској поеми Сергеја Јесењина Пугачов, и песника Владимира Мајаковског у спектаклу Слушајте!. Последња улога коју је одиграо била је улога Свидригајлова у Злочину и казни.

Хамлет у Београду

Па ипак, кад се каже Театар на Таганки, мисли се на Љубимова и на његову представу Хамлет. Улогу Хамлета Владимира Висоцког многи сматрају најбољом од свих позоришних улога које је одиграо, а неки критичари су чак говорили да је његов Хамлет најбољи од свих Хамлета икада одиграних на позоришној сцени.

Почетак рада на овој представи, међутим, није обећавао. Измучен и добрано изнервиран због његове неодговорности и пијанчења, Шеф је одабрао још једног глумца да игра Хамлета, па Висоцки 25. маја 1970. пише Марини:

„Љубимов је позвао глумца 'Савременика' (позорише 'Савременик' су за време Хрушчовљевог отопљавања основали дипломци школе студија МХАТ Олег Јефремов, Игор Кваша, Олег Табаков, Јевгениј Јевстигнејев... Идеја је била да се развију принципи игре које су успоставили Станиславски и Немирович-Данченко, прим. Р.С) да паралено са мном проба улогу. Наравно, мене то нервира, јер је проба удвоје немогућа – ту нема довољно времена ни за једног глумца. Кад се кроз извесно време вратим у позориште, разговарaћу са шефом и, ако он не промени свој став, одбићу да играм и, вероватно, отићи из позоришта. То јесте веома глупо, јер већ годину дана прижељкујем ту улогу, и промишљам како се то може одиграти... Ја, наравно, разумем Љубимова – ја сам више пута изиграо његово поверење и он више не жели да ризикује, али... управо сада, када сам сигуран да не постоји више никакав ризик, за мене је та вест тешка. Но, добро – видећемо.“

Љубимов му је још једном опростио. Објаснио је:

„Сматрао сам да човек који пише поезију и уме прекрасно да изрази толико много дубоких мисли, да је тај човек способан да проникне у разноврсне сложене конфликте: светоназорне, филозофске, моралне и врло личне, људске проблеме којима је Шекспир обременио свог јунака.“

После годину дана играња Хамлета, Висоцки ће написати песму Мој Хамлет. Познаваоци су тврдили да се у њој очитује Љубимовљево читања Шекспирове трагедије.

Чудесну сценографију за Хамлета радио је сценограф Давид Боровски, Волођин пријатељ, тако да је ова представа била дело тројице великана – Љубимова, Висоцког и Боровског. Представа почиње тако што се из дубине појављује Хамлет са гитаром, а све време је на сцени огромна, строга завеса од природне нефарбане вуне, прљаво сиве боје, која се њише на све стране. Завеса се кретала по сцени, симболизујући надличне трагичне силе, судбину и смрт. Она је буквално постала још један лик у драми, за њу је глумац могао да се ухвати, да се умота, да се сакрије у њој, да се игра с њом. Од ње се није могло побећи. На сваком извођењу представе Висоцки је губио три и више килограма.

Хамлет Театра на Таганки је игран и у Београду, на Битефу 1976. и победио. А мало је недостајало да београдска публика не види Висоцког.

Наиме, две недеље пред долазак, Љубимов је позван у Министарство културе где му је речено да Висоцки не може на пут, али да држава нема ништа против да га замени неки други глумац кога редитељ изабере. Љубимов је то готово са усхићењем прихватио и рекао да му је довољно само четрнаест дана да с министром културе увежба Хамлета, па ће министар да замени Висоцког! Шта је пресудило, могло се само нагађати, али после овог разговора Волођи је ипак дозвољено да дође у Београд.

Премијера Хамлета одржана је 29. новембра 1971. године, последње извођење представе одиграно је 18. јула 1980. године.

Гертруду у Хамлету играла је Ала Демидова (1936), која је после Волођине смрти казала: „Тек након што је отишао, одједном сам схватила колико ми је значио као партнер. Био је изузетан глумац, посебно у својим последњим годинама, онај који је владао публиком буквално магнетизирајући ваздух око себе.“

Љубимов је тешко преболео његову смрт:

„Као да је неко лансирао живи метеор, гађао њиме... Пролетео је нашим небом, запевао и изгорео, не желећи ништа, не узимајући ништа. Имао је само једну страст – не узимати него давати, давати, поклањати. Људима. Његова способност да даје, да се даје... била је феноменална.“

Након смрти Висоцког, Љубимов је режирао представу њему у част, али су му је власти забраниле.

На филму

На великом платну Висоцки се први пут појавио још као студент, 1959. године, са малом улогом у филму Вршњаци. Одиграо је још четири-пет непримећених улога, да би прву славу филмског глумца побрао после филма Вертикала, двојице младих режисера Станислава Говорухина и Бориса Дурова.

У тој причи о групи алпиниста који се спремају да савладају следећу висину, Висоцки је одиграо улогу везисте који је сакривао од другова упозорење о приближавању олује.

У том филму су први пут зазвучале његове песме Овде вам није равница, Опроштај с планинама и песма која је одмах постала омиљена у народу, Песма о пријатељу, која се може упоредити с легендарном композицијом Жоржа Брасанса Chanson pour l'Auvrgnat.

Следи улога у филму Кире Муратове Кратки сусрети, затим изузетна појава у „отаџбинској филмској уметности“, остварењу Интервенција Генадија Полока, а онда и улога у филму Четврти, снимљеном према комаду Константина Симонова. Висоцки је успео да генијално прикаже лик слабог човека у коме се још назире искра поштења. Улога новинара који је случајно дознао опасну информацију и неспреман је да поступи по савести, сматра се једном од најсложенијих у филмографији Висоцког.

За милионе људи у Совјетском Савезу, Висоцки је ипак највише остао запамћен као Глеб Жеглов у данас култном совјетском филму Место сусрета се не сме променити режисера Станислава Сергејевича Говорухина (1936-2018), снимљеном 1979. године по роману Ера милосрђа браће Вајнер.

Без обзира што је лик Жеглова у књижевном делу двадесетпетогодишњак, Говорухин није видео у тој улози никог другог осим Висоцког, па је изменио сценарио узимајући у обзир глумчеве године, који је у тренутку почетка снимања већ напунио четрдесет.

Била је то његова последња филмска улога.

Црногорцима

Један свој филм, Једини пут редитеља Владимира Павловића, снимљен у југословенско-совјетској копродукцији и приказиван код нас под насловом Оковани шофери, Висоцки је снимио у Црној Гори.

Прича почива на аутентичним догађајима из 1944. године, а редитељ је совјетском глумцу понудио да изабере улогу.

Висоцки је за филм написао четири песме, од којих је једна ушла у филм. А о својој улози је говорио са лаком иронијом:

„Играм једног од окованих возача. Моја улога је потпуно без речи, без иједне речи, али са песмама. Раније сам одбијао да певам у филму, али сад мислим – зашто не, ако постоји таква платформа са великом публиком. Певам своје песме и играм малу улогу, улогу са смрћу, како бих могао да снимам пет дана... Да певам, умрем и завршим.

Због овога сам отишао у Југославију. Снимали смо у Црној Гори на врло занимљивом местима... Црна Гора је 1904. године објавила рат Јапану... И још увек је у рату са Јапаном. Таква је то земља. Писао сам тамо песме о Црногорцима јер ми Пушкинове ловорике нису давале мира. Он је написао: 'Црногорци, какво племе...' Сад сам и ја писао стихове о Црној Гори.“

Тридесет година касније, у октобру 2004. године, у Подгорици је, у близини Миленијумског моста, откривен споменик Владимиру Висоцком, поклон града Москве, на коме је уклесана последња строфа песме Црногорци:

Ја жалим у животу овом,
што немам коријена два,
што другом домовином мојом
не зовем Црну Гору ја.

Бронзана подгоричка статуа приказује Висоцког како стоји на постољу с једном руком у ваздуху и с гитаром у другој руци. На постаменту се поред фигуре налази бронзана лобања, подсећање на Волођиног Хамлета. Статуу је дизајнирао руски вајар Александар Таратинов, који је радио и споменик Александру Пушкину у Подгорици.

Глас невољених

Колико год био цењен као глумац и обожаван као Хамлет, Висоцког су највише волели као извођача сопствених песама. У седамдесетим годинама прошлог века његови концерти су изазивали невиђено узбуђење.

Волођа је држао 50 концерата годишње, а простор за наступ су му давали разни институти и домови културе. Неки хроничари су дошли и до бројке од укупно 1.500 концерата за живота, од којих су многи одржани у тзв. андерграунд просторима, тамо где се власт није питала.

Јер, Владимир Висоцки је као песник био практично полузабрањен. Руска песникиња Бела Ахмадулина, која је јавно подржавала совјетске дисиденте, једном приликом је питала важног совјетског културног делатника зашто се не штампају песме Владимира Висоцког, а овај јој је одговорио: „Само преко мене мртвог!“

Одраз живог живота у песмама Висоцког брзо је дошао у противречност са идеолошким поставкама совјетског система.

Томе сведоче наслови чланака у Совјетској Русији, Комсомолској правди и другим издањима из 1968: „Брже од вируса грипа шири се епидемија простачких песама“, или „Висоцки пева о алкохоличарима и у њихово име“.

Јавна кампања против његових песама била је гласна и моћна. Правда је критиковале глумца који „промукло нариче дивље лоповске песмице и наслађује се лоповским жаргоном“; у Тјуменској правди Висоцког су назвали „извођачем прљавих и простачких песамуљака“ и „фалсификованих речитатива уз два-три отрцана акорда“; Совјетска Русија објавила је текст о песмама Висоцког „које се вечерима врте по капијама“, а у којима се „под видом уметности приказује се малограђанштина, вулгарност, неморал: Висоцки пева у име алкохоличара, кажњеника, преступника, порочних људи и недовољно вредних“.

На све то, песник и самоуки музичар је рекао:

„Ја свирам веома примитивно, често слушам замерке на мој рачун због тога. Та примитивизација је намерна: специјално правим упрошћавање ритма и мелодије да би то одмах улазило мојим гледаоцима не само у уши, него и у душе, и да мелодија не смета прихватању текста.“

Прву гитару је добио на поклон од родитеља за седамнаести рођендан и сам је научио да свира. У почетку је изводио песме из лоповског циклуса у лењинградском кафеу „Молекула“, а после годину дана у Институту руског језика.

Временом су се географија и репертоар концерата проширили, певао је на факултетима и у домовима културе, али и у планинарским домовима и рударским окнима.

Био је већ познат када је открио неког њему непознатог песника, дошао кући са књижицом његових стихова преведених на руски и викао: „Ово је превршило сваку меру! Замисли, тај тип, тај Француз – све ми је отео! Он пише као ја, ово је чисти плагијат!“ Није се добро осећао када му је Марина открила да је тај Француз живео и писао у 19. веку, а зове се Артур Рембо!

Године 1975. у зборнику Дан поезије била је објављена његова песма Очекивање се продужило – то је била једина песма Висоцког штампана за његовог живота у Совјетском Савезу. То је било недовољно да се званично призна за песника, а да буде члан Савеза писаца није могао да буде, јер није имао у штампи објављене радове.

Поред песама, Владимир Семјонович је написао и неколико приповедака и сценарија, и дело Роман о девојкама које је пронађено у песниковој заоставштини после његове смрти.

Волођине жене

Прва жена Владимира Висоцког била је Изолда Жукова, коју је упознао за време студија у Школи-студију МХАТ-а. Она је била на последњој години, а Волођа на трећој. Била је већ удата, али заљубљеном Волођи то није сметало. Двадесет петог априла 1960. одржала се једноставна, али весела свадба. Убрзо је Иза остала у другом стању, а мама Висоцког је примила ту вест непријатељски. Због стреса у позадини скандала са свекрвом, девојка је имала побачај.

Када је Изолда добила понуду од позоришта у Ростову на Дону и прихватила је, Владимир је путовао из Москве да би се видели, али убрзо су до Изе дошли гласови о томе да глумица Људмила Абрамова чека дете са Висоцким. Након развода 1965, Изолда је задржала Волођино презиме. То презиме носи и њен син Глеб, чији је отац муж из Изолдиног другог брака. Умрла је 2018. године.

Владимир Висоцки и Људмила Абрамова започели су романсу на снимању неке драмe, а венчали су се тек 1965. године, када је њихов млађи син Никита напунио годину дана. Старији Аркадиј већ је имао две и по. Брак је кратко потрајао.

Висоцки се 1967. упознао са француском глумицом Марином Влади. Људмила је видела да се сваким даном њен муж све више удаљава од ње, и 1968. је поднела захтев за развод.

Када су Марина Влади и Владимир Висоцки у децембру 1970. стали пред матичара, обома је то био трећи брак. Она је из претходних имала три сина, он два. Матичар је у чуђењу рекао: „Шест бракова, петоро деце и то дечака! Да ли сте сигурни у своја осећања? Да ли сте размотрили озбиљност оваквог корака? Надам се да сте овог пута о свему добро размислили.“

Тада су се већ две године забављали, и остали су заједно до његове смрти. Додуше, сама Марина признаје у својој књизи, Висоцки је на крају имао и другу поред ње, звала се Оксана Афанасова, била је студенткиња од осамнаест година у тренутку када је он имао четрдесет.

Живот са Волођом славна француска глумица је описала у својој књизи Владимир, или прекинути лет, коју је објавила седам година после његове смрти (у српском преводу је објављена у издању Задужбине „Петар Кочић“ из Бањалуке).

На књигу су највише примедби имали родитељи Висоцког. Марина им је на то одговарила да они, и кад су живели са њим, никада нису видели свог сина онаквим какав он јесте, никада га нису волели због онога што је радио, већ су од њега правили оно што су они хтели да буде.

И када је преминуо као славан и вољен песник, када су видели да је колона људи на сахрани била дуга десет километара, његов отац је одлучивао о споменику и величини гробног места, јер је хтео да и он ту буде сахрањен, на би ли му постхумно припао део синовљеве славе, говорила је Марина Влади. А његова мајка је заслужна што је нестало хиљаду и по Марининих љубавних писама и стотине њених телеграма упућених вољеном Волођи.

Пут у Париз

Били су шест година заједно и четири године у браку, када је Висоцки добио визу и први пут отишао у Париз. Страховао је да ли ће му власти дозволити одлазак из земље. Говорио је Марини да Пушкин никада није могао да оде у иностранство јер му то цар Николај I није дозвољавао, иако су имали лични контакт.

За Волођин пут у Париз био је заслужан генерални секретар Комунистичке партије Француске Жорж Марше (на тој функцији је био од 1972. до 1994. године), који је интервенисао код Леонида Брежњева, генералног секретара Комунистичке партије СССР-а. Марина ће рећи да је Волођа имао више среће од Пушкина.

У књизи је описала љубав свог мужа према овом руском великану:

„Једини песник чији портрет стоји на твом радном столу – јесте Пушкин. Једине књиге које ти чуваш и с времена на време прелиставаш, јесу књиге Пушкина. Једини човек кога ти цитираш напамет, јесте Пушкин. Једини музеј у који ти одлазиш – јесте Музеј Пушкина. Једини споменик на који ти носиш цвеће, јесте споменик Пушкину. Једина посмртна маска коју ти држиш на столу – јесте маска Пушкина.“

У Француску су отишли њеним колима, а у Паризу му је све било доступно захваљујући њеним пријатељима, њеној репутацији и лудачкој жељи да сви виде за каквог се посебног уметника удала.

Чим су дошли, одвела га је да гледају Тимона Атињанина Питера Брука. Били су одушевљени, и после чудесне представе која је трајала више од три сата остали су на дружењу са глумцима. Висоцки је на молбу Питера Брука импровизовао концерт у празном позоришту. Колеге су га слушале, а да се нису ни померили. Енглезу Питеру Бруку, сину јеврејских емиграната из Летоније, пошле су сузе.

Волођа је узбуђен рекао Марини: „Први пут сам певао на западу. Видиш, то је сасвим могуће. Мене су с пажњом слушали!“

У Паризу је Висоцки снимио своју прву инострану плочу, имао солистички концерт у Елизе-Монмартру и отпевао неколико песма на великом концерту у Сен Денију, спектаклу у част јубилеја, 70 година од оснивања листа L’Imanite.

Када се Висоцки појавио на бини сам с гитаром у руци, на травњаку је било 200 хиљада људи који су очекивали рок групу. Дочекали су га звиждуци, а онда је он почео да говори, пева Лов на вукове.

Полако, све се утишало. Испраћен је овацијама.

У Америци

Када га је Марина водила у Америку, није се добро осећао. Али обрадоваће га сусрет са Мишом Барешњиковим, који је Марини и њему дао свој стан на располагање док су у Њујорку.

Гостовао је у емисији CBS-а Шездесет минута. Тада неприкосновени ТВ водитељ Дан Радер питао га је зашто не остане у Америци, а он му je одговорио:

„Зар да напустим Русију? Зашто? Ја нисам дисидент, ја сам уметник. Ја баратам речима, мени су потребни моји корени, ја сам песник. Без Русије, ја сам ништа. Без народа за који пишем, ја не постојим. Без публике која ме обожава, не могу да живим. Без љубави ја се гушим. Али, без слободе – ја умирем.“

Викиликс је 2014. године објавио садржај депеше званичника америчког Стејт департмента, у којој стоји да је у тој емисији Висоцки приказан као „пример званично толерисаног неслагања у Совјетском Савезу“.

Амерички познаваоци совјетских прилика тврдили су да је влада у Кремљу могла бити задовољна интервјуом за CBS, јер је Висоцки показао да „ако дисидент може да оде на Тахити и да наступи у Америци, онда ствари не могу бити тако лоше по њега у његовој домовини!“

Приватно, Висоцки се све више осећао креативно и лично окованим у Совјетском Савезу, рекао је у једном документарном филму о њему писац и дисидент Василиј Аксјонов (1932-2009). Навео је и да су га Марина и Волођа посетили у кући изван Москве и да му је песник тада рекао: „Не могу више да издржим овде, гушим се!“

Док су били у Њујорку, Милош Форман их је позвао на пробу Косе коју управо почиње да снима. У студију Метро Голдвин Мајера у Лос Анђелесу упознао је Дина де Лаурентиса, гледао је Роберта де Нира и Лајзу Минели који су ту пробали сцену за Њујорк, Њујорк. Де Ниро је одиста свирао саксофон, а Лајза је упутила пожудан поглед Висоцком док је пролазио са Марином.

Био је на вечери код Мајка Медавоја, тада веома моћног холивудског продуцента, сина украјинско-руских Јевреја, и ту је као зачуђено дете узвикивао имена људи са којима је требало да се упозна: Рок Хадсон, Пол Њумен, Грегори Пек... Размажени славом, били су пристојни када им га је домаћин представио као славног глумца, песника и певача, и позвао га да им покаже своје умеће.

А он, фолк херој антиестаблишмента далеко oд холивудског гламура, певао је о лицемерју и апсурдима који су обележавали свакодневни живот у Совјетском Савезу, о гулазима и трагичној невољи оних који су осуђени на пропаст. Холивудски крем је те ноћи био уједињен у аплаузу за занимљивог Руса, који је сутрадан у једној препуној универзитетској сали одржао концерт који је трајао пуна два сата.

У Њујорку је Висоцки био одушевљен Бродвејем, а доживео је велико признање када је Јосиф Бродски позвао Марину и њега код себе кући, на источњачки ручак који је сам спремио. Бродски се дивио богатим и често сленгом испуњеним стиховима Висоцког, и рекао му да гитара поткопава њихову поезију.

На растанку му је поклонио своју нову збирку песама са посветом, показујући велико уважавање за његов рад. Висоцком је бар на тренутак било лакше што га звaничници руске поезије Јевтушенко и Вознесенски не признају за озбиљног песника.

Марина и Волођа путовали су затим у Италију, Мексико, посетили Тахити у јужном Пацифику, као гости на свадби Марининог претходног мужа. У августу 1976. су боравили заједно на Светом Стефану у Црној Гори, где је Висоцки снимао Једини пут.

Марина Влади описује бројне догађаје са тих путовања, али не пропушта да каже и како су се у повратку на граници руски цариници, његови обожаватељи, сликали с њим и пуштали их преко реда. Када је хтео да увезе „мерцедес“ какав је тада имао само Леонид Брежњев, одржао је цариницима неколико концерата, и дозволили су му. Пре тога, иначе, слупао је неколико аутомобила.

Године 1980. Владимир Висоцки је замолио Јурија Љубимова да му допусти одсуство из Театра на Таганки на годину дана. У то време је планирао да ради на филму Зелени фургон као редитељ и коаутор сценарија. Почетак снимања није доживео.

Руски Боб Дилан, како су га звали на Западу, за Русе је вољени Волођа и данас култна личност. За оне који су га добро познавали, био је човек који је читавог живота глумио лудило, настојећи да тиме прикрије дубоки унутрашњи немир. Веровао је само публици која га је разумела и постојао је само на сцени. И у страсним љубавима са женама које је волео.

____________

Неколико песама Владимира Висоцког

Био сам душа лошег друштва

Био сам душа лошег друштва
И могу ти рећи ово:
Моје име и презиме
Одлично су знали у КГБ-у.

У мене је била заљубљена цела улица
И цела Савеловска станица.
Знао сам да је тако
Али нисам обраћао пажњу на то.

Био сам свој човек код уличних разбојника
Као и код џепароша,
И начелник милиције Токарев
Ноћима није спавао због мене.

Никад у животу нисам се мучио
И досађивао у беспослици —
Али једном је нека курва, цинкарош,
Дојавио па су ме укебали.

Начелник је био сасвим фин,
Само што ме је стално звао на испитивања,
А ја сам му увек љубазно
И врло скромно говорио:

„Не носим никога на души,
Нисам искушавао судбину,
Спавао сам увек спокојно —
И све вас из милиције сањао у гробу!“

И није било никаквог одлагања,
И изрекли су ми пресуду,
И добио сам све по закону —
Плус још пет година ми је израдио тужилац.

Мој адвокат је молио да се сажале
Указујући на моју веселу нарав,
Али је тужилац тражио најстроже
И мислим да је био у праву.

Отад се угасила моја активност
И мој живот је постао досадан —
Зашто да будем душа друштва
Кад оно уопште нема душу!

Хировити коњи

Дуж урвине, над понором, по самоме рубу
Своје коње бичем шибам, гоним, терам...
Ваздуха ми мало: пијем ветар, гутам маглу —
Осећам са смртним усхитом да пропадам...

Сачекајте, коњи, боље је успорити —
Не дајте се бичем натерати!
Али допали су ми коњи хировити:
Нисам доживео, нећу ни допевати!

Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим —
Барем на тренутак још на рубу ћу да стојим.

Пропашћу — ко перце однеће ме ураган,
Одвући ће ме по снегу галопом у ништа.
Коњи моји, пређите на корак полаган —
Продужите ми пут до последњег уточишта!

Сачекајте, коњи, боље је успорити —
Бич, камџију немојте слушати!
Али допали су ми коњи хировити —
Нисам доживео, нећу ни допевати!

Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим —
Барем на тренутак још па рубу ћу да стојим.

Стигосмо: у госте Богу нема закашњења —
Ал’ откуд да тако злобно певају анђели?!
Ил’ се то звоно заценило од звоњења,
Ил’ то ја псујем коње што су тако јурили?

Сачекајте, коњи, боље је успорити —
Застаните мало — бар на један дан.
Али допали су ми коњи хировити...
Ако не доживех — барем да допевам!

Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим,
Барем на тренутак још на рубу ћу да стојим…

Моjа циганска (ништа није како треба)

У сну — жуте ватре,
И ja у сну стењем:
„Сачекај, сачекај —
Jутро je паметније!“

Али и ујутру је све како не треба,
И нема весеља:
Или пушиш на празан стомак,
Или пијеш због мамурлука.

У крчмама — зелени столњаци
И беле салвете.
Раj за сиротињу и бадаваџије,
А мени je — као птици у кавезу.

У цркви — смрад и полумрак,
Ђакони пале тамјан...
Не, ни у цркви није тако,
Није тако како треба.

Ja — на гору журно,
Да нечег не буде —
На гори је јова,
А под њом је вишња.

Кад би се падина прекрила плишом —
Било би ми лепше.
Кад би се макар нешто...
Али све je како не треба.

Ja — пољем низ реку:
Свуд светло — али нема Бога!
У чистом пољу различци,
Далек пут ме чека.

Дуж пута — густа шума
Са бабарогама
А на крају тог пута
Губилишта са секирама.

Негде коњи плешу у такту,
Нерадо и монотоно.
Дуж пута је све како не треба,
А на крају — поготово.

И ни црква, ни крчма —
Ништа није свето!
Не, пријатељи — ништа није како треба!
Ништа није како треба...

Не волим

Не волим кад су о смрти теме —
Од живота никад нисам уморан.
Не волим било које време
Кад веселе песме не певам.

Мрштим се од хладног цинизма,
У занос не верујем и нећу
Да други чита моја писма
Преко рамена ми вирећи.

Не волим када неко вређа
Или када се прекида разговор.
Не волим када пуцају с леђа
А ни пред лицем пушчани отвор.

Не волим интригу и сплетку,
Црва сумње ни почасти иглу,
Или — кад иду грубо уз длаку,
Или кад вуку гвожђем по стаклу.

Мрска ми је ситост безбедна —
Боље је и кад откажу кочнице.
Мрзим што је поштењу пала цена
И што му бацају увреде у лице.

А када видим сломљена крила
Не осећам жалости, заиста:
Не свиђа ми се слабост као ни сила
Jедино ми жао распетог Христа.

Не волим да будем кукавица,
Мрско ми је кад невине туку.
Не волим кад ми се краду до срца,
Још мање кад ми стају на муку.

Не волим мањеже ни арене:
У њима се може све изгубити.
И ако стижу велике промене —
Никад их нећу ја заволети!

Бродови

Бродови се задрже у луци — а онда опет на пут —
Али се и враћају кроз непогоде...
Неће проћи ни пода године — и ја ћу се вратити —
Да бих опет отишао на пода године.

Враћају се сви — осим најбољих пријатеља,
Осим највољенијих и најпреданијих жена.
Враћају се сви — осим оних који су најпотребнији —
Ja не верујем у судбину, а у себе — још мање.

А хтео бих да верујем да то није тако,
Да ће спаљивање бродова ускоро изићи из моде.
Ja ћу се, наравно, вратити — са пријатељима и са маштама,
Ja ћу наравно, отпевати — неће проћи ни пола године.