Патријарх Порфирије у Аустрији: Кад православни и католици постану хришћани

Српски патријарх је водио две литургије у Бечу и једну у новоотвореној капелици на српском војничком гробљу у Линцу; посетио је аустријски државни парламент у политичком својству; провео је дан у Катедрали Светог Стефана и у Бечкој надбискупији, где је одржао конференцију за аустријске новинаре; на комбинованој јавно-приватно-верској свечаности у Белведеру уручио је Орден Светог Саве првог ранга бечком надбискупу и ватиканском кардиналу Кристофу Шенборну (Christof Schönborn).

У четири дана је Порфирије на смену био гост и домаћин, патријарх и политичар, јавна и приватна особа, миротворац и тврди канониста, предани екумениста и чувар доктринарног православља. Ако нешто од тога изгледа неспојиво, то је зато јер се посматра у моменту. Но како Хришћанска црква и хришћанске цркве мере време другачије и нису везане за дневну ургентност, његову посету треба видети у континуитету.

А процес који се одвија пред очима савременика је, ни више ни мање него уједињавање хришћанских цркава, пре свега Католичке и Православне. Тај тренд не треба мерити ни средњевековним, ни касно античким критеријумима пуног институционалног јединства, а посебно не разумети ствар тако да то желе све православне цркве, или сви унутар Српске православне цркве.

Право институционално уједињење би, да до њега заиста дође, било застрашујуће, јер се не би само цркве вратиле у Средњи век, већ би то био тектонски ударац таквих размера, да би се и читава друштва нашла у приликама сличним средњевековљу. Реакције јавности на епидемију короне, сада потпуно архаични рат на истоку Европе, добро показују колико лако модерна друштва регресирају на старије принципе.

За почетак, довољна је искрена екумена, онако како је пуног срца живе српски патријарх и бечки надбискуп. Јер, за неке вернике и ниже црквене хијерархије је и то већ довољан шок, откриће да они нису у првој линији ни православни, ни католици, већ хришћани!

Порфирије о рату и миру

Аустријске медије је пре свега занимало шта српски патријарх мисли о рату у Украјини. У наступу у Бечкој надбискупији, Порфирије је свако питање о рату држава враћао на канонско питање цркава. Конкретно, одбијао је да о том конфликту говори кроз аргументе међународног права, већ само и искључиво са позиције црквеног права.

За Католичку новинску агенцију Kathpress то је било легитимно, премда је доста простора посвећено управо томе да се објасни, сажето речено, легалност легитимног, и обрнуто, легитимност легалног.

Понекад је довољно једно слово, једно мало „и“ да би се разумело како би више било драже, али да се и оно заиста дато високо цени. На пример у често понављаној реченици у извештајима Kathpressa (9. јуна) да је „рат у Украјини је такође отворио и „дубоку рану на телу Православне цркве““.

Порфиријев цитат о „рањеној Цркви“ избалансиран је, са аустријске стране, употребом једног сићушног малог „и“. Њиме се инклузивно проширује, али и не мења владајући став аустријских медија, како је рат отворио дубоку рану на телу међународног права, демократских вредности и украјинског друштва као једне једине жртве.  

Сходно томе, помирљиво преноси Kathpress, патријарх Порфирије не сматра да СПЦ има било какав  политички уговор да се политички ангажује око решавања руско-украјинског конфликта, иако се „колико год је то у њеној моћи труди да помири, уједини и оконча рат“.

Код прилога аустријског ОРФ-а видљива је жеља, односно притисак, да се у већој мери уваже домаћи политички и медијски приоритети. У екуменски снажан, политички неутралан извештај колеге Зорана Добрића са ОРФ-а, уредништво је убацило реченицу о „патријарху Кирилу, који подржава руску инвазију и при томе свесно провоцира нову шизму међу црквама“. А Порфирије ни реч о томе!  

Реченица брзо протрчи и њен смисао се отвара тек на поновљено слушање. Нема сумње да Кирил подржава руску интервенцију у Украјини. Али до украјинске шизме је дошло у децембру 2018, кад је екуменски патријарх Вартоломеј (Фанар) доделио аутокефалнст Кијевском патријархату. Онај део који је првобитно остао уз Москву, то би била Украјинска православна црква Московског патријархата са митрополитом Онуфријем, већ се службено одвојио од Кирила и Москве још у мају 2022, управо у протесту због руске инвазије. Али за Кијев као да нису, јер украјинске власти свеједно криминализују, стигматизују и конфискују имовину Онофријеве цркве.

И даље само три православне цркве признају Вартоломејев акт, који остаје неканонски. Иако, и то је такође део „ране на телу Православља“ коју је спомињао Порфирије, детаљно прописани канонски пут за доделу аутокефалности заправо и не постоји, само низ смерница и преседената. Кад се тај историјски пакет недореченог црквеног права силом преузме од стране државе, уз то још у пракси прозивања, диктирања и етикетирања, као што се управо догађа у европским медијима, онда се добија чудовишни модерни тренд брисања граница између државе и цркве.  

Без жеље да се брани Кирил – али шта он то рескира што други већ нису направили пре њега?

Мимо те реченице ОРФ респектује став српског патријарха да су „Црквени односи у Украјини нешто посебно. То нису само ствари о којима ми људи одлучујемо. То су теме Светог духа и Бога.“

Јесу ли српски верници најпре хришћани, па тек онда Срби?

Са Порфиријевом директношћу у јавној комуникацији нису се срели само аустријски медији.

И српски верници у дијаспори су добили јасну поруку о томе на којим пастирским позицијама данас стоји СПЦ. По томе, није истина да је српско православље остало замрзнуто на позицијама из 14, 15, или „злог“ 19. века у ком је административно запечаћено одвајање католика од православних.

Рекло би се да је превазиђен и онај бихевиорални модел СПЦ-а из доба Турака, настављен после под комунистима, у коме је црква реаговала на неповољно окружење тако што се рефлексно затварала за њега и од њега. Постајала ексклузивна, пре него што је икад у модерности била инклузивна. Налагала Србима окретање од света, и то не у смислу у коме је хришћанство и иначе есхатолошки окренуто од света/световности, већ их доктринарно стигматизовала за везе са другим културама на овом свету, пре свега „западним“.

Седамдесетих и осамдесетих је за најјачи доктринарни грех важио „космополитизам“, у шта је спадало све могуће, од тога да ти се у фамилију прижени католик, или да се властити одроди диве уметности италијанске ренесансе. Данас је на срећу грех експлицитног „космополитизма“, тако примитивно и биготски како је некад санкционисан у СПЦ, нестао са њене листе трансгресија. Наравно, мисли се на цркву под Порфиријем, не да би се с тим сложио сваки његов епископ и свештеник. Али и кад се не слаже, не сме тек тако да иде около и прети вечним проклетством душама оних који воле католике!

Порфирије, у обраћању верницима на литургији испред Цркве Богородице Акатисте у Бечу прошле недеље (11. јуна): „Црква се не поистовећује ни са једним делом. Она је целина. Она је изнад свих подела, изнад сваке партије, јер је Црква једно у Христу. Зато морамо разумети да црква није тек једна од институција, макар била и најважнија. Није то институција кроз коју ми чувамо део свог фолклора, одлике и обрисе, вредности нашег националног бића. (...) У цркви заправо и оно што је народно и оно што је лично добија свој вечни печат.“

Патријарх види српство у три хијерархијска слоја: најпре национални идентитет, онда православље изнад националног  идентитета, онда заједнички хришћански Бог изнад православља. Скоро па Хегел са својом дијалектичком теоријом, да никад ништа не пролази потпуно, него остаје и поништено и сачувано („aufgehoben“) у вишем принципу.

Верници Епархије аустријско швајцарске поштују црквене ауторитете, пре свега институцију патријарха, па ту неће бити проблема. Са њима је Порфирију лако. Али како верницима у Србији пренети да СПЦ није политичка странка, да Порфирије није ратни патријарх, како их уверити да православље у дуплом aufgehoben-акту и поништава и чува њихов национални идентитет, да су и као православни најпре хришћани па све друго, то је већ компликованије.   

Мир кући овој (Лука, 10:5)

Ритуали су, сажето речено, мнемотехничка помагала за историјско сећање.

Сигурно да је ритуално и церемонијално преовлађивало у бечким сусретима патријарха и кардинала. Начин на који су се поздрављали. Ко је кога чекао, ко долазио и где, да ли у Надбискупију, или пред Храм Акатисте. Начин на који је кардинал у свим приликама, чак и код себе, пазио да иде пола корака иза патријарха, јер је Порфирије „папа“ једне цркве, а кардинал само митрополит друге.

Али пажња, разумевање и пријатељство са којим су протеклих дана говорили један с другим, и јавно један о другом, од разоружавајуће су искреност. Кад се то напише, некако увек делује патетично, што је неправедно. Ако с једне стране бесни рат ношен на доброј порцији манипулативне херојске патетике, зашто би мало патоса у име мира било сведочанство лошег укуса?   

Додела Ордена Светог Саве је „најмање што СПЦ може вратити кардиналу Шенборну за све што је учинио за нас“, рекао је Порфирије, мислећи на две бивше католичке цркве, између осталог и сам Храм Акатисте, које је Надбискупија уступила Епархији.

„Порфирије је сав усмерен на помирење, он је благослов за даљи развој у југоисточној Европи, можемо само бити захвални да постоји“, рекао је кардинал. И није то рекао само пред српским верницима или одабраним гостима у четири зида, већ и у споменутом прилогу ОРФ-а.    

Био је то сусрет двојице великих екумениста. Доста тога сигурно зависи директно од њих лично, и човек се пита да ли је то довољно да би се осигурао континуитет добрих односа између две хришћанске цркве, односно једне цркве и једне важне испоставе друге цркве. У коју год кућу улази, Порфирије као да изговара мир кући овој. Шенборн, с друге стране, поседује такво овострано поштовање према животу, према свему живом, травчици, бубици и човеку, какво је ретко у хришћанској есхатологији.

Заједништво које посматрач детектује код те двојице, а да им при томе не мора бити склон, довољно да од њих не очекује директну политичку акцију, плени срца.     

А ипак, они долазе са две стране повезане истим богом, раздвојене дугом историјом неразумевања, до отвореног непријатељства.

У крајњој линији није битно шта они мисле, о томе ће се бринути историја, већ да ли успевају да ту искру пренесу на вернике. Кардиналу је лакше, он има земаљског шефа, његова одговорност је институционално измештена. Патријарх Порфирије је тај који има тежи посао да делове српске хијерархије и верујућег народа, онај део који се у старом рефлексу закључава у Светосавље као у самицу, увери у екумену. За почетак у потребу екумене, рационално гледано. 

Да би пренео такву поруку, патријарх је у литургији (11. јуна) аналошки користио цитате из Новог завета, поново у хегелијанском смислу. Најпре први степен, „поништавање“: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Матија, 10:37). Иза тога одмах следи подизање на виши степен, чување: “...нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу мене ради... а да неће примити сто пута онолико кућа и браће и сестара и отаца и матера и дјеце  и земље у прогоњењу, а на ономе свијету живот вјечни“ (Марко 10: 29-31).

Коме се тај sensus moralis није отворио на екумену, за њих је патријарх користио један директнији цитат о заједништву из Павлове Посланице Римљанима, „...нема разлике међу Јеврејином и Грком, јер је он Бог свију и богат за све који га призивљу.“

„Богат“ бог, има га за све довољно. Достаје за све.

Напад милости на неверујуће? 

Људи су ретко задовољни. У интервјуу са владиком бечким Андрејом 2014, када је ступио на ту дужност, покушавала сам да сазнам шта мисли о атеистима, агностицима и свима осталима (као ја, на пример) који дубоко верују у послање цркве на земљи, али не верују у бога. Да ли их такође прихвата као своје, да ли се у акту представничке милости брине за њихов спас кад већ сами неће? Да ли моли за нас, да ли смо „његови“?

Ствар је компликована. Не постоје тек тако „атеисти“, јер и у том статусу они остају православни, католички или протестантски атеисти. Или муслимански атеисти, да на кратко изађемо из хришћанских граница. Разлог су морални принципи у дубоким слојевима европских идентитета, који имају религиозне корене, чак и кад се они не осећају директно.  

Владика је тада избегао одговор на поновљено питање. И није ми било право.

Сад је партријарх Порфирије директно одговорио и без питање. Да, и ми смо њихови. „Господе помози нашим невјернима“, рекао је на литургији у недељу. И „помози ономе који не вјерује, који је погрешан, који је далеко од Бога“. И опет ми није било право.

Углавном због представе о „погрешнима“, и људима с „грешком“. Или због тога да је нешто за нечије добро, као што је превођење Јевреја на хришћанство било за њихово добро. Највише због тога што се суочавање са властитом смртношћу не одвија на нивоу логике.

Мимо тога, Библија се не сме разумевати директно, кроз архаизме, без контекстуализације. Порфиријева изјава „да нема Грка ни Јевреја“ није позив на истребљење, већ цитирање једног сасвим одређеног момента у историји религије, кад је апостол Павле стојао пред стратешком дилемом: Да ли да и даље чека да сви Јевреји пођу за јеврејским пророком и реформатором Исусом, или да се окрене робовима („Грцима“ као метафора за све паганске народе), где су изгледи са омасовљење нове вере изгледали бољи. И показали се бољим.  

Као што је вера од доба Просветитељства постајала опција, европска друштва сада стоје пред обрнутим процесом, да секуларизам постаје само једна опција међу многима. Рачуница кардинала Шенборна, изговорена више пута протеклих дана је, католика је све мање, православних све више, важно је да су хришћани на броју.

Вера се враћа, иако никада никуда није ни отишла. Последње што треба очекивати од патријарха једне цркве је да ће му бити жао због тога. Он помаже оним што му је дато – обећањем милости божје.

Српски православни ексклузивисти се ипак не морају бојати да ће их нови патријарх институционално изручити католицима, или утопити у екумену. Свако остаје на своме, бришу се само исцрпљујуће међусобне оптужбе.

На СМС упућен епархијском „официру за везу“, ђакону Александру Дмитровићу, која библијска места је патријарх користио, и друго да ли је Credo који је српски црквени хор молио пред српским верницима и кардиналом био са Filioque, стигао је одговор: „За прво питање нисам сигуран. За ово друго сам сигуран да је било без Filioque.“

И онда се каже како православним поповима фали смисао за суптилан хумор!