Заробљеност у чекању и утеривање у национализацију НИС-а: Хоће ли Руси конзервирати паре или рафинерију

НИС коначно има продавца. Tо је у среду 19. новембра можда чак била важнија вест од оне да има потенцијалног купца. Први пут откако су још у децембру прошле године америчке санкције најављене, у јануару уведене, а у октобру ступиле на снагу, чули смо да су Руси спремни да продају свој власнички удео у НИС-у и да траже купца за своју имовину.

И пре него што је министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић саопштила да су руски власници пристали да продају свој удео (56,15%), у српске редакције је стигло саопштење НИС-а у коме се, чини се на први поглед, саопштава иста вест: да је компанија по ко зна који пут – овога пута то је било 18. новембра – Канцеларији за контролу страних средстава (Office of Foreign Assets Control ) Министарства финансија САД поднела нови захтев за издавање посебне лиценце којим се тражи омогућавање несметаног пословања компаније.

Претходном лиценцом, која важи од 14. новембра до 13. фебруара 2026. године, одобрени су само преговори акционара и других заинтересованих страна о промени власничке структуре НИС-а. Све друго НИС-у је забрањено. То практично значи да из угла америчке администрације ова фирма не постоји и да свако и правно и физичко лице које са НИС-ом послује то ради под претњом секундарних санкција и да још колико сутра може да осване на такозваној СДН листи (Specially Designated Nationals).

Уосталом, то је гостујући у емисији „Око“ у уторак 18. новембра рекао и Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“ и члан Радне групе за НИС. На директо питање да ли и он лично и компанија коју води, као и свако ко ради са НИС-ом, може да заврши на америчкој листи санкција, одговорио је још директније: „Могу! Може! Може!“

Да је и Народна банка Србије (НБС), „као ентитет који сарађује с НИС-ом“, како то каже америчка администрација, добила ово упозорење од ОФАК-а, потврдила је дан касније и гувернерка Јоргованка Табаковић на представљању Извештаја о инфлацији. 

Бин Зајед купује НИС?

Ако је српски економски интерес да НИС мора да ради, онда је за нас, у овој фази енергетске геоекономске драме, најважнија вест у последњој реченици поменутог НИС-овог саопштења: 

„У складу са статусом преговора између акционара и заинтересованих страна, послат је захтев ОФАК-у за добијање нове лиценце која би омогућила пословање компаније док трају преговори о одрживом решењу за НИС.“

Оно што Руси зову „одрживо решење за НИС“ заправо је прво писано признање да „Гаспромњефт“ (44,85%) и „Интелиџенс“ (11,30%) хоће да продају свој власнички удео у овој компанији. До сада, Руси уопште нису желели да продају НИС. Никоме, па ни нама.

Дан пре НИС-овог саопштења, Душан Бајатовић је у уторак у емисији „Око“ наговестио и одакле може да дође купац.

„То може бити компанија из Уједињених Арапских Емирата, мислим да ће то бити најпре. Али то је само моје мишљење, немам ниједан доказ, никад ни са ким око тога нисам причао. Нарочито са овлашћеним лицима у Републици Србији. Може то бити неко и из Саудијске Арабије, али нисам уверен у то. Из Европе, то може бити МОЛ“, набројао је Бајатовић одакле би могао да дође купац.

Новинар Миша Бркић је у среду 19. новембра за „Недељник“ написао ко је „трећа страна“, односно ко је највероватнији купац. Реч је о компанији АДНОЦ из Абу Дабија.

„Председник управе АДНОЦ-а шеик Мухамед бин Зајед ал Нахјан директно се укључио у ову трансакцију пошто га је српски председник Александар Вучић замолио да се појави као купац 56,15 одсто руског власништва и НИС-у. Бин Зајед је већ у првом разговору с Вучићем дао зелено светло. Шеик је пре почетка преговора са руском страном затражио од менаџмента АДНОЦ-а да направи процену вредности Нафтне индустрије Србије, и кад је добио тај податак започео је преговоре. Руска страна, међутим, изашла је са својом проценом вредности НИС-а која је била три пута већа од процене АДНОЦ-а. У почетним преговорима то је била непремостива разлика, али је очигледно да је у међувремену дошло до приближавања процене и да је на крају то резултирало постизањем договора“, написао је Миша Бркић.

Конзервирање пара или рафинерије?

Шта је, ипак, за нас и НИС 19. новембра била најважнија вест? Она која се нас не тиче, а односи се на приватну руску компанију „Лукоил“. ОФАК је у саопштењу у коме појашњава лиценцу коју је добио „Лукоил“ да до 13. децембра може да преговара о потенцијалној продаји, навео и једну врло важну ствар. Ако нека компанија купи имовину „Лукоила“ у иностранству, купац не сме да исплати новац руској фирми. Односно, не сме да плати продавцу. ОФАК захтева да се новац уплати на посебан рачун који ће бити блокиран све до укидања санкција.

Дакле, „Лукоил“, приватна руска компанија, својим новцем од продаје своје имовине неће моћи да располаже, све док је фирма под санкцијама. Логика ОФАК-а и америчке администрације је јасна. Тиме се прави притисак на Русију да заврши рат, спречава се да новац одлази у ову земљу како, логиком америчке администрације, Москва тим новцем не би финансирале своје војне операције.

Али шта је онда логика продавца, руске стране у овом случају? Ако компанија не може да ради у иностранству јер је на СДН листи, руски власници имају само два избора: да бизнис у иностранству пропадне или да га продају. Али ако ће новац од продаје имовине бити замрзнут, није ли онда Русима свеједно хоће ли „конзервирати“ своје паре или своје рафинерије? ОФАК-ове процедуре сигурно неће бити блаже када је реч о „Гаспромњефту“, државној руској фирми.

Ко год да буде купац, како ће ОФАК издати лиценцу за уплату тог новца продавцу? Хоће ли тражити да новац „Гаспромњефта“ од продаје НИС-а буде замрзнут на посебном рачуну? 

Токови новца

За сада НИС има само једну лиценцу од ОФАК-а. Ону да може да преговара и да тражи купца. Ако га нађе, од купца и продавца ће ОФАК вероватно тражити исто што и у случају „Лукоила“.

Стварна продаја „Лукоилове“ имовине, пренос власништва или било каква трансакција која би довела до преласка имовине у руке купца није дозвољена, подсећа ОФАК. Сваки потписани уговор мора имати клаузулу да постаје пуноважан тек након засебног одобрења ОФАК-а, и купац тек тада формално може да постане власник. Али продавац свој новац неће моћи да повуче. Притом, ОФАК може у било ком тренутку да опозове лиценцу за продају стране имовине „Лукоила“, која тренутно важи до 13. децембра, ако сматра да нису уложени довољни напори за завршетак трансакције.

Председник Александар Вучић је данас, 20. новембра рекао да се нада да ће Руси „завршити тај посао“, као и да зна да они разговарају са три партнера. „Све што су тражили, ми смо прихватили и потписали“, рекао је Вучић новинарима у Ложионици, где је учествовао на регионалној пословној конференцији Уједињеног Краљевства и Западног Балкана „Building Futures“.

Одговарао је председник Србије и на питања новинара да ли ће неко други НИС купити нашим парама.

„Сви ће видети и чији су новци и ко је власник“, рекао је Вучић.

Само је за нас можда тренутно највећи проблем то што те новце можда неће видети продавац, јер би иначе америчка администрација то могла да тумачи као финансирање рата. 

Утеривање у национализацију

Случај „Лукоила“ показује да ОФАК практично утерује европске земље у национализацију, односно, одузимање руске имовине. Многе европске земље то су урадиле. Немачка је, на пример, још 2022. године национализовала имовину руског „Гаспрома“.

„Али, нисмо ми 'цивилизована' Европа да отимамо туђу имовину“, рекао је Душан Бајатовић 18. новембра гостујући у „Оку“.

Национализација, из уста председника републике, прошле године када су најављене санкције – није била опција. Сада је – последња опција. Ту опцију су на ванредној седници Владе у недељу 16. новембра на сто ставили министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић и министар финансија Синиша Мали. Председник републике изјаснио се против.

Како Руси реагују на национализацију чули смо од директора „Србијагаса“ Душана Бајатовића. Одговорио је једном речју: „Лоше!“. И додао да Србија због тога може трпети и политичке последице. Није рекао које.

У случају национализације НИС-а, руски власник би једног дана имао право да нас тужи, али коме? Данас изгледа немогуће да неки европски суд у арбитражи пресуди у корист Руса.  

Нула одсто руског власништва

У причи око потенцијалног краја америчких санкција, опет се враћамо на почетак и оно што је бивши амерички амбасадор Кристофер Хил рекао још у децембру прошле године, на сам наговештај да НИС може да заврши на ОФАК-овој листи. Иако је тада изјавио да нема званичне потврде за увођење санкција, све што је потом рекао није био деманти, већ заправо потврда да ће их америчка администрација увести.

„Постоји велика забринутост да профит компаније НИС није остао у Србији, већ да је отишао у руске ратне напоре у Украјини“, рекао је Хил.

За ОФАК управо је финансирање рата основ за санкције.

Како је Хил тада истакао, већ годинама америчка администрација веома пажљиво посматра ситуацију са НИС-ом и постоји велика забринутост да се профит од НИС-а, који је био значајан, није вратио у Србију, рекао је Хил. „Уместо тога, он је отишао у овај рат и ми смо веома забринути због тога“, изјавио је амерички амбасадор.

Чињеница је да је „Гаспромњефт“ 2008. године српску нафтну компанију купио испод цене (51% компаније за 400 милиона евра) и то политичким договором, али је такође чињеница да ова компанија у Србији није била лош, већ добар инвеститор. Од 2008. до данас у Србију руски власници уложили су четири милијарде евра, НИС је по профиту четврти на листи најуспешнијих компанија у Србији, а по пословним приходима други на листи од „Топ 100“, подаци су Агенције за привредне регистре.

Амерички амбасадор Кристофер Хил је у децембру 2024. отворено рекао да је једино безбедно руско власништво у НИС-у оно од нула одсто. Исто то је прошлог петка, 14. новембра, по речима министарке Ђедовић Хандановић, ОФАК први пут отворено написао у свом одговору.

Једино што Хил тада није рекао јесте да Америка од Србије заправо све време тражи да национализује НИС, али су дипломатски извори из америчке амбасаде српским медијима слали поруке да је „последња опција често најбоља опција“. Наравно, мислило се на национализацију.

У дану кад су америчке санкције НИС-у ступиле на снагу (9. октобра), отправник послова америчке амбасаде Александар Титоло је поручио да оне нису усмерене ка српском народу већ је њихова намера да направе финансијски притисак на Русију како би окончала рат у Украјини.

„Али, и Србија би требало да предузме кораке да уклони руско власништво над компанијом НИС“, рекао је Титоло.

Дипломатским речником, тако се лепше каже „национализација“.

Титоло је тада рекао и да је ово „прилика за Србију да се ослободи зависности од руских енергената“. 

НИС и Србија

Јасно је да за Србију санкције једној од најбољих овдашњих компанија, која прави скоро 4% бруто домаћег производа (БДП), свега што сви грађани и привреда створе за годину дана, и која пуни десетину буџета, нису прилика већ – неприлика.

A како ће из ове неприлике изаћи, видећемо врло брзо. Јер, за рафинерију у Панчеву сат откуцава. Како су то неколико пута саопштили државни званичници, рафинерија престаје са радом у уторак 25. новембра.

Притом, председник Александар Вучић је, гостујући у емисији РТС-а „Четвртком у 9“, 23. октобра рекао како је држава пребацила резерве сирове нафте НИС-у у количини већој од 80.000 тона. То је могло да значи само једно – да је НИС потрошио своје резерве сирове нафте.

Ако се погледа извештај о преради нафте у првих девет месеци ове године, НИС је прерадио 2,67 милиона тона. То значи да је НИС у просеку прерађивао скоро 10.000 тона сирове нафте дневно. Односно, да би у редовним околностима државне резерве НИС потрошио за осам дана. Очигледно је да их је сада развукао да трају дуже.

Министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић дала је у уторак 18. новембра нови налог за куповину сирове нафте у износу од 86.000 тона, за државне резерве. Да ли ће и како сирова нафта стићи у Србију, ако нафтоводом „Јанаф“ из Хрватске не може, и хоће ли држава моћи из резерви да је поново пребаци НИС-у, питања су без одговора. 

Границе економских интереса

Оно што се зна јесте да је у уговору са „Гаспромњефтом“, потписаном у децембру 2008. године, наведено да Србија има право прече куповине власничког удела НИС-а. У клаузули 8.2 наводи се следеће:

„Све док су Стране акционари НИС-а, ниједна од Страна неће продати, пренети или на други сличан начин располагати власништвом над Пакетом акција, делимично или у целости, у корист било којег трећег лица осим ако претходно не понуди другој Страни да купи Пакет акција у складу са истим условима који буду понуђени од стране трећег лица (или са којима се сложило неко треће лице). У том случају, друга Страна има право да, у року од 60 дана, одлучи било да прихвати понуду и започне са куповином у складу са процедуром и правном формом које су предвиђене за те случајеве, или да одбије понуду, у ком случају ће прва Страна бити овлашћен да прода, пренесе или на други сличан начин располаже власништвом над Пакетом акција у корист трећег лица“, наводи се у уговору.

На ову одредбу уговора, чули смо и то, Србија се изгледа неће позивати.

„Ми не можемо чак ни да инсистирамо на праву прече куповине, што увек као мањински партнер имате право, зато што ће вам Руси рећи – па слушајте људи, није ово добровољна продаја, већ је принудна продаја. Дајте нам бар могућност да продамо коме хоћемо“, рекао је председник Вучић.

„Ја не могу да се начудим зашто Србија није добар купац за наше руске партнере“, рекла је гувернерка Јоргованка Табаковић јуче на представљању Извештаја о инфлацији. „То је можда тај парадокс толеранције. Кад превише попуштате, онда се навикну. Границе морају да постоје и да се поставе. И слободе и економских интереса.“

Шта је тачно „специјална операција за НИС“, коју је председник Вучић  претходно најавио као решење за судбину компаније, а по којем је Србија спремна и да „преплати“, како је рекао, за откуп руског власничког удела у компанији, те да ли то значи евентуално трошење девизних резерви за откуп, гувернерка Табаковић није рекла.

Заробљеност у чекању

„Најгора је заробљеност у чекању која вас демотивише да предузмете било шта. Заробљеност у чекању умртви човека да не ради ништа“, рекла је Табаковић говорећи о судбини НИС-а, напоменувши да је овим реченицама о „заробљености у чекању“ цитирала једног писца, те да Србија са НИС-ом неће чекати.

Писац кога је гувернерка цитирала је Иво Андрић, а наведене реченице су парафраза пишчевих записа „О чекању“ објављених у  његовим „Свескама“.

„Заразити некога чекањем то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек“, написао је Андрић.

Шта се чека?

Пошто ОФАК не дозвољава да се на рачуне руских компанија пребаци новац од продаје Нафтне индустрије Србије, пред продавцем НИС-а су два избора: хоће ли конзервирати рафинерију или ће конзервирати паре? И то на рачун који ће бити блокиран све док су руске фирме под санкцијама. Односно, чека се хоће ли Руси пристати да руски новац буде „заробљен у чекању“.

Да ли је Александар Дјуков, председник Управног одбора „Гаспромњефта“, који је недавно долазио у Србију на преговоре о судбини НИС-а, читао Андрића није познато.

И за крај, једна небитна, али не и незанимљива случајност. Када је Кристофер Хил, бивши амерички амбасадор говорио за емисију „Око магазин“ 5. децембра 2023. године, тачно годину дана пре било каквог наговештаја санкција НИС-у, камера је преко његовог десног рамена снимила књигу која стоји на полици у Америчкој амбасади. Нису биле „Свеске“. Али јесте био Андрић. Његов „Ex Ponto“.