Лектира
Како су Цинцари научили Србе да се смеју: Наш медитерански свет – и Нушићев смех
понедељак, 19. феб 2024, 08:28 -> 22:20
У свим трагедијама, несрећама, поразима, повлачењима, изгнанствима, беспућима... од кнеза Михаила до Плаве гробнице – све надвладати медитеранским духом. И лудо се подсмевати неупоредиво јачем непријатељу (и барону Гизлу и фон Берхтолду, и фон Хецендорфу и фон Поћореку, Макензену, и цару и краљу). Смејати се и себи. Медитерански сагледати како се трагично додирује с комичним и како се њиме може раздрешити... Смејати се свему, смејати се свачему, смејати се, смејати... смехом као ослобођењем од бола и спокојством у подношењу патњи. Као опуштањем напрегнутости. Као негацијом једне негације. Као контрастом малог и ограниченог. Као осећањем супериорности. Србима су овај дух, хумор и ведрину, какве раније нису познавали, донели Цинцари. Стерија Поповић и Бранислав Нушић.
Кад смо, у својим лутањима и сеобама и борбама, застали у овим крајинама источног Медитерана, ми, Скити, Венди, Анти, Склави, Сораби (како ли нас све нису називали византијски, римски, франачки хроничари – очигледно ништа о нама не знајући, чак ни оно што су писали Херодот, Птоломеј, један стари мудри Кинез, Хја Хуј, и Цај Јун, и Плиније, који, такође, нису ништа боље били упућени), банули смо у древно, оронуло Римско (медитеранско) Царство – као из мрака. Тад смо се имали прилагођавати и новом поднебљу, и новом сунцу, и новим погледима на свет, и урбанизираном начину живота. Та многострука аклиматизација (слична оној коју су плавокоси дошљаци са севера, пре нас, имали да доживе у Хелади; слична латинизовању Галије и Хиспаније; и сажимању Франака и ономе што се обављало у Енглеској или у Немачкој... Бизмарк се сећао да његова баба, од словенске крви, није знала ни једне једине речи немачке...), то, дакле, прилагођавање новом поднебљу и новим условима под Немањићима је било врло живо.
Под Турцима, поново смо се повукли у тавне горе, у себе, у своје трагичне митове, у буне, у нове сеобе. Постајали смо земља многострадална, трагичних нарави, „ношења крстова“, робовања, сеоба, дошљака, путника, са насељима по шумама која су као збег и привремена стаништва и застаништа на тлу на коме су (као што је за Србију свога доба забележио Милован Видаковић у Аутобиографији) сви ранији житељи били побијени, расељени или као робље одведени у далеки свет. Крајина поскурица и проскомидија, ћеле-кула и од брвана срезаних цркава-покајница, трагичних патњи и беспрестаних сеоба и устанака... Старице и средовечне жене се повлаче и скривају да би нарицале... као у грчкој трагедији. Као што је грчка трагедија, и Аристотелова катарза, и „трагично задовољство“, и у косовском миту.
Али, и у мргодност нашу, у склоност ка осами по раштрканим брдским засеоцима прикривеним густим забранима и иза река, у мукло издвајање по вајатима и трлама, ипак (биолошки) продире ново поднебље. У исти мах, по забитим манастирима су заједничке медитеранске светиње, и фреске, и стари списи, србуље, хагиографије, биографије, романи. А све се то пробија и у наш епос. Да би се у Његошу искристалисало у величанствену синтезу.
С друге стране, пред нашим негдашњим најездама (са Хунима, Аварима) староседелачко становништво се повлачило у планине, на Пинд, на острва, у Солун, у тврде градове, у Диоклецијанове палате. У Солуну (рецимо), да би захвалили Богородици што их је спасла опаких Авара и Словена приликом једне њихове опсаде, испевали су химну Возбраеној војеводи. Али, та иста химна се сада певала скрушено у тами наших манастира.
Ратујући, истребљујући се, узајамно се поробљавајући пре Турака (и тако, кантакузеновски, отварајући врата завојевачу), сад су, у ропству, сви народи источног Медитерана доживљавали исту злу коб.
Староседеоци, гипкији, окретнији, с већом традицијом, Грци, фанариоти, Цинцари, наметнули су Турцима извесне поставке свога византијско-румског државног права (Рум милет); задржали су у својим рукама трговину: пловидбу. После укидања осталих патријаршија, преко Мегали цркве, завладали су потпуно духовним животом раје.
А заједничко робовање и страдања сјединили су све народе источног Медитерана. Хетерија, Рига од Фере, српски устанак, још више их зближују. У Србију долазе и Грци и Цинцари и остали. За све је то почетак заједничког ослобођења. И за све је малена Србија („обреновићевска Србија“) острво слободе.
Као зејтин на води
Са ослобођењем Србије, наши људи се са својих планина, из својих збегова (што су вековима и били) почињу све више спуштати у градове, који су дотле били турски. У њима, пак, поред нешто Османлија (сасвим исто као у Босни) живели су, углавном, они Срби који су прешли на ислам – поред малобројних Грка, Цинцара и прочих.
Под Турцима, Грци и Цинцари се, споља, прилагођују приликама. У својим домовима високим зидом ограђеним, они, скоро сви хетеристи, чувају своје непрекинуте медитеранске традиције и дух. После ослобођења, у овој земљи и та традиција и дух разбијају окове. Са почетком урбанизирања, наши преци почињу примати од врло малобројних Грка и Цинцара, прастароседелаца, начин живота и градско уређење. И они то прихватају врло лако, јер су, поднебљем, биолошки, већ медитерански аклиматизовани; јер су њихове словенске духовне традиције дубоко већ испреплетане са медитеранским. Тај процес се најбоље дâ видети по једном закључку Мокрањца који се потпуно слаже са мишљењем Страбона. Једном је Станоје Станојевић упитао Мокрањца у коме је нашем крају најразвијенији музички смисао. У том погледу, на првом месту стоји (одговорио је Мокрањац) област која обухвата Врање, Тетово, Пећ, Митровицу. А у својој Географији, и Страбон тврди управо за тај предео – негдашњу Дарданију – како се истиче у музици. Ту је, дакле, одиграло улогу исто толико поднебље, као и утицај староседалаца и додир с њима и преузимање традиција.
Другим речима, наши преци су климатски, биолошки, по духовним утицајима и по сопственим традицијама хиљадугодишњим већ постали медитеранци. Са урбанизирањем то потенцијално стање је уз помоћ староседелачког градског становништва откривало путеве свог пуног израза и токове исказивања оног што је већ било сазрело у њима.
Испрва, трговци Грци и Цинцари посматрају наше претке што се настањују крај њих као што, увек, грађани гледају на дошљаке са села; и више цене сеоске домаћине. „Без велике потребе и невоље нису се уопште мешали са Србима“. Њих су уважавали „као добру муштерију али никако и као равне грчко-цинцарској нацији“ (Драгутин Илић: Хаџи Диша)... „Одвајкада су се они у свему делили од мештана Срба и хтели да буду над Србима као зејтин над водом“ (Сремац: Кир Герас). У почетку су били „прави господари београдске чаршије“ (Душан Ј. Поповић). Била је то једна моћна и разграната пословна заједница која се у своме врху, као у стожеру, онамо у Бечу, завршавала бароном Ђорђем С. Сином – грчко-цинцарским Ротшилдом. Али, док су (рецимо) у Влашкој и Молдавији фанариоти били апсолутно владајући слој, код нас се у њима обављао један занимљив психолошки процес посрбљивања.
Братство по мукама
После векова робовања, они ову земљу осећају као своје острво слободе, исто онако као Хиос или Јонска острвља. У мраку патњи, сваки зрак слободе или аутономије претвара се у заједничку наду поробљених, у заједничку победу. Рига од Фере, Карађорђе, Хајдук Вељко, Танаско Рајић, Стеван Синђелић, Бочарис, Мијаулис, Канарис, клефте, арматоли – заједнички су устаници за слободу читавог овог дела медитеранског света.
На почетку, Грци и Цинцари, хетеристи, гледају с висине на те Србе што се, у вечитим бунама, опијају херојством. (И сујетом. И динарским самохвалисањем. Хондрокефалоси! Тврдоглавци.) Они, пак, у све уносе меру мудрости и прорачунатости једне старе расе. И, испрва, хетеристички сневају о обнови Византије и о њеном природном праву да, као Јустинијан, или Константин Порфирогенит, или Манојло Комнен, завлада овим дошљацима из мрачних шума.
Међутим, постепено, Срби им – премда им они, у пословима, изгледају недорасли, наивни, без искуства – почињу бивати блиски. Они су били сведоци мучеништва наших предака. Рађа се људско велико братство по страдалништву. Покољи, унижавања, одвођење у робље, глобљење... па то су све исто и они преживљавали у Смирни, на Псари, на Пинду. Ово што су доживљавали Срби – па то је сасвим слично ономе што је у својим новелама описивао Димитриос Викелас. Као што су наши људи бежали из Санџака, из Босне, из Херцеговине, или из Црне Горе, овамо на Мораве, и они у својим душама носе патње и носталгије за Магаревом, Крушевом, Солуном, Влахоклисуром...
Без „патрије“ – они ову земљу прихватају као отаџбину. Јер, најзад, ако се у по нечему и разликују од Срба, страдања и слобода и вера су им заједнички. И оно у чему су нашим прецима помогли да пронађу пут и израз, у новим, градским условима, ономе што је било као нови нагон (и биолошки, и климатски и духовно) сазрело у њима: па ови Србијанци су медитеранци, нашинци.
Mедитеранска радост
У доба кад су наше вечите буне почињале доносити прве плодове слободе, у нашим прецима, раније усамљеницима и мргодама, одиграо се један огроман преображај. У робовању и у бунама, наш косовски мит, и еп, и Његош, носе у себи грчку трагедију. А наша духовитост је била мешавина словенског и исламског надмудривања и горког подсмеха, у причама о Ери, Ћоси, Насрадин-хоџи, Ђерзелез Алији – у чему је био, у ствари, одсјај једног друкчијег и ширег (под Турцима омогућеног) медитеранизирања.
Са слободом, у нама је, по аклиматизованом нагону (али сузбијаном достојанством и трагиком наших патњи) сад, негде дубоко у души, забрујала медитеранска радост и силни кликтај смеха.
Усамљеници у робовању, и по планинама – у слободи – Србијанци су неодољиво у себи осетили медитерански нагон за јавним животом, за бучном политиком, за кавгама, зборовима, говорништвом, за прегањањима, за цепидлачењима, за пршењем, за изборима – за влашћу. И све је то узимало облике оргије слободе.
Али, то је био сасвим природан одисај: обезвређивани у ропству, кад су се о њима други „старали“ као о свом чопору, раји – они су, сада, имали осећање да се поново овређују тиме што бучно улазе у јавни живот, у политику, у једнакост, у слободу, у уздизање, у власт.
Наши прастароседеоци, иако су мудро вртели и одмахивали главом на многе крајности и претераности, ипак су у тој помами јавног живота видели велику сличност са древном Јеладом, са хучним политичким борбама, корупцијама, остракизмима, филипикама, прегањањима, агитацијама, зборовима, изборима ...
Упркос извесних природних разлика, наше Грке и Цинцаре с нама спаја читав низ заједничких медитеранских ознака. Па, док су раније, као Сремчев Кир Герас, хтели да буду „над Србима као зејтин над водом“, постепено, већ иначе малобројни, али значајни као прастароседелачки носиоци медитеранске цивилизације, они се потпуно претапају у Србе, и језиком, и животом, и примањем славе (они су од нас преузели славу, али ми смо, по градовима, од њих прихватили начин како да је славимо), и стремљењима, и љубављу према Србији и њеној ослободилачкој мисији.
И, као сви неофити, они постају већи Срби од Срба.
Заједничко ослобађање
Госпођа Гита Предић-Нушић (ћерка Бранислава Нушића) објавила је податке о грчко-цинцарско-албанском пореклу породице Нуша. А Нушић је, у Аутобиографији, забележио:
„... У доба кад ћу се ја родити (... узгред напомињем да је те исте године умро Вук Караџић...) и нешто пре, зачела се међу народима Балканског полуострва идеја о зближењу и заједници те да удружени прегну на заједничко дело ослобођења. Као први експерименат тога зближења изгледа да сам био ја, представљајући у неку руку персонификацију балканске заједнице. И, да није нешто српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар, или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама новац маторих француских удовица, или не би ли се, субвениран од разних држава, крвавио по планинама као шеф албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем министарски савет.“
Бранислав Нушић је на свет дошао као Алкибијад Нуша. А родио се у сутон владавине кнеза Михаила, који је (романтично бајроновски) сневао о општој балканској револуцији; стварао савез са Грцима и Румунима, тежио да буде ослободилац Бугарске, и успостављао југословенске револуционарне одборе широм наших земаља, док је Матија Бан (члан тајног средишњег одбора) писао књигу (у ствари практично упутство за акцију) о герилском војевању... У Београдској тврђави, и осталим градовима по Србији, још се вила турска застава и у њима биле турске посаде и топовске цеви уперене у срце наше земље.
Иако је оне редове исписао са хумористичком (њему својственом) интонацијом, Нушић је одиста био нека врста „персонификације балканске заједнице“. Међутим, задојен „српским млеком“ (и томе дајући значај као у нашем епу), Алкибијад Нуша се претвара у Бранислава Нушића... као, раније, отац Стеријин – Стерио Папаз: у Стефана Поповића... као што Хиполит Георгијадес постаје Владан Ђорђевић... и толики други.
Припадајући, по својим прецима, етничкој групи без отаџбине, Нушић је сада свим срцем (и романтично) прихватио Србију. И читав свој живот (као што ће се видети на другом месту) уткао је у њена стремљења, мучеништва, страдања, нове сеобе, изгнанства, робовања, победе, снове, поразе, да би јој, на крају подарио две највеће људске вредности: славу свога стваралаштва, и свога сина јединца, који је, као добровољац, пао на пољу части.
Србија је за њега била појам и оличавала оно најдубље у његовој психи: хомеровску радост ослобођења, ведрину после робовања, новооткривену везу с људима, стицање сопствене отаџбине која је сва као катарза над лутањима прошлости и трагичности, која је као смисао живљења. И као кликтај медитеранског смеха – после свих патњи.
Али је и у Србији Нушић био – појам. У њој је он оличавао ведрину. У свима трагедијама, несрећама, поразима, повлачењима, изгнанствима, беспућима... од кнеза Михаила до Плаве гробнице – све надвладати медитеранским духом. И лудо се подсмевати неупоредиво јачем непријатељу (и барону Гизлу и фон Берхтолду, и фон Хецендорфу и фон Поћореку, Макензену, и цару и краљу). Смејати се и себи. Медитерански сагледати како се трагично додирује с комичним и како се њиме може раздрешити... Смејати се свему, смејати се свачему, смејати се, смејати... смехом као ослобођењем од бола и спокојством у подношењу патњи. Као опуштањем напрегнутости. Као негацијом једне негације. Као контрастом малог и ограниченог. Као осећањем супериорности.
Ведрином.
Власт смеха: Risum teneatis
По нашем мишљењу, дакле, прастароседеоци Стерија и Нушић за психологију нашег народа значе још и више него што су – књижевно и позоришно – два неоспорно велика комедиографа. Њих двојица су отворили путеве, створили израз и „ослободили“ оно што је у нама сазревало као медитеранска ведрина и менталитет. У неку руку, они су нам били учитељи и водичи у психичком самопотврђивању и откривању себе у медитеранском аклиматизовању. А то су они опет, са своје стране, остварили потпуно се асимилујући са средином у којој су и они открили себе.
Код Стерије – који је чврсто везан и за своје српско порекло по мајци, чија се породица иселила из Пожаревца, и у обожавању ујака и у супротстављању... Кир Јањи – оштро уочавамо процес овог сажимања.
Стерија открива као комично – у исти мах као трагично – оно по чему су („греческо кефало“, „све сос мера“...) прастароседеоци хтели да буду изнад Срба „као зејтин изнад воде“. У њему је сукоб између два поимања медитеранског духа: мудрости и мере, с једне стране – и превреле крви која све одводи до крајности и до најнемогућнијих амплитуда: и мржњу и љубав, и корист и штету, и херојство и самохвалисање, и сујету и самоуживање.
Један од најумнијих људи, и огромног знања, Стерија представља равнотежу у коначној аклиматизацији медитеранском духу. У томе је желео да служи – полезности, и хтео је, вољно, да буде близак своме добу – али је, као уметник, био далеко изнад њега, у висинама до којих је тек требало досећи. Нужно је уочити разлику између његових предисловија – и уметничке суштине његова дела, и поетске комике, и трагичних акцената, и врло суптилне психологије, и музикалности његових комедија, и истанчаних естетских квалитета (насупрот наравоучителности) и његове комике која стоји на ивици трагичног. По овом последњем квалитету он је сродан двојици комедиографа са западног Медитерана – Лопе де Веги и Молијеру. Али је производ нашег сопственог медитеранизирања, оног које је продрло у косовски мит, које се одразило као хумор у трагичним народним песмама, и као здрав смех у Горском вијенцу.
Али, тек са Нушићем, истински, огромни, хомеровски, необуздани, опојни, медитерански смех је нашао свој прави пут и свој пуни израз – исто толико њим самим, колико и средином која га је прихватила као нешто своје и сасвим природно. Тај менталитет се са Нушићем потпуно уобличио у пуно сазревање; и, у том погледу, он је „одиграо улогу“ далеко значајнију но што то изгледа на први поглед.
Матош је записао како га Нушићева духовитост подсећа на француску, на париску. Матош није видео аутохтоност и корене те духовитости у средини овог поднебља, политичких сукобљавања, неутољиве слободе, бучности. То нисмо уочавали, у себи, ни ми сами: наши људи (изгнани преко мора... као саплеменици и сапатници Улиса и Филоктета) изненадили су се, на Солунском фронту, како су они тако брзо (за разлику – рецимо – од односа са Енглезима) установили заједнички – медитерански – менталитет са Грцима и Французима (Avrio! Avrio! Sagapo! Serbo! Serbo! Kamarad!).
Наш смех се преображавао и узрастао и задобијао богатство разноврсности. Смех Ере, Ћосе, Ђерзелез Алије, Насрадин-хоџе – који још постоји, који је драг, и који у себи, такође, садржи и остала медитеранска саживљавања и утицаје.
Хумор и сатира Сремца и Радоја Домановића су претежно словенски. Нушићев смех – то је стапање словенског у нама са овим поднебљем и медитеранским духом.
Нушић се – типично медитерански! – смејао (да овде парафразирамо један став из Аутобиографије), слободи и тиранији:
Јер је слобода често фраза, а тиранија увек истина ...
Смејао се лудости и мудрости:
Јер је мудрост људска често пута збир људских лудости.
Смејао се правди и неправди:
Јер је правда често пута тежа људима од неправде...
Смејао се истини и заблуди:
Јер истина је често пута непостојанија од заблуде ...
И мржњи и љубави:
Јер је љубав често пута себичнија од мржње...
И тузи и радости:
Јер туга често пута уме бити и лажна...
И срећи и несрећи:
Јер је срећа готово увек варљива...
Смејао се знању и незнању:
Јер знање има граница, док их незнање нема...
– смејао се свему, смејао се свачему, смејао се, смејао, смејао ...
Нушић смех претвара у животну филозофију: једино је онај потпуно сагледао живот који пролази својом (неприметљиво кратком и, у основи, илузорном и бесмисленом) стазом смејући се – и, у исти мах, смејући се животу.
Истини припада смех
У таквом смеху, међутим, дубоко је скривена туга свих комедиографа, и свих весељака. Али Нушић овакав став и овакву филозофију преобраћа скоро у здраву чулност, у виталност, у силу живота, у „осећање супериорности“, у победу. Његова комика није „студирана“, смишљена, промишљена, исконструисана. Она је ишчупана и истргнута из најдубље снаге живота, па је, као и он сам, у распону од сигнификативне до апсолутне, од буфонерија до раблеовског лакрдијашења, од површинског до бездна. Она није ледена, нити моралистичка као код Хогарта; нити је у њеној сржи пренаглашено извучена идеја као код Домјеа; нити је заснована на фантастичном, на страви и силним контрастима као код Бројгела.
Нушић почиње (као и Молијер) сигнификативном комиком. Али, пошто се смех граничи са туробним, и озбиљним, и важним – и супротставља им се – он, да би их негирао, мора имати своју посебну логику која је опречна здраворазумној и која (паралелно и невидљиво) постоји као неки потајни и трансцендентни закон живота и самосвојна је истинитост стварности. И стварност истине. Здраворазумно, озбиљно, туробно, важно, сујета, власт, богатство постоје у човековој подсвести – уз остала трагична наслућивања ништавности, и као одбрана од њих. Сатира то побија озбиљно и све потенцира, пренаглашује халуцинацијама, хиперболама, логогрифима, загонеткама, алегоријама, „мистеријама“. Нушићева комика се не руга људима, него оној туробној подсвести у њима, и њу не побија „озбиљно“ из бојазни да јој не прида важност, већ истинитошћу ведрине и поигравањем, чиме се тамна подсвест снижава и обезвређује.
У овом погледу, Нушић (нагонски, не ерудитивно) свој смех надовезује на древна медитеранска поимања Тертулијана и Светог Августина, и у том настављању он их, собом, чудесно и запањујуће, чини модерним... „Има (каже Тертулијан кога данашњи човек зна једнострано) много ствари које заслужују да буду исмејане и с којима се ваља тако поиграти, из бојазни да би им се дало превише важности ако би се озбиљно побијале. Таштина ни на шта тако не обавезује као на подсмех, а истини управо припада смех, јер је истина ведрина и радост...“
Нушићева комика
Тако је смех, истину, ведрину, радост схватао и Нушић: „Ја волим људе и волим их баш са свима њиховим слабостима, и то ме спречава да будем немилостив. Ко чита какву моју причу, где се смејем чијој слабости, осетиће једновремено да ја симпатишем онога коме се смејем и дотичем се нежно његове ране бојећи се да му не изазовем бол.“
„...А љубав понекад обавезује да се подсмехнемо грешкама људи да бисмо их навели да им се и сами насмеју и да их се клоне“ – говорио је Свети Августин: Haec tu misericorditer irride, ut eis ridenda ac fugienda commendes.
Наизглед сва хитлена и (заваравајуће) површна, Нушићева комика спонтано носи у себи и оличава све што се о овој материји умовало у филозофији.
У Нушићевој комици (за разлику од сатире) хиперболе, алегорије, сновиђења, логогрифи, халуцинације (које ћемо се потрудити да одгонетнемо) нису видљиве, него су скривене у самој души његова човека, који их (неосетно и неприметно) исказује, портретски, као аутокарикатуру и, њеним линијама, преобраћа их у људску ведрину.
Сигнификативна комика, таквим начином, узраста до апсолутне. С једне стране: тиме што је носилац комичног није свестан, што су његови поступци (и речи) изненадни, непредвидљиви и њему самом, механички и аутоматски. По том аутоматском и механичком елементу, Нушићева комика има у себи нечег надреалистичког. (Само што надреалисти нису схватили да су аутоматичност и механистичност примесе и квалитети – смешног. Међу њима је, узгред буди речено, једини то увидео Салвадор Дали: „Pour peindre, faites – vous fou“).
Јеротије Пантић, срески начелник, није свестан да је, у ствари, он – сумњиво лице. Јеврем Прокић, у својој чежњи да постане народни посланик, није свестан да (попут Bourgeois gentilhomme) жели да се уздигне изнад себе сама – и, тиме, смешно постаје мањи но што јесте. Живка министарка није свесна да је неко покондирење вуче да се нагло, неочекивано и изненадно изнесе изнад своје нормалне линије живота.
С друге стране, Нушићева комика се уздиже до апсолутне тиме што се, врло често (специфичним унутарњим хиперболама и алегоријама) као у еуфорији, у пијанству, у сну о срећи, претвара у уметничку гротеску. (Овај поступак је врло успело остваривала Соја Јовановић у својој режији Сумњивог лица.)
Аутоматизам Нушићеве комике је ослобођење од једног усађеног здраворазумног система. И као одлазак, и поетски прелазак у непознато, у један зачарани омађијани свет сагледан у кривом огледалу (као у „Блуђишту на Петшину“), у изврнутој перспективи и симетрији, у луцкастим парадоксима, у каламбурима ситуација, у изненадностима и неочекиваности „изопачења“. Тим аутоматизмом, и комични ликови и гледаоци подједнако, као да се истржу од осовине формалне логике, као да су у лудом сновиђењу и пијанству – „на крилима смеха“ – закорачили, сомнамбулски, у зачаране зренике ведрине. Ведрине која је победа над маглом временског кретања, као варљиви тријумф човека над протицањем днева, у једној посебној и друкчијој логици смешног која приања више за срце неголи за ум, јер се руга и опориче пролазност и трагику које су увек подсвесно, словенски, присутне у нама.
Нушић то постиже таквим генијем смеха да нам се причињава како се и на његово дело односи оно питање старог Хорација (... из Поетике): Risum teneatis? – Да ли се уопште можете уздржати а да се не насмејете?
Та неодољива, необуздана сила (и власт!) смеха – та неухватљива моћ којој је Нушић (као мало писаца у свету) био најчистије оваплоћење – продире у срце, у ум, у крв, у нерве, као нектар, као винске, анакреонске песме, као дитирамби, као дионизијска помама, као оргија весеља.
У овим анакреонским визијама пијанства и својеврсне лирике постоји и невидљив делић туге, и подсмех мудрости (јер је мудрост људска често пута збир људских лудости) и правди (јер је правда често пута тежа људима од неправде), и истини и заблуди, и мржњи и љубави, и тузи и радости, и срећи и несрећи. И животу над који се надносимо. И коме се смејемо.
Па, ако се ослободимо својих предубеђења и оног осећања „супериорности“ које у нама изнедрава смех; ако се растеретимо оних реалистичких шаблона (о којима ће бити речи на другом месту), и онога што смо, криво, називали „вештином“ и „занатом“; ако, дакле, проникнемо суштину Нушићевог генијалног (медитеранског) смеха, ако будемо имали слуха да чујемо како он звучи у нама као анакреонске песме и дитирамби, сагледаћемо, онда, ону потку која је у његовом стваралачком нагону тихо брујала чистом лириком и поезијом.
И тад ће нам се указати као песник смеха.
А његово дело, – ако га схватимо као велику уметничку мапу карикатура, као увек модерну антидраму, као чисто стваралаштво које је изнад правила и поетика – стално ће се, и трајно, пред нама појављивати као ново и све новије. И као – премда се Нушић никад није придржавао поетика – чудесно самоникли појам управо онога што су поетике и естетике означавале као смисао и суштину лепог.
... Као фреске. Као Los Caprichos.