Страх од промаје: Ко после Ангеле Меркел?

„Које мисли и осећања у вама буди Немачка?" Овако је 2004. године гласило питање новинара Билд цајтунга, сестринске фирме београдског Блица, упућено тада светској јавности још непознатој функционерки опозиционе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). Био је то помало јефтин покушај новинара да осетљиво питање о националном поносу упути на нешто креативнији начин. Уз једва приметан осмех, политичарка је на ово питање дала наизглед баналан одговор: „Мислим на прозоре који добро дихтују. Ниједна земља на свету не прави тако лепе прозоре који тако добро дихтују."

У овом одговору многи су, пошто је годину дана потом постала канцеларка Немачке, препознали метафору лидерског стила и поимања политике Ангеле Меркел. Као у распрострањеним културалним клишеима, и у њеним очима Немачку од других земаља треба да издвајају ред, поузданост и ефикасност. Немачка фудбалска репрезентација нема Марадону, али без патоса и помпе уме да побеђује... да дихтује.

„Знате ме", знала је у завршној речи многих изборних дуела да поручи канцеларка, уз исти онај осмех. Реторичка умереност и натчовечанска резервисаност у наступу и гесту, уз карактеристичне сакое пастелних боја, постали су препознатљива обележја политичке праксе и естетике на коју се током последње деценије и по навикао велики број грађана Немачке и Европе.

Немачка је у октобру прошле године прославила три деценије од историјског уједињења. Чак половину тог периода на њеном челу била је политичарка која је Билду говорила о дихтовању прозора. Сада силази са сцене. Какво је њено наслеђе?

Није лако бити Ангела Меркел

Немачка коју је Ангела Меркел затекла 2005. године, кад је преузела власт, изгледала је много прегледније него ова данас. Глобална економска криза још није оголила разлике европског центра и периферије, побуњеничка Вишеградска група није била значајан европски политички фактор, у Бундестаг се још није уселила грловита Алтернатива за Немачку, а чак ни најкреативнији теоретичари завере нису слутили размере будуће миграционе кризе, а камоли предвиђали нешто попут актуелне пандемије.

Јесте се током свих тих година немачки брод повремено озбиљно љуљао, али је канцеларка увек њиме сигурно управљала. Када би побеђивала није ликовала, када је губила није показивала сујету. Стога данас и не чуди што би већина Немаца волела да Меркел једноставно - остане.

Данас, међутим, након четири пуна мандата на челу Немачке, на њеном лицу као да се јавља сенка умора. Суочена с последицама пандемије и друштвеним противречностима коју је криза изоштрила, ни канцеларка није више изгледа у стању да гарантује „нормалност".

Добар политички стил значи и препознати време када се повући. Данас рејтинзи Ангеле Маркел у истраживањима јавног мњења јесу стабилни, али у каквом стању остаје немачка политичка сцена након њеног повлачења? У политичком Берлину све је и даље отворено: Ко ће наследити Меркелову на канцеларском положају, како ће изгледати коалициона комбинаторика након септембарских изборa..

Меркелова јесте од самог почетка била либералнија од своје партије, али тешко је пре петнаест година било и замислити да ће њен идеолошки крут ЦДУ претрпети такве промене и донети одлуке као што су одустајање од нуклеарне енергије, суспендовање војне обавезе, легализација истополних бракова или усвајање обавезне квоте за жене у управним одборима великих компанија. Као да је лидерка партије све време гурала прст у око тврдокорним демохришћанима. Ипак, ништа није толико болело као отварање граница 2015. за прихват избеглица с Блиског истока, уз оно фамозно „ми можемо" (Wir schaffen das).

Тог лета, велики број насмејаних грађана стајао је на перонима немачких железничких станица и с пакетима хране, плишаним медведићима и транспарентима добродошлице дочекивао избеглице из ратом захваћених подручја Блиског истока. Други део Немачке био је у исто време у неверици - у таквом понашању земљака они нису видели ништа више осим опасне наивности. Мигранти су за њих били непознати људи из далеког културног круга исламских земаља који не говоре немачки језик, а у њихову земљу доносе свој стил живота и другачије религијске обичаје и политичке ставове. И то им се није свидело. Мигрантска криза 2015. произвела је низ последица, а политички најзначајнија била је експлозија популарности десничарске Алтернативе за Немачку.

Локално против глобалног

Политиколог Волфганг Меркел, из берлинског Центра за друштвене науке (WZB), и на овом случају је видео потврду своје тезе о темељном расцепу унутар европских друштава између тзв. космополитских и комунитаристичких вредности. Укратко, модерна европска друштва у 21. веку одређују нешто другачији друштвени расцепи него ранија, а његови носиоци су два основна социјална типа - „космополите" и „комунитаристи", како их је назвао. Космополита је светски човек, културално толерантан, отворен према глобализацији и мигрантима, натпросечно образован и плаћен, поседује већу социјалну и професионалну покретљивост и живи у урбаним срединама где успешно користи свој „социјални капитал" - на српском: „везе и познанства". Комунитариста, с друге стране, стоји насупрот космoполити: мање је образован и плаћен, просторно и социјално није нарочито мобилан, неповерљив је према мигрантима и отвореним границама, укорењен је у националној држави, историји и култури, a његови контакти, везе и кафанске приче ограничене су на локални контекст. Анализирајући на сличном трагу исход Брегзита, енглески аутор Џон Гудхарт у својој књизи The road to somewhere: The populist revolt and the future of Politics, ове супростављене друштвене групе, карактеристичне и за Британију, описује појмовима Anywheres („они од било куда") и Somewheres („они од некуда").

Иако овакве идеалтипске категоризације углавном јесу поједностављене, њене манифестације у општим цртама могуће је уочити и у немачком друштву и у немачким партијама: како су поводом миграната расле тензије на улицама, у новинама и на друштвеним мрежама, тако су расле тензије и у партијама. Па тако и у ЦДУ-у где је као  политички израз  незадовољства настало унутарпартијско крило названо „Унија вредности" (Werteunion). По суду ових и других незадовољника, фамозни партијски концепт catch-all ипак је отишао прешироко, чиме се партија опасно удаљава од своје суштине: хришћанског наслеђа, породичних вредности, грађанске одговорности, уважавања нације. Можда је њихов став најјасније исказао недавно мађарски премијер Виктор Орбан у интервјуу магазину Цајт. „ЦДУ у ствари и нема програм. То је пука платформа за контролисање левог центра."

Армин Лашет за партијским кормилом

Није изненађење што су конзервативне струје на партијском конгресу ЦДУ-а у јануару за новог шефа партије подржале  Фридриха Мерца - самоувереног „махера", припадника нараштаја политичара из деведесетих, епохе још непомућеног поверења и наде у глобализацију и невидљиву руку тржишта.

Мерц, за разлику од пословично умерене и опрезне Меркелове, изгледа као неко ко би за ефектну метафору ризиковао каријеру. Стога није никакво изненађење када својим изјавама на тему избеглица, родне равноправности, породице и положаја жена у друштву изнервира осетљиви лево-либерални део немачког друштва. Добар део феминистичке или левичарске сцене у њему види црвену мараму. За њих, он је типичан представника „старијих белих људи" (alte weisse Männer) - што је дискредитујућа квалификација резервисане за старије, материјално и друштвено привилеговане појединце наводно крутих и скучених светоназора. Такво виђење Фридриха Мерца, бар у погледу материјалних привилегија, и није без основа јер је његовом повратку у политику претходила више него лукративна каријера на водећим позицијама најмоћнијих светских финансијских концерна. Све интерпретације водећих медија су гласиле отприлике овако: избором Мерца, ЦДУ би се донекле вратио свом идентитету и раскрстио са ером Ангеле Меркел.

Ипак, владајућа немачка партија је тесном већином, у другом кругу, одлучила да настави по старом. На изборима у ЦДУ победио је Армин Лашет, председник најмногољудније немачке покрајине, Северне Рајне-Вестфалије. Умерен, лојалан, помало потцењен али поуздан политичар, родом из идиличног Ахена на крајњем западу земље, Лашет, као ниједан други партијски функционер, управо изгледа као да је изашао из канцеларкиног шињела. Добар део медијског „коментаријата" због тога у њему види лепак који би партију евентуално држао на окупу. Али не више од тога. Да га у кафани питају о политици, Лашета је лако замислити како каже: „Ја ћу исто што и Меркелова."

Али да ли би Лашет могао бити довољно добар кандидат да замени Меркелову и на канцеларској функцији?

Консолидовање партије

Свакако, функција шефа најмоћније немачке партије то донекле имплицира. Али далеко од тога да је ствар за Лашета завршена. За њега се, чини се, тек сада отварају најважнији фронтови.

Најпре, неопходно је затрпати ровове у партији. Лашетова победа постигнута је тесном већином и то само сведочи о расколу на два партијска табора. Посебну пажњу нови шеф партије мора да посвети одборима у Источној Немачкој који су листом стали уз Мерца. Тамо већ одавно влада осећај да у партијској централи у Берлину интереси ових делова Немачке нису довољно репрезентовани. Осим тога, Лашет ће и даље обављати функцију председника највеће немачке покрајине и биланси његовог рада на овом нивоу узимаће се као доказ подобности да се преузму и најважнији државни послови. 

Период који ће уследити биће одлучујући за Лашета. Ту се крију и замке за њега: ако сувише дуго буде стајао у канцеларкиној сенци, то му се може узети као слабост; ако пак крене путем потпуне еманципације и превише упадљиво акцентује своју политику, могу се поново подгрејати приче о фрагментираности партије. 

Нема сумње, сада ће свака Лашетова реч бити мерена на апотекарској ваги. А посебна пажња биће посвећена спољнополитичким ставовима, а нарочито односу према Русији. То је једна од ретких тема где је Лашет прилично неодређеним и релативизујућим ставовима благо одступио од политике ЦДУ-а, до сада критичне према Путину и Асаду. Још се памти интервју из 2014, у јеку дешавања на Криму, када је Лашет говорио „о антипутиновском популизму" и цитирао Хенрија Кисинџера: „За Запад, демонизација Владимира Путина није политика, већ алиби за одсуство политике."

Због свега овога чини се да за Лашета тек сада почиње право доказивање у дисциплини политичке умешности. 

Зедер и Шпан у ниском старту

Нема сумње да дешавања у ЦДУ-у с великом пажњом прати Маркус Зедер, први човек покрајине Баварске и председник ЦДУ-ове сестринске партије - Хришћанско-социјалне Уније (ЦСУ).

Иако је ЦСУ историјским споразумом са ЦДУ-ом претежно ограничен на Баварску, овај педесеттрогодишњи политичар из Нирнберга не пропушта ниједан интервју, слободан стубац у штампи или телевизијско гостовање да се наметне као врховни руководилац пандемијске кризе. Делује да у томе има успеха. Присталице конзервативног блока тренутно у њему виде најбољег канцеларског кандидата: наметнуо се као озбиљан и одговоран политичар, прихватљив бирачима и ван традиционалног гастрономског подручја познатог по перецама и белим кобасицама. Да ли је осетио да је дошло његових пет минута? Извесно је да је његова популарност нарасла до мере у којој више ниједна дискусија о будућем канцелару, након септембарских избора, не може да заобиђе његово име.

Међутим, није Зедер увек био довољно избрушен материјал за канцелара. Овај поносни и импулсивни Баварац, типичан изданак конзервативног ЦСУ-а, био је донедавно узорни католик који је као знак доминантне немачке религије и традиције у свакој јавној установи у Баварској желео да постави по један крст, и један од најватренијих противника надирућег таласа избеглица које је пежоративно називао „азил-туристима".

Данас је Маркус Зедер, стиче се утисак, посве други човек: говори тише и умереније, више се смеје, сади дрвеће, спасава пчеле од истребљења. Уместо звука моћних BMW мотора високе класе, сада преферира вожњу бициклом и возом, не би ли тако дао свој скромни допринос заштити климе и намигнуо све популарнијим Зеленима.

То није ништа чудно. И ми у Србији знамо да су радикалне политичке трансформације могуће. Овде се ради о манифестацији политичког инстинкта искусног политичара који је осетио слабост конкурената и схватио оно што су многи успешни политичари пре њега схватили: „Избори се побеђују у политичком центру". Иако, за сада, успешно избегава одговоре на  питања о могућој кандидатури за канцелара, јасно је да и он вреба своју шансу.

Одлука на пролеће

Немачку у првој половини године очекују избори у неколико покрајина. У овој федеративно уређеној земљи избори на овом нивоу имају посебну тежину. Најважнији су они који ће се у првој половини године десити у Баден-Виртенбергу, Саксонији-Анхалт и Рајна Палатинату.

Иако би, по логици политичког система, ове изборе требало да одреде локалне теме и локални актери, не би било први пут да медијски коментатори рђаве резултате на локалу на душу ставе председнику партије на савезном нивоу. Да би се избегла хипотека незадовољавајућих резултата покрајинских избора, коначна одлука о томе ко ће представљати конзервативни блок пашће у преговорима две сестринске партије, највероватније у априлу, после покрајинских избора.

Ако би околности заиста довеле до тога да Зедер, као кадар сестринског ЦСУ-а, буде најпопуларнији кандидат конзервативног блока за канцелара, био би то својеврстан преседан. И то таквог обима да би могао да убрза ескалацију конфликата унутар владајућег конзервативног блока ЦДУ/ЦСУ. Тада би у игру за канцеларску позицију могао да се врати и актуелни министар здравља Јенс Шпан. Он је недавно подржао Лашета на изборима за шефа ЦДУ-а, и пристао да буде бр. 2 у његовом тиму, али ако се овај у новој функцији не не наметне као чврст  и поуздан материјал, при избору канцелара могло би да дође и до рокаде.

Јенс Шпан, актуелни министар здравља, један је од перспективнијих младих политичара. На почетка пандемијске кризе, рационално образложеним одлукама побрао је симпатије и стекао позамашну популарност. Међутим, непредвидивост и дуготрајност пандемије чине га све мање отпорним за критике, како за оне који стижу са стручне стране тако и од тзв. теоретичара завере. С тим у вези, његову популарност у највећој мери одредиће ефикасност борбе против пандемије, односно ток, брзина и успешност вакцинисања становништва. Иако шансе за тако нешто у овом тренутку нису превелике, његово име још није ишчезло из медијских шпекулација о новом канцеларском кандидату.

Где су Социјалдемократе?

Нема сумње да су многе Социјалдемократе уместо Лашета за шефа ЦДУ-а прижељкивали Фридриха Мерца. Правовернији ЦДУ и лидер посвећенији изворним начелима партије појачао би контраст између две велике странке и дао више ваздуха за дисање ослабљеној Социјалдемократској партији Немачке (СПД).

Ова некада моћна странка данас је на свега око 15% подршке у бирачком телу, и као да пати од синдрома „пасокизације", као и већина европских социјалдемократских партија. Иако СПД није доживео горку судбину грчких, француских или холандских идеолошких сабораца који су готово нестали са политичке сцене, и ова партија је мета константних оптужби за компромисерство и отуђење од својих традиционалних бирача - који се на ветрометини окрећу десничарима.

Као да партију још увек прогони онај зао дух с преласка у нови миленијум, криптичног бирократског имена „Агенда 2010". Био је то онај тренутак фамозног Фукујаминог „краја историје", када су социјалдемократе широм континента поверовале да постоји неки либералнији „трећи пут", проходни путељак између државе благостања и капитализма тачеровског типа.

Последњи социјалдемократски немачки канцелар Герхард Шредер ступио је те 2003. године самоуверено за говорницу Бундестага и свечано поручио: „Смањићемо давања државе, захтеваћемо личну одговорност и већи допринос сваког појединца." Усвојена је тада „Агенда 2010", пакет реформи који је наредних година потпуно изменио тржиште рада и социјални систем у Немачкој. Већ 2005. СПД је изгубио изборе, а у коалицијама које ће уследити никад више неће бити јачи партнер. „Агенда 2010" постала је шифра за терет који партија више нити може да носи нити да одбаци.

За оне у СПД-у који су и даље свет гледали кроз оптику класичног индустријског конфликта између света рада и света капитала, ствар је јасна: странка, и поред ослабљеног радничког покрета, треба да држи фокус на економији, суштинским материјалним питањима расподеле, запошљавања и колективног преговарања. Присталице овог становишта могу се пронаћи како међу обичним чланством тако и у синдикатима, затим у уобичајено енергичнијем партијском подмлатку, као и у лево оријентисаним интелектуалцима и симпатизерима.

За други део чланства и функционерску елиту, међутим, на првом месту су принципи реалполитике и државне одговорности: уместо да сањају о некаквој синдикалној идили из седамдесетих година прошлог века, они су пре склонији да верују у близину извора политичке моћи. Малим корацима, па чак и као слабији партнер у Великој коалицији, они желе да граде неку модерну социјалдемократску Немачку и Европу.

Ова струја у СПД-у је превагнула и, како ће се испоставити, првенствено се у страначко име обраћала „космополитама", постмодерној или културално урбаној и образованој левици, социјалним питањима притом претпостављајући теме мултикултурализма и права религиозних, етничких и сексуалних мањина. Посматрајући забрињавајуће рејтинге СПД-а, Нилс Хајстерхаген, публициста близак овој партији, приметио је да уместо да се окрене економији, социјалним питањима и дигиталној трансформацији, левица као да је прихватила слоган Песме Евровизије „Славимо различитост!" - Celebrate diversity.

Покушај повратка

Током 2019. СПД је бележио најниже рејтинге у историји. Нешто је било потребно учинити. По угледу на британске лабуристе, донета је одлука да ново вођство више неће бирати делегати на конгресу већ сви чланови партије. И као што ће ова демократизација унутарпартијских избора код лабуриста на површину избацити релативно непознатог левичара Џеремија Корбина, тако ће у СПД-у децембра 2019. победу однети аутсајдерски двојац Норберт Валтер Борјанс и Саскја Ескен. Многима у Европи заиграло је у срце: да ли су ово назнаке краја статуса кво? Да ли је ово крај велике коалиције? Да ли баук левице кружи у најмоћнијим земљама Европе?

Борјанс, некадашњи министар финансија покрајине Северне Рајне-Вестфалије, и Ескен, слабије позната посланица Бундестага, иако представљају нови председнички тандем, још увек нису изгубили ореол „старе левице" и синдикалну реторику, али - није се десило ништа. Узевши у обзир да су подршка медија и партијских структура готово изостали, овај можда непретенциозни председнички двојац и није имао шансе.

Да апсурд буде већи, управо је ново руководство као кандидата СПД-а за место немачког канцелара на септембарским изборима именовало актуелног министра финансија Олафа Шолца, једног од архитеката „Агенде 2010", симбола функционерске елите и Велике коалиције. Истог оног Олафа Шолца кога чланство само годину дана раније није хтело за партијског шефа.

Овај будистички сталожен правник са собом неоспорно носи велико политичко искуство. Био је дугогодишњи градоначелник Хамбурга, министар рада и актуелни је министар финансија и вицеканцелар. И он данас, попут Ангеле Меркел, бирачима може да каже: „Знате ме." Али многи га знају и по спремности да у сваком тренутку из себе, попут аутомата, избаци сијасет помало заморних технократских фраза, и да сваку тему обоји оном сивом мат-бојом монотоније - неки новинари су га због тога шеретски прозвали „Шолцомат".

Иза овог избора вероватно је стајала следећа тактика: да је у јануару на партијском конгресу ЦДУ-а победио Фридрих Мерц и померио своју партије удесно, Шолц би као контраст могао да понуди помирљив тон, компромис, стабилност и искуство. У евентуалној коалицији са све снажнијим Зеленима, СПД би могао поново имати канцелара. На први поглед, разумно. Међутим, у партији је и даље раширено незадовољство које ће потпредседница подмлатка партије Хана Рајхардт изразити на следећи начин: „Нама треба прогресивна, лева и храбра будућност, а не Меркел 2.0." Осим тога, ЦДУ се избором Лашета управо одлучио за континуитет са политиком Меркелове.

Напослетку, остаје велико питање како ће ново вођство СПД-а ово персонално меандрирање објаснити медијима, члановима, бирачима и самима себи. Ако у томе не успе, највише би се могли радовати Зелени (Bündniss Neunzig/Die Grünen)

Успон Зелених

Прошле године у јануару Зелени су прославили свој 40. рођендан. Ако су том приликом прелиставали фото албуме са оснивања партије, из њих би им се осмехивали оснивачи у плетеним пуловерима, радничким комбинезонима и патикама, необријани и дугокоси еколози, пацифисти, активисти за права животиња, оцвали шездесетосмаши и комунисти. Ову шарену екипу те 1980. под истим кровом окупила је брига за животну средину, тема која је тада била потпуно скрајнута и занемарена од стране великих партија.

И како то једна (радикално) левичарска традиција налаже, тадашњи Зелени су тврдили да уместо партијског система желе да мењају друштво, темељно, из корена. Своју аверзију према одредницама „естаблишмент" или „власт" знали су да опишу симпатичним оксимороном којим су описивали своју странку - „антипартијска партија" (Anti-partei Partei).

Да је та аверзија временом полако избледела, видело се најкасније 1998, када Зелени, додуше као слабији партнер, улазе у владу вођену социјалдемократским канцеларом Герхардом Шредером. Током бурне историје и ову партију је оптерећивала идеолошка подела на идеалисте, верне изворним коренима партије (fundis), и прагматичне реалисте (realos). Да су потоњи дефинитивно надјачали, постало је белодано 1999. године. Био је то ироничан историјски тренутак: партија, настала из наглашене пацифистичке традиције, подржаће бомбардовање једне европске земље без мандата Уједињених нација.

Данашње Зелене карактерише самопоуздање политичке снаге која је у претходним годинама доживела експлозиван раст популарности. Они сада и не крију да, као најјача снага, желе да воде земљу. Рејтинзи показују да то и није немогуће. Са неких 20 процената подршке у бирачком телу, они су по први пут у својој историји друга странка по популарности, одмах иза ЦДУ/ЦСУ. Па шта стоји иза тог стреловитог раста и колико је он стабилан?

Како то код политичких промена обично бива, објашњење треба тражити у садејству више фактора. Пре свега, за Зелене ради Zeitgeist - дух времена. Извесно, у поређењу с балканским земљама, климатске промене и заштита животне средине у Немачкој су увек биле много дубље укорењене у јавни дискурс. Међутим, ако је то била тема о којој су се у медијима раније изјашњавали непознати експерти и активисти из разних зелених покрета, од 2018. то више није био случај: незапамћене суше и врућине које су погодиле већи део централне и западне Европе нису дошле тек тако, а многи су последице климатских промена могли да осете у преносу „уживо". Некако у том периоду јавља се и глобални покрет Fridays for Future. Хајп око Грете, стармале девојчице са кикицама, и школараца који сваког петка штрајкују због климатских промена брзо је захватио немачку омладину и још брже немачке медије, који су тему катапултирали у саме врхове друштвених актуелности.

Актер који је од овог расположења могао највише да профитира били су управо Зелени. Срећним стицајем околности, баш у то време у партији долази до смене генерација, која на чело партије у први план лансира харизматични председнички двојац Хабек/Бербок - двоје несумњивих „реалиста".

Зелени реалисти

Од доласка на чело партије било је јасно да је Роберт Хабек, нови председник партије, нешто другачији тип политичара од оних на које су Немци навикли. Овај педесетогодишњи доктор филозофије и књижевник, модерно али не и уштогљено одевен, са лажно запуштеном фризуром и тродневном брадом, шармирао је како медије тако и гласаче ван партије Зелених. Његова реторика није ништа више одређенија и отворенија од других политичара, али је зато увелико ослобођена од испраних технократских фраза којима обилују политичке телевизијске емисије. Политичар коме женски магазини приписују џорџклунијевски шарм, понекад звучи филозофски занесено, на тренутке поетично нејасно а понекад брутално директно.

Ако је Хабек постао нови љубимац медија и гласача, он у Аналени Бербок има саборца који ужива чврсто поверење унутар партије.

Бербок, експерткиња за људска права и проверени партијски војник, свесна је својих квалитета када изјављује да и себе може да замисли као канцеларку. Можда то што је жена, у партији која се као ниједна залаже за родну равноправност то има и додатну предност. Да ли ће се избором једног канцеларског кандидата ова наизглед фамилијарна хармонија лидерског тандема нарушити, остаје питање на које ће наредни месеци дати одговор. Немачки основни закон, у сваком случају, не дозвољава могућност канцеларског двојца.

Културни рат у политици

Ко су заправо бирачи Зелених? Андреас Реквиц, један од тренутно читанијих немачких социолога, објашњава да је прелаз из индустријског у постиндустријско друштво произвео једну групу добитника: академски образованих, културно толерантних, либерално оријентисаних грађана који у урбаним срединама углавном за живот зарађују бавећи се интелектуалним радом. Сада вредности и животни стил ове нове „средње класе" све више добијају на утицају и важности у медијском простору и јавном мњењу. Ради се о људима који константно раде на себи, путују светом, воде здрав живот, а у својим потрошачким навикама држе до аутентичности, индивидуалности и хедонизма. Нема сумње да се бирачи Зелених тренутно регрутују из овог слоја. Али са хегемонијом животног стила руку под руку иде и одређени степен ароганције према онима који тај стил не деле. Реквиц данас примећује заоштравање конфликта између нове класе добитника и старе средње класе.

И овај конфликт умногоме нема везе са материјалним стањем. Често припадници традиционалне средње класе, нпр. старији средовечни пар из провинције, домаћица и супруг запослен у аутомобилској индустрији, зарађују и више од берлинских или минхенских хипстера и пи-ар саветника са универзитетским образовањем у области студија културе, рода или комуникација. Ипак, средовечни пар из примера ће се у ери дигиталне револуције, креативних индустрија, јутјубера, друштвених мрежа, најезди енглеског језика и диктату здраве егзотичне исхране, неминовно осећати делимично маргинализовано.

Ово је један од фактора који производи потмуло незадовољство и симптоме који се препознају и код присталица АФД-а. И заиста, управо поређењем идеалтипских присталица АФД-а и Зелених чини се да поменути контраст вредности и животних стилова највише добија на интензитету.

Много је тога што су Зелени на последњем партијском конгресу у новембру 2020. уписали у свој нови програм - нису то само партијски „класици" као што је потпуни прелазак на обновљиве изворе енергије и одустајање од фосилног горива, већ и други прогресивни предлози у пољу социјалне политике, саобраћаја, пољопривреде итд. Управо овим „проширивањем подручја борбе" Зелени дефинитивно одустају од концепта једнотематске партије.

Јасно је као дан: ако желе власт и одговорност, Зелени морају адресирати и оне друштвене групе које им могу омогућити да пребаце границу од 20 одсто, колико им сада предвиђају анкете јавног мњења. И управо овде, у координисању интереса супротстављених друштвених група, долази до изражаја политичка умешност којом ће Зелени морати да овладају. Далекосежне мере које предлажу, као што је нпр. потпуни прелазак на електромоторе, морају бар у кратком року погодити радна места у ауто-индустрији или средњу и средњу нижу класу која и даље поседује аутомобиле са дизел моторима. У овом тренутку је тешко проценити да ли Зелени за друштвене трансформације које најављују, осим племенитих намера имају и систематичан план.

Коалициона комбинаторика

Медији већ дуже време шпекулишу о томе да ли је Немачка спремна за канцелара или канцеларку из редова Зелених, али делује да то ни политички ни аритметички није лако остварљиво. Иако су еколошке теме у време пандемије потпуно изгубиле примат, јасно је да ће Зелени и даље бити најпожељнији коалициони партнер. Али, које су коалиције могуће?

Ако се Зелени одлуче да уђу у владу као слабији партнер у некој будућој црно-зеленој коалицији у којој ће доминирати блок ЦДУ/ЦСУ, такву владу, наклоњену индустрији и економском расту, биће знатно теже навести на курс еколошке одрживости и климатске неутралности. Сукоб интереса економије и екологије је оно што ће обележити политичке конфликте у будућности, и Армин Лашет би могао бити неко ко би дијалог две партије учинио ефикаснијим. Ипак, Зелени би у тој констелацији лако могли доживети судбину СПД-а: њихове идеје би се приписале јачим конзервативцима, док би се партијска популарност све више крунила. Дефинитивно, многи реномирани интернационални политички магазини већ рачунају са прагматичношћу Зелених, па овој коалицији ипак дају највише шанси. Она је, у погледу на тренутне рејтинге, и математички најреалнија.

Али, ако би већина Зелених ипак могла да бира, вероватно би преферирала коалицију са СПД-ом - с којима их, неспорно, повезују левичарски корени и нешто више програмских преклапања. Међутим, и у том случају постоје најмање два проблема. Сасвим је реалистична могућност да управо Зелени после избора изађу као јача партија и онда логично затраже канцеларско место. Ово са собом повлачи питање да ли ће СПД место број 2 у једној коалицији желети да замени местом број 2 у другој коалицији, оној предвођеној Зеленима. Чак и да Зелени и Црвени дођу до компромиса, могло би се испоставити да то не буде довољно за парламентарну већину. У том случају, неопходно би било да се у потенцијалну владу укључи или Левица (Die Linke), која је у овом тренутку на 7% подршке, или Либерали - (Freie Demokratische Partei,), са 6% подршке у бирачком телу.

Либерали или Левица као партнер

Са обема овим партијама постоје идеолошка и практична неслагања која би ваљало изгладити. У случају Либерала (ФДП), то би могло да иде нешто лакше. Либерали су свесни да Немачка у многим питањима технолошког развоја и дигиталне инфраструктуре заостаје за развијеним деловима Кине или неким од европских партнера. Али осим инсистирања на бржој модернизацији, либерализацији и дигитализацији економије и друштва, ова партија изгледа као да и даље тражи нове смернице за будућност. Уз уступке у наведеним областима, Либерали би вероватно радо учествовали у следећој влади.

ФДП се, истина, у прошлости и није показао као поуздан преговарач. Након последњих избора 2017, преговори између ЦДУ-а, ФДП-а и Зелених трајали су неуобичајено дуго. И баш када су сви очекивали да из собе за преговоре покуља бели дим, агилни председник ФДП-а Кристијан Линднер, изашао је да у име своје партије медијима обзнани прекид преговора. Многи пад популарности ФДП-а који је уследио објашњавају управо овом недовољно промишљеном одлуком.

Ако се ФДП поново предомисли, математика би евентуално дозволила могућност да у коалицији учествује Левица (Die Linke). Ова партија, основана 2007, на економској оси стоји на крајњој левој тачки политичког спектра. Иако учешћем у владама покрајина Тирингије, Берлина и Бремена партија већ дуже време демонстрира одговорност да учествује у влади, за многе истакнуте функционере великих партија ЦДУ-а, ЦСУ-а и СПД-а, Левица ни после свих година није довољно кредибилан партнер на савезном нивоу.

Препреке за коалицију с Левицом треба најпре тражити у изразито негативном односу ове партије према учешћу Немачке у НАТО-у или у афирмативним ставовима по многим питањима о историјском наслеђа ДДР-а (Демократске републике Немачке).

Шта жели Алтернатива за Немачку?

Од самог почетка, историја Алтернативе за Немачку (АФД) је историја радикализације, провокација и скретања у десно. Ипак, многи који су претходних година у изјавама челника АФД-а препознавали асоцијативне призвуке неких заборављених идеологија прве половине 20. века, тренутно могу да одахну. Модерним политичким вокабуларом речено, АФД нема никакав коалициони потенцијал и неће ући у владу.

Заправо, саму појаву АФД-а у Бундестагу многи виде као пораз конзервативне политике, будући да су још корифеји Демохришћана као Хелмут Кол и Франц Јозеф Штраус заветовали своје наследнике да не допусте постојање партија десно од ЦДУ/ЦСУ.

Она је ипак ту. За само пар година, на таласу грчке и избегличке кризе, АФД је нарастао до најјаче опозиционе снаге у савезном, и успела да буде представљена у свим покрајинским парламентима. Ако за изборе 2017. године остатак политичке сцене и није знао како да изађе на крај са наглим растом популарности АФД-а, садашњих 9% подршке у анкетама не делује тако застрашујуће.

Неколико је разлога за пад популарности АФД-а. Било је довољно неколико недеља да пандемија вируса Ковид 19 прогута све теме, па и оне за ову странку најважније: страх од миграната и наводно узнапредовалу исламизацију немачког друштва. Осим тога, многи чланови и симпатизери (посебно на западу земље) више не успевају да се идентификују са узнапредовалом радикализацијом партије, коју константно распирују политичари попут Бјерна Хекеа и осталих унутар екстремистичке партијске фракције назване „Крило" (Der Flügel).

Ствар је ипак отишла предалеко. Служба за заштиту уставног покрета је поједине делове партије већ прогласила екстремистичким а постоји и могућност да цела партија буде стављена под надзор. То, у практичном смислу, значи примену свих инструмената који тајним обавештајним службама стоје на располагању. А сасвим сигурно није пријатно бити у партији чије се интерне активности константно прате или чији се активисти врбују као доушници службе.

Све ово доводи до нервозе и раста унутарпартијских тензија у АФД-у, што убрзава дезинтеграционе процесе. Последњи конгрес партије, одржан децембра 2020. у градићу Калкару, разоткрио је све знаке лаганог пропадања: нескривени вербални обрачуни, демонстративна напуштања конгресне хале, изношење прљавог веша у јавност. Све је видљивија подела партије на умеренију струју на челу са шефом партије Јергом Мојтеном, који би себе радо видео у делу грађанског конзервативног спектра (попут тврђе варијанте ЦДУ-а), и струју предвођену Александром Гауландом, који важи за заштитника „Крила" и екстремнијег дела партије.

Без обзира која струја превлада, тешко да ће АФД бити политички фактор који ће после септембарских избора у парламенту играти значајнију улогу. Међутим, сама појава и популарност АФД-а представља симптом стања немачког политичког система, чије корене треба тражити у дубљим друштвеним фрустрацијама и нагомиланом незадовољству.

Ко су гласачи АФД-а?

Изворе тог незадовољства само делимично можемо тражити у економији. Бројне студије заиста потврђују да су проценти присталица АФД-а нешто већи међу незапосленима или у економски запуштеним регионима источне Немачке. Међутим, то објашњење се чини сувише редукционистичким.

Социолошкиња Корнелија Копеч сматра да бирачи АФД-а заправо долазе из свих миљеа и партија, и све њих повезује осећање губитка: они не излазе на крај са разводњавањем досадашњих социјалних категорија и друштвених улога као што је „мушкарац, глава породице, Немац". Они протестују против трансформације друштва коју са собом носе миграције и нови стилови живота. Укратко, све њих повезује осећање да губе досадашње привилегије и да не проналазе своје место у друштвеном наративу који се управо формира пред њиховим очима. А тај нови наратив, у економији, медијима, политици диктира она нова класа „добитника модернизације".

По свему судећи, АФД је, с једне стране, израз екстремистичких и антисемитистичких потенцијала, који се у одређеној мери могу мобилизовати и у другим европским друштвима, а с друге стране ради се о реакцији на читав низ друштвених промена: на пребрзи темпо глобализације и отварање привреде, растућу моћ транснационалних компанија и међународних институција, нагле социјалне и економске реформе, драматичну депопулизацију руралних средина итд. Због тога симпатизери ове партије и Европску унију виде као странпутицу којој треба супротставити јаку националну државу, али никако државу попут ове данас, којом, у њиховој визури, доминирају лажљиви мејнстрим медији (Lügenpresse) и леволиберална, родноравноправна, еколошка, политички коректна  елита.

Иако АФД представља вулгарни израз ширег друштвеног незадовољства, то незадовољство неће нестати слабљењем или нестанком ове партије. Паушално осуђивање и стигматизирање комплетне агенде АФД-а, коме су данас склони поједини делови академске заједнице и медија, такође може бити проблематично. На тај начин могу се занемарити реални друштвени изазови, попут миграционе политике, демографског или регионалног развоја или друштвене кохезије. Чак, ако напослетку АФД потпуно изгуби своју привлачност, нагомиланим незадовољством и друштвеним поделама, морале би, зарад здравља демократије, систематично да се баве све остале партије.

Страх од промаје

Почетком ове године пандемија Ковида 19 и даље хара Европом, а један од најбољих здравствених система на свету свакодневно се суочава са стотинама мртвих. Током заседања пленума Бундестага, у политички неутралном сивилу ентеријера Рајхстага, за пултом стоји жена у упадљиво ружичастом сакоу. Тело јој је погнуто напред, шаке склопљене,  али више не у оној препознатљивој конструктивној „пирамиди", већ више у гесту религиозног поклоника.

Можда по први пут, канцеларка се јавности не указује као рационална и хладна политичарка, већ брижна жена, супруга, комшиница, забринута за здравље својих сународника, за будућност земље, партије и своје политичке заоставштине. „Сада прича човек - Меркел", написаће у извештају са једне од седница минхенски Зидојче цајтунг. Да ли канцеларка слути да прозори с почетка текста не дихтују добро? Да ли се и Немачка прибојава промаје?

Дуго су немачки политички систем карактерисали стабилност и прегледност. Немачка је била сидро на које се везивала Европа, зато данас многи са зебњом гледају у европску будућност без канцеларке Меркел. Не чуди што вечито гладне медије већ заокупља питање ко ће сести у њену столицу. Ко ће бити у стању да држи заједно подељену Немачку?

Иако политичку сцену ових месеци обележавају напети конгреси који би требало да трасирају даљу политичку путању Немачке, чини се да ниједна постмеркеловска коалиција не делује превише убедљиво - штавише, чини се да се због нерешених унутрашњих конфликата и контрадикторности партије више баве собом него будућношћу земље.

За многе посматраче та околност може да делује узнемирујуће. Посебно у овом тренутку: као и друге земље, и Немачку чека суочавање са социјалним, економским па и психолошким последицама пандемије - које се у овом тренутку не могу сагледати - а онда и како се у поставити према Кини и Русији које већ дуже време критички пропитују оно што назива „европским моделом живота"? Посебно ако је већ извесно да ће кинеска економија са знатно мање ожиљака проћи кроз пандемијску кризу. Ни поглед преко Атлантика не пружа спокој. Напротив, недавне сцене насиља с Капитол хила сведоче о неизвесној будућности политичке сцене у САД.

У сваком случају, тешко да ће Немачка моћи адекватно да одговори на иједан од бројних глобалних изазова без стабилне ЕУ. Али и на том плану, обесхрабрују отпори Мађарске и Пољске у вези с доношењем новог европског буџета и фонда за борбу против пандемије. На све муке, не треба заборавити ни тешке унутрашње и међународне компромисе уколико нова влада заиста жели нешто да уради поводом климатске кризе.

Због свега тога, многи као кључни европски политички догађај у 2021. виде септембарске парламентарне изборе у Немачкој. Као и увек у предизборном периоду, свака одлука које се до тада донесе има далеко већи значај, а сваки неопрезан потез, грешка или медијски невешто пласирана реч може изнова да калибрира симболичке и аритметичке односе моћи и омогући неки непредвиђен савез или постизборну коалицију.

Испред нас су времена, знао је то некада и један наш скромни књижевник и дипломата у Берлину, у којима ваља чекати јасан и непреварљив говор догађаја.