Зохран Мамдани, нови градоначелник Њујорка: Како је поцрвенела „Велика јабука“

Сви други људи на свету који тврде да живе у граду мора да се шале, већ деценијама арогантно истичу Њујорчани, одвојени од остатка Америке двема рекама и каналом иза којих се, сматрају, не налази ама баш ништа вредно помена. Џон Стајнбек га је видео као ружан град одвратне климе, у којем децу плаше политиком, где је саобраћај права лудница и конкуренција убитачна.

Њујорк је највећи, најскупљи, најгламурознији и истовремено најпрљавији град у Америци, чије је становнике практично немогуће шокирати, уколико не продајете паркинг место по цени од милион долара, како је то недавно понудила једна локална компанија.

Долазак новог градоначелника

После шест година непрекидне стагнације у сваком могућем погледу, око милион бирача одабрало је мало познатог Зохрана Мамданија за новог градоначелника – на радост сиромашних и згражавање богатих. Од тренутка када се са дочека Нове године на Тајмс скверу разиђе милион људи, Мамдани ће контролисати буџет од 116 милијарди долара, управљати службама са око 300.000 запослених и полицијом тек трунчицу малобројнијом од белоруске армије, њих 50.000.

Његов избор прати политичко одушевљење које није виђено још од када је, 2008. године, Барак Обама постао први Афроамериканац на челу Америке. Готово нико, међутим, не помиње чињеницу да, осим у једном случају у историји, Њујорчани изабранике убрзо одбаце као неспособне да ову свеопшту лудницу приведу каквом реду. Уколико тако нешто уопште неко и пожели.

„Њујорк ће остати град имиграната, који су га и изградили, од којих црпи снагу и на чијем се челу, од вечерас, налази имигрант“, рекао је Зохран Мамдани непосредно пошто је, 4. новембра, победом на изборима за градоначелника највећег америчког града изазвао земљотрес на америчкој политичкој сцени.

Обраћао се радницима чији су прсти израњављени тешким кутијама, достављачима жуљевитих дланова, куварима опрљене коже. „То су руке у којима никада није била власт, али су се, ипак, током претходних 12 месеци одважиле да посегну за нечим већим“, рекао је Мамдани. Одмах је упутио и поруку председнику Америке, Доналду Трампу: „Знам да гледаш. Имам за тебе пар речи: Појачај тон.“

И богати плачу

„Анархија“, завапио је Џон Катсиматидис, њујоршки милијардер и власник два огромна ланца самопослуга након што је Мамдани изабран за 111. градоначелника Њујорка. Мамдани је, иначе, обећао да ће у Њујорку увести државне самопослуге, да обезбеди контролисане цене за суграђане са нижим приходима.

Човек са смешком Фидела Кастра, како су га прозвали политички ривали, у делу америчке јавности слови за модел нове генерације америчких демократа, која је скренула са пута који су, својевремено, зацртали лидери партије попут Била Клинтона и Барака Обаме и окренула се ка идеалима „комунисте“ Бернија Сандерса. Његови ривали су гласаче плашили комунизмом, лудилом и анархијом, надајући се да би бирачима из дубине мозга могли да извуку сећања на деценије антикомунистичке пропаганде и младог члана демократских социјалиста Америке некако избаце из трке.

У покушају да спрече избор Мамданија, милијардер Џеф Блау и његова једнако успешна супруга Лиза организовали су почетком октобра „доручак богатих“, упозоравајући остале милионере да би финансијска престоница света, уколико не успеју да се мобилишу, колико у новембру могла пасти у руке социјалиста. „Не можемо и нећемо дозволити да се то догоди“, било је написано на позивници. Неки од позваних, злу не требало, обновили су намештај по викендицама, претварајући их у потенцијални резервни положај у случају да Мамдани победи.

Мамдани је, ипак, одувао противкандидата Ендрјуа Куома, полудемократу контроверзне прошлости и на згражање богатих, успешних и донедавно најутицајнијих Њујорчана постао градоначелник. Јутро по објављивању резултата, таблоид „Њујорк пост“ је, на насловној страници необично налик соцреалистичким постерима из совјетског времена, објавио Мамданијеву слику уз велики наслов „Црвена јабука“.

Како је победио Мамдани

Упркос плашењу бирача и милионима долара који су се сливали на рачуне његовог ривала, победа Зохрана Мамданија лако је објашњива већ пуким погледом на економске билансе његових претходника. Од десет највећих америчких градова, једино је у Њујорку просечна плата припадника средње и ниже класе константно падала у последњих шест година.

Напредовали су само најбогатији, па је људима који су зарађивали више од 310.000 долара плата за то време порасла 35 одсто. То је довело до готово парадоксалне ситуације да је паровима потребно најмање 100.000 долара да би били у стању да плате основне трошкове, односно три пута више да би без проблема издржавале стравичне трошкове здравствене заштите и обданишта за једно дете.

Током читаве кампање знатно је боље стајао у деловима града у којима становници зарађују између 50.000 и 150.000 долара годишње, односно у насељима Бруклина и Квинса, која су због наклоности Мамданијевим идејама прозвана „Комунистички коридор“. Сви ти елементи део су сложене слагалице у којој је било могуће да Зохран Мамдани буде изабран за првог човека овог града. Мамданијева победа, суштински, представља резултат рада око 90.000 волонтера који су, временом радије него новцем, помогли кампању и деценије нагомиланог незадовољства у скоро сваком сегменту живота у овом граду претворили у политичку победу.

Имигрантски фактор

У марту, када је представљао план за Њујорк, Мамданијеву конференцију пратила је једва шачица новинара, убеђених да ће човек који је у том тренутку озбиљно заостајао за Ендрјуом Комом остати на месту на којем се тада налазио, те да ће га систем и дубоко укорењени односи на политичкој сцени једноставно одбацити као какво страно тело.

Како су седмице пролазиле број људи који су га пратили значајно се повећавао, да би у последњим данима пред изборе и активисти противкандидата тражили да им се придружи на заједничким фотографијама. Од присталица није тражио новац, већ да се активно укључе у кампању и куцајући на врата Њујорчана покушају да докуче шта у ствари највише мучи становнике највећег града у Америци.

Њујорчани, традиционално скептични да ли је овим градом уопште могуће ваљано управљати, помињали су Мајкла Блумберга, Рудија Ђулијанија, Била де Бласија као политичаре од којих се на уласку у већницу очекивало много, да би на концу једва чекали да им види леђа. Историјски, изузетак је представљао једино Фјорело ла Гвардија, који је градом управљао у време док су му се у касу сливали потоци новца у склопу „Њу дила“. Остали су, без обзира на обећања и очекивања, некако пропадали у муљ претерано сложене ситуације и од звезда, временом, постајали предмет гађења. Или, како је то својевремено описао Мајкл Блумберг, посао им се временом свео на избор једне од више лоших идеја.

Мамдани је у трку ушао у тренутку када је градоначелник Ерик Адамс, махом како би се спасао корупционашких афера, пристао да учествује у програму депортације нелегалних усељеника, којим је председник Доналд Трамп претио свим продемократским градовима, укључујући и Њујорк, Чикаго и Лос Анђелос. У таквој ситуацији, Мамдани је кампању водио на премисама супротним од политике Вашингтона, па је Њујорк представио као светионик слободе за све имигранте, групе којој и сам припада.

Његов отац Махмуд Мамдани, професор на Универзитету Колумбија, је индијски муслиман рођен и одрастао у Уганди, где је рођен и Зохран; мајка му је чувена индијско-америчка режисерка Мира Наир. Супруга Рама Дуваџи, политички ангажована уметница која је, по Зохрановим речима, дала немерљив допринос његовој кампањи, рођена је 1997. у Хјустону, али њени родитељи су се доселили у Америку из Сирије, а она за себе каже да је „илустраторка из Дамаска“.Демократе на раскрсници

Наједном, до јуче утицајне демократе нашле су се пред егзистенцијалним питањем – да ли ће политички преживети новонастали развој ситуације, па је расправа о будућности странке прерасла у борбу за опстанак на власти. Елита која већ деценијама ведри и облачи америчком политиком престрављена је због могућности да се Мамданијев успех из Њујорка прошири на остатак САД-а.

Растом подршке и серијом политичких успеха Мамдани је у кампањи почео да привлачи и сиве еминенције међу демократама, жељних било каквог успеха после таласа јада насталог после Трампове победе на председничким изборима. Први се јавио бивши председник Барак Обама, а следили су гувернерка Кејти Хочул и, на концу, свештеник Ал Шарптон. „Имао је најбољи упад у политичке воде који сам видео у животу“, тврдио је Шарптон, који званично није подржао ниједног кандидата.

Утицајне демократе, попут Чака Шумера и Хакима Џефриса, су некако избегли да га подрже, махом због критичких ставова спрам израелске акције у Појасу Газе, али му је у помоћ убрзо стигао Патрик Гаспар, који га је описао као „политичара нове генерације, израслог из покрета за права Палестинаца“. „Он је први који је стигао до обале, али се на хоризонту виде бројни бродови“, сматра Гаспар, некадашњи званичник Обамине администрације и бивши председник Центра за напредак Америке.

Политици је Мамданија привукла кандидатура Бернија Сандерса 2016. године, али веома ретко говори о себи, већ сваки скуп претвара у расправу о контролисаним ценама најма станова, бржем и јефтинијем превозу и стварима које живот Њујорчана могу учинити једноставнијим. Воли да цитира Нелсона Менделу, Френклина Делана Рузвелта и Аристотела и обраћа се директно људима на чију подршку рачуна – муслиманима, десељеницима из јужне Азије, људима који живе у изнајмљеним становима, младима и демократама који се противе рату у Појасу Газе.

„Не плашим се сопствених идеја. Мислим да смо предуго покушавали да не изгубимо. Сада је можда време да смислимо како да победимо“, рекао је „Њујоркеру“ пре избора.

Модификовање ставова

Како је се датум избора приближавао, Мамдани је модификовао ставове према неким од питања која су кључна за нормално функционисање града. У јеку протеста који су захватили Америку после убиства Џорџа Флојда 2020. године, он је тражио да се укину средства за финансирање њујоршке полиције, тврдећи да није потребна никаква мудрост како би се приметило да су те снаге „расистичке, наклоњене насиљу против хомосексуалаца и отворена претња јавном реду и миру“.

Током кампање, пак, тврдио је да ће на напретку Њујорка радити раме уз раме са полицијом, те да су „њујоршки плавци“ кључни део свеобухватне јавне безбедности. Узгред, најавио је формирање Одсека за јавну безбедност, чији смисао до објављивања исхода избора није најјасније дефинисан, док се полицији прилично дискретно извинио за ранија писанија, тврдећи да је „путем научио неке лекције“.

Лекције је научио и када је говорио о Израелу, избегавајући директне критике усмерене ка израелским оружанима снагама и радије се усресређујући на тезе о хуманости. Међу великане које је цитирао уврстио је историчара Амоса Голдберга и некадашњег премијера Израела Ехуда Олмерта. Гласачима је обећао и да ће ухапсити израелског премијера Бењамина Нетанјахуа ако се усуди да дође у Њујорк, што је суштински и једина озбиљна политичка порука коју је упутио током кампање.

Од почетка рата често је подржавао интифаду, објашњавајући да та реч на арапском значи „отпор“, али су његови ставови, како је време одмицало, прилично смекшали, посебно када се испоставило да га подржава велики број младих Јевреја.

Победа као изазов

Ставови нетипични за америчку политичку сцену коштали су га десетина озбиљних претњи током предизборне кампање. Мамданијеве присталице страхују и од реакција када, ускоро, положи руку на Куран и званично постане први муслиман на челу Њујорка.

За разлику од Бернија Сандерса кога је, те 2016. године, моћна и утицајна Хилари Клинтон одувала из председничке трке тврдећи да симпатише комунисте, таква анатема није деловала на Мамданија махом због чињенице да су се за девет година времена у великој мери променила, те да је једносмерни приступ демократа партију коштао серије пораза на изборима.

Победа ће, ипак, представљати прави изазов за младог градоначелника и његов тим, јер ће разочарани ривали помно пратити сваки његов потез. Присталице се надају да ће на месту градоначелника бити успешнији него што је „Господин Кардамом“, како му је гласило уметничко име, био у хип-хоп музици.

Или, како то кажу Њујорчани: „Ко преживи сумрак, преживеће и ноћ.“