Сећање на Миленка Савовића: Више од кошаркаша

Кад је, голобрад и танак као трска, дошао у Партизан, Дражен Далипагић, тада звезда београдских црно-белих и светске кошарке, скренуо је медијима и јавности пажњу на њега: „Запамтите, овај мали ће бити велики кошаркаш.“

Ово „мали“ популарног Праје није се односило на висину придошлице, иначе његовог земљака из Херцеговине, јер је стасити момчић већ био израстао до 210 центиметара, него на његове године – био је тек у сeдамнаестој. Реч је о прерано преминулом Миленку Савовићу (1960-2021), рођеном Требињцу, истакнутом играчу и дугогодишњем капитену „гробара“, кога су навијачи, из милоште, звали „Свети Сава“ – репрезентативцу Југославије и интернационалцу. 

Осим као играч, центар меке руке и тврдих блокада,  Миленко ће  заувек остати упамћен и као директор црно-белих у време кад је клуб „најбољих навијача на планети“ управо на данашњи дан, 16. априла 1992,  освојио своју једину титулу првака Европе, предвођен тренером Жељком Обрадовићем Жоцом, његовим кумом и дугогодишњим саиграчем у црно-белом дресу.

Миленко је рођен 19. јула 1960. у лепом Дучићевом граду на Требишњици. Средишту каменитог краја у коме су рођени или су одатле пореклом многи врхунски кошаркаши: Милан Гуровић, Предраг Даниловић, Здравко Чечур, Владимир Радмановић, браћа Александар и Дражен Петровић, Дејан Бодирога...

Као близак рођак овој последњој тројици, као и Савовићу, који ми је брат од ујака, шалио сам се да бисмо нас петорица – иако сам ја кошарку само гледао, а играо фудбал и одбојку – могли бити кошаркашки прваци Југославије, а и „шире“.

Као клинац, ког место није држало, радознао и даровит за више ствари, Миленко је много тога започео. Пре него што га је омађијала игра под кошевима, свирао је гитару и хармонику и освајао медаље као врло талентован пливач. Вест да се у Требињу појавио „ретко даровит баскеташ“ проширили се, као свака добра вест, врло брзо. Стигла је до Сарајева, а онда и до Београда.

На Жеравичин миг

У граду на Миљацки, првој вароши у Титовој Југославији која је 1979. изнедрила кошаркашког првака Европе, „Босну“, предвођену тренером Богданом Тањевићем и његовим пуленима Мирзом Делибашићем и Жарком Варајићем, дуго су рачунали да мали Требињац, по републичком „кључу“, припада њима. Зато су га само пратили, не журећи да га доведу у Сарајево.

Имали су поверења у Миленковог тренера Рада Алексића (Радетовог сина Срђана су, у прошлом рату, неки људи у маскирним униформа убили у центру Требиња зато што је бранио пријатеља муслимана). Чекање се Сарајлијама испоставило као велика грешка, коју касније нису успели да исправе ни уз помоћ политичке врхушке Бе-Ха.

Скупо су платили занемаривање чињенице, за коју су чули, да су у Миленковој соби, од његових најранијих година, стајали велики грб Партизана и црно-бела застава. Поклони од оца Ђорђа, једног од највећих навијача Партизана у граду под Леотаром, планином чије је име носио кошаркашки клуб у коме је стасавао његов наследник.

Кад су челници Партизана, после мига кошаркашког мага Ранка Жеравице, тренера који је репрезентацију Југославије водио до првог светског злата (1970) први пут дошли да капаришу „малог Требињца“, знало се да неће одустати. После неколико месеци, стопиле су се две велике жеље: црно-белих да добију редак „кошаркашки бисер“, и Миленкова – да обуче дрес украшен грбом који је годинама држао изнад кревета.

У букету асова

Почетак у Београду му је био као из бајке. Окружен великим асовима, међу којима су били и његови дечачки идоли Драган Кићановић и Дражен Далипагић, брзо је напредовао, учествујући у освајању више трофеја. Партизан је био првак Југославије 1979. и 1981, а онда и 1987, када је шампионски пехар примио баш он, као капитен екипе. У Савовићевој играчкој ери, црно-бели су освојили и два национална купа, и три пута тријумфовали у Купу Радивоја Кораћа, тада другом по рангу европском кошаркашком  такмичењу.

Био је „златна копча“ између генерације легендарних Киће и Праје и новог таласа црно-белих, у коме су били Саша Ђорђевић, Предраг Даниловић, Жарко Паспаљ, Горан Грбовић, Иво Накић, Жељко Обрадовић... Баш у њихово доба, а било је то време атрактивне и „распеване“ кошарке истинских асова, утемељен је навијачки фанатизам „гробара“ о коме, већ годинама, прича цео свет. Играо је Миленко и за репрезентацију Југославије, био је интернационалац у шпанској Гранади, а последњи кош постигао је у новосадској Војводини 1991.

Потом се поново обрео у свом Партизану, али на посве новом послу: постао је спортски директор црно-белих, човек који повезује играче, стручни штаб и управу клуба. Знали су у Хумској да нико тако успешно као он неће моћи да обавља ову одговорну функцију. И то из три разлога: био је вечни заљубљеник у Партизан, стручан и уважаван у клупским структурама, и омиљен међу навијачима.

Резултати су потврдили исправност таквог  избора: Партизан је, за његова мандата, постао и првак Европе, први и једини пут досад.

Кића, Сава, Жоц

Европски успех Партизана је више од подвига, ако се зна у каквим је околностима уследио. Било је то време распада велике Југославије и санкција нашој земљи, због чега црно-белима није било дозвољено да, као домаћини, утакмице играју на свом терену, па су ривале угошћавали далеко од свог паркета и својих присталица – чак у Шпанији.  

А темељ том подвигу представљао је договор председника Партизана Драгана Кићановића, „техника“ клуба Миленка Савовића и играча Жељка Обрадовића. У трагању за новим шефом стручног штаба, Кића и Сава су се договорили да то место понуде Жоцу, за кога се одраније знало да жели да једног дана постане тренер. Све је обављено у изузетно деликатном тренутку.

Обрадовић је, после разговора са кумом Миленком и својим Чачанином Кићом, ноћ пре поласка на Европско првенство у Италији у јуну 1991, одлучио да преузме вођење Партизана. Сутрадан је, на аеродрому, одлуку саопштио селектору Душану Ивковићу, уз извињење што је тако поступио. Дуда је, упркос искрснућу неочекиваног проблема, показао разумевање за Жоцов избор.

Тог тренутка, озваничен је крај играчке каријере Жељка Обрадовића и почетак његовог блиставог, још трајућег тренерског пута на коме је, као нико пре њега, скупио девет титула првака Европе.

Чињеница да се Жоц на кошаркашки кров Европе прво успео са својим Партизаном, признање је не само њему него и, пре свих осталих, Кићановићу и Савовићу, јер без њихове подршке, вероватно, не би преломио онако како је преломио тог далеког лета 1991.

„Није било лако заменити дрес репрезентације, из ког се, за добре паре, могло отићи у неки инострани клуб, за тренерску клупу, тај увек ужарени престо, али је Жоц имао 'петљу'“, много пута је истакао његов кум Сава. Уз то би додавао: „Срећан сам, због њега, али и себе и Партизана што сам га у томе здушно подржао.“

Салетова „тројка“ за историју

Још једна одлука „Светог Саве“ била је срећна за његов Партизан. Он је био тај који је одабрао да црно-бели, због санкција, своје европске утакмице играју у мадридском предграђу Фуенлабради, зато што је тамошња публика тако здушно подржавала играче из Београда да су се осећали као да су код своје куће. То пријатељство је настављено и пошто су црно-бели кошаркаши у Истанбулу „покорили Европу“.

У неизвесном финалу, Партизан је савладао шпанског шампиона Хувентуд оном „лудом“ тројком Саше Ђорђевића, две секунде пре краја узбудљивог меча, о којој се још испредају легенде. А баш тај магични Сале и његов дугогодишњи капитен, па директор имали су посебно близак однос. „Свети Саво, капитену мој, научио си ме да волим слободу, живот, музику... вечито захвалан – твој Сале“, написао је Ђорђевић 1. марта 2021. када је, од последица короне, у родном Требињу преминуо његов „старији брат“ Миленко Савовић.

Тај први дан марта 2021. дубоко је ожалостио и многе друге познанике и пријатеље тог „требињског џина песничке душе“ који је, осим кошарке, волео и рокенрол и панк, пуно читао и био љубитељ позоришта. Био је близак пријатељ глумца Богдана Диклића и још многих са дасака које живот значе, али и доста музичара, међу којима је најближи био са гимназијским другом Срђаном Гилетом Гојковићем из „Електричног оргазма“.

„Памтићу га као јединог спортисту који је био врстан познавалац музике, сликарства, културе уопште“, рекао је Гојковић.

Миленков саиграч из Партизана Горан Грбовић једном је испричао: „Пошто је са Гилетом био школски друг, Сави смо често говорили да су њих двојица у рокенролу, а ми с њим у пикенролу.“ (pick and roll je кошаркашка комбинација).

Крај у Требињу

По завршетку играчке и директорске каријере, Савовић је завршио факултет и бавио се пословима изван спорта, остајући уз Партизан и спортске пријатеље свих боја. С протоком година, све снажније га је вукла жеља да се врати у родно Требиње. Покушао је то да учини више пута, али није успевао да у завичају нађе адекватан посао.  

Пре три године, у време короне, из фирме у којој је био запослен понео је лаптоп и отишао у празан стан својих преминулих родитеља уз обалу Требишњице. Да обавља редовни посао и да се дружи са својим Херцеговцима, од којих је отишао као дечкић коме ће касније увек недостајати родни град.

Горка судбина је удесила да га страшна болест заувек задржи у Требињу. Сахрањен је поред родитеља на градском гробљу испод високих чемпреса у близини Требишњице.

У опроштају од „Светог Саве“, Предраг Даниловић (по оцу) такође требињске горе лист, истакао је: „Познавали смо се од моје 16. године, кад сам из Сарајева стигао у Београд и у Партизан. Много ми је тада помогао.“

У Београду, на Миленка Савовића подсећа мурал с његовим ликом на зиду Стадиона Партизана у Хумској. И његова порука: „Сви који воле и цене ККП, чак иако се не познајемо, су моји другари“.