Улога Михаила Горбачова у демонтажи СССР-а и стварању нове Русије: Човек који је окончао XX век

Човек који је окончао Хладни рат и изменио свет како нико други у 20. веку, Михаил Сергејевич Горбачов, преминуо је 30, августа у Централној клиничкој болници у Москви. Један од његових најближих пријатеља, Алексеј Венедиктов, рекао је да се први и последњи председник СССР налазио у болници од почетка пандемије. „Периодично је напуштао болницу уз све мере предострожности, само да би понекада попио пиво", рекао је Венедиктов.

Михаилу Горбачову припадају заслуге за револуционарне промене 1980-их које су трансформисале Совјетски Савез, срушиле гвоздену завесу, поново ујединиле Немачку, омогућиле источним Европљанима да поврате независност својих држава и укинуле читаве класе нуклеарног оружја. Горбачов је окончао совјетски рат у Авганистану, решио регионалне сукобе и представио модел међународне политике који је напуштао насиље као начин стварног решавања политичких проблема.   

Данашњи догађаји, рат Русије и Украјине и прогонство Русије из Европе разбили су у парампарчад и последње трагове Горбачовљевог наслеђа. Свет који је желео, нестао је дефинитивно и као могућност у догледно време. Русија интегрисана у Европу, што су желели Горбачов и творци „перестројке" не назире се у следећим деценијама.

Горбачова су веома често критиковали зато што није кренуо кинеским путем трансформације совјетског друштва. Горбачов је, осим што је приметио да Русија није Кина, рекао: „Слобода више није могла да чека".

Одбијајући да буде совјетски Денг Сијаопинг и да користи силу, многи верују да је направио грешку и да се у томе налази узрок каснијих, а тиме и данашњих, турбуленција и хаотичних догађаја у којима се нашла Русија. Можда у томе има и неке истине, али сигурно је да данас готово да нема Руса или становника бившег Совјетског Савеза који је спреман да се одрекне слобода до којих су довеле Горбачовљеве реформе по цену било ког стратешког или државног разлога. 

Биланс Хладног рата

Многи ће рећи да је могао да буде опрезнији и да више уважава моћ као фактор глобалних односа, а посебно односа међу суперсилама. „Историја кажњава оне који закасне", одговарао је Горбачов. То не значи да није био свестан важности те замерке. Западни тријумфалисти 1990-их приписали су себи све заслуге за Горбачовљеве храбре акције и ништа нису научили из његовог „новог размишљања", осим колико га је то коштало моћи.

Горбачовљево напуштање Хладног рата прогласили су својом победом, а поразом СССР. „САД су прогласиле победу у Хладном рату, иако смо заједно извукли свет из конфронтације, из нуклеарне трке. Не, 'победници' су одлучили да граде ново царство. Отуда је дошла идеја о проширењу НАТО-а", изјавио је Горбачов.

У своје време, добио је обећање од државног секретара Џемса Бејкера да НАТО неће ићи „ни педаљ даље на исток". Касније су САД ово одбациле тврдећи да ништа није записано, а Москва изгубила сваку наду да може да има у Запад било коју врсту поверења.  

Доживео је да види своје визије „заједничког европског дома" и демилитаризованог социјалдемократског Совјетског Савеза разорене од стране својих противника. Партијски апаратчици и националисти из Русије и Украјине, жељни власти и предвођени Борисом Јељцином и Генадијем Бурбулисом, распустили су СССР 1991. године и избацили Горбачова из Кремља.

Истина је да је крај Хладног рата био Горбачовљев политички програм. Он га је представио од прве своје посете Великој Британији и Маргарет Тачер 1985. године, када је пред запањену британску премијерку извукао совјетске строго поверљиве мапе нуклеарних силоса у СССР и у свету и питао је да ли је неопходно да десетина хиљада нуклеарних бојевих глава постоје у свету?

Горбачовљеве кривице

Данашњи Руси у већини оштро суде о бившем лидеру. Памти се само нестанак суперсиле - америчког ривала и парњака. Неретко се исмева зато што је наступао у западним рекламама за пицу, аутомобиле или ташне „Луј Витон", а занемарује да је тим новцем отплатио кредит од 7 милиона долара који је лично узео од банке за изградњу свог центра који се и данас бави изучавањем историје Хладног рата.

Горбачова данас криве за распад Совјетског Савеза. Горбачовљев одлазак је последњи у низу нестанака личности које су биле повезане са распадом СССР. После почетка рата у Украјини преминули су бивши председник Украјине Леонид Кучма, Белорусије Станисав Шушкевич и Генадиј Бурбилис.

У Путиновим речима да је распад „Совјетског Савеза највећа геополитичка катастрофа" препознаје се критика Горбачова. Али, трансформација СССР није била Горбачовљева, нити само његова идеја. Већ дуго се у совјетској, а поготово руског номенклатури преиспитивало постојања Совјетског Савеза по немачком моделу империје, који је прихваћен још од Лењинових бољшевика и њиховог доласка на власт уз помоћ немачког новца и немачке војске. Горбачов и његови сарадници сматрали су да је потребан прелаз на британски систем „комонвелта", савеза независних држава, уз снажно везивање тог савеза за Европу и стварање „заједничког европског дома од Лисабона до Владивостока".

Демонтажа СССР-а

Идеја руске националне државе постојала је све време трајања Совјетског Савеза. Националним односима у комунистичкој империји посебно се бавио вишегодишњи шеф КГБ и каснији лидер совјетске партије Јуриј Андропов. Тврди се да је од осамдесетих година 20. века постојала такозвана „андроповска замисао": ослободити Русију од империјалних ограничења суперсиле (националних азијских, кавкаских и других република), модернизовати је и у том облику и ујединити је са „цивилизованом Европом". Русија то није могла да уради док је била у границама СССР. Управо због те идеје, СССР је демонтиран.

Корени ове замисли налазе се дубоко у совјетској елити. Она је постојала у Стаљиновој и послестаљиновој епохи. Берија је био на челу „кавкаске", а Семјон Будени на челу антикавкаске групе. Борба „кавкаских" и „антикавкаских" група постојала је у свим деловима Стаљинове империје. Стаљин је ту борбу дозвољавао, јер је сматрао да може да управља обема групама.

Постојала је, међутим, разлика, између „раног" и „касног" Стаљина. На питање шта је опасније, сепаратизам периферије или великодржавни руски централизам, Стаљин је одговарао да су „оба лоша", а да ће опаснија да буде сила с којом ће престати „борба непрестана". За Стаљина, Совјетски Савез био је неопходан, а „оба лоша" нису била још дозрела за удаљавање од њега. На крају, „трећи" коме је Совјетски Савез био потребан, нашао се између чекића и наковања.

Беријини наследници желели су нешто као Савез суверених држава, пуну власт на периферији и паритет у центру. Други, условно речено, наследници Буденог и његових сабораца, желели су „смањену" државу. Они, које неки називају „умањивачка руско елитна група", почели су да се договарају с националним сепаратистима по принципу: добићете власт у независним републикама, а нама остаје целокупна власт у Москви.

Такав развој на крају је довео до стварања две непријатељске елите у СССР-у, Горбачовљеве, која је желела Савез независних држава, и Јељцинове, која је желела да суверене периферне државе напусте „центар" и да не деле управљање с московском елитом.

Рађање нове Русије

Појављивање нове Русије догодило је у сенци хаотичних догађаја који су је пратили, али и већ поменутог хладноратовског тријумфализма који је пресудну важност давао чињеници нестанка СССР, а не на обнављању руске државности.

Али гледајући на пут, начин и услове који су довели до поновне појаве Русије на светској позорници, то указује да није била реч о само о хаотичном и насумичном процесу, него и о планском пројекту Москве. На то најјасније указује чињеница да је све време пред окончање Хладног рата постојала иницијатива Кремља и дипломатски притисак на САД да се оконча блоковска подела света и хладноратовска конфронтација.

Крај совјетске империје довео је до краја Хладног рата, али цена за процес који ће уследити и довести до поновног рађања Русије била је сасвим прихватљива. Судбина „империје" и Русије сасвим су различите. Постојали су и за то разлози. 

Судбина Совјетског Савеза драстично се променила када је постало јасно да акција у Авганистану не може да буде успешна. Авганистан је био последњи покушај Совјетског Савеза да прекорачи праг глобалне велесиле. Када он није успео, дошло је до радикалног заокрета.

У тим плановима ствар је била у томе да се империја замени националном државом. Тврдило се да империја више није потребна, штавише да је штетна, јер представља превелико оптерећење за руски народ. Наводиле су се чињенице да ће у наредним деценијама тај терет бити још већи због драматичног демографског раста неруског становништва.

Маршал Игор Родионов тако је 1984. рекао једној југословенској делегацији која је била у посети СССР: „Русија је СССР-у дала највише, а сама је остала неразвијена и сиромашна. Муслиманске земље имају висок демографски прираштај, два-три пута већи од Руса, дегенерација младих у Русији веома је велика, негде око 42 одсто у свакој генерацији, од чега дебила има 50 одсто. Због тога је уведена забрана алкохола. У оружаним снагама све је више неруских народа, а старешине су претежно Руси што ствара проблеме у војним саставима. У Авганистану ратују претежно Руси, а они и гину, док већина других нису спремни да пођу у Авганистан. Не видим разлога за авганистанску авантуру. Ионако ћемо морати да се повучемо", испричао је Родионов. Родионов је био међу првима који је 1991. подржао Јељцина и постао је министар одбране.

Угледни совјетски академик Георгиј Шахназаров сагледавао је процесе који ће наступити 1989. још 1982. године. Он је својим саговорницима представљао да све комунистичке земље, посебно Вијетнам, Куба и Северна Кореја, очекују помоћ од Совјетског Савеза. Совјетски савез својим азијским републикама осигурава стандард сличан оном у Русији, што је неподношљив економски терет. „Док су друге колонијалне силе извлачиле големе профите из својих колонија, ми носимо тежак терет помоћи новонасталим комунистичким државама. Тај терет ми не можемо дуго да носимо и мораћемо да га скинемо с леђа", објавио је Шахназаров који ће касније да постане главни Горбачовљев економски саветник.

Бивши шеф совјетске и руске Обавештајне службе, Вјачеслав Трубњиков, рекао је у једном разговору који смо водили: „Москва није више била потребна другим совјетским народима. Они су током 70 совјетских година стекли своју зрелост и аутономију и нису више рачунали на московски централизам. Москва је то морала да уважи и да у складу с тим ствара нове планове". 

Августовски пуч 1991. 

Било је и оних који су оспоравали Горбачовљев курс, чак и ако су били његови саветници, попут маршала Сергеја Архомејева, који је био у Југославији 1984. године. Током посете, оборио се на политику Горбачова на неочекиван начин.

Основна мисао му је била да Горбачов не схвата куда води губљење војне надмоћи у Европи. Подсетио је да САД имају надмоћ на светским морима и у глобалним односима. Превласт у конвенционалним снагама у Европи СССР не би смео да рескира и евро-ракетама малог и средњег домета. Равнотежа у интерконтиненталим ракетама важна је само са становишта њихових носача, рекао је објашњавајући два различита прилаза нуклеарном оружју, амерички и њихов. Американци имају превласт на светским морима и дају предност подморницама и авионима великог долета као носачима стратегијског и нуклеарног оружја, а Совјети покретним лансирним рампама на копну. Стрегијски нуклеарни арсенал служи застрашивању и није делатни војни фактор. Горбачовљева преокупација је Европа: напуштање источноевропске заједнице, ограничавање на копнену силу на евроазијском континенту и губљење положаја равноправне светске велесиле. О усвојеној доктрини „разумне довољности" Архомејев је говорио с цинизмом као о поразу увијеном у обланду.

Очигледно да је био незадовољан улогом армије у Горбачовљевим реформама. Само армија је, по његовом мишљењу, могла да осигура реформе социјализма. Војна предност је стуб који су совјетски људи изградили уз велика одрицања, и њега Горбачов мора да се држи у свом ризичном подухвату с перестројком. За маршала Архомејева војна предност је била услов свих других промена у СССР, Варшавском пакту и целом социјалистичком свету. Архомејев био је међу „пучистима" 1991, да би касније извршио самоубиство.  

„Чим је Русија почела да се диже са колена, показало се да то не одговара Западу, запазио је Горбачов. „Био сам толико сигуран да се апсолутно сва питања могу решити демократским путем. И ту сам се преварио. И преспавао сам државни удар", закључио је Горбачов. 

План Крјучков-Максвел  

Још увек нема право објашњења августовског пуча 1991. и покушаја увођења ванредног стања, када је суштински Горбачов свргнут. Стидљиво се појављују наводи о иностраној умешаности.

Одређени кругови у САД нису имали поверења у Горбачова. Шеф ЦИА, Роберт Гејтс, није веровао да је могућно постојање „реформисаног комунисте". Кондолиза Рајс, каснија државна секретарка САД, описивала је предности тек изабраног, радикалног председника Русије Бориса Јељцина, па је Бела кућа убрзо стала иза њега.

У више књига наведена је и описана наводна скривена улога коју је имао медијски тајкун и Мосадов обавештајац Роберт Максвел, са разгранатим везама у СССР и комунистичком истоку. Он је био посебно близак пријатељ са совјетским шефом КГБ-а Владимиром Крјучковим. Крјучков је био у совјетској амбасади у Мађарској 1956. заједно са Андроповим, а Максвел је био Јеврејин из Чехословачке који је одлично говорио мађарски, па су се њих двојица директно споразумевали.  Крјучков је имао своје разумевање Горбачовљевих „реформи": испрва их је подржавао, да би им се касније супротставио, сматрајући да није време за нестанак СССР.

У првој половини 1991. године, шеф КГБ-а одржао је два тајна састанка са Максвелом и агентима Мосада. Радило се о подршци Израела за предстојећу операцију свргавања Михаила Горбачова. Крјучков је тражио савезнике на Западу у борби за спас СССР-а. Максвел је подржао идеју Крјучкова.

Договорене су међусобне обавезе. Будући Државни комитет за ванредне ситуације, који је требало да наследи Горбачова, добио би политичку и материјалну подршку из Тел Авива, а Маквел би га подржао путем својих публикација и телевизија широм света. Крјучков је, наводно, у случају победе гарантовао несметан одлазак свих Јевреја из СССР-а у Израел. Остало је да Максвел убеди Тел Авив да подржи предстојећи Комитет за ванредне ситуације.

Почетком августа 1991. године, одржан је трећи поверљиви састанак Крјучкова са Максвелом на његовој јахти на отвореном мору. Максвел је позвао своје пријатеље из Мосада. Израелски премијер, Јицак Шамир, међутим, није подржао план Крјучков-Максвел. Он је сматрао да су шансе за успех Комитета за ванредне ситуације биле веома мале.

Југословенска веза

Занимљиво је да се на овом месту Југославија појављује као посредник у ковању ових планова. Трећи састанак Крјучков-Максвел одржан је у југословенском делу Јадрана. Истовремено, Максвел се појавио у Београду, чак је преговарао да купи „Политику". То се није остварило.

Почетком августа 1991. у Београду је био и тадашњи, последњи премијер СССР, а каснији члан Комитета за ванредне ситуације, Валентин Павлов. Пре него што је започео свој десетодневни одмор на Јадрану, представио је у хотелу „Интерконтинентал" своју публикацију о економским реформама у Совјетском Савезу која је, поред српскохрватског, у Београду тада штампана на неколико других језика.

Та конференција остала је упамћена по питању које је тада све шокирало: Да ли Павлов зна нешто о тајном боравку југословенске делегације коју води генерал армије Вељко Кадијевић у Москви, а која је управо тога дана разговарала са совјетским министром одбране? Павлов није био ништа мање изненађен питањем од свих других који су били у сали.

Касније су овај пут у Москву описали његови учесници, од генерала Вука Обрадовића до генерала Кадијевића и Борисава Јовића. У интервјуу који смо тада водили, Павлов је довео у питање постојање „конзервативних струја" у СССР и описао их као легитиман начин размишљања и деловања у СССР.

Пуч је пропао, завереници похапшени, а Максвел је мистериозно преминуо на својој јахти у септембру 1991. године

Занимљиво је да је тада у Београду одржана 138. целодневна седница Председништва СФРЈ на којој се расправљало о бројним унутрашњим проблемима, а да ни једном речју нису поменути догађаји у Совјетском Савезу. Само је Борисав Јовић у једном тренутку прокоментарисао: „Доћи ћемо на руско решење, ако овако наставимо. Озбиљно. Ја не видим други начин."

Део генерала и српских политичара окупљених око новоосноване партије Савеза комуниста - Покрета за Југославију, поздравио је покушај државног удара у Москви. Драган Вукшић пише да је пуч у Москви поздрављен и у кабинету генерала Кадијевића, чак и да је његов тадашњи шеф кабинета, Вук Обрадовић „егзалтирано саопштио" да је у „Русији" извршен државни удар и да „нема сумње у успех".

„Српски" део Председништва СФРЈ остао је уздржан у оцени драматичних збивања у Совјетском Савезу: само је поручено да ће се „пратити даљи развој ситуације", како пише „Политика", 20. августа 1991. Сутрадан, 21. августа 1991, „Политика" преко целе стране објављује текст Александра Прље с насловом „Горбачов скинут с власти". Александар Прља је писао да се у Москви није десило ништа што би представљало изненађење, да Михаил Горбачов није водио реалистичну политику и да је начинио „бројне грешке у последњој фази власти". И док су Словенија и Хрватска одмах и веома јасно осудиле пучисте, из владе Србије само је поручено како она не намерава да се „меша у унутрашње ствари других држава", што је „Политика" објавила следећег дана. 

Горбачов у Београду

Горбачов је у Југославију дошао тек три године након доласка на власт, и у њој боравио од 14. до 18. марта 1988. Када смо о томе разговарали у Будимпешти, а затим у Риму 2010. године, Горбачов је испричао да ни он ни његови југословенски саговорници нису јасно представљали природу опасности која је висила над земљом. „Иако се на свим састанцима осећала забринутост челника Југославије растом међунационалних тензија и стрепња за будућност", рекао је Горбачов.

Признао је: „Долазе ми компликована осећања и тешке мисли када помислим на Југославију, сећам се сусрета на југословенском тлу са многим занимљивим и једноставно симпатичним људима. Знали смо, више пута смо говорили о томе шта је повезивало наше земље и народе у даљој и релативно блиској прошлости. Испоставило се да у нашим судбинама данас има много тога заједничког". Тада није могао ни да замисли да ће обе земље убрзо да нестану.

„Најбоље године у сарадњи наше две земље су сада", рекао ми је у октобру 1989. Будимир Лончар, секретар за спољне послове СФРЈ. Три године касније, више нису постојале ни СССР ни СФРЈ. „Сви смо се преварили", рекао ми је Горбачов у разговору. „Али ипак, желео бих да верујем да у овој 'фрагментацији' неће бити изгубљене и заборављене оне животворне струје које су повезивале Совјетски Савез са Југославијом током година војних искушења и чијем оживљавању сам помагао колико сам могао." 

Три деценије од нестанка Совјетског Савеза и 35 година од почетка перестројке, односи у данашњем свету, а посебно односи САД и Русије, нису испунили очекивања која су имали „очеви перестројке".  

Горбачов, Јељцин и Путин, ма колико се један од другог разликовали и колико се један другом противили, део су истог тог покушаја. Горбачов на социјадемократско-социјалистички начин, Јељцин на либерално-капиталистички, а Путин на државно-етатистичком моделу.

Русија и даље врлуда настојећи да се извуче из ћорсокака у који су је „поставили бољшевици и историја", како је оценио један од „очева перестројке" Александар Јаковљев, а све „у потрази за новом Русијом у којој ће слобода породити благостање".