Пет цртица из Његошеве свакодневице: Како је Његош елетризирао црногорске шенатуре и главаре и друге згоде

Како је Његош из штуца погађао наранче

...Сјутрадан (у Котору) навезе се владика на пароброд (за Спљет). Владика носаше са собом и свој штуц, са којијем он радо гађаше биљегу и имаше тако добро око – ђе нанесе тамо и погоди. Мало се налазаше Црногораца, који боље гађаше од њега. Вјештину стријељања показиваше он и на пароброду: баци му се наранча колико се може више у висину, а он опали из штуца и зрном погоди наранчу.

Сви путници, што су на пароброду, радо гледаху на владику, на господара црногорског и сваки желијаше, да што проговори са владиком – он опет не одбијаше никог, већ се са свакијем радо разговараше, али му је најмилије било разговарати се са људима од знања и науке.

На пароброду бјеше међу осталијема и свештеника и богослова латинске вјере, који приступаху к њему и разговараху се ш њиме о свему. А кад би му ови примјетили, да су и они Славени и да дишу за славенство и ако су латинске вјере; а владика хитро на то одговори: „Сви смо ми браћа – и – брат је мио ма он које вјере био.“

Владика својијем владањем, кретањем и својијем говором бјеше у стању да очара људе, па да их поведе за собом куд гођ хоће. Владика представљаше Црногорце тако, да су они, који не познаваху Црну Гору и Црногорце, мислили да су и највећи и најљепши људи у свијету....“

(М. Медаковић)

Шта је Његош из Беча 1832. донео на Цетиње и како је играо билијар

Кад се владика оно другом из Русије преко Беча вратио, између осталих ствари онамо је купио:

1. Елетричну машину, с којом је више пута у Биљарди елетризирао шенатуре и друге главаре, да се има и он и они чему насмијати, јер су се јачи нејачијем посмијавали...

2. Биљард, са свим што треба, који је намјестио у собу ђе се суди, те од онда па и данас једнако се у народу каже „у Биљарду“, мјесто „у суд“ или „у шенат“. (...Чешће пута, зими, ноћом и даном, играо би с шенатурима на биљардо „а ла гер“, а ријетко би икад али никад изгубио, зато што је од свију на Цетиње знао боље играти.)

3. Сврдла, којима се тражи по сушним мјестима вода за пиће и којим је нашао и учинио три бунара најбоље воде, за себе и народ који живи на Цетиње; ја се не спомињем да је икад који пресушио док сам онамо живио.

4. На Црнојевића Ријеку оградио је двије формалне барутане, у којима се и данас направља пушчани и крупни за топове прах. За прављење барута био је набавио два вјешта Турчина из Анадолије, који су иза мене (1855) онамо при радњи останули.

5. Наредио је да му се у Бечу начини нарочита машина за направљање, њим измишљених, сребрних и златних медаља којима је даривао Црногорце за јунаштво. На једној је страни стајала слика Милоша Обилића, а с друге написано: „За храброст“. Ове се медаље и данас кују и као одличја даривају.

Чему је Његошу служила елетрична машина

Кад би се десио на Цетиње стари шенатур Стеван Перков Вукотић и стриц му Станко, ништа му није милије било него окупити све шенатуре и друге чиновнике около биљарде, ђе се судило, а на њу ставити елетричну машину, па њих и себе елетризирати, да окуша ко је од кога јачи, а боме да се има и чему насмијати.

Ко би држао Стевана и Станка за руке, препоручио би му да га добро стисне и да га одма не пусти кад их чује викати: „Пушт! – Пушт!“ А вазда би натегнуо строј мало јаче него му се обично елетризма напрегне.

Многи би се више пута нећкали да у то коло улазе; а особито Стеван Перков и стриц му Станко. Али се нијесу могли свагда одрећ владичину наговарању и срећан је (један од ове двојице) био онда, кад би се какогођ могао украсти из Биљарде, пошто би владика наредио свом послужитељу Ђуку Средановићу, који је знао оне машине мајсторију: „Ђуко, донеси ону машину да се мало растресемо по вечери, ради здравља.“ Два или три пута украли су му се били Стеван и Станко, а после му се нијесу могли никада украсти.

Приповиједао ми је једном у шали владика, да му стриц Станко није хтио једанпут за два-три мјесеца доћи на Цетиње, па кад му поручи да дође, упита га: „Ђе си, што не долазиш на Цетиње?“ А он му одговори: „Доклен је она ђавоља игра на Цетиње те убија људе, не долази га Станко. Већ ако ћеш да се играмо као што људи играју, ево ме.“

Кроз двије године елетрична машина сасвим се покварила била због честог употребљавања невјештих перјаника и послужитеља, кад би владика са шенатурима пошао да се по пољу шета.

Како се Његош играо и шта је пушио

Владика је вазда имао по 3-4 коња на јаслама, а каткад и више, а да је икад у његовоме вијеку којега за новце купио, него му дар од паша долазили, а неке четници, кад гођ је који коњ турски приличан био, владици га поклонили (ријетки су били они коњи који би га могли у дугу путу носити, него би вазда, кад би далеко путовао, два коња водио и наизмјенице јахао). Љети би сваки дан по сунчаном заходу час једнога час другога узјахивао и по једном у сву трку преко ондашње простране ливаде трчао.

Кадгођ је добре воље био, најрадије би гледао љети к вечеру ђе се перјаници утркују, кад с мјеста и загонке скачу, и кад се камена с рамена надмећу, као и друге народне игре, које само весели и окретни момци играју као што су Црногорци. Зими се, најмање до поноћи, са шенатурима покрај пламтеће ватре шалио, од којих би вазда по коју ријеч чуо коју би он после у његовим књигама или пјесништву знао вјешто употријебити.  

...До пред саму његову смрт употребљавао је најфинији турски дуван кроз чибук, али сасвим умјерено, јер није никад прећерани дуванџија био. А кад би по свијету ходао, вазда би најбољих цигара пушио, и може се рећи да је он први као Црногорац почео цигаре употребљавати.

Кад су Црногорци први пут виђели цигар и обишли како се он пуши, а не знајући како се у нашем језику зове, они су му од прве нађели име „увијач“, но ове ријечи у Вукову лексикону нема, зато што је није чуо, као ја, кад сам на Цетиње живио.

 (В. Врчевић)

Како је Његош учио да плива 

1846. године сиђе владика у Боку да се купа и настани се у Перасту. На другој страни залива под Столивом бише мјесто за купање, куд се превозаше на барки из јутра и послије подне. Из Котора узме једног кадета, да га учи пливати.

Ту бјеше ш њиме и један ађутант његов, па ће му рећи владика: „Виђи, Медо, како ја пливам!“

А овај ће му рећи: „Ту је ласно, јер је пличина, па се опирете ногама у пијесак.“

Владика да покаже да се научио пливати, пружи се на море па сјекну и рукама и ногама пут морске дубљине, па потону.

Ађутант позове одма кадета, а овај одма повиче за барку, те увати владику за перчин, којег је већ двапут било избацило море, те га са барком изведемо на пличину.

Сјутрадан каже му ађутант, како није требало да се упушта на дубљину морску кад не зна да плива. Владика не хоћаше признати да он не зна пливати, већ се изговараше да се био незгодно окренуо. Он затијем састави стихове своме ађутанту, којег зваше вазда „Медо“. 

Стан' путниче, те погледај мало
На пучину разпрострта Меда,
Кâ кољенма пучину мијеси,
А раменима волне уздиже!
Устави се, смјели плаватељу!
Е си ми се уморио љуто:
Ко ће златно руно дочепати,
Ко л' пучину морску пребродити!“

(M. Mедаковић)

________________________________________ 

Како су Његоша мучиле жабе Луке Греговића 

Два Његошева писма aустријском царском саветнику и окружном поглавару у Котору 

Едуарду Грију,
5. маја 1846. 

Ваш почитајеми лист од 14. маја рим. исправно сам примио, у којему ми пишете за жабе Луке Греговића да их нијесу дали пронијети Црничани преко своје нахије. Мени је ово њихово сапротивљење неповољно било јербо је причинило штету како трговцима, тако и онијема који би задобили своју ћирију. Ништа друго том преносу жаба препјатствовало није до једно глупо народње предрасужденије (pergiudizio), почем мисли да иза преноса жаба преко ма какве земље сљедују гладне године. Ви знате што су народи прости у подобнима стварима. Ја сам, да сам се нагнао на црничкоме пазару, не бих могао ништа садјејствовати против овог глупог мњенија. Тај дан међу Црничанима мало није било међусобно крвопролитије, и да су кренули заоставше жабе да јавно ћерају, без велике се смутње и њихова зла не би прошло. Ово је узрок којијем су жабе заустављене да не иду преко Црнице, којему ћете Ви лако у траг стати. 

Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити. Ја сам се у садашње стање стварих веома томе зачудио но то је, може бити, особни налог који сте Ви од својега двора примили од како сте дошли на управљање те провинције.

Овом приликом изјављујући Вам моје отмјено високопочитаније.

В.П.П Његош

Едуарду Грију,
17. маја 1846.

Што ме изволите питати Вашијем почтенијем листом од 23. маја би ли могао Лука Греговић повратити натраг жабе да их у лађе вози пут Кашћела, Греговића и његову дружину цијели је народ молио да жабе без никакве жалости натраг возе и не да би му ко препјатствовао, него је од свега пазара мољен био да их поврате, него се он с дружином није хтио на повратак согласити, а народ му их не допушти из глупога предрасужденија пренети. И тако жабе остану у неку кућу на Вир, ту затрају и буду по ријечи исте компаније пуштене у црничко поље за освету и на пакост Црничанима рашта их нијесу преко себе пуштили да пренесене буду. Ово веље количество жабах учиниће велику штету усјевима црничкому пољу, него, како је да је, ови вражи посао може му бити; речени Греговић и његова дружина, ако ће жабе изнова купит да их возе натраг, може им бити. Ја ћу дати нужно расположеније да им у то препјатствија не буде, само ме извјестите кад ће поћ да их купе да ја некога тамо пошљем да се на Вир налази.

В.П.П Његош