Било једном у Београду: Финале Купа европских шампиона у фудбалу 1973.

Београд је већ имао Битеф, Бемус и ФЕСТ кад је, у пролеће 1973, „добио“ и, дуго прижељкивану, „утакмицу над утакмицама“: Купа европских шампиона у фудбалу (КЕШ). У тадашњој Југославији је – уз мало гунђања на њеној западној страни (тихог, наравно, јер је још важило да „Озна све дозна“) – „зашто баш Београд?“ – та одлука Европске фудбалске федерације (УЕФА) представљена као још једна потврда угледа Титове државе, али и њеног фудбала. Пет година раније национални „Плави“ су били вицешампиони Старог континента, а пре тога су освојили златну олимпијску медаљу и две сребрне.

Наш главни град је добио оно што му није припало никада пре, а ни после, ни у социјалистичкој „Југи“ ни након ње. Предсказање из „Политикине“ вести о добијању финала – „сад и ко зна кад“, још је на снази. Југословенска држава, разбијена и поражена ратом њених „играча“ на домаћем терену, није дочекала репризу тог спектакла. А да ли ће неки од њених некадашњих градова доживети почаст дату Београду пре тачно пола века, показаће време. Пустимо да живи нада..

Ајакс-Јувентус на Маракани

У великом финалу, на Звездиној „Маракани“, пред 90.000 гледалаца, више странаца него наших људи, холандски Ајакс је победио италијански Јувентус са 1:0 и тако, трећи пут заредом, освојио „ушати“ пехар. То је, наравно, најзанимљивији и најважнији детаљ са овог спектакла, али их је било још доста. Неки од њих сада звуче чак и невероватно у односу на савремену етапу најелитнијег фудбалског такмичења које се у сезони 1992/93 „покрстило“ и од КЕШ-а постало Лига шампиона.

Прво „чудо“, у односу на данашње прилике, је да су оба састава била – етнички чиста! У Ајаксу све Холанђани, у Јувентусу све Италијани (с натурализованим Бразилцем Алтафинијем). Колика је то разлика у односу на наше дане, откриће само један поглед на саставе и фотографије прошлогодишњих финалиста Лиге шампиона Реал Мадрида и Ливерпула.

Следеће „чудо“ је да су два западноевропска фудбалска гиганта предводили тренери с друге стране „гвоздене завесе“ тј. из земаља Источне Европе: Ајакс – румунски Мађар Штефан Ковач, а торинску „Стару даму“ – Чех Честмир Вицпалек.

Гледајући из данашње перспективе, чудни су, боље речено невероватни, и подаци о висини премија актерима београдског финале. Играчима Ајакса је, према речима тренера Ковача, за освајање пехара обећано по 3.000 долара, што је, отприлике, било дупло мање од суме коју је управа Јувентуса обелоданила као награду за успех сваком свом фудбалеру (пет милиона лира).

Ексклузива, са данашње тачке гледишта, била је и Ковачева изјава да ће се, после финала, без обзира на исход, вратити у родни Темишвар и посветити фудбалском раду у домовини. Његова носталгија, запажали су новинари, била је јача од страха од режима злогласног Чаушескуа који је 16 година касније ликвидиран у народној побуну започетој баш у Темишвару.

Ковач је испунио дато обећање, мада не баш одмах после меча у Београду. Повратак кући био му је важнији од нуђених пара за радни уговор са најбогатијим европским клубовима, а рад са селекцијом Румуније дражи од гастарбајтерских зарада.

Дух игре

Током кратког боравка у Београду – и то ваља истаћи – ривали су демонстрирали различит приступ игри од које живе, почев од Ајаксове праксе да играчи сами брину о својој опреми коју доносе на тренинге и утакмице.

Холанђани су у Београд допутовали два дана пред меч, који је одигран 30. маја увече, а Италијани чак четири дана раније. Првима није падало на памет да из авиона оду да провере травњак „Маракане“ („трава је свуда иста“, рекли су шеретски). Италијани су учинили супротно при чему су од Звездиног економата захтевали да косачице, пре финала, још једном „прођу“ преко зеленог борилишта. Кад им је речено да је то планирано, осетили су да су претерали па је „пало“ и извињење.

Ајаксовци су се, по изласку из авиона, растали са супругама и девојкама уз договор „Видимо се овде после утакмице“, док су Јувентусове звезде допутовале без својих изабраница. Ајаксу је база постао хотел „Југославија“ – говорило се због погледа на Дунав; Јувентусова експедиција се сместила на Патроварадину, опет поред дунавске воде. Кратке изјаве играча по доласку била је сва њихова „прича“ с новинарима до завршетка финала.

Јохан Кројф, 24-годишњи капитен „копљаника“ из Амстердама, рекао да су они у Београд дошли да врате пехар који су (као победници у претхода два финала) послали наколико дана раније из клупских просторија. Похвалио је Јувентус, па нагласио: „Ми играмо по укусу правих љубитеља фудбала, због чега очекујемо и подршку Београђана“.

Овај даровити мршавко, увек укључен на струју високог напона, који је фудбалским знањем већ био одушевио свет, капитен није постао само због свог мајсторства, него првенствено због чињенице да је, и буквално, био „дете Ајакса“. Као клинац, док му је мајка радила у клупском бифеу на стадиону, био је сакупљач лопти на тренинзима и утакмицама, чистач копачки играчима и задужен за постављање корнер заставица. Брзо се открило да је вансеријски даровит, да је паклен нападач и голгетер, али и да је плаховит. Никада се, међутим, није догодило да закасни на тренинг, истицали су сви његови тренери.

Капитен „Старе даме“ дефанзивац Сандро Салвадоре, тада већ у тридесет другој години и на заласку каријере, деловао је много смиреније, али и бојажљивије кад је говорио исходу меча. Напоменуо је да је његовом тиму то било прво финале и да је шанса Јувентуса, можда, баш у томе. Није пропустио да похвали ривала и да каже како се нада помоћи Београђана: „Јер ми смо комшије“. (Тим ситним удвориштвом није добио наклоност аутора овог текста, јер сам му памтио врло оштру игру у поновљеном финалу ЕП 1968. у Риму, када је Италија савладала Југославију са 2: 0). 

„Седма сила“ је, тражећи мотив за навијачко опредељење Београђана, подсетила на везе Ајакса и Јувентуса са југословенским фудбалом: Велибор Васовић је, као капитен, примио први пехар КЕШ-а за шампионе из Амстердама, а наш тренер Љубиша Броћић је две године био учитељ Јувентусових асова.

Београдски навијачи

Боје ова два клуба су се поклопиле са бојама београдских великана Партизана и Црвене звезде, а да ли су сви партизановци бодрили „црно-бели“ Јувентус а сви звездаши црвено-бели Ајакс није научно доказано. Оно што је близу истини јеста да су Италијани на трибинама „Маракане“ имали око 30.000 својих фанова, а Холанђани 10.000, плус неколико стотина Ковачевих земљака из Румуније који су аутобусима стигли у Београд. Постоји легенда да је славни тренер улазнице за све њих платио из свог џепа.

Занимљивост овог финала је и чињеница да је арбитража поверена југословенској судијској тројци, предвођеној др Миливојем Гугуловићем из Ниша. Његови помоћници били су Ратко Чанак из Београда и Перуле Костовски из Скопља. На њихово дељење правде примедбе није имала ниједна екипа, а ни контролори из УЕФА.

Актер финала био је још један наш човек. Тачније фудбалер. Реч је о 18-годишњем Владимиру Петровићу Пижону, тада већ првотимцу Црвене звезде, ком је припала дужност „чувара“ победничког пехара на постољу поред травнатог терена. Причало се да му је тај „посао“ обезбедио његов тренер Миљан Миљанић. Популарни „Чича“ је, наводно, хтео да његов даровити јуноша, гледајући Кројфа из непосредне близине, схвати колико је још далеко од највећих асова, иако је годину дана раније дао два гола Реалу из Мадрида.

Хаос око улазница био је очекиван, јер је већина карата била додељена навијачима финалиста. Радиле су везе и везице да би се дошло до тог драгоценог парчета „папира“, а вредни су били и тапкароши, иако на крају, углавном, финансијски нису добро прошли.

Један од ретких кога ово лоптање Холанђана и Италијана није занимало, а који би у супротном добио најбоље место у свечаној ложи „Маракане“, и то бесплатно, био је шахиншах Реза Пахлави, ирански суверен, који је, током тих фудбалских дана у Београду боравио у пријатељској посети Југославији. Према кафанској пошалици из тог времена, он и његов домаћин Јосип Броз су, да би избегли београдску гужву и галаму, у дану фудбалског финала, са супругама, скокнули до Словеније. 

Тотални фудбал

Срећници који су запосели трибине највећег југословенског стадиона и, с великим интересовањем, пратили ток игре, нису били одушевљени виђеним, а највише су им фалили голови. Меч је одлучио погодак Репа у петом минуту, а изостало је и мноштво индивидуалних потеза великих асова на ове стране. Тактике оба тренера биле су подређене успеху, а не лепоти игре.

Виђење страних новинара свело се на констатацију: амбијент величанствен – утакмица просечна. Тако су, отприлике, мислили и наши журналисти. „Политика“ је имала наслов: „Велика приредба – осредња игра“. Оба извештачка табора су закључила да је победника одлучила већа борбеност и смиреност Холанђана који су се показали и као бољи техничари.

Ајаксов састав је и овога пута играо „тотални фудбал“, што је стил који је промовисао њихов ранији тренер Ринус Михелс, и чији су они били главни промотери. Реч је о обавезној игри свих играча у оба правца, напред и назад, уз њихову сналажљивост на сваком делу терена и чврсту дисциплину. Тај „пожар од игре“, који се незадрживо шири и „спаљује“ све препреке, дуго је био модел који су копирали многи тренери и тимови широм света. Неки мање, а неки више успешно. Али нико са толико перфекције као Ајакс Кројфа, Крола, Мирена, Нескенса, Кајзера и осталих „копљаника“. Зато је београдско финале КЕШ-а и данас једно од чешће помињаних.