Од Тврђаве Европе до Уније јежевих кућица - живот у закључаним световима

Најдубље непознавање актуелног стања у Аустрији тиче се популарне представе о укидању lockdowna прошлог понедељка. Она се, у оптимистичној форми, појављује ван Аустрије, пре свега ван шенгенских граница.

„Аустрија је закључана", гласили су медијски наслови у последњем lockdownu од 26. децембра до 7. фебруара. Али прецизније речено, земља као целина је унутар спољних граница закључана тек прошле седмице - зато што су велики суседи то тражили.

У истом даху су откључане трговине и закључане границе. Истина, не потпуно, али у потпуној контроли, што је још једна новина у другој години пандемије. Уместо констатације нижег ранга „сада је лакше кад су отворене трговине", важи истина вишег ранга: „сада је теже кад су затворене границе".

Границе су у Европи, како спољна шенгенска, тако и оне националне унутар Шенгена, у последњих дванаест месеци пролазиле кроз више фаза пропусности и режима контроле. Увек је међутим био присутан практичан поглед на ствари - с друге стране број инфекција, репродукциона стопа, инциденција, недисциплина других, туђих, неразумљивих и иритантних.

Све нијансе црвене

У то је име створен и систем корона-семафора, при чему је уведена боја која не постоји код правих семафора, тамно црвена, дубоко црвена - „бордо", како се некад говорило у Србији, а мислило на бургунд-црвено. Већ сама инвенција тамно црвеног светла на имагинарном семафору заразе довољно је показивала да се европска друштва налазе у потпуно нестандардно доживљеној опасности. Црвена лампица је у принципу довољно сведочанство о опасности, она спада у панкултурно сећање генерација.

Али суочена са пандемијом короне, панкултура црвене лампице је проширена новим, колористички дубљим градацијама црвене опасности: Опасно, опасније, најопасније, бордо.

Кад ни то није помогло - а на примерима Аустрије, Немачке, Чешке, Холандије... види се да бројеви и даље расту, или остају константно високи упркос закључавању нижег типа, оног према унутра, где се затвара све што у траговима подсећа на луксуз свакодневице - европски партнери су се склупчали као јежеви и затворили према вани.

Нико не може унутра, нико напоље. Кога не обесхрабре контроле, карантине, дигитални формулари, рампе и тестирања сваких 48 сати, њега/њу у перспективи чека тестирање на свака 24 сата, а најупорније на сваких 12.

Европа јежевих кућица

У време када је Унија подизала шенгенску границу, а спуштала унутрашње, тада релевантни међународни часописи као Time или Newsweek склопили су кованицу „Тврђава Европа". За оне који су остали ван тврђаве, а близу, као на пример друштва бивше Југославије, био је то застрашујући развој. Али у представи тврђаве има и нечег херојског, узвишеног, вредносно супериорног, чак и брижног према онима унутра.

Али у представи Уније као јежеве кућице, или колоније препаднутих јежића, нема напротив ничег таквог. Јежеве кућице нису монументалне, њима фали достојанство, свест о перспективи и план о савладавању опасности. Тврђаве су холивудски изазов, јежеве кућице позоришни водвиљ.

Ово није политичка критика Уније, нити знак за њене противнике у Србији и другде да се „ЕУ распада". ЕУ се не распада. Јежићи немају где; то је искуство кроз које тренутно пролази и Велика Британија, склупчана до бола.

Пре корона ере и после корона ере

Теорија јежевих кућица није ни дијагноза дефетизма на европској страни. Напротив. Европске нације, не само оне у ЕУ, лавовски се боре са короном, чак су довеле ствари на корак до победе. Сачувани су животи колико се могло, здравствени системи су у већини остали на ногама, медицина хвата корак у лечењу, економије су нешто ошамућене, али биће дана.

Темељи парламентарне демократије су истина свуда заљуљани, но довољно робусни да издрже још минимум пола године, када ће вакцине успоставити колективни имунитет и свакога вратити тамо где је био B.C. (Before Corona), пре короне, како гласи пандемијска игра речи на енглеску фразу „пре Христа" - „Before Christ".

Напротив, метафора о јежевим кућицама/затвореним границама је само проста констатација тренутног стања. Признање да је све учињено, да дефинитивно иде на боље, да нема никакве сумње у то, али да би нормализација свеједно могла трајати годинама.

Постали смо мачка

Проблем су мутације короне, које су све заразније, могуће и све опасније. Док је Беч пре месец дана јурио британску мутацију, у скијашким регионима Тирола се у тишини ширила јужноафричка. Ова последња је била непосредан повод за Аустрију да се склупча и избаци бодље на спољне и унутрашње границе према тој покрајини.

Гинтер Мајр, уредник научне редакције аустријске националне телевизије (ORF) у главном дневнику у петак назвао је тренутну фазу „игром мачке и миша". Добра вест је „да смо коначно ми постали мачка". Ми, људска раса, мисли Мајр. Пре десет месеци били смо мишеви које је јурила корона, сад су се улоге окренуле.

Новинари научних редакција су по дефиницији „катастрофичари" непознати широј јавности, јер се у централним емисијама вести појављују само у ванредним приликама. У катастрофама разног типа. Мајр се од професионалног катастрофичара развио у психотерапеута нације. Скоро сваког дана у пола осам увече он теши и храбри, мобилизује у рат против вируса - даљински, рововски, хибридни, витешки, прљави, прса у прса.

Одмотајте се јежеви, устаните и будите као мачке.

„Не знам шта да мислим..."

Један од најчешћих коментара типичан за европске јавности с обе стране шенгенске границе гласи, и то након што се пренесе у пристојан језик за објављивање, јесте: „Не знам шта да мислим, струка говори различито".

Оно што струка, то јест научна академска заједница, говори је од почетка јасно и кохерентно: корона је опасан противник. Осамдесет одсто људи се извуче с благим или никаквим симптомима, али се истовремено на друштва сручи дисруптивни процес од сто одсто. Ако државе пробају да штите неометано функционисање друштва, смртност расте. Ако употребе све ресурсе да смање смртност, распада им се друштво. Војвода Мишић би рекао: сеци уши крпи дупе!

Вирусолози и епидемиолози су на почетку с видљивим олакшањем говорили да је корона ленштина, што се мутација тиче. Високо је инфективна, лако се шири, има дугу инкубацију, па себи може дозволити луксуз стабилног генома. „Интелигентан вирус, али за непријатеља има читаво човечанство, победа је наша", преводио је пролетос Мајр научне студије на разумљиви језик.

Има ли нормалности

У међувремену, човечанство је напредовало, али ни корона није губила време. Одједном, промптно с појавом вакцина, она се појављује у неколико мутација - британској, бразилској и јужноафричкој, од којих барем ове две последње постављају питање о делотворности постојећих препарата.

Сигурно, лабораторије ће направити нове коктеле, као што већ годинама раде за вирус инфлуенце, и он се сваке зиме мења, некад птичји, некад пилећи, увек свињски грип. Али за то је потребно време, у најбољем случају месеци, а у најгорем године. Постојећи политички и економски оквир, баждарен на функционални оптимум, то неће издржати.

Ханс Георг Ајхлер, шеф медицинског тима Европске агенције за лекове ЕМА, на питање да ли је Тирол као легло мутаната требало раније ставити у карантин, каже: „То је унутрашња ствар Аустрије. Али такве дебате, кога затворити и када, воде се у читавом свету. Оно што са сигурношћу могу да кажем јесте да онај ко мисли да смо сада, када постоје вакцине, победили корону, тај ће бити горко разочаран. И даље ћемо морати да живимо са великим ограничењима." (Die Presse, 13.2.2021)

Новинар: „Ви значи не делите оптимизам оних који мисле да ћемо се до лета вратити нормалности?"

Ајхлер: „Ја сам опрезни оптимиста, али с обзиром на тип нових мутација, нисам сигуран да на то имам право."

Да ли је на делу „завера" фарма-фирми и претпостављеног садомазохизма политичког фактора? Пре ће бити да Ајхлер само износи обичну констатацију о тренутном стању. Читав развој рационалног мишљења у Европи последњих четврт миленијума потврђује ово друго. Европске владе, и не само оне, неупоредиво радије би производиле, трговале, убирале приходе од туризма, елитне и масовне културе, и радије би поповале около, посебно Русији, него што би склупчане као јежићи бодљама браниле своје кућице-границе.

Нека природа одради своје

Постоји један панел у Бечу, зове се Бечки конгрес и нема ништа са историјским Бечим конгресом из 1815. Код млађег изданка ради се о научном скупу, где истраживачки тимови размењују мишљења о акутним темама.

Једна од звезда ове године је био Ролф Цинкернагел, швајцарски имунолог, добитник Нобелове награде за медицину 1996, за рад рад о томе како имуносистему помоћи да препозна ћелије нападнуте вирусом.

Ковид у ствари није медицински проблем, рекао је Цинкернагел. Он је пре свега друштвени проблем који захтева одговор на питање: „Дакле, како ћемо се односити према смрти?".

Ако се зна да се корона на неком метаплану доживљава као вирус послан с неба или пакла да почисти старију генерацију и направи места на пренасељеној планети, онда ова изјава швајцарског имунолога делује као хладан туш. Као шамар стратегијама закључавања свих влада, потпуна супротност од оног што оне раде. У смислу: пустите, па шта буде, научни тимови ће ионако доћи до вакцине, можда нешто спорије, али без штете од закључавања.

Вероватно само научник који долази из калвинистичке културе може да изговори тако нешто,  други само помисле. Али чак и да се занемари таква отвореност, управо то што говори Цинкернагел покушале су у различитим етапама да ураде Сједињене Државе, Бразил, Велика Британија, делимично Шведска, и доживеле екстензивну друштвену дисруптивност и без закључавања.

Метафизичка димензија вируса

Проблем је што корона, поред свих видљивих ефеката, има и једну хладну метафизичку димензију. Њена „интелигенција" (Мајр) је њена намера да ресетује развијена друштва и стави их на ретроградну руту у прошлост.

Тај пут је пут Платонове „идеалне државе", оне која је мала и прегледна, у којој је све организовано и затворено као у претис-лонцу, све контролисано од стране државне класе чувара, где се производња вештачки ограничава да би се зауставио развој, где се медицини забрањује да продужава живот људи, где нема позоришта, нема музике (осим патриотске), и где су путовања преко границе забрањена у оба смера.

То је била античка „идеална држава" у нацрту, Платонов савет за спас атинске демократије на прелазу из петог у четврти век пре Христа.

Један коментар из швајцарског Neue Zürcher Zeitunga (NZZ) (14.6.2020) управо је разматрао то питање: да ли нас епидемија короне ставља на пут ка Платоновој идеалној држави закључаних граница и замрзнутог развоја. Детаљи ми недостају, јер сајт NZZ-а однедавно тражи неких педесет хиљада евра по тексту, али празнине није тешко попунити.

У идеалној држави се не путује, и готово. Зато су се европске владе смотале у дефанзивно клупко јежа, и сад скупљају снагу да се дигну и постану мачке слободног света.