Вакцинација Западног Балкана као избор између два животна модела: европског и једног другог

Од јануара ове године јасно је да се имунизација против ковида у Европској унији одвија споро. Тај мањак Брисел сада покушава да психолошки компензује тако што ће набављати вакцине за друге. Растргнута између немања и надмоћи, Европска комисија је гурнула Аустрију да прва тестира потенцијале вакцинске дипломатије на Балкану. Пут из несташице у доброчинство води преко таштине.   

Троје ЕУ дипломата се тако прошле седмице растрчало Балканом носећи, надзирући или обећавајући вакцине тамошњим државама. Један од њих је комесар за проширење, мађарски представник у Европској комисији Оливер Вархељи. Друго двоје су представници аустријске националне владе, министар дипломатије Александар Шаленберг и министарска за европска питања Каролине Едштадлер.  

Посете и доброчинства су се односила на земље такозваног Западног Балкана. На Хрватску не, што је штета, јер не би било згорега да су и тамо прошли и поклонили неког ИТ-техничара да среди електронску ковид-базу.   

Количине донетих вакцина су скромне, али овде се и не ради о бројевима, већ о театрализацији помоћи и супериорној интерпретацији учињеног.

Од почетка вакцинске кризе у јануару, ЕУ је заузела тешко нелогичан став према земљама Западног Балкана. Он се своди на следеће: Ми смо дошли да (про)дамо, да не би други. Други вам истина (про)дају више и брже, али ако сте прави Европљани, узимаћете само из наше руке. Ваша судбина је или да ратујете, или да чекате. Ратове сте обавили, сад чекајте.    

Можда није лоше напоменути да ово пише неко ко дубоко верује у судбинску повезаност европских нација. И то не на нивоу пригодничарских говора и историјских евокација, већ сасвим практично на институционалном нивоу. ЕУ је истина још непотпуна, неке чланице хировите, несолидарне, чак и нелојалне кад америчке интересе претпостављају европским, али као принцип она остаје незаменљива. Европске државе морају да буду ближе једне другима пре него с осталима, а како ће се то институционално звати је секундарно.

Због тога намера овог текста није да се исмејавају ни ЕУ, ни Аустрија као њен вакцински делегат на Балкану. Али једно је бити ЕУ верник, а сасвим друго препознати хумор из Топ листе надреалиста!

Ако су им намере озбиљне, зашто ЕУ и Аустрија упражњавају смешну политику на Балкану?

Узлети и падови вакцинисане дипломатије     

Као што је већ речено, у количинама поклоњених вакцина, ма како оне биле скромне, нема ничег смешног, никад. Свака вакцина спасава један живот. Коме то звучи патетично, технички је вероватно у праву, али кад се погледа колико људи је до сада побила корона, и како се од ње умире, патос је исправна реакција.  

Самим ампулицама нема шта да се замери. Оне су озбиљне и достојанствене у сваком паковању, једино ЕУ дипломате који их деле остављају утисак фигура из неоколонијалних вицева. 

Вакцине које су Шаленберг и Вархељи донели прошле седмице су прве из COVAX програма за Србију/Косово, БиХ, Северну Македонију, Црну Гору и Албанију. Са Аустријом као координатором расподеле, ЕУ би до краја августа донирала региону Западног Балкана нешто више од 650 хиљада доза. Теоретски. Практично је до сада Босна, која је апсолутно у центру аустријског интереса, не само у задатој теми, добила око 10 хиљада доза.

Тих 650 хиљада доза је за имунизацију 325 хиљада особа на подручју на коме живи око двадесет милиона људи. Јасно, није Западни Балкан никада мислио да ће његови становници бити сто одсто имунизовани на рачун Европске уније. Није нико озбиљно мислио да Унија има апсолутну моралну, политичку или законску обавезу да намири потребе двадесет милиона њој институционално „туђих" Европљана. Оно што може је оно што се од ње очекује и људски и логистички.  

Зашто онда ЕУ, али пре свега Аустрија као координатор COVAX-a за Балкан, праве лошу политику од тога? Зашто не могу да се ослободе рефлекса надмоћи кад деле картоне Фајзера? Или, зашто остављају утисак да су дошли да скупљају захвалност сад и одмах, у очекивању које мултипликовано надилази изазове једне епидемије?

Животни модели

„Данас је велики дан, који показује колико нам регион и Босна и Херцеговина леже на срцу", рекао је Вархељи на церемонији на сарајевском аеродрому. „Зашто тако касно?" питао је један новинар. „Сад ће бити брже", одговорио је, односно није одговорио Вархељи.  

А с којим маниром покровитељства се Шаленберг прошетао кроз читав догађај, то се чак и не би знало да у његовој пратњи нису били и аустријски новинари.   

Новинари су, парадигматски Кристоф Цотер за дневник Ди Пресе, подигли завесу испред конкретне дипломатске акције више него што је за њене актере било паметно. И нису је подигли из разлога новинарске професије, више из небриге за њу. Нису ставили фокус на, врло често, прозаичност људи који у својим рукама држе судбине милиона. Истина, и они су одверглали песмицу да вакцине спасавају животе, али само као одскочну даску до закључка како се на Балкану „сударају два животна модела", један европски демократски, други ауторитарни руско-кинески, у Босни вероватно још и турски.

У романтизованом акту извртања и прећуткивања, текст „Западни Балкан као пример за ЕУ помоћ у вакцинацији" (Ди Пресе, 6. маја, аутор Кристоф Цотер), показује да ЕУ ради на куб управо оно што у простој рачуници замера другима, између осталог и Србији - чини услуге из користољубља.

У принципу, користољубље код давања помоћи није само по себи лоше. Чак и оно што се зове „несебична помоћ" израста из неке врсте користољубља, макар само као унутрашњи осећај да си бољи од других кад то чиниш без накнаде. Изведена корист, разумна себичност која уважава и туђе потребе, скривене намере нечије великодушности, све то није проблем. Проблем је хипокризија.     

Новинар, почасни конзули у илегали

Споменути извештај описује следећу ситуацију: Босна, данас земља са три и по милиона становника, је тужан простор. Људи у Сарајеву углавном не носе маске и пију пиво у старом граду „који су подигле Османлије", али та опуштеност вара. У неким данима „умире више људи од ковида, него за време опсаде деведесетих година". Затварања су тешко оштетила економију, сиромаштво је у драматичном порасту, а државна каса је празна.

Цитат из текста, Ди Пресе: „Сад Босна постаје модел за амбициозни пројекат Европске уније да вакцинише суседство. Око 2,4 милијарде доза је Брисел наручио за 27 чланица Уније, више него дупло од потребног. Што буде више домаћих вакцинисаних, тим ће се више поглед Европљана усмеравати на просторе ван граница Уније."

Аутор текста је у горњем пасусу зеру надмен, али у суштини легитиман. Он ту само каже да је ближа кошуља од капута. Али горњи цитат је сад читаву регионалну сцену осветлио прејаким рефлекторима - с једне стране описао ЕУ као конгломерат успешних, разумних и организованих који вакцинишу на покретној траци, с друге стране пропалу земљицу Босну као модел европских амбиција у региону.

Даљи цитати из текста: „На пример, Босна. Овде је имунизовано само два одсто становништва. Ако се настави овим темпом, биће потребно десет година да би се вакцинисала три четвртина становништва, израчунао је Бечки институт за упоредне економске студије. Према речима аустријског министра спољних послова Александра Шаленберга, вакцинска дипломатија (Impfdiplomatie) ће бити велика тема наредних шест месеци. Тиме он не мисли само на Западни Балкан, већ и на Украјину, Молдавију, Грузију и Северну Африку."    

Први закључак који се намеће након читања горњег цитата: ЕУ и Аустрија као координатор имају тако великог успеха у имунизацији Босне и читавог Западног Балкана, да сад већ размишљају како да вакцинску дипломатију прошире на евроазијске и афричке просторе. На Украјину свакако, по могућности до Крима.    

Геополитика новинарства

Даљи цитат из текста, Ди Пресе: „Пројекат 'Западни Балкан' је само пилот акција, где Аустрија наступа као координатор у име ЕУ. Три месеца су била потребна аустријској дипломатији, док коначно није имала све папире неопходне да би се Фајзерове вакцине послале на пут. Разлог за кашњење: Аустрија и ЕУ не могу једноставно да поклоне вакцине. То спречавају уговори који фарма-фирмама дају право суодлучивања када се вакцине наручене за једну земљу шаљу другој. Тако се спречава да нека земља покрије своје потребе, а вишак скупо препрода. Такође и могућност да неко преплави један регион бесплатним вакцинама и тиме руинира тржишне цене. Да су се уговори тако развукли, Шаленбергу је у ствари помало драго. Јер, каже он, комуникативни изазов би био много већи да су прве дозе вакцине стигле у Сарајево још у марту, у тренутку кад је аустријска влада стајала под притиском због неуспеха у имунизацији домаћег становништва."   

Други закључак који се намеће након горњег цитата: ЕУ вакцинише мало, споро и развучено, али да је брже, то би довело до политичке нестабилности. Три месеца је ефикасној аустријској дипломатији требало да сакупи документацију за хитну помоћ. Или: јавила кошуља да би капут за Балкан, а аустријска зима још траје!

Завршни цитат из текста у Ди Пресеу: „Ова помоћ би требало да унапреди европске геополитичке интересе и контрира Русији и Кини које су биле брже. Јер, Западни Балкан је простор 'на коме се сударају два животна модела, један европски и један другачији', како каже Шаленберг. Вакцине помажу да се суседству пружи осећај како их ЕУ није оставила, и да не морају да траже пријатеље на другим местима."

Трећи закључак који се намеће на основу горњег цитата: гори од дипломата који само раде свој посао су новинари који у властитој иницијативи раде дипломатски посао.

Замке напретка су клопке застоја   

Кад Шаленберг промовише аустријске националне интересе и то, од свих балканских земаља, управо у Босни, или кад мегаломански сања нове захвалне територија на дубоком европском истоку и афричком северу, његова позиција је разумљива. Он је прво аустријски министар, па тек онда ЕУ дипломата, иза тога носталгични промотор специјалног статуса Босне у аустријском срцу, а тек на самом крају координатор који је кренуо да вакцинише Западни Балкан.     

Али начин на који је аустријски „embadded" новинар из Шаленбергове пратње представио ту малу церемонију на сарајевском аеродрому, у први план ставља најгоре стране јавних медија.

На пример, нелогичност. Босна је најпре са таквом саморазумљивошћу проглашена сиротињом, да би већ у наредној реченици постала модел, blueprint, будуће ЕУ помоћи другде. Босна не ваља, сад нам само треба више таквих.

Или, исто једна од лоших особина која се нађе у медијима, дипломатска обрада очигледних негативних момената. Три месеца су скупљани папири за хитну помоћ Западном Балкану, али гле, то је у ствари испало јако добро! У противном, аустријска влада би морала да одговара пред својим грађанима због неспособности да вакцинише код куће.

Ко помисли да се ту ради о цензури, греши. Горње реченице су више од контроле медија, више и од аутоцензуре. Није министар цензурисао новинара, него је новинар морализовао министра. То је потпуно поистовећивање новинара са влашћу, са националним интересима, тиме што се прикривају срамоте, неуспеси, пропусти, а све то са пар лоше срочених еуфемизама. Реч је о последњем стадијуму у негативној еволуцији медијске свести, кад новинар постаје особа коју интервјуише. У цитираном извештају из Сарајева, аутор је свечано ступио у симбиозу са својим министром.  

Трећа лоша карактеристика новинарства која долази до изражаја у тексту, јесте дечја игра прећуткивања и погађања. Ко су ти који су „преплавили регион бесплатним вакцинама" и тако срушили њихову тржишну вредност. Србија? Русија и Кина? Колико се зна, ове две последње су продавале своје вакцине, с тим да је уметност дуго била у томе да се уопште дође до продавца. Оно што је Србија вакцинисала около по суседству, или „туђе"код себе , тешко је крстити термином „преплављивање региона".

Један европски и један другачији

Мој лични фаворит из текста? То је тренутак кад новинар ћаска са министром, који му шеретски намигне и каже: „Знаш младац, на простору Западног Балкана се сударају два животна модела, један европски и један другачији. Али да га не именујемо, паметном довољно!".     

Оно што Шаленберг ради дипломатски и професионално, новинар из његове пратње је направио недипломатски и непрофесионално - бацио је поглед с висока на једну тужну средину, за чије муке последње две деценије и више ЕУ није сасвим невина.  

У цитираном тексту су се сударили и међусобно поништили професионални стандарди дипломатије и новинарства.

Дипломатија је измишљена не само да би се неутрализовале теме за рат, већ у првој линији да би се камуфлирале позиције супериорности и инфериорности. Да велики и важни разговарају с малима и неважнима, а да их не увреде. То је Шаленбрг радио прошле седмице у Сарајеву и у „пилот пројекту" тестирао да ли остали на Западном Балкану прихватају такав тон. Ако прође, прође.

Новинарство је измишљено да би се демистификовале позиције супериорности и инфериорности у политици и осталим деловима јавности. Да би се детектовале злоупотребе моћи и одвојиле од позиција легитимне моћи. Да би се утврдила „minima moralia" са које ће се проговорити о чињеницама. Све оно што споменути аустријски новинар није радио прошле седмице у Сарајеву јер је морао да буде министар уместо министра.

Постоје два модела да се вакцинише Западни Балкан. Један да се чека милост ЕУ која и даље нема довољно вакцина ни за себе, и један другачији.