Грађански рат у Грчкој и његове последице: Горко искуство терора и диктатуре

Терор над неистомишљеницима, сарадња са окупатором и наклоност великих сила у борби за власт питања су око којих се и даље ломе копља између баштиника наслеђа сукобљених герилских покрета из Другог светског рата у Србији. Да ли је случај  Грчке, земље чију су историју писали десничарски победници у грађанском рату под окупацијом и унутар светског рата, искривљени одраз у огледалу југословенског искуства?

Балкански суседи Југославија и Грчка, чија је одбрана од осовинске инвазије започете на обе земље 6. априла 1941. осујећена, нашли су се потом на вододелници историјске судбине.

За разлику од старогрчких полиса који су се уједињавали пред варварима, међу Грцима крајем половине прошлог века међусобне размирице нису се остављале по страни пред претњом споља. Вакуум који је бежећи пред нацистима у Каиро 1941. за собом оставила избегличка грчка влада испунио је спектар покрета отпора који су засебно оперисали у унутрашњости земље, од јонске до егејске обале. Национална шизма између републиканских венизелиста и присталица кобуршке круне, као и предратне хунте генерала Метаксаса, нагризле су неповерењем све поре грчке нације.

Јоанис Метаксас, првобитно германофил док није задобио британско поверење, дошао је на власт августа 1936. распуштањем парламента и уз подршку краља Ђорђа Другог, а у клими страха од успона комуниста на изборима. У Грчкој је успоставио диктаторски режим „националне дисциплине“ налик оном који је Салазар успоставио у Португалу три године раније.

Увод у рат

Ултиматум Мусолинијевог изасланика Емануела Грација за предају неодређених „стратешких положаја“ под претњом ратом који му је изнет двадесет осмог октобра 1940. око три сата ујутро, Метаксас је одбио лаконски хладнокрвним одговором: „Oхи!“ (Не!).

Већ у свитање, док су италијански гарнизони из Албаније спремно насртали преко границе, „охи“ је било заживело као бојни поклич Грка без обзира на идеологију. До данас Грци тај датум с одушевљењем празнују као дан националног поноса.

Технички надмоћнијим италијанским снагама, уместо повратка престижа обећаним тријумфом, грчке трупе генерала Папагоса нанеле су понижавајући пораз у гудурама Епира и западне Македоније.

Италијанским дебаклом и београдским пучем 27. марта, Хитлер је усред завршних припрема за операцију „Барбароса“ био увучен у балканску интервенцију.

Преминувши од болести крајем јануара 1941. Метаксас није доживео коначни слом своје земље након немачког блицкрига из правца Југославије и Бугарске, док се круна с остацима режима домогла уточишта код Британаца у Египту.

Као и Југославија, Грчкa је подељена између сила Осовине. Бугари су заузели источну Македонију и Тракију, Албанци северни део Епира, Немци стратешки важне тачке, укључујући Атину, Солун, провинцију Еврос на турској граници, Крит и још нека острва, док су Италијани заузели остатак земље, чиме су постали владари већег дела Грчке. У Атини је успостављена марионетска влада. 

Покрети отпора

Борбено расположење маса, већ распаљено чудом отпора Мусолинију, у форми антиколонијалног национализма најумешније је искористио ЕЛАС, герилско крило Народног фронта (ЕАМ) предвођеног Комунистичком партијом Грчке (ККЕ).

ЕАМ је око своје Планинске владе, поред сељаштва и еманципованих жена, окупио чак шеснаест генерала предратне војске и шест владика Грчке православне цркве, а мрежом комитета од готово два милиона чланова уочи ослобођења контролисао две трећине грчке територије.

„Народноослободилачки фронт под контролом комуниста постао је водећа организација отпора у Грчкој, из истих разлога из којих су Титови следбеници то учинили на северу“, наводи грчки историчар Лефтен Ставријанос. Комунистичка партија је обезбедила дисциплиновано вођство и илегалну организацију широм земље која је била тестирана током година предратне Метаксасове диктатуре. Такође, грчки комунисти, као и њихове југословенске колеге, учинили су свој ЕАМ националном, а не партијском организацијом отпора. У ЕАМ су позвали све Грке без обзира на политичка уверења све док су се супротстављали страним окупаторима.“

С друге стране, конкурентски покрет опора био је националистички, конзервативни ЕДЕС (Грчка национална демократска лига) под вођством пуковника Наполеона Зерваса, који се, како наводи и Ставријанос, може упоредити с равногорским покретом Драже Михаиловића.

Он је више наступао као организација стајаћег типа са јаким упориштем највише у епирским крајевима са традицијом хајдучије још из турског доба. „Недостајао им је национални организациони апарат којим су комунисти опремили ЕАМ“, пише Ставријанос. „Нису усвојили или доследно следили неки одређени програм заснован на потребама за отпором окупатору. Колебали су се све док их њихова очигледна слабост у односу на ЕАМ није довела до потпуне зависности од Британаца и прикривене сарадње са Немцима и Италијанима… Упркос британској подршци и немачкој кооперативности, ЕДЕС никад није успео да парира ЕАМ-у и ЕЛАС-овим снагама у популарности или војној снази. У време ослобођења Зервас се нашао са дванаестак хиљада људи и контролишући само мало подручје у Епиру, дужине педесетак километара и четрдесетак километара ширине. Три месеца касније, када су избиле борбе између ЕЛАС-а и Британаца, Зервасова војска разбијена је од стране ЕЛАС-а у краткој четвородневној кампањи. Сетимо ли се да је Зервасов ЕДЕС био једини озбиљан ривал ЕЛАС-а, постаје очигледно зашто су ЕАМ и ЕЛАС дефинитивно постали главни ослонац покрета отпора.“

Квислиншки апарат успостављен у Атини водио је пропаганду против ЕЛАС-а засновану првенствено на антикомунизму и антиславизму, наставља Ставријанос, настојећи да искористе традиционални страх од словенства у Грчкој, који датира из серије ратова са Бугарима и руског прихватања бугарских територијалних аспирација у деветнаестом веку. Сходно томе, марионетски званичници у Атини су своје противнике из покрета отпора жигосали као „агенте међународног словенског комунизма“, представљајући Други светски рат као гигантски сукоб између источних хорди које желе да успоставе словенско-комунистичку доминацију над Европом, и немачке војске, која води племениту борбу за спас европске цивилизације од ове двоструке претње.

Из тога је следило да је сваки грчки патриота имао дужност да сарађује са атинском владом и немачким окупационим властима у борби против непријатеља пред вратима, односно против у првом реду комунистичких група отпора. Путем тзв. „безбедносних батаљона“ позамашне бројности, грчки квислинзи су терорисали левичарске елементе.

Рат између грчких партизана и четника

До првих озбиљнијих чарки ЕЛАС-а и ЕДАС-а, долази након пада Италије 1943. када ЕЛАС, приграбивши за себе огромну количину италијанског наоружања, престаје да бива финансиран из Лондона.

Британска дипломатија, у чију интересну сферу је Грчка касније потпала у Јалти, радила је на обједињавању свих националистичких снага око фигуре краља Ђорђа Другог, који је на Черчилов наговор пробао да одбаци регентуру као прелазно решење и најбржим путем формално поврати власт.

Ипак, на Либанској конференцији у Бејруту крајем маја 1944. формирана је влада националног јединства од представника свих оружаних фракција отпора, са центристичким либералом Јоргосом Папандреуом као премијером и архиепископом Дамаскиносом у улози регента. 

Када су по искрцавању савезника октобра 1944. све снаге отпора стављене под команду британског генерала Скобија, већину руралне Грчке већ је био запосео ЕЛАС.

Првог децембра те године Скоби и Папандреу предали су ултиматум за разоружавање свим герилским формацијама неподређеним влади. Комунистички министри су стога поднели оставке, ЕАМ је прогласио генерални штрајк и за 3. децембар најавио протесте на атинском тргу Синтагма.

Тог дана владини жандарми су из митраљеза са кровова отворили ватру на двеста хиљада демонстраната окупљених на тргу. Двадесет осморо је убијено, а више стотина рањено.

ЕЛАС је реаговао нападима на британске трупе и њима лојалне грчке снаге широм Пелопонеза, опколивши центар Атине где су вођене уличне борбе са Британцима, који за појачање довлаче још две дивизије из Италије.

Совјетског амбасадора грчки партизани прозвали су тада сфингом због нејасног става Москве која није видела свој интерес у завади са западним савезницима, препуштајући им, по договору из Јалте, Грчку као део њихове интересне сфере.

Док се прва побуна ЕЛАС-а крајем месеца стишавала, Черчил стиже на преговоре у Атину. Средином јануара 1945, у замену за демобилизацију ЕЛАС-а, потписано је примирје са британским снагама.

Епилог децембарских дешавања познатих као Декемвриана био је споразум грчке владе и партизана у Варкизи 12. фебруара, чији је исход био следећи: ККЕ је остала легалан политички фактор, али су ЕЛАС-ове снаге безусловно разоружане. За премијера је уместо Папандреуа постављен горљиви антикомуниста, генерал Николаос Пластирас, али је и он смењен после свега три месеца. 

Југословенски и амерички фактор

После Варкизе, званична Грчка под британским протекторатом постала је елдорадо за некажњене квислинге инфилтриране у ројалистичку паравојску Икс под заштитом жандармерије, која је у затворима широм земље спроводила мучења и вансудска смакнућа бораца ЕЛАС-а.

Неразоружаним џеповима ЕЛАС-а у северним крајевима земље уточиште је пружио главни покровитељ грчких комуниста, доскорашњи британски партнер – Титова Југославија. Уследио је устанак.

Лице новог устанка представљао је Маркос Вафијадис, ЕЛАС-ов ратни комадант македонских области и ослободилац Солуна који у октобру 1946. стаје на чело новоформиране Демократске армије Грчке (ДСЕ).

Маркосови борци успешно спроводе упаде из база са југословенске и албанске територије, након којих пред надмоћнијим владиним снагама без борбе одступају назад у неприступачни планински терен.

Након првих војних пораза владиних трупа, снажна подршка Атини стигла је од стране америчког Конгреса који је одобрио слање четристо милиона долара помоћи за оно што је председник Труман прогласио „походом против експанзије комунизма која би угрозила амерички положај на Блиском истоку“.

Македонско питање

Побуна 1946. имала је и националну димензију. Окосницу револуционарне армије, више од половине снага, чинили су егејски Македонци из Словено-македонског народноослободилачког фронта (НОФ), који су међу првима понели оружје против режима у Атини који су називали „монархофашистичким“, на шта је овај узвраћао антисловенском реториком о „ЕАМобугарима“.

Македонско питање није заобишао ни Оскар Давичо у свом ратном дневнику Међу Маркосовим партизанима у коме је изнео гледишта устаничког вође:

„Старање Енглеза и монархофашиста да представе НОФ као неку мистериозну организацију са сепаратистичким тенденцијама има провидне циљеве: с једне стране, да унеколико оправда пред светском јавношћу масакре после Варкизе, а с друге, да посеје неповерење и завади грчки народ са словенским... У ствари, о аутономији су говорили и на аутономизму су радили само агенти енглеског империјализма.“

У одсудним биткама крајем августа 1949. на планинама Вич и Грамос, владине снаге потпомогнуте британским бомбардерима користиле су напалм у чишћењу терена од словенске популације. У егзодусу који је уследио протерано је педесет хиљада Македонаца, а убијено шест хиљада.

Од Метаксасове страховладе, која је кажњавала јавну употребу македонског језика, све до данас су остаци ове мањинске заједнице изложени асимилацији, будући да су муслимани у Тесалији и даље једина званично призната национална мањина у Грчкој.

Слом устанка

До коначног слома устанка и краја грађанског рата дошло је у јесен 1949.

Две политичке одлуке коштале су револуционаре могућности победе. Прва је било окретање леђа Југославији, савезнику који је удахнуо живот њиховој борби, и заузимање догматске линије у расколу 1948. после Резолуције Информбироа, премда их је Стаљин одавно био пустио низ воду. Пограничне базе су расформиране, а стаљинистичка параноја проредила је борбене редове грчких комуниста.

Други хибрис било је неслагање Никоса Захаријадиса, шефа ККЕ, са Маркосом Вафијадисом. Захаријадис, који провевши рат заточен у Дахауу није имао никаквог додира са реалностима герилског ратовања, инсистирао је да се прихвати фронтална борба са ројалистима и задрже заузети градови. Покушаји одбране градова Коница и Флорина почетком 1948. завршени су катастрофално по ДСЕ која је на југу Пелопонеза готово сасвим потиснута. Захаријадис је у августу чак сменио Маркоса Вафијадиса са чела врховне команде, што је драстично допринело расулу на терену.

Грађански рат у Грчкој однео је око 150.000 жртава, а око милион је било током рата расељено. Скоро 100.000 бораца ЕЛАС-а и ДСЕ-а и симпатизера комуниста је након рата затворено, прогнано или погубљено. 

На једном од грчких „голих отока“ (од којих је најзлогласнији био Јарос, назван „Медитерански Дахау“), на којима су биле затваране десетине хиљада припадника и симпатизера ЕЛАС-а, укључујући жене и децу, у логору на острву Макронисосу био је затворен и подвргнут тортури и Микис Теодоракис, касније славни композитор и светски симбол отпора диктаторској хунти. 

Буљкешка република

И грчка комуна у војвођанском селу Буљкесу, која је била заправо избеглички камп за грчке партизане, постала је поприште обрачуна стаљиниста са руководиоцима наклоњеним Титу. Ово село у близини Бачког Петровца које се данас зове Маглић пре Другог светског рата било је насељено фолксдојчерима, да би 1945. постало дом за око четири и по хиљаде грчких избеглица.

Седма југословенска, „Буљкешка република“ уживала је екстериторијални статус и била је под чврстом руком ККЕ: штампан је властити новац (тзв. буљкески динар), излазиле су новине „Глас Буљкеса“, на радне акције слате су одвојене грчке јединице, југословенска полиција није интервенисала унутар комуне, а грчко позориште „Атина“ могло је да прими хиљаду и по гледалаца, као највећа сала новосадског Српског народног позоришта.

У поменутим инцидентима који су се прелили из централе страдао је челник комуне Пектасидис, убијен раног новембра 1948. заједно с још неколицином присталица, а већина Грка коју су чинили информбироовци расељена је у Чехословачку. Потомци лојалних и малобројних који су остали и даље су расути по Војводини, носећи презимена попут Козмидис, Јосифидис или Константинидис. 

Грчки Хладни рат

У Грчкој, малој земљи на клизишту блоковске поделе света, секире Хладног рата ископане су пре званичне победе над Хитлером. Превагу у том прототипу хладноратовских прокси сукоба однела је антикомунистичка реакција пре захваљујући англоамеричкој интервенцији него ослањању на властите снаге.

Спирала насиља међу сународницима продужена је у миру кроз заоштравање друштвено-политичке поларизације на леви и десни блок. После пораза ККЕ једина легална левичарска странка остала је Уједињена демократска левица познатог лекара и пацифисте Григориса Ламбракиса, који је 1961. биран у парламент.

Атентат на Ламбракиса у Солуну 22. маја 1963. довео је до масовних нереда у којима је скоро пола милиона грађана изашло на демонстрације против десничарске владе и двора. Премијер Константинос Караманлис поднео је оставку и напустио земљу. Хиљаде радника и студената окупиле су се око нове организације назване Ламбракисова демократска омладина на чије чело je ступио Микис Теодоракис. Дешавања проистекла из Ламбракисовог убиства додатно су радикализовала обе супротстављене стране.

Крхка послератна демократија поново је посрнула 1965. када је остарели премијер Јоргос Папандреу принуђен да поднесе оставку у сукобу с краљем Константином Другим, Ђорђевим наследником. Након успона Уније центра коју је предводио на изборима 1963. и 1964. Папандреуова реформска реторика обрачуна са екстремистичким тајним друштвом официра под називом ИДЕА, које је отворено ултимативно заговарало диктатуру као решење свих грчких проблема, попримила је републикански призвук.

Војни моћници су 21. априла 1967, неколико недеља уочи избора на којима се очекивала нова победа Папандреуове странке, прогласили војну диктатуру познату као „Режим пуковника“, која је била подржана од стране Американаца.

Међу десет хиљада ухапшених левичара био је и Папандреу, који је притворен заједно са сином Андреасом, осумњиченим за левичарску заверу међу нижим официрима, да би недуго потом преминуо у заточеништву.

Шеф хунте, пуковник Јоргос Пападопулос, метафором стављања сломљене ноге у гипс образлагао је насилно свргавање демократски изабране власти, онакво какво је америчка администрација претходно иницирала 1953. у Ирану против Мосадека, а касније, 1973. и против Аљендеа у Чилеу.

Због позива на отпор диктатури ухапшен је и осуђен на затворску казну и Микис Теодоракис и потом интерниран у логор Оропос. Из њега је након интервенције Дмитрија Шостаковича, Артура Милера, Харија Белафонтеа и других пуштен и отишао у изгнанство 1970. године, када му је и Љубомир Симовић посветио Баладу о Теодоракису. 

Студентски устанак 

Новембра 1973. године на Политехничком факултету у Атини избијају масовне студентске демонстрација против диктатуре, али и против НАТО-а и Сједињених Држава, због подршке хунти. После неколико дана побуна је угушена крвопролићем и упадом тенка кроз врата Политехнике.

Описујући талас студентског револта против хунте, Јанис Варуфакис данас на следећи начин анализира узроке грчког неповерења према атлантистичким центрима моћи:

„Од свих слогана које су могли да испишу на вратима Политехнике, побуњени атински студенти који су ставили живот на коцку да би помогли обнову грчке демократије одабрали су две пароле од две речи: НАПОЉЕ САД и НАПОЉЕ НАТО. Носили су фармерке и волели џез, па бих рекао да нису били задојени мржњом према Америци, али одбијали су да живе у америчкој квази-колонији чији се државни буџет шаље на одобрење америчком амбасадору, у којој НАТО и ЦИА управљају војском, небом, морем и тајном полицијом.“ 

Јула 1974, под притиском јавности услед турске инвазије на Кипар и референдума за укидања монархије дискредитоване подршком хунти, пуковнички режим је оборен, а његова врхушка осуђена на доживотни затвор.

Маркос Вафијадис, који је након слома 1949. избегао у Москву, вратио се у домовину 1983. године, а 1989. је добио почасни чин генерала и посланичко место у парламенту на листи Панхеленског социјалистичког покрета.

Микис Теодоракис, који се у земљу вратио након обарања пуковничког режима, био је две године министар културе у влади Константина Мицотакиса и један од најгласнијих критичара НАТО бомбардовања СРЈ.

И након пада диктатуре, национално помирење и закон о репатријацији циљано су заобишли македонске избеглице којима је забрањен повратак. Последњи грчки краљ Константин преминуо је прошле године у егзилу у Великој Британији.

Ако поборници ревизионизма на простору бивше Југославије зажале што је грчки сценарио савезничког искрцавања и рестаурације монархије за нас остао у домену алтернативне историје, није их згорег подсетити да бајонети страних сила тамо нису донели никакав демократски рај, већ полицијску државу, војну диктатуру и вазалну потчињеност другом газди малих народа.