Сентиментална историја америчке професионалне лиге: Дуго путовање до Николе Јокића

На прву освојену титулу свјетског првака у кошарци, коју је Југославија освојила 1970. године у Љубљани, пала је тамна сјена онога тренутка када ми је мој ујак Боро, љубитељ рок музике, рекао да смо Американце побједили само зато што за њихову репрезентацију нису играли професионалци. Као седмогодишњи дјечак нисам знао шта та ријеч значи, али је звучала истовремено и сугестивно и поражавајуће. Узалуд је мој отац, освједочени русофил, бранио моја осјећања побједника тако што је ујку питао, па зашто они не доведу те професионалце, кад су већ тако зајебани.

Сумња у чињеницу да смо ми истински свјетски прваци била је рођена. Да би био свјетски првак неопходно је да нико други не игра кошарку боље од тебе.

Питао сам се да ли то значи да моји идоли, Ћосић, Данеу, Симоновић, Чермак, Плећаш… нису нико и ништа, јер нису професионалци! Да ли је ово што слави наша земља, само обична фатаморгана, јер, тамо негдје, у Америци, постоји неко такмичење у коме се заиста слави свјетски првак.

Деценију касније, као гимназијалац, сазнао сам да побједник америчке професионалне лиге НБА, заиста добија титулу првака свијета. Тада ми је ријеч професионалац била позната, али ми је било познато и нешто што се зове маркетинг. Био сам један од оних који је одмах разоткрио паклени план америчке пропаганде, чији је циљ био да увјери цијели свијет да се кошарка може играти само у земљи у којој је рођена. Сличан концепт покушали су да протуре Енглези са фудбалом, па су се веома брзо увјерили да се њихово чедо много боље осјећа у Бразилу, Шпанији, Италији…

Као дио таласа англосаксонске популарне културе, мистерија америчке професионалне лиге је преко генерације мог ујака крајем седамдесетих захватила и нас, љубитеље обичне кошарке. Бајке које смо слушали о начину игре, динамици и елеганцији, те о надљудима чија су имена Чемберлен, Макаду, Карим Абдул Џабар, долазиле су, углавном, од оних новинара чија је фасцинација америчком кошарком била ултимативна.

Како је комуникација између два континента у осамдесетим годинама појачана, тако се међу мојом генерацијом распламсала полемика о истинском свјетском прваку. Чија је кошарка боља? Наша или њихова? 

Американци на Олимпијадама

Американцима је, тако се барем каже, највише стало до Олимпијских игара. Вјероватно зато што су као свјетско првенство гледали НБА лигу. Од како је кошарка постала олимпијски спорт, они су били неприкосновени. Како је статут Олимпијаде заговарао аматеризам, кошаркаши који су играли за репрезентацију Сједињених Држава били су селектовани из универзитетских лига, из оних извора који су се, формално, кошарком бавили искључиво из љубави.

Развијеност кошарке у Америци, и савршен спортски систем на колеџима и универзитетима који је, у суштини, највише допринео успјеху америчких спортиста, давала им је гаранцију да ће и са трећеразредном студентском екипом узети злато побједивши све противнике са најмање двадесет разлике. Такав тренд се држао све до Минхена 1972. године када су у шокантној завршници изгубили од Совјетског Савеза пола коша разлике. То је укључило аларм у америчкој кошаркашкој јавности.

Чињеница да су изгубили олимпијско злато у јеку Хладног рата била је упозорење да се тамо, преко океана, почиње озбиљно размишљати о кошарци. Већ на следећу олимпијаду, у Монтреалу, повели су најбоље, првокласне студенте. Југославија, која је била друга на том турниру (Кићановић, Далипагић, Ћосић…) изгубила је од ове селекције више од двадесет разлике. Сваки од ових америчких момака, завршио је у некој од НБА екипа с каријером дужом од десет година.

Своју супериорност у потпуности су показали и 1984. године, када су, након бојкота олимпијаде у Москви, извели тим предвођен студентом Сјеверне Каролине чије се име бркало са тада најпопуларнијим пјевачем Џексоном. Звао се Мајкл Џордан. Онима који са већом страшћу прате кошарку, из ове поставе Сједињених Држава биће позната имена Патрика Јуинга и Криса Малина. Тада је Шпанија спријечила Југославију, која је, истини за вољу, била у транзиционом периоду, да се сусретне са америчком машином, тако да смо са шареном екипом, младим Драженом и старим Драженом (Петровићем и Далипагићем) били поштеђени већ виђеног масакра.

У то вријеме заговорници теорије о јачини НБА лиге су ликовали. Ако студент Сјеверне Каролине, онај кога бркамо са Џексоном, може да развали сав познати кошаркашки свијет у Европи, шта ли тек могу да ураде ови који се љети одмарају а зими играју више утакмица него што година има дана. Ми, заговорници европске, а нарочито југословенске кошарке, били смо увјерени да ће се брзином комуникације та разлика истопити и да ће доћи вријеме да бијемо и те који су „професионалци“.

Југословенски дрим тим 

Истовремено када је стасала дрим тим генерација југословенских кошаркаша која је помела све европске, азијске, јужноамеричке противнике у само неколико година (Дивац, Кукоч, Рађа, и опет Дражен…) на југословенским телевизијама, прво стидљиво, а онда и све чешће се почела приказивати НБА лига, њен плеј оф.

Прве текме које смо имали прилике да гледамо уживо били су окршаји између Детроита и Лос Анђелеса у финалу борбе за титулу првака свијета. Наравно, заговорници недодирљивости НБА лиге били су задивљени послије првих преноса објашњавајући нам како су Томас, Ламбир, Меџик, Џабар, чак и Родман, деценијама удаљени од осталог свијета и да ће се свако мјерење с њима завршити поразно и депримирајуће. Наша линија је тврдила да су те утакмице мање или више досадне, да се игра конципира више да би Меџик постао народни херој, да је публика мало живља него на сахрани, а да је питање година када ће Европа (читај Југославија) сконтати у чему је цака и у тактичком и у физичком смислу.

Теорија нас који смо тврдили, попут Боже Маљковића, да је од НБА занимљивија друга турска лига, заснивала се на претпоставци да све оно што НБА има (снага, брзина, експлозивност, упорност, ратништво) могу да имају и наши кошаркаши, а да оно што имају наши, машту, то Американци не могу да имају.

Углавном, наши клинци, стасали су за велике подвиге у посљедњих пар година заједничке државе, те више нису имали никаквог ривала који им је био равноправан. Освојено је и Европско и Свјетско првенство исто онолико убједљиво како што су то чиниле америчке селекције на Олимпијадама. 

Деведесете 

НБА дрим тим који се, под притиском свеколике свјетске кошаркашке јавности, 1992. појавио у Барселони, имао је велику срећу. Само годину дана прије тога распала се Југославија, тако да су Бирд, Меџик, Баркли, Томас, Јуинг и горе поменути Мајкл кога смо често бркали са Џексоном, у очекиваном финалу са Хрватском имали практично само тројицу играча који су чинили окосницу југословенске репрезентације. Дражена, Рађу и Тонија Кукоча. И са њима тројицом су имали тешка посла скоро три четвртине. Тек након тога, могли су да одахну.

Тада се распламсала полемика између Њих (енбеаоваца) и Нас (антиенбеаоваца), да ли наши најбољи играчи могу уопште да партиципирају у таквој конкуренцији. Како је у то вријеме прелазак у НБА постала нормална ствар, за само коју годину били смо свједоци како смо ми, антиенбеаоцви били у праву. Свако од наших се одмах уклопио у своје тимове, Тони Кукоч је постао најбољи шести играч свијета, узео прстена за цијелу руку, Рађа се усталио у Бостону, касније примљен у Кућу славних, а Владе Дивац је постао мали симбол Лејкерса и омиљени играч Џека Николсона. На крају је завршио и на филмском платну. Играли су још и Сале Ђорђевић, Паспаљ и Даниловић, тако да је КК Партизан тих година дао више играча у НБА него деведесет посто америчких универзитета.

Ни то љубитељима НБА лиге није било довољно, па су са скепсом говорили о томе да ће их овако крња Југославија икада поразити на неком великом такмичењу. Истина, ни ми нисмо били сигурни да је то могуће.

У Атланти 1996. (Баркли, Пајтон, Пипен, Стоктон…) у финалу смо изгубили онога тренутка када је Дивац добио четврту личну грешку (други наш центар НБА капацитета, Савић био је повријеђен), а на Свјетском првенству 1998, које је Југославија освојила,  Амери су дошли у потцјењивачком саставу који није заслужио да се у овоме тексту спомене. 

Индијанополис 2002. 

На преласку између два миленијума наша кошарка је трпела нову транзицију. Долазила су нова имена, мијењали се селектори, али смо се, на неки начин, држали свјетскога врха. Након разочаравајућег петог (или шестог) мјеста на Олимпијади у Сиднеју, са приличном скепсом смо двије године касније путовали на Свјетско првенство у Индијанаполис. Овога пута Американци нису жељели да ништа препусте случају, па су код куће довукли све НБА кошаркаше (Пирс, Милер један, Милер други, Валас…)

Шарена екипа Југославије, међутим, у том тренутку  има прилично неартикулисану, али потпуно непредвидиву екипу са три (или четири) играча из НБА, те Бодирогом који се већ устоличио као најбољи свјетски играч ван НБА. Након неколико пораза на самом почетку такмичења, на Пешићеву екипу није рачунао нико озбиљан, нарочито када се догодило да Аргентинци побједе Америку, што је, практично, значило да у најважнијој утакмици турнира, четвртфиналу, ми ударамо директно на НБА момке.

Оно што се догађало тог дана у Индијанаполису већ је одавно постало дио историје српске популарне културе. Чак, штавише, да се у дворани „Консеко Филдхаус“, у којој се одигравао меч између Југославије и Сједињених Држава, расписао референдум о припајању Индијанаполиса Србији, више од 70% бирача гласало би „за“. Неартикулисана екипа коју је Пешић казнама држао под контролом (Радмановић је испао из тима због недисциплине) прорадила је из свих могућих оружја, па су Гуровићеве трице и хладноћа Марка Јарића довеле на крају Амере до очаја. Пешић се, међутим, највише уздао у Бодирогу, јер ниједан амерички кошаркаш није имао оно што је имао Дејан. Машту!

То је посљедње од пет свјетских првенства које смо освојили. 

Сакраменто, српски клуб 

Наравно, љубитељи НБА кошарке након тог тријумфа наше репрезентације говорили су да и ћорава кока које зрно нађе, и да се снага америчке кошарке мјери ипак на НБА утакмицама. На том пољу они пружају максимум. Тврдили су, да никада ниједан наш играч неће моћи да буде лидер неког НБА тима, неко око кога се врти цијели систем игре.

Тада се догодио феномен Сакраменто. Захваљујући двојици наших кошаркаша, Дивцу и Стојаковићу, и брату Хиди, Турчину са јаким везама у Новом Пазару, Сакраменто одједном постаје српски клуб, а властима у Београду је било предложено да се, због касних ноћних преноса утакмица финала Запада између Сакрамента и Лејкерса уведе колективни годишњи одмор док серија траје. Да се, којим случајем, један од тих мечева могао одиграти у Београду, била би напуњена Маракана.

Лејкерси добијају серију. Иста је била преломљена поготком Хорија „с паркинга” послије истека времена, али лудница која је настала након тог коша и недостатак Вара, спаковала је Сакраменто у историју. Поклоници недодирљивости НБА лиге су ликовали. Јесте, Дивац и Стојаковић су били основа игре Сакрамента, око њих се све вртело, али нису освојили титулу. Тек кад освојиш титулу, и то као неко око кога се све врти, ти си у рангу НБА играча. 

Јокара, ниоткуда

И онда се, ниоткуда, појавио момак из Сомбора, скроман и повучен, са надреалном статистиком иза себе. Његов агент Мишко Ражнатовић у једном од својих интервјуа је рекао да га је пронашао преко бројева. Није га ни гледао! Само је видио да су колоне поред његовог имена увијек су биле двоцифрене.

Његова тромост на терену, лијено кретање, ситан скок, незаинтересовани пасови стајали су у потпуној супротности од онога што је писало на крају утакмице. И као такав одлази у НБА, гдје важе потпуно другачија правила. Мораш бити окретан, експлозиван, агресиван, јак, прецизан и брз.

Никола Јокић, човјек који је мојој струји антиенбеаовца донио и посљедњи аргумент у вишедеценијској полемици коју водимо у нашој раји, освојио је НБА прстен, са екипом у којој је био спиритус мовенс, екипом којој то никада прије њега није успјело, и тиме је постао Првак свијета. То му је пошло за руком не зато што је окретан, експлозиван, агресиван, јак, прецизан и брз, него зато што има машту.

Не знам који ће следећи критериј смислити моји другари, љубитељи НБА кошарке. На Јокићу је само да све то понови са репрезентацијом. Тада ће стати уз имена свих оних наших играча које сам побројао у овоме тексту. Јер ту се види ко је Првак свијета.