Еуропрајд и традиционална породица: Шта је „природно" и „нормално" у односима између полова?

Узбуркали су се духови око одржавања Еуропрајда у Београду. Противници ове параде тврде да је то напад на „природне" родне улоге, под чиме многи подразумевају традиционалну породицу и њене вредности. Тим поводом, постављају се три питања. Шта је „природно" и „нормално" у односима између полова? Које су то тачно традиционалне породичне вредности и како су настале? Да ли овакве манифестације и, уопште, афирмисање ЛГБТ вредности угрожавају породицу?

Зашто је секс забаван?

Кренимо од првог питања. Да ли је полни живот људи природан? Џаред Дајмонд у својој књизи Зашто је секс забаван пише како је од 4.300 врста сисара необично мало оних који имају секс невезано за оплодњу. Међу њима су људи, бонобо (патуљасте шимпанзе) и делфини.

Неке културе су развиле сложене, скоро научне системе размишљања о љубавном уживању невезаном за размножавање. То важи нарочито за древне цивилизације у Индији и Кини. Јудеохришћанска култура је кренула другим путем. Опседнутост оплодњом важан је мотив Старог завета. 

Иначе, изгледа да је пастирским и сточарским народима више стало до многобројног потомства и патријархалног поретка. А Јевреји су били такав народ у доба стварања своје вере. Зато у Старом завету постоји застрашујућа прича о Авнановој судбини. Друга верзија његовог имена је Онан. По њему је назван рукоблуд.

Господ је убио Ира, Јудиног сина. Овај Јуда је био син Јаковљев. Ирова удовица се звала Тамара. Код Јевреја је постојао обичај који се звао левиратски брак. То је брак девера и снахе-удовице.

Стари завет је поздрављао левиратски брак. Јуда Јаковљев је рекао свом другом сину Авнану (Онану): „Уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему. А Авнан, знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега, просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему. Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега."

Слађана Ђурић, једна од ретких у српској академској заједници која чита албанске радове, нашла је текстове о томе да је код Албанаца и свекар, ако је удовац, могао да ступи у такав брак. Сви смо читали Нечисту крв и о једном „мање формалном" односу снахе и свекра.

Мерила и казне за грех

Обично се мисли да су становници Содоме и Гоморе сажежени ватром и сумпором због хомосексуализма. У многим језицима „содомија" је била назив и за хомосексуализам и за секс са животињама. Заправо је значење било шире, обухватало је сваки секс сем вагиналног. И то значење се задржало све до краја средњег века.

„Неприродност" је била толико широко схваћена да се у закључку концила у Арлу, 1275. године, општење са „дивљим (!?) животињама" сматра противприродним, исто као и општење с Јеврејком или Сараценком. 

На средњовековно схватање сексуалности највише су утицали Нови завет и светоотачки списи. Новозаветни текстови нису толико оптерећени стварањем потомства. Међутим, хришћанска вера гаји општу сумњу према чулности и телесности. Угађање телу је мање-више грех.

Ево шта се каже у једном од текстова за Григорија Чудотворца: „Одбацивши далеко од себе угађање телу, Григорије живљаше у великом уздржању и умртвљавању себе, и чуваше чистоту девствености тако строго, да он у току целог живота свог, од утробе матере па до блажене кончине своје, не познаде телесни грех и сачува себе потпуно од оскрвњења, да би угодио јединоме Чистоме и Безгрешноме, од пречисте Деве рођеноме Христу Богу." У акатисту Светом Сави се каже: „Радуј се, Ти, који си угађање телу још у младости одбацио!"

Ипак, Црква је од самих почетака била свесна да би потпуни целибат на крају довео до изумирања заједнице. У недостатку бољег, брак је компромисно решење. Свети Павле каже у Првој посланици Коринћанима: „Боље је женити се него упаљивати се."  

У пракси се на уобичајене грехове пастве, а богами и свештеника, гледало кроз прсте. То је изврсно описано у једној од најбољих микроисторија, оној коју је француски историчар Еманиел Бернард Ле Роа Ладири написао о малом окситанском месту Монтају.

У православљу није било инквизиције, па су сеоски свештеници били још трпељивији према људским слабостима. О  томе пише Ив Левин у књизи посвећеној сексуалности православних Словена у средњем веку. Најдуховитији опис односа вере и секса код средњовековних православаца може се наћи роману Лавр Јевгенија Водолазкина.

На срећу човечанства, Господ Бог не примењује мерила и казне за грех које му приписују Стари завет и многи средњовековни списи. Иначе би већина људи доживела судбину Авнана и житеља Содоме и Гоморе.

Питање нормалности

Постављати питање „нормалности" родних и породичних односа, значи одбацити историју и веровати у вечиту и непроменљиву људску „природу". Често смо склони да верујемо како су „породица", „љубав", „брак", „мушкарци", „жене" непроменљиве и вечите категорије. Тешко је прихватити да се односи мушкараца и жена драматично мењају кроз време, каткад и за живота једне једине генерације. Исто тако се мењала и природа „нормалне" или „традиционалне" породице.

Миљенко Јерговић рече како за функционалну породицу знају само попови и педагози. Ја бих додао да идеална, хармонична традиционална породица постоји само у црквеним проповедима и рекламама.

Прошлост ових односа је другачија него што се обично мисли. Такозвана нуклеарна породица (отац, мајка и деца) није старија од неколико векова. У нашој земљи многи памте задруге, сложене породице састављене од више браће са женама и потомством. Још је млађи брак склопљен из романтичне везе.

Не само да је брак заснован на романтичним осећањима сразмерно нова појава, већ је све до 20. века био ограничен углавном на Западну Европу и Северну Америку. У неким земљама, чак и развијеним, као што је Јапан, још увек су чести уговорени бракови.

Као и у свему другом, и код ове теме су честа новинска претеривања. Читајући новине, поготово оне жуће, изједна се стиче утисак како је међу омладином завладао разврат, како данашњи нараштаји ступају у сексуалне односе већ као деца, без љубави и опреза. Велико истраживање најбољих зналаца (зналица?) демографских кретања и сексуалног понашања младих у нас, Мирјане Рашевић и Катарине Седлецки, пружа другачију, знатно чеднију слику.

На врло великом узорку девојака старости 19-20 година ове научнице су установиле да је огромна већина тих девојака ступила у сексуалне односе после седамнаесте године, да је скоро половина имала само једног партнера, да је за две трећине љубав најважнији разлог за секс, а да је већина њих опрезна када је у питању здравље.

Додуше, нешто мање традиционално звучи податак да је скоро девет одсто анкетираних девојака хомосексуално усмерено. То само звучи нетрадиционално. До пре неколико година такво питање не би смело ни да се постави. А сви „нетрадиционални" видови сексуалног понашања постоје одвајкада. 

Да унесем још мало забуне, рећи ћу вам да је реч хомосексуалац ушла у употребу 1869. године. У то време је завладао обичај да се људи педантно класификују у посебне одељке, расне, националне, класне, па и сексуалне. Пре тога, називи са хомосексуалце били су шаљиви. „Геј" значи „весељак".

Историја мушкости

Наравно, одавно су упражњавани сви могући облици сексуалног понашања, али нису имали ту идеолошку ноту коју ће добити у 20. веку. Антички људи, арапски и турски песници и ратници, самураји, ренесансни уметници и пустолови (нарочито ови потоњи), нису ни хомо ни хетеросексуалци, већ су пансексуалци. И не само то. Коришћење премладе деце, робова и послуге у сексуалне сврхе био је уобичајени део живота моћних мушкараца.

Проучавaоци театра Шекспировог времена се гложе око тога да ли је тадашње гледаоце више узбуђивала женска маска или дечачко тело сакривено испод ње.

Погледајте шта о Бенвенуту Челинију у изврсној књизи Историја мушкости у Европи 1450-2000, пише аутор Волфганг Шмале: „Челини, небојша, који је, како му се ћефне, узимао девојчице, жене или дечаке."  

И у нашој култури имамо примере понашања који би нама данас изгледали у најмању руку чудно, или за осуду. Размислите, колико година може да има Коштана, неудата млада Ромкиња? Да ли су онда Митке и остали који жуде за њом педофили и злостављачи? Краљицу Симониду и Милутина да и не помињемо.

А да ли је епизода са служавком Анком у Госпођи министарки навођење младе девојке на проституцију?

Ни Станковић ни Нушић не виде ништа необично код Миткетове пожуде или Живкиног настојања да Анка наведе на секс зета Чеду. Први случај се обично доживљава као нешто веома романтично, а други као нешто безазлено и весело.

Исто то важи и за проституцију. Данашњи медији ниског регистра пишу о процвату проституције. Заправо је истина обрнута. Проценат проститутки у нашим градовима је био далеко већи пре Другог светског рата него данас.

Курве и светице

У лицемерном патријархалном друштву, младе жене које би начиниле неки, данас безазлени прекршај патријархалног поретка лако су и немилосрдно одбациване и постајале лак плен сводника и трговаца белим робљем (често жена). Сетимо се само потресних Андрићевих ликова Маре милоснице и Анике. Или, Малене из истоименог италијанског филма с Моником Белучи.

Са друге стране, било је много више мушкараца који нису на други начин могли да дођу до жена. У најпуританскијој средини, викторијанској Британији, владала је потпуна располућеност. На једној страни су биле тзв. поштене жене, за које је било недолично свако испољавање сексуалне жеље, а на другој страни су цветале најизопаченије јавне куће. У просеку је сваки викторијански чистунац одлазио у куплерај најмање једном недељно. Подела жена на курве и светице оставиле је дубоке ожиљке на мушко-женским односима до дана данашњег.

Ових неколико примера има за циљ да оправда један неочекивани оптимистички закључак. „Модерна" породица је мање насилна од тзв. традиционалне. По свему судећи, у савременом свету, пре свега у богатим земљама с развијеним социјалним службама, друштво се бори да сузбије насиље над женама и децом. У Великој Британији, на пример, дошло је до драматичног опадања убистава, пре свега због делотворнијег спречавања породичног насиља. То важи и за сексуалну експлоатацију.

На први поглед, ово може да делује невероватно сваком ко чита црне хронике и извештаје о трговини људима. Размислите само о бројчаним сразмерама. Скоро све робиње, а и многи робови у антици (или на америчком Југу) велики део женских кметова (сетите се филма Храбро срце) и знатан део кућне послуге у каснијим временима били су жртве сексуалног злостављања. Као и Фројдови пацијенти, који су били припадници виших класа.

Утисак да су такве појаве данас бројније настао је због тога што се о томе више и слободније говори и пише.

Заштита породице 

Долазимо до трећег питања. Да ли слављење сексуалне разноликости угрожава и уништава породицу? Овде долази до занимљиве поделе, чак и међу људима који себе сматрају модерним и слободоумним. Многи такви људи ће подржати савремену заштиту жена и деце, али не и слављење хомосексуалних партнерстава и бракова, још мање толерисање разних, све бројнијих родних улога.

Подсећам да је појам ЛГБТ данас проширен, па се користе појмови као LGBTQIA (queer, intersexual, asexual), или једноставније ЛГБТ+. Постоји разумљив страх да величање алтернативних сексуалности води ка уништењу породице. Ко је „властан" да брани породичне вредности?

Папа Фрања се запитао ко је он да суди о гејевима? Он је подржао истополне грађанске заједнице, додуше не и такве бракове. Неки ће рећи да католичка црква није довољно хришћанска и довољно морална, те да мишљење њеног поглавара не мора да буде „истински" хришћанско. Запитајте такве хришћане, да ли само православци имају монопол на врлину и на тумачење Божје воље? Није ли грех тако мислити?

Нисам упућен да водим теолошке расправе. Нисам ни социолог, нити антрополог. Ипак, трудим се да препознам важна питања о прошлости и будућности породице. Једно такво питање које плаши многе родитеље гласи: да ли ће величање хомосексуализма угрозити одрастање деце у здраве људе?

То питање се мора раздвојити на неколико потпитања. Најважније је оно о бројевима.

Статистика 

У либералној Британији, декларисаних ЛГБT људи има мање од 3%, нешто више код младих људи, мада и код њих мање од 5%. Млади људи се чешће изјашњавају као бисексуалци него као лезбијке и гејеви. Већину геј бракова у тој земљи, као и у већини других где је то дозвољено, склопиле су жене.

У САД је удео хомосексуалаца у становништву 7,1%, а трансродних особа је мање од 1%. Број истополних бракова је мали, јер је мање од 1% одраслих у таквим браковима. Дакле, постотак деце која расту у тим браковима, поготово оним између мушкараца је занемарљив.

На другој страни, 20% одраслих жена и 5-10% мушкараца у САД памте да су као деца били сексуално нападани или злостављани. Значи, то се углавном дешавало пре легализације геј бракова.

Постоји и друга статистика која доводи у питање број хармоничних, традиционалних породица. У Србији се сваки трећи или четврти брак заврши разводом. Више од половине разведених бракова је са децом. Не постоји тачна статистика колико те деце има проблеме са алиментацијом. Исто тако не можемо бити сигурни да и сва деца у опсталим браковима имају пред очима складне односе родитеља.

На светском нивоу, постоји снажна корелација између либералних ставова о породици и благостања. Од 2012. године објављују се индекси људске среће. Очекивано, врх су заузеле скандинавске земље. Да није реч само о богатству показује скромнији резултат пребогатих заливских земаља. У првих 30 су само Емирати. Кувајт је испод Румуније. Овај индекс није баш скроз ваљана алатка за мерење квалитета живота. По њему је Косово испред Словачке!

Између Авганистана и Финске

Уза све сумње у наведене статистике, рекло би се да је трпељивост према сексуалним мањинама и алтернативном устројству породице већа у најнапреднијим и најзадовољнијим друштвима. Просто, свака трпељивост је већа у земљама већих слобода и доброг живота.

Не морамо волети Прајд. Циркусантски егзибиционизам многих хомосексуалаца који су професионализовали своју родну улогу, и који је наплаћују, с правом смета многима. Морамо пак бити свесни да нас одбацивање толеранције и величање митске „традиционалне" и „нормалне" породице чини ближим Авганистану него Исланду и Финској. Јер, нема друштва које се чвршће држи традиција од авганистанског.

Знам да ћете рећи да је то претеран и искарикиран пример. Знам да већина противника Прајда не верује у надмоћ авганистанског традиционалног поимања породице и живота уопште. Ја ћу рећи да је тешко одредити границу до које се иде када се једном одбаце вредности као што су слобода избора, толеранција према другачијем и остале, наслеђене од Просветитељства. У питању је пакет различитих права и слобода, које је тешко раздвојити, па узети само неке, а друге одбацити.