Зашто и како је Уругвај пре сто година постао прва фудбалска суперсила: Онда када се у Монтевидеу играо најбољи фудбал на планети štampaj

Као и многи људи када говоре о нечему што јако воле, и Едуардо Галеано, уругвајски новинар и писац, знао је да претера. Тако је, на пример, игру Уругваја на Олимпијским играма у Паризу 1924. године описао као „друго откривање Америке“. Али оно што је фудбалски тим Уругваја урадио на том турниру заиста јесте било нешто без преседана. Био је то фудбал какав до тада није виђен у Европи.

Уругвајци су у Паризу одушевили све који су их гледали. Габријел Ано, Француз који ће тридесетак година касније основати Куп шампиона, упоредио их је са „чистокрвним пастувима“ поред којих су сви други изгледали као „сеоске раге“.

Уругвајци су били ти који су током олимпијског турнира пре сто година заувек утврдили фудбал као глобални спорт, и то једини истински глобални спорт. Уместо дотадашњих одвојених фудбалских енклава, сада је било јасно да свет покрива надстрешница јединствене фудбалске културе. Као какав сафавидски падишах, уругвајски фудбал је свет ујединио –потчињавањем.

Како је фудбал у Уругвају постао тако моћан?

Ондино Вијера, легендарни уругвајски тренер, у једном емотивном изливу то је описао овако: „Основали смо уругвајску школу фудбала без тренера, без физичке припреме, без специјалиста. Сам са лоптом, Уругвајац је одбацио ригидност оних који су игру донели на његове обале и прихватио је један експресивнији, маштовитији фудбал.“

Едуардо Галеано је саопштио исто, мада је захватио и нешто од неопходне друштвене и културолошке подлоге на коју се подупирао уругвајски фудбал: „Домаћи фудбал настао је као што је настао и домаћи стил плеса у милонга клубовима. Плесачи су плесали на једној плочици на поду, док су фудбалери осмислили свој језик одлучивши да задрже лопту уместо да је само шутну од себе.“

Напослетку, Галеано је креолског фудбалера и његов однос према лопти (а важно је то и рећи, фудбал јесте управо и једино само то – однос фудбалера и лопте и жеља да се та веза константно одржава) упоредио са умешношћу особе чије руке плету, односно са повезаношћу музичара и инструмента.

Успон уругвајског фудбала

Ипак, и у настанку уругвајског фудбала је на почетку постојао „неко“ у односу на кога је начињен отклон, одбацивање начина на који је фудбал игран пре њих.

Као и у Аргентини, фудбал су и Уругвајцима донели Британци. За оца уругвајског фудбала сматра се  Вилијам Лесли Пул (1866-1931), професор у Енглеској средњој школи у Монтевидеу. Он је 1891. године основао Албион крикет клуб, који две године касније почиње да игра фудбал. Прву лигу Уругвајци играју 1901. године, десет година после Аргентинаца.

У први мах Уругвајци су прихватили фудбалске норме његових доносилаца. Клубови који су оснивани добијали су имена Ливерпул, Евертон, Астон Вила, па чак и Олд Мен (Old Man Football Club), а осим тога, као у Енглеској, утакмице нису игране недељом. 

Полако, међутим, фудбал је почео да се мења. Важан тренутак у том правцу било је оснивање Насионала 1899. године, клуба који је био чедо хиспано студената универзитета у Монтевиду. Они су клупске плаво-бело-црвене боје преузели са заставе Хосеа Хервасија Артигаса (1764-1850), уругвајског политичара и националног хероја ове земље. 

Постоји идеја да се успех уругвајског фудбала објашњава нечим што се назива Garra Charrúa. Прва реч на шпанском значи „канџа“, али у овом контексту означава срчаност и храброст, док се друга односи на Гаруа народ, аутохтоне индијанске становнике Уругваја. Ова идеја, иако се не базира на чињеницама (није било Гаруа фудбалера, у крајњој линији), ипак дотиче нешто тачно. Фудбал јесте био уругвајски. Али то не објашњава зашто је баш уругвајски фудбал постао прва таква сила. Уругвајци јесу били сулудо талентовани, али зар нису то били и Аргентинци или Бразилци? Ургвајски фудбал је био необичан амалгам. 

Шкотски фактор

Уругвајцима је фудбал донео Шкот. Потом им је још један Шкот показао начин на који би он могао да се игра… Трансформација уругвајског фудбала почела је 1908. године. Тада је у Буенос Ајресу одигран меч између Пењарола, клуба који су у Монтевидеу основали запослени у тамошњој британској железничкој компанији и који се тада још звао „Central Uruguay Railway Cricket Club“ (CURCC), и аргентинске екипе Феро Карил Оесте. Пењарол је убедљиво победио. Али играчи и званичници Пењарола били су опчињени једним фудбалером ривала. Све што је он радио одударало је од свега што су видели раније. Његово име било је Џон Харли.

Као центархалф у 2-3-5 систему, по добијеној или освојеној лопти Харли је није слао директно напред, већ би је задржао, водио или је додавао саиграчима кратким пасовима. У Монтевидеу је било технички даровитих фудбалера, оних о којима причају Вијера и Галеано, али је њихов општи тактички приступ ипак био са превише дугих додавања и индивидуалних напора појединих фудбалера. Али Харли, шкотски инжењер запослен у железници у Буенос Ајресу, донео је фудбал какав се играо у Глазгову, граду у коме је рођен 1886. године и који је био недвосмислена престоница фудбала у 19. веку, а који се базирао на додавању и сарадњи фудбалера.

Добио је одмах понуду Пењарола и одмах је и прихватио.

У Монтевидеу је понео надимак „Енглез“ (El Inglés). Припала му је свака врста пажње локалне јавности и пружена могућност да успостави оно што се називало cortita y al pie, фудбал кратког паса у ноге. За овај фудбал била је потребна и нова врста централног нападача, који ће се спуштати ка лопти много више него што је то био случај у Британији. Хосе Антонио Пиендибене, који ће постати један од највећих играча у историји Пењарола, био је управо такав нападач.

Харлијев фудбал расејан је по Уругвају готово одмах. И друге екипе покушавале су да раде исто што и Пењарол. Али то не би било могуће да фудбалска култура у Уругвају није и пре овога била довољно развијена и да фудбал већ није био голема ствар и стална тема разговора и полемика. Харли је само додатно отшкринуо завесу, није морао да уноси потпуно ново светло у мрачну просторију.

Фудбал као амалгам нације

Уругвај је деценијама, уз одређене предахе, био у грађанском рату. Године 1897. и 1904. конзервативна и рурална политичка струја, познатија као Бланкос, неуспешно је покушавала да подигне устанак против оних које су називали Колорадос, односно либерала и представника урбаних елита и делом радништва.

Када су коначно сукоби окончани, Хосе Батље и Ордоњес из редова Колорадоса, који ће бити председник Уругваја у два мандата, од 1903. до 1907, као и од 1911. до 1915. године, настојаће да направи модерну државу која неће бити само једнака са силама старог света, неко у неким стварима и напреднија.

Успостављена је јасно секуларна држава, улагано је у образовање, пензиони систем и остале механизме социјалне државе, а све су пратила масовна улагања у јавну инфраструктуру и прогресивна регулатива која се тицала рада. Урбанизација и масовна досељавања из целог света допринела су развоју како средње тако и радничке класе.

И као свугде у свету где је виђена иста појава, нове идентитете, раднике и њихове послодавце, Шпанце и Италијане, криоло становништво и имигранте, ваљало је  интегрисати и каналисати, без бајонета супротстављених Колорадоса и Бланкоса. И као на толико других места, фудбал је послужио у ове сврхе. Оно у чему се Уругвај разликовао јесте чињеница да је фудбал коришћен са предумишљајем као оруђе не само артикулације појединачних идентитета унутар земље, већ и за ковања општег националног идентитета. 

Батље и Ордоњес је завршио Енглеску средњу школу у Монтевидеу и моћ фудбала му није била страна. Фудбал ће му послужити као амблем мирне социјалне демократије коју је градио. Кроз свој лист „El Día“ имао је директан приступ грађанству које је желео да обликује и усмери. Овај лист је био први који је имао страну посвећену само спорту (читај, фудбалу). За овај лист су писали и Ордоњесови савезници Педро Манини Риос, један од оснивача Насионала, као и Ектор Ривадавија Гомес, човек који је најодговорнији за оснивање Јужноамеричке фудбалске федерације, односно Конмебола.

Када је Харли стигао у Монтевидео, рекосмо, затекао је већ залауфани механизам. Он га је само потерао на праву страну…

Прве победе

Прва велика победа уругвајског националног тима догодила се 1910. године. У мечу за Липтон Куп Уругвај је победио Аргентину са 3:1. Био је то први дуел у коме је Уругвај носио светлоплави дрес, на предлог Рикарда Ле Баса, представника Монтевидео Вондерерса. La Celeste је рођен, али био је то национални тим који је, као саветник, водио заправо Хуан Харли, иако није имао право да наступа за земљу која га је усвојила.

Наредна два Липтон Купа, 1911. и 1912. године, такође су припала Уругвају. Управо је те 1912. године уругвајски фудбал, након охрабрујућих издања током турнеје Свиндон Тауна, коначно прихватио да је довољно нарастао. „Никада ни на једном од наших стадиона ентузијазам хиљада навијача није одзвањао као јуче“, навео је 1912. године „Ел Дија“ у извештају после победе над Аргентином од 2:0 .

А време великих победа заправо још није ни почело… Уругвајци ће њима хомогенизовати нацију, онако као што неки други народи то раде исходима битака и ратова.

Уругвај је доминирао на првим турнирима Копа Америке, славивши на првом у Аргентини 1916, другом на свом терену 1917. и четвртом 1920. године, одиграном у Чилеу, у Валпараису.

А најбоље је тек долазило…

„Утакмицу за утакмицом публика се гурала како би видела фудбалере, неухватљиве као веверице, који су играли шах лоптом. Енглези су усавршили дуги пас, али ова одбачена деца из далеке Америке нису ходала у ципелама својих очева. Осмислили су своју игру кратких додавања, муњевите промене ритма и дриблинга“, писао је Галеано.

Дошао је тренутак да сви то виде…

Олимпијске висине

Два најзначајнија фудбалска турнира одиграна на Олимпијским играма су онај у Паризу 1924. и онај одигран четири године касније у Амстердаму. Оба је освојио Уругвај.

У Француској, пак, Уругвај није само победио него је заиста изнова дефинисао фудбал, како се он игра и, уопште, шта он као спорт јесте.

Уругвајци су у Европу стигли путујући као њихови преци по доласку у Нови Свет, у кабинама прекоокеанског брода намењеним најсиромашнијим путницима (оно што Енглези називају steerage). Смештај су плаћали играњем пријатељских утакмица. Победили су у девет мечева у Шпанији пре него што ће после тридесетак сати путовања возом стићи у Француску.

У домовини су били вољени, али су и даље били радници и деца из сиромашних породица. Међу фудбалерима је било каменорезаца и продаваца леда. 

Само неколико стотина људи је дошло да их гледа у првој утакмици олимпијског турнира коју су играли против Југославије. Као поређење, први дуел Италије и Шпаније испратило је 20.000 људи. Али онда је утакмица почела… Завршена је резултатом 7:0 у корист Уругваја. Људи су обратили пажњу на овај тим.

Сједињене Америчке Државе су победили резултатом 3:0.

„Пратим фудбал деценијама и нисам био свестан да он може да буде доведен на овај ниво виртуозности, до ове границе уметности“, писао је Енрике Карселаћ, шпански извештач.

Дуел у четвртфиналу, у којем је Уругвај победио Француску са 5:1, пратило је 45.000 људи. У полуфиналу је побеђена Холандија са 2:1. Протоколарном победом у финалу против Швајцарске (3:0) окончан је пут Уругвајa до шампионске титуле.

„Основни квалитет победника је виртуозност у пријему лопте, њеној контроли и употреби“, писао је Габријел Ано. „Њихова техника је толико комплетна да им увек даје прилику да у миру осмотре где се налазе њихови саиграчи“.

Како? Откуд то? Ево једног лирскијег исказа:

„Ми, сами, на уругвајским пољима, јурећи лопту од јутра до мрака и потом током ноћи обасјаних месечином, играли смо годинама док нисмо постали фудбалери, док нисмо постали оно што фудбалери морају да постану: потпуни владари лопте. Узети лопту и не пуштати је ни по коју цену. Био је дивљи фудбал, та наша игра…“, рекао је Вијера, касније селектор Уругваја.

„Црно чудо“ из Уругваја

Док су били у Паризу, Уругвајци су знали да искористе време између утакмица. Нико као Хосе Леандро Андраде, потомак одбеглог роба из Бразила, један од најбољих фудбалера које је свет до тада видео.

У Јужној Америци, где се према чињеницама односи прилично слободно, није увек лако утврдити ни неке основне ствари. Андрадеов отац је наводно имао 98 година када се овај родио. Као дечак спавао је на земљаном поду, а у младости је, опет наводно, радио као жиголо.

Али био је бриљантан фудбалер и опчинио је и онај део Париза који није марио за фудбал. Опчинио је и оне коју су иначе опчињавали.

Сидони Габријел Колет, познатија само као Колет, била је француска списатељица, глумица и пантомимичарка, која је 1907. приликом једног наступа у Мулен Ружу, изводећи пантомиму под називом „Rêve d'Égypte“, изазвала нереде пошто је на сцени симулирала секс са женом, партнерком Матилдом де Морни Миси. Након победе Уругваја над екипом Сједињених Држава, била је позвана, уз још неколико писаца и извештача, на прославу у вилу у којој су одсели уругвајски фудбалери.

Спочетка дистанцирана (фудбал није био нешто што ју је опчињавало), Колет се заинтересовала тек када је Андраде изашао на подијум и почео да игра. Као некакав јунак Галеaнових прича, криоло плесач и фудбалер у једном, Андраде је био звезда вечери. У Колетином тексту објављеном у „Ле Матину“, париском листу који ју је послао да извештава са овог догађа, писало је:

„Уругвајци су чудна мешавина цивилизације и варварства. Играјући танго они су предивни, узвишени, бољи него најбољи жиголо. Они плешу афричке канибалистичке плесове од којих задрхтите.“

Колет је, поред осталог, у тексту написала и да је на прослави код Уругвајаца јела месо од краве која је претходно жива скувана у рупи у земљи. Бесмислица, разуме се, али показује у којој мери се на Уругвајце гледало не као на госте са другог континента, већ скоро као на посетиоце са другог света.

Андраде је свако вече излазио у париске локале и његовог цимера су слали да га тражи и доведe назад. Обично би га налазио у задимљеним спаваћим собама, окруженог женама.

У једној од својих експедиција упознао је и играо танго са Жозефином Бејкер, „најсензационалнијoм женoм коју је ико икада видео“, како ју је описао Ернест Хемингвеј. Бејкер је била највећа париска атракција двадесетих, а 1934. године је у филму „Зу Зу“ била прва Афроамериканка која је играла главну улогу у једном великом филму.

Ханс Улрих Гумбрехт, професор са универзитета Станфорд, тврди како у првој трећини 20. века нико није заслужнији за статус фудбала као глобалног спорта од Андрадеа. У својој књизи „Похвала спортској лепоти“, у којој у спорту види најдубљи извор класичног естетског уживања – а управо то естетско је основни извор привлачности спорта у модерном свету – један од носилаца тога, кога спомиње по имену, јесте управо Андраде.

Остатак његове приче, видећемо, нешто је мање блистав…

Вечити ривал 

По повратку у домовину је Уругвајце на доковима дочекала одушевљена маса. „Милиони мапа света продати су у Паризу онима који су желели да сазнају где се налази та мала земља која је дом фудбалским уметницима“, писао је аргентински „Ел Графико“. Ово није била само победа Уругваја, већ и показатељ да Нови свет може да се и такмичи и да надмаши Стари.

Али у Аргентини је било и оних који су сматрали да би Аргентина била шампион, само да је послала екипу у Европу. Онима који су у ово веровали није сметала чињеница да је Уругвај у шест од седам претходних Копа Америка турнира био испред Аргентине. Само је директан обрачун могао да покаже ко је заиста најбољи на свету...

Договорен је двомеч.

У првом дуелу у Монтевидеу, у дресу Уругваја је на терену било девет освајача медаље из Париза. Али резултат је био 1:1. „Можда има нечега у томе да доминација Уругваја није сасвим утемељена? Други меч у Аргентини ће то сигурно показати“, причало се…

Тешко је рећи шта је овај меч показао. Била је то до тада, а и од тада, једн од најчуднијих утакмица у фудбалској историји.

Први дуел у Буенос Ајресу је прекинут након пет минута јер се публика, које је било превише за тада постојеће капацитета трибине стадиона Спортиво Баракаса, просто разлила пo терену. Када су навијачи коначно сузбијени и враћени на трибине, Уругвајци су одбили да играју.

Пре него што ће се меч поновити изграђена је четири метра висока ограда – први случај физичког одвајања публике од фудбалера. Убрзо ће ова мера постати прихваћена као неопходност.

Други меч је одигран пред, према неким наводима, 50.000 људи. Они су, након петнаест минута, видели један од најпознатијих голова у историји Аргентине, Уругваја и фудбала уопште. Аргентински играч Сесарео Онсари, крило Уракана, постигао је гол из корнера.

Тек је лета те 1924. године ИФАБ, који се старао о фудбалским правилима, дозволио директан ударац на гол из корнера. Постоји тврдња да вест о промени правила још није била стигла до Јужне Америке. Како било, арбитар, иначе Уругвајац, гол је признао. Због овога се гол из корнера у Аргентини, уопште у Јужној Америци, назива el gol olímpico, олимпијски гол.

Уругвајци су недуго затим изједначили, али је утакмица постајала све грубља. Аргентинац Адолфо Сељи је задобио дуплу фрактуру ноге, па га је заменио Лудовико Бидољо. Пропозиције су тада дозвољавале измене у пријатељским утакмицамa, али само у првом полувремену и само у случају повреде.

На почетку наставка Аргентина поново стиже до вођства. Након тога утакмицу нико није могао да смири. Публици се није допао груби приступ Уругвајаца, па је почела да засипа терен камењем.

А када четири минута пре краја није досуђен пенал за Аргентину, након што је Андраде, према наводима, ударио Онсарија у казненом простору, било је јасно да мирног краја меча неће бити. Неки од камених пројектила са трибина су погодили Андрадеа, на шта су Уругвајци узвратили паљбу.

Уругвајски фудбалери су напустили терен, али не пре него што је Ектор Скароне, један од водећих фудбалера овог периода, ударио полицајца. Ухапшен је, али не и процесуиран, па се заједно са екипом вратио у Уругвај.

Сутрадан, док је пароброд испловљавао ка Монтевидеу, поново је дошло до размене између фудбалера Уругваја и аргентинских навијача. Овога пута, уместо камења је коришћено грумење угља.

Десет дана касније почело је ново јужноамеричко првенство. Иако је званични организатор био Парагвај, због наводно неадекватне инфраструктуре, турнир је одигран у Уругвају.

Аргентина и Уругвај су победили Чиле, а Аргентинци су одиграли нерешено против Парагваја, против кога је Уругвај тријумфовао. Реми без голова у међусобном дуелу донео је нову титулу Уругвају, пету континенталну.

Те ноћи, аргентински навијачи су се окупили испред хотела где су одсели њихови фудбалери, који су изашли на балкон да их поздраве. У једном тренутку им је, према наводима, пришао пијани уругвајски навијач и супротставио им се. Чак и играчи су почели да га гађају флашама. Онда је пришао још један уругвајски навијач, спреман за обрачун. Његово име је Педро Демби и он је прва жртва навијачког насиља у овом делу света. На њега је наводно пуцао један од окупљених Аргентинаца, иначе пријатељ Сесареа Онсарија. За њега се нашло места на броду на којем су аргентински фудбалери, у рано јутро да би избегли полицију и знатижељу, напустили Уругвај.

Следеће титуле

Аргентински, Риоплатенсе фудбал био је најбољи на свету, да, али остаје чињењица да је, када год је у овом периоду играно за трофеје, Уругвај надвладавао.

Аргентина се појавила на Олимпијским играма у Амстердаму 1928, где је у финалу поражена од Уругваја. Више од 250.000 људи је аплицирало за карте за финале, што је било десет пута више од капацитета стадиона.

Андраде је, у међувремену, током турнеје Насионала по Европи 1925. године коју је у девет земаља испратило 800.000 људи (након доласка Уругваја на Олимпијске игре, турнеје су обрнуле смер: сада су Јужноамериканци били ти који су долазили у Европу), отишао код лекара у Бриселу, где му је дијагностификован сифилис. Напушта тим и нестаје. У Уругвају се појављује тек након два месеца.

Наставио је да игра. У полуфиналу олимпијског турнира у Амстердаму у дуелу Уругваја са Италијом имао је судар са стативом. Да ли због тога или због сифилиса, остао је слеп на једно око.

Одиграо је сваку утакмицу и на Светском првенству 1930. године, где је Уругвај, наравно, постао шампион света. Он сам, неспособан да задржи било који посао после фудбалске каријере и непрекидно пијан, умро је са 56 година, у великом сиромаштву.

Његов нећак, Виктор Родригес Андраде, био је део тима Уругваја који ће постати шампион света 1950. године. Taj тријумф био је заправо још само једна пречага на успону који је почео више од 40 година раније.

Не само да је Уругвај пре сто година постао прва фудбалска суперсила, први наднационални и надконтинентални моћник, већ је постао и образац сваког наредног великог тима и сваког наредног фудбалског постигнућа.

Уругвајци су у своје време побеђивали зато што су фудбалу приступали као нико раније. Сви наредни победници узели су фору од њих…