Три категорије Срба и фантомска бол историје

У августу 2018. на Велику Госпојину отишли смо у Лепавину, манастир Митрополије загребачко-љубљанске код Копривнице, испод границе с Мађарском. Без прелаза, једно до другог се у том простору додирују Подравина, Међимурје, Загорје и сам Загреб, творећи вероватно најхрватскији и најсмиренији крај Хрватске. Тамо је, уз кафу служену на великој дрвеној тераси, мој муж ушао у дужи разговор са Штефом из Крапине. Штеф се у стварности зове другачије, али смо га тако назвали јер у свему одговара стереотипу Загорца – осим што је Србин и православац. Кад Штеф проговори, рођени кајкавац, изгледа као да је изашао равно из некад популарне серије „Грунтовчани“ Креше Голика из 1975.

Штеф вероватно зна ћирилицу, као што је знају и читају сви Срби ван матице, али је не пишу. Његов идентитет је српски, његов језик хрватски. Односно западно наречје српског, кад би људи из Србије прихватали хрватски као регионалну варијанту српског. Али они то не раде, осим да опомену, исправе и посраме.

Озбиљно – да се Стефан/Штеф појави на неком црквеном скупу у Крагујевцу, па чак и у отворенијем Београду, како би га дочекали људи? Да ли би му се смејали? Или би га одмах прихватили, али с рефлексом да га, тако мирног и трпељивог, преодгоје, да га „преведу“ на српски? Да ли би га гледали као продану душу, католичког пријатеља, однарођеног створа, издајицу, тоталног странца? Можда као ридикула са загорских брда вредног сажаљења, јер не седи у потпуности ни у српском, ни у хрватском културном стандарду? Јадни Штеф, гдје год га смjестиш, нешто фали, а нешто је вишка.

Да ли је Штеф Србин?

Од мог одласка у Загреб 1985. мучим се са српско-хрватским односима. И док су ми Хрвати врло брзо постали јасни у својим политичким страстима, Србе сам дуго посматрала као ребус. Да сам Хрватица, вероватно бих дошла до супротног закључка. Што си нечему ближе, мање видиш. Нема у тим изјавама ни трунке надмености, јер се ту не продаје фол о разумевању људске природе. Напротив, мисли се на генерализујуће друштвене, а не на индивидуалне психолошке класификације.  

У међувремену, не бих рекла да сам решила српски ребус, ту се не осећам компетентном. Али рачунам с тим да сам готово сигурно решила ребус српског друштва, ухватила обрасце који се понављају и у циклусима обезвређују све добре помаке претходних генерација, дајући предност кризној свести, чисткама у националном бићу и затварању пред светом и временом. И, да се не заборави, глорификацији непотребне, дубиозне, мистичне и криптично схваћене жртве.

Живот је за Србе леп онда кад им пружа прилику да се жртвују, с иронијом проговара Слободан Селенић кроз уста свог јунака Стевана у роману Очеви и оци. Жртвују за кога? Зна се, за Српство. А како се дефинише Српство? Па кроз жртву. И ето новог циклуса – жртве стварају Српство, Српство ствара жртве, све док модерна српска нација не постане немогући пројекат.  

Три категорије Срба

Ради лакше комуникативности овог текста, Срби сви и свуда су подељени на три условне друштвене категорије – на Вечне Србе, на Савремене Србе и на Србе са вишком идентитета. Свака од њих се даље може поделити у подкатегорије. Реч је о идеалним колективним типовима склопљеним по веберовској методологији. „Идеално“ не у смислу савршено, већ редуковано и сажето на снопове карактеристика које емпиријски не постоје у чистом облику.  

Вечни Срби живе у непроменљивом временском диспозитиву још од Немањића. За разлику од њих, категорије Савремених Срба и Срба с вишком идентитета су објективизације Српства у конкретном историјском тренутку. Они се мењају с временом, Вечни стоје ван времена.   

На питање „Да ли је Штеф Србин?“, из сваке категорије стизали би другачији одговори. „Није“, рекли би Вечни Срби. „Да, али...“, рекли би Савремени Срби. „Зашто не би био?“, рекли би Срби с вишком идентитета.

„Не мили ми се више да одем у Београд, тамо људи све више употребљавају кроатизме“, пише један Вечни Србин на друштвеној мрежи Епархије аустријско-швајцарске. News flash: кроатизми нису ушли у српски језик на хрватским бајонетима. Њих су донеле српске избеглице и српски досељеници из Хрватске.

„Да, али...“, рекли би Савремени Срби. „...Они не би дошли да није било хрватских бајонета, према томе насиље остаје битан фактор најновијих језичких промена.“

„Срби у Хрватској су увек тако говорили, само их ви нисте пажљиво слушали“, рекли би Срби с вишком идентитета и релативизовали симболику бајонета.   

Културне наплавине

Негде 1988. у касну јесен сам седела на седници у Друштву хрватских књижевника. Жестоко су се свађали до дубоко у ноћ око хрватског правописа, у суштини око чистоће хрватског језичког стандарда. Расправу је за кратко прекинуо полониста Здравко Малић који се дигао и отприлике рекао: „Будите као Срби и Пољаци. Они ће у својој кући све прихватити – турцизме, германизме, англицизме, кроатизме, русизме. Све што им уђе у кућу, постаје њихово.“

Било некад. Вечни Срби данас чисте српску кућу. Пробај да у секуларним медијима напишеш „Ускрс“ уместо „Васкрса“ па да видиш кад се дигне дрека на друштвеним мрежама! Све сами Вуковци који Тршић гледају као храм, а не знају да је у Вуковом преводу Библије Исус ускрсао, а не васкрсао.

Савремени Срби се наравно супротстављају таквим језичким чисткама колико могу, боре се за синониме, али кад се подвуче црта и они мисле да није лоше имати неку мање радикалну стандардизацију Српства за оштрији третман туђих културних наплавина.

Срби с вишком идентитета немају шта да кажу. Прво, и не разуме их се најбоље. Друго, управо они и јесу објекат чистки.

Од свих упадљивих карактеристика које је могуће пратити код споменутих група, за ову прилику су изабране три, условно речено варијабле – слух за дисонантно, перцепција унутрашњег јединства и фантомска бол друштва. За озбиљнију студију би био неопходан тимски рад од неколико година, на чијем крају би опет стајала нека нова друштвена ситуација. Зато се овде нуди моментални пресек стања, олакшан тиме да је једна групација ионако статична. Она живи у временству, друге две у времену.   

Не чујем добро!

Вечни Срби имају особину да не слушају саговорнике на јавној и политичкој сцени. Слух им закаже кад им неко објави рат на небуквални начин. Они су имуни на комуникацију која им се не допада. 

На пример, шта значи то кад неки хрватски политичар 1989/90/91, свеједно да ли из ХДЗ-а или хрватске комунистичке партије каже, а масовно су говорили: „Борит ћемо се до посљедњег даха прије но допустимо промјену Устава из 1974.“ Или: „Прије ћемо умријети него прихватити захтјев један човјек један глас.“

Вечни Срби су такве изјаве, кад би их чули, схватали као блеф – а то је била објава рата! Сваки хрватски политичар тог времена, кад би пропагандистички изговорио тако нешто, у ствари је рекао следеће, ево превода: „Ако наставите на тај начин, биће рат. Ми рат не желимо, јер нисмо спремни. Наши људи сједе у викендицама, договорили су мајстора, каву у суботу, чекају Нову годину са Србима, скочили би до Граца у шпецерај, до Трста по ципеле; хедонистичка банда, тешко их је скупити за војничију. Али ако уђемо у рат, нећемо бити фер. Нећемо бити цивилизирани. С друге стране, ма знате што – ако је вама то толико битно, онда само дај. Свако зло за неко добро, може бити ми само чекамо да се једном расплете тај несретни чвор из 1918, а ви сте нас сад освијестили!“

За све оне који сад завапе: „Опет она о Деведесетпрвој!“, тема уопште није Деведесетпрва, већ један генерализовани образац који се понавља у различитим временским периодима, увек уз високи губитак у властитој супстанци.

Пре неколико година, када је Гордана Илић Марковић, професорка на Славистици у Бечу, у градској библиотеци представљала своју књигу о литератури из Великог рата, један момак се посебно истицао у дискусији на крају. Млад, згодан, вербално сигуран, био је агресивно неумољив у захтевима да Аустријанци и Немци плате за злочине над Србима сукцесивно почињене кроз XX век. За почетак, требало је физички јурнути на њихове, уопште стране творевине на Балкану.

Лично, немам ништа против добре освете. Али освета у конкретном случају лежи у пројекту економски јаке и напредне Србије, не у новим обрачунима. Толико је текстова у српским медијима где се Вучић прозива кад се смешка Меркеловој, рукује са Ђукановићем, ходочасти по Бриселу, где га исмејавају јер као на дугме понавља: економија, економија, економија. Зашто се „понижава“? Па зато што се свети, побогу... Јел' ви Вечни можете да саберете два и два? Или бисте се радије тукли?

Код момка из библиотеке није било сумње, он би се радије тукао. После промоције сам га ословила. Био је из Републике Српске, студирао у Бечу. Питала сам га, да ли има представу колико би Срба физички преостало да се испуни то што он тражи?     

„Па и да сви Срби нестану“, одговорио је. И додао: „Ако изгубе, онда Срби нису ни заслужили да постоје“.

Њега су Срби разочарали. Кукавице мирнодопске! Нешто тако су говорили и Спартанци, иако је Хитлер много познатији историјски пример. И њега је његов народ разочарао кад је изгубио, па је смишљао како да их подави као пацове у берлинском метроу!

Нанка замка

Мој муж, који зна за ту епизоду из библиотеке, увек каже: „Oлади с тим момком, он је усамљена статистичка јединица“. Да, он је један, али се храни из историјске колективне свести која обједињује Вечне Србе. Како би стабилизовали ту комплексну творевину и осигурали партиципацију, барем ћутање Савремених Срба и Срба са вишком идентитета, Вечни су створили једну замку.

Назвала сам је Нанка-замка, по лику „Нанке“ из горе споменутог Селенићевег романа.

Богати трговац Милутин сели се из Аустроугарске у Србију, још пре рата 1914. Сели се из чистог родољубља. Он није млак у патриотизму, врло је освешћени Србин, једино што је у нијансама финији, пажљивији у опхођењу, рационалнији у политичким страстима, заражен вирусом индивидуализма; укратко, Србин с вишком идентитета.

Е, да – али Милутин је несрећан због тога. Он се стиди! Зато узима једну Вечну Српкињу, Нанку из Крушевца, да му одгаја децу, а њега учи понизности пред моралним каноном XIV века. Да му емотивном уценом истера сваку другачијност из бића. Да избаци светско и белосветско из њега. 

Савремени Срби, а поготово Срби с вишком идентитета, и данас падају у Нанку-замку. Из истог разлога из којег је то и Милутин, болећиви су према својим Вечнима. Обе те категорије су таоци Вечних Срба, што је посебно фатално у кризним историјским епизодама.        

Али ко сам ја да делим савете, Српкиња с вишком идентитета, коју Вечни извређају на ћирилици да би ми онда на крају коментара бацили у лице највећу увреду коју могу да смисле – моје име на латиници. Ћирилицу су претворили у прокрустову постељу Српства.   

Свеједно. Желим Србима да, ако морају, у ратове улазе отворених очију. И никад више зачепљених ушију. Кад им други пут неки вођа каже „Не чујем добро!“, да га пошаљу оторинцу. 

Сан о бесконфликтном друштву

Вечни Срби сањају сан о бесконфликтном друштву, и у то име не презају ни од каквог конфликта. Апсолутно су опседнути јединством и да га постигну спремни су на константне поделе. Кад описују уједињење у духу, схваташ да заправо мисле на поделу, требљење и одбацивање. Да свој надисторијски канон користе као прокрустову постељу Српства. Они деле кад уједињују, одбацују кад окупљају – по крви, по језику, по вери, по томе шта сме да се зуцне, а шта је табу. У јавности и друштвеним мрежама су поставили Нанке-замке, лове препаднуте Савремене и збуњене Слојевите да им ударе стигму опадника.

Са становишта Вечних Срба, проблем Српства је у томе што све три категорије нису географски подељене. Има их у самој Србији, у региону, има их свуда по свету. Додирују се и прожимају, нема физичких граница међу њима.

Не мисли се овде на синтагму „сви Срби у једној држави“, ствар је много компликованија од тога. Нису Вечни глупи, они знају да не могу кренути у рат за Србе у Аустрији, Немачкој, или Аустралији. Свесни су да ће Чикаго увек остати амерички град. Исто тако, ко је помислио да се под Вечнима мсли на Србијанце, греши. „Србијанци“ су географија, а не стање свести. Селенић каже за Милутина „био је већи Србијанац од било ког Србијанца“, али се опет није уклапао у Нанкин канон. Постао је Србијанац, али није постао Вечни.  

Разлог је у томе, и сад се с литературе прелази на савремено доба, што су Вечни Срби кроз митолошке средњевековне матрице исплели диспозитив менталног, културног и вредносног јединства.

Фрагментирање свести 

Временом, заправо тек последњих деценија, тај се диспозитив помешао са захтевом политичког јединства, попримио обрисе Фукоовог појма governmentality. И Александар Вучић седи у Нанки-замки! Зато се стиче утисак да једно говори у интервјуима код куће, а друго напољу. Кад се обраћа Вечнима вербално опслужује безвременски стандард, за све друге користи рационалне аргументе, а у оба случаја води исту политику.    

Сваки политички спор у држави, свако јасно изречено мишљење, свака наплавина „страног и туђег“ која стигне у Србију са Србима из других крајева, дочекује се са очајањем, резигнацијом или бесом, како ко од Вечних. Чак није ни то да су они, барем добар део њих, свесно диктаторски. Често су и тужни кад се сретну с неким видом Српства који им се смислено не отвара.

Унутрашњи конфликти су функционални принцип савремених друштава широм света. Али у самој Србији, за Вечне, то је трагедија. Они једноставно не подносе слојевитост и динамичност јавног дискурса, оно што би Хабермас звао дискурзивном етиком. Чим почну озбиљне јавне дебате о озбиљним темама, њихова свест фрагментира. Распаде се Српство!

Једино што их занима, то је консензус на крају, а он наравно мора бити њихов, па унапред, као на ластику, повлаче све савремене Србе и оне несретнике с вишком идентитета у забран у коме је све тихо и колективно, где време буквално постаје Бергсоново дуго трајање, longue durée, а кнез Лазар још једном губи бој са Турцима. Увек испочетка, на бис. 

Фантомска бол 

Вечни Срби нису настали из културне бахатости или расне надмености. Рођени су из муке. Из колективног бола једног народа који је платио страховиту цену турских освајања. Без обзира да ли говоримо о „петсто година“ под Османлијама, или „само“ триста педесет, био је то период који их је направио оним што су данас.

На један посебан начин. Падали су и други народи под Турке, али и били спремнији да се прилагоде, прогутају понижење и чекају да прође, неки су се и потурчили да лакше поднесу дуге споре године под културно потпуно страном силом. Срби не, и на томе им данас захваљујем. Имам дубоко поштовање за њихову жртву. Ниједног се тренутка не извињавам кад видим да и сама гајим сумњичавост према исламу као политичкој и владалачкој идеологији. Аустријанци у секунди разумеју тај рефлекс, јер га и сами имају. Немци већ не. Османлије никад нису стајале пред Берлином, као што су јесу, два пута, у врло неизвесном исходу, под Бечом. 

Али да би се Срби онда сачували под таквом страном силом која их је умртвила на све могуће начине, одвојила од хришћанске браће (са којом су били у свађи, али то је било нормално стање), одсекла од културних токова којима су припадали, стрпала их у вилајет где ништа није било њихово, платили су страшну цену. Остали су без школа, без елите, без политичких институција, без науке, без уметности. У заустављеном времену, генерација за генерацијом се будила у једном истом дугом хорор дану, са којим се темељно никад нису помирили.

Зар је важно ко је крив 

Неко је морао да буде крив за ту трагедију, па је тако рођен мит издаје. Вук Бранковић је само метафора за издају Европе, која је Србију наводно препустила Турцима. Али из таквог афекта да су остављени, препуштени Турцима, проговара српска мука, не чињенице. Итекако су стране хришћанске војске браниле тадашњу Србију, али она је већ била неодбрањива. Онда су се повукле да бране своје куће, а и то су једва или делимично успеле, такође уз страховите цене.

Ситуацију хришћанских војски после пада Србије сликовито преноси једна формулација с хрватске телевизије из 91/92: „Повукли смо се на причувне положаје и жестоко узвратили.“

Српски мит о издаји онда, постао је диспозитив политичке самодовољности и аутархичности данас. Зазирање Вечних Срба од Европе данас је рефлекс исте оне туге и ужаса да их је хришћански континент „предао“ Турцима.

Мит о издаји данас делује као фантомски бол у српском културном и политичком канону над којим бдију Вечни Срби. Зато некад слабо чују, зато доживљавају шок кад схвате да сви Срби нису исти, зато не излазе на крај са нормалним конфликтним ситуацијама у једном друштву. По њиховом, све је то атак на преживаљавање једног народа у непријатељском окружењу. Издали су их суседи, издао Запад, издају повремено и Руси. Издају их Савремени Срби на њихове очи, издају Срби с вишком идентитета, издаје РТС.

Драги Вечни, можете да спустите свој одбрамбени гард. Нема Турака више у Србији. Јесте да је неко увезао масу турских телевизијских сапуница, сваку од 352 епизоде, али то се сигурно не квалификује за другу турску инвазију на Србију.

Не може се ни Европска унија данас видети у симболичкој улози некадашње Турске, као аналогија турске владавине под новим именом. Србија се напросто вратила кући, помирила се с тим да је и она део оне културе која ју је некад оставила на цедилу.

Тај повратак се не одвија хармонично. Како и би, кад је Европа била и остала једна велика дисфункционална породица. Ни међу собом се не воле, а камоли да ће сад клекнути пред српском историјском жртвом! „Ко кога воли у овој лудници“, говорио је Меша у Кустуричином „Оцу на службеном путу“. У свађи, у рату, у миру, европске нације, српска с њима, остају једна другој пријатељ и бич; иритантне, а блиске.

Само пусто турско је далеко – а још боли.