Берлински зид између прве и друге Немачке: Ратни хушкачи против Путинових пацифиста

На том истом месту код Бранденбуршке капије пре безмало четврт века пала је најтврђа подела међу Немцима која је икад постојала. Данас, годину дана од почетка руске инвазије на Украјину, на месту где је био Берлински зид утврдила се једна нова подела.

Одавно утемељена и грађена невидљивим циглама бескомпромисних ставова о Украјини, Русији али и многим другим темама, на протестима 24. и 25. фебруара у сенци Бранденбуршке капије подигнут је нови Берлински зид. Зид који прави поделу на својеврсну прву и другу Немачку: Немачку која хоће мир у Украјину кроз преговоре, што пре и по сваку цену, и ону која хоће мир тако што ће Кијев да победи руску војску, што пре и по сваку цену.

Прву Немачку ова друга сагледава као Путинове корисне идиоте, антиамеричку, саможиву, крајње десничарску, примитивну, као теоретичаре завере и лажне пацифисте... Друга Немачку ову прву сагледава као америчког пиона, антируску, ратнохушкачку, медијски тоталитарну...

Премда је ова подела, баш као и она на прву и другу Србију, поприлично условна и насавршена, чини се да ју је руска инвазија продубила до те мере да су недавни протести код Бранденбуршке капије по међусобној нетрпељивости безмало подсетили на митинг и контрамитинг у Београду 1996. године.

Срећом, ови берлински митинзи нису организовани у истом дану па је могућност нереда била сведена на минимум. Али, заоштреност између ове две Немачке не јењава, уједно показујући шта је у овој земљи данас (не)дозвољено рећи у јавном простору и како су пацифизам и дипломатско решавање сукоба од доминантних чинилаца немачке послератне политичке културе преко ноћи постали непожељни. Зашто се поделе продубљују?

Два мировна протеста и два тенка

Тачно годину дана од почетка руске инвазије на Украјину, у око 80 градова широм Немачке организовани су скупови подршке Украјини, од којих је највећи био онај у центру Берлина. У организацији страначких подмладака Зелених, либерала, демохришћана и социјалиста, али и бројних невладиних организација, код Бранденбуршке капије организован је мировни протест подршке Украјини на којем се чуло да су они „за мир који нешто значи, који нешто вреди и за који знамо да има цену, а ми смо овде јер знамо да смо спремни да је платимо“.

Приликом доласка на овај до сада највећи проукрајински протест у Немачкој, демонстранти су испред оближње зграде амбасаде Руске Федерације у Берлину довезли оштећени и зарђали тенк Т-72Б који је, како тврде организатори, припадао руским снагама у борбама у близини Кијева.

„Овим стављамо олупину терориста пред њихова властита врата. Овај тенк је начин да покажемо наш протест против напада Русије и нашу солидарност с Украјином“, рекао је Виланд Гибел, директор једног локалног музеја и коиницијатор акције допремања из Кијева тенка тешког 44 тоне и дугачког безмало седам метара.

Само дан касније, организован је у Берлину својеврсни контрамитинг под именом „Устанак за мир“, који су организовале посланица Левице Сара Вагенкнехт и позната немачка феминисткиња и новинарка Алис Шварцер. Њих две су претходно објавиле „Манифест за мир“ у којем се од немачког канцелара Олафа Шолца тражи да заустави „ескалацију рата“ тако што ће зауставити испоруке оружја Украјини, те да се сви напори усмере на то да што пре почну дипломатски преговори зараћених страна.

Њихов „манифест“ је до сада на онлајн-платформи за прикупљање потписа за петиције подржало око 725.000 људи, међу којима и јавне личности са дијаметрално супротним идеолошким ставовима.

„Нама је важно да се зауставе грозне патње и смрт у Украјини. Али истовремено желимо да се Русији предочи темељ за преговоре уместо да се бескрајни рат до изнемоглости увек изнова продубљује испоруком новог оружја“, рекла је на скупу посланица Левице, додајући: „Са сваким оружјем које испоручујемо у ово буре барута, расте опасност од рата глобалних размера… То се мора окончати и то није Путинова пропаганда“.

Вагенкнехтова је, због своје критике политике нерегулисаног примања избеглица, одавно оспоравана и у сопственој странци где је оптужују да има продесничарске ставове. Сада је оптужују и за проруске ставове, будући да је овај скуп окупио не само пацифисте и левичаре, већ и присталице десничарске Алтернативе за Немачку, потом проруске активисте, теоретичаре завере али и припаднике разних радикално десничарских покрета.

Уз транспаренте „Није наш рат“ и „Преговарајте, а не ескалирајте“, учесници и овог својеврсног контрамитинга су на окупљање довезли тенк. Само не прави тенк већ макету на којој су уз поруку противљења испоруци оружја Украјини наведене године и имена вођа који су војно кренули на Русију: „1812. Наполеон, 1914. цар Вилхелм, 1941. Хитлер, 2023. Шолц/Бербок“.

Шолц: Пацифизам не значи покоравање

Осуде потоњег скупа су стигле и из немачке владе. Шеф немачких либерала и савезни министар финансија Кристијан Линднер саопштио је да „ко год није уз Украјину, налази се на погрешној страни историје“, док је функционер Зелених и вицеканцелар Роберт Хабек рекао да је „разумљиво да се неко залаже за мир, али да Вагенкнехт и њени следбеници желе под 'мир' да продају оно што један империјалистички диктатор жели наметнути Европи“.

Сам канцелар Шолц је у говору у Бундестагу поручио да се „мир не постиже тако што се овде у Берлину узвикује ’Никад више рат’, а истовремено се захтева да се престане са испорукама оружја Украјини.“

„Пацифизам не значи покоравање пред већим суседом. Када би Украјина престала да се брани, онда то не би био мир. То би био крај Украјине“, рекао је Шолц бранећи владину политику наоружавања Украјине: „С оружјем на слепоочници не може се преговарати, осим о сопственом потчињавању.“

Према Шолцовом мишљењу, ништа не указује да је Путин спреман на преговоре. Упркос овој изјави и томе што цео Шолцов говор указује да и он заступа став да нема преговора док Украјина не избаци руске трупе са сопствене територије, дописник „Волстрит џорнала“ из Берлина сазнаје да су Шолц и француски председник Емануел Макрон још почетком фебруара у Паризу рекли украјинском председнику Володимиру Зеленском да је неопходно да почне да разматра мировне разговоре са Москвом. Према сазнањима америчког дневника, Зеленском је саопштено да је био „сјајан ратни вођа али да ће на крају морати да се приклони политичком државништву и донесе компликоване одлуке“.

А Шолцово балансирање између „две Немачке“ види се и у његовој реторици када је конкретно упитан о рату у Украјини. Тако, када га новинари питају да ли Украјина мора да добије овај рат, Шолц каже да она „не сме да изгуби“. А када га питају да ли Русија мора да изгуби овај рат, канцелар одговара да она „не сме да оствари своје циљеве“.

И док овакве његове изјаве редовно долазе на удар ратоборних аналитичара, чини се да Шолц изгледа врло добро зна пулс немачког јавног мњења. С једне стране, безмало је изједначен проценат оних који подржавају немачке испоруке тенкова Украјини са процентом оних који су против тога. С друге стране, у анкети агенције „Форза“ на питање о томе како би требало да рат буде завршен – победом или кроз преговоре – чак 80 одсто Немаца каже да је важније да се рат заврши брзо кроз преговоре него да Украјина победи Русију. Само 18 одсто каже супротно.

Десет ратних година

Уколико се погледају истраживања јавног мњења у Немачкој уназад десет година, уочљиво је да је продубљивање подела почело тек 2014. године када је почео сукоб украјинских трупа и проруских локалних бораца на истоку Украјине, а Русија анектирала украјинско полуострво Крим. Пре избијања украјинске кризе, скоро две трећине анкетираних изјавило је да Русија не представља претњу Немачкој, а више од половине се залагало за даље продубљивање односа две земље.

Међутим, када је избила украјинска криза, ситуација се мења, али ни изблиза тако брзо као званични наратив западних медија. У анкетама у марту 2015. године око половине испитаника је првенствено кривило Русију за ескалацију украјинске кризе, док је сваки четврти испитаник кривицу видео на страни Запада или тадашње украјинске владе наклоњене чланству у ЕУ.

Подела је тада била још јаснија када се питање формулисало уопштеније и није се односило директно на ескалацију насиља у источној Украјини. Па је тако тада 47 одсто испитаних Немаца могло да прихвати изјаву да се „Русија осећа угроженом од Запада“, док је 50 одсто то негирало.

Фокус поделе на два табора се тада највише огледао у томе како процењују улогу Русије. Једна страна тумачила је Путинове поступке пре свега као реакцију на континуирано кршење легитимних руских безбедносних интереса, док је друга руског председника сматрала као главног одговорног за ескалацију сукоба. Самим тим, први табор је критиковао западне санкције Русији, тумачећи их као наставак западне стратегије слабљења и искључивања Русије, док се други залагао за то да се Запад фокусира на разграничење и политику силе према Русији.

Како је тада у једној анализи оценила Силвија фон Штајнсдорф, професорка Универзитета Хумболт у Берлину, то је био расцеп на „оне који имају разумевање за Русију“ и на „ратнике новог хладног рата“.

Међутим, нови хладни рат се прошле године знатно угрејао тако да подела на прву и другу Немачку сада гласи још агресивније: „Путинови пацифисти“ наспрам „ратохушкача“. 

„Партија мира“ и „партија правде“

Али, ако се изузму мантричка понављања о противницима демократије као и још постојеће поделе између становништва некада Западне и Источне Немачке, заправо мало ко у Немачкој дубље од тога тумачи поделе у немачком друштву, нарочито у контексту рата у Украјини и уопште односа са Русијом. Један од малобројних који то чини јесте филозоф Мартин Крос, који је између осталог оснивач портала „Декодер“ који је немачком говорном подручју омогућио да упозна контекст и чита на немачком језику текстове из руских и белоруских медија.

За разлику од бројних аналитичара који су више у улози пропагандиста једне стране, Крос у анализи за магазин за политичку културу „Цицеро“ указује да би овај рат требало разумевати кроз два оквира – кибернетички и легалистички.

Први је укорењен у идејама о „равнотежи сила“, који потиче још од Бечког конгреса и у којем су интереси актера представљени као силе које мање-више слободно делују и интерреагују. Конкретно, универзални интерес сваке државе је безбедност, а будући да њу могу угрозити безбедносни интереси других држава, долази до сукоба. У том оквиру сукоби се могу смирити само ако се актери једнаке политичке и војне моћи међусобно држе под контролом, што се пре свега односи на велике силе, док се мале државе морају стратешки прилагодити и тражити заштиту од великих. Према овом начину размишљања, актуелни сукоб је посреднички рат у који су укључене САД кроз своју подршку Украјини.

Насупрот томе, у легалистичком оквиру није реч о интересима, моћи и силама, већ о међународном праву, неприкосновеном суверенитету и слободи удруживања, тако да ниједна држава нема право да утиче на унутрашње ствари друге. Самим тим Украјина има право да се приближава чланству у НАТО-у и ЕУ, без да Русија има право да јој то брани.

У пракси, пак, указује Крос, међународна политика је углавном маневрисање између прибегавања равнотежи сила и безбедносних интереса, с једне стране, и међународног права, с друге стране.

„На неки начин, то подсећа на седење на две столице у исто време, при чему ниједна од њих не сме да се преврне“, истакао је Крос, примећујући да се ова два оквира макар у грубим цртама могу видети и у актуелним дебатама у Немачкој.

Заправо Крос „прву Немачку“  дефинише као својеврсну „партију мира“ у којој су они који дају приоритет кибернетичком оквиру спремни да у основи признају забринутост за безбедност и историјску увређеност које је формулисала Русија, али не и руску реторику о „борби против украјинских нациста“, као и сам рат као средство за спровођење својих идеја. Решење конфликта они виде у неутралности Украјине, при чему се противе претерано одлучној политици наоружавања, јер би њен циљ био војна победа Украјине, која се сматра недостижном или неодрживом.

Насупрот томе је „друга Немачка“, коју Крос дефинише као „партију правде“ чија мишљења и деловања у фокусу имају кршење међународних норми и људских права, а циљ јој је да отера руску војску из источних и јужних делова Украјине, те да казни одговорне на Међународним суду правде у Хагу. Крос наводи да ова „партија“ прихвата то да би таква њена политика могла да доведе до ескалације сукоба, у екстремним случајевима и до нуклеарног сукоба, као и да је трајност таквог војног принудног мира упитна, бар све док га не прати и промена режима у Русији.

И када се свађају, свако прича својој публици

Ову поделу унутар немачког друштва Крос је приметио и пре пет година када је у јавности био актуелан инцидент у Керчком мореузу између Црног и Азовског мора. Тада је обалска стража руске Федералне службе безбедности пуцала и заробила три брода украјинске морнарице. Једна страна је Путина видела као провокатора, осуђујући анексију Крима као кршење међународног права, док је друга страна говорила о томе да је Русија 2014. „реинтегрисала Крим“ док је НАТО и Украјину видела као провокаторе.

„То је веома очигледна подела“, рекао је тада Крос. „Постоји пол А, пол Б и ништа између. Ја заправо то зовем шизофренијом“, констатовао је Кроз додајући да је раскол отишао толико далеко „да се више не говори о истим реалностима“: „Обе стране конструишу сопствену реалност и заправо реторички игноришу једна другу“.

Чак и када изгледа да се две стране свађају, ту заправо нема правог сукоба.

Парадоксално, у креирању та два супротстављена балона од сапунице нарочито помажу друштвене мреже и култура укидања из јавног живота свакога ко се супротстави доминантним ставовима.

Оцена да „није свако ко је пријатељски настројен према Кремљу једноставно индоктриниран, већ иза тога може да стоји и то што има другачију парадигму спољне политике“, за већину постаје безмало јеретичка. За један табор је такав саговорник у најбољем случају одмах „недостојан расправе“, „неозбиљан“, а најчешће „експонент Путинове пропаганде“. На исти тај начин је у другом табору предмет подсмеха свако ко се позива на међународно право и територијални интегритет и суверенитет Украјине.

И док новинске анализе, коментари и извештаји одишу јединственим ставом који иде у прилог првом табору, дебатне емисије на немачким ТВ каналима, пре свега онима на јавном медијском сервису, и даље нису затвориле врата за „пацифистички став“. Па тако, упркос свим жестоким критикама, увредама и ниподоштавањима, Сара Вагенкнехт је и даље редован гост дебатних ТВ емисија у којима доследно износи своје ставове, који бивају оцењени као „проруска пропаганда“.

Овао супротстављен став владајућој политици се, пак, не толерише тако лако припадницима такозване седме силе, нарочито ако су део редакција мејнстрим медија. Тако је праву олују „интернет фекалија“, али и кишу жестоких напада колега из најчитанијих дневника и недељника, на себе призвала новинарка регионалног јавног сервиса МДР Роми Арнт, када се у ауторском коментару јасно позицинирала против испоруке оружја Украјини, нарочито борбених тенкова „леопард 2“.

Осим тога, Арнтова је прозвала и једну од најватренијих заговорница наоружавања Украјине – председницу Бундестаговог одбора за одбрану и посланицу либерала Мари-Агнес Штрак Цимерман – за то што „у слободно време одржава добре контакте са индустријом наоружања“.

Притисак критичара на Арнтову је био толики да је главни уредник МДР-а морао у интернет издању свог медија да допуни њен коментар и да се извињава због тога што по питању перјанице немачких либерала ауторка „није довољно узела у обзир новинарске критеријуме о квалитету“.

И док новинарку, између осталог, оптужују за „пропаганду Кремља на јавном медијском сервису“, а њен рад оцењују као „намерну понуду МДР-а десничарима у централној Немачкој“, филозоф Мартин Крос на друштвеним мрежама истиче да не разуме зашто Немачку уопште прогања дилема „наоружавање или преговори“. „Морамо се запитати како наоружати и како преговарати – истовремено“, истиче овај филозоф.

Чини се да је свима у Немачкој тешко да се то запитају, а камоли да то примене у пракси. Лакше је ратовати етикетама. Па је то рат између „фашиста“ и „непријатеља народа“, „противника демократије“ и „лажних демократа“, „националиста“ и „тоталитарних грађаниста“, „руских корисних идиота“ и „америчких плаћеника“, „лажних пацифиста“ и „ратохушкача“, „антиевропљана“  и „русофоба“...

Звучи познато?!