Сећање на Милана Галића: Славни голгетер из дома за ратну сирочад štampaj

Милан Галић Гале, један од најбољих српских и југословенских фудбалера свих времена, прве играчке кораке направио је у зрењанинском Пролетеру. Много после Галића, из гимназије у коју је и он ишао и ја сам отишао у подмладак Пролетера, потајно маштајући да се, попут  Галета, докопам фудбалске славе. Тренер нам је био исти: Радојко Коларов, познатији као чика-Коча, човек ретког господства и неизмерне доброте.

Галић и ја смо имали још нешто заједничко: обојица смо навијали за Партизан. Само, он због Бобека и Милоша Милутиновића, а ја – због њих тројице. У црно-белом дресу се прославио, међутим, само он, јер је за достизање тих висина било потребно много више од огромне жеље каква је била моја и многих клинаца који су, гледајући Галета, сањали да постану фудбалске звезде.

О њему сам све знао и пре него што смо се упознали приликом једног разговора на давном почетку моје новинарске каријере. Тада ми је рекао да у фудбалу никад није имао узора, у смислу да је хтео да буде нечија копија, и да је стално  и тврдоглаво усавршавао „свој дар добијен од Бога“.

Гале је био вансеријски и уникатан по многим од кључних играчких особина, то је општа оцена југословенских и страних стручњака из шездесетих година прошлог века. Стартан, по брзини раван спринтерима на сто метара, чудесно спретан са лоптом, која му се „лепила“ за копачке, најчешће лукавији од ривала испред гола и врло прецизан у шуту обема ногама.

У време највеће славе, Милан Галић је био један од најбољих нападача у Европи и свету. Звао га је и Реал, али му у Мадрид није дао пропис по коме су фудбалери из Југославије (тада) у иностранство могли тек са напуњених 28 година.

За државни тим је одиграо 51 утакмицу и дао 37 голова. Просек за дивљење, за галерију највећих голгетера планете. Тај биланс би био још импозантнији да тадашње време социјализма није одликовало и, строго примењивано, „патриотско“ правило да наши фудбалери који наступају за стране  клубове не могу бити репрезентативци. А после Партизана Галић је играо, и силне голове давао, и у белгијском Лијежу и француском Ремсу.

„Био је као тенк, најчешће незадржив у јуришу ка голу противника“, тако је Галића описао његов саиграч из Партизана и репрезентације Југославије Милутин Шошкић Шоле, својевремено и голман „тима света“. А његов Зрењанинац, такође партизановац и репрезентативац Радослав Заза Бечејац, рекао ми је и ово: „Гале би био велики и у данашњем времену, као што је био у свом, јер је био вансеријски фудбалски зналац.“

Питомац дома за сирочад

Милан Галић је рођен 1938. у Старом Ђурђеву код Темерина. Најраније детињство  обележиле су му две ужасне трагедије: оца, који је као добровољац из Америке прошао сву голготу Великог рата, није ни запамтио, а мајку су му, пред крај Другог светског рата, у Босни заклале усташе.

Као дете без оба родитеља, живео је у прихватилиштима за ратну сирочад у Кањижи, Ади, Молу, Тителу, а на крају те фазе оскудног живота у Зрењанину где је, као четрнаестогодишњак, и започео своју фудбалску каријеру, свој узлет до звезда.

Међу малим домцима запазио га је Радојко Коларов, чика Коча, предратни фудбалер зрењанинског Обилића и потенцијални репрезентативац, који је, по завршетку играчке каријере, био врло успешан у раду са најмлађим фудбалерима. Његово фудбалско дете био је и поменути Бечејац, а створио је још неколико врло запажених играча.  

Због доброте и пажње којом га је обасипао, Гале је чика Кочу сматрао другим оцем. Управо тај човек је измолио строгу управу дома за сирочад да Галићу дозволи редовно тренирање у Пролетеру, где је показао ретку даровитост. Потом му је нашао и породицу код које је становао, да би могао више да се посвети фудбалу, а помало га је помагао и материјално, купујући му нешто од гардеробе као и неке ситнице које младима пуно значе.

Милан Галић је за први тим Пролетера, јаког југословенског друголигаша, регистрован пре него што је напунио 16 година. Уз посебну дозволу лекара. Тада је постао и члан омладинске репрезентације Југославије и њен капитен. Након серије сјајних партија, у двадесетој су му широко отворене капије Стадиона ЈНА, београдског храма фудбала, где су га партизановци дочекали као „новог Зебеца“. Било је то у лето 1958.

Претходно је био на проби у Црвеној звезди, али су му тамошњи „стручњаци“ рекли да већ имају доста таквих као он. Касније му је Звездин „маг“ др Аца Обрадовић нудио куле и градове за долазак међу црвене-беле и обећавао да ће „избоксовати“ да буде проглашен за најбољег играча Европе. Није вредело, Галету је Партизан је постао топли дом који дуго није имао, и то је поштовао.

Репрезентативни деби из снова

У двадесетпрвој, 1959 године, имао је деби у репрезентацији Југославије. И то какав деби: селекцији Бугарске дао је гол у првом минуту, тачније, у 28. секунди. С првом добијеном лоптом силовито је улетео у шеснаестерац и – затресао мрежу. Његов специјалитет били су продори средином терена, где је одбрамбени бедем противника увек најтврђи.  

По тој особини је, доста касније, добио наследника у Јохану Кројфу, „летећем Холанђанину“, за кога се говорило да игра као да је укључен на струју високог напона. Гале је, иначе, веома ценио Кројфа за кога је једном казао да је „био изнад свих играча“ и да је био фудбалски геније. Речју „геније“ описивао је још само Милоша Милутиновића.

У подсећањима на то Галетово ватрено крштење у дресу са државним грбом, увек се сетим занимљивог податка из његовог гимназијског школовања у Зрењанину, током кога је био осредњи по успеху. У првом полугодишту завршног разреда из телесног васпитања имао је само – тројку! Ипак, на крају године та тројка је прерасла у петицу, а на такву одлуку предметног професора одлучујуће је, говорило се, утицала чињеница да је Гале већ био једном ногом у Партизану и да су га новине увелико представљале као нову звезду југословенског фудбала.

Исте године петицу је имао још само из владања чему је, нема сумње,  допринео домски „дрил“, односно инсистирање на реду, раду и дисциплини у тој установи. Тамо су, у суштини, непослушношћу сматрали и Галићеву опчињеност фудбалом.

Управница дома Ангелина Гина Којић, позната по материнској бризи за сву децу,  једном је због тога звала на разговор његовог старијег брата Ђорђа. Рекла му је да је веома брине Миланова огромна заљубљеност у фудбал, због које је одлучио и да оде из дома, јер, како је нагласила, није лош ђак и могао би лепо да се посвети школовању.  

Године 1960. Милан Галић је дао огроман допринос у два велика успеха „плавих“ – освајању другог места на Првенству Европе (Купу европских нација) у Паризу и стизању до златне медаље на Олимпијским играма у Риму, где је носио капитенску траку.

У „Граду светлости“ успео је, и то у изгубљеном финалу (1:2, након продужетака) са СССР-ом, да савлада славног Лава Јашина, што је за многе од најбољих светских голгетера остао неостварен сан. „Лав је, онако висок и кракат, сав у црном, на стрелце деловао као страшило. Био сам, наравно, пресрећан кад сам му сместио лопту иза леђа“, причао је Гале после меча на Парку принчева.

Болно искључење

У „Вечном граду“ се, осим златном медаљом, окитио и епитетом најбољег играча и првог стрелца турнира са седам погодака. Три пута је био кобан за Бугаре, а голове је давао и Египћанима, Турцима, Италијанима, а онда и Данцима у победничком финалу у коме је доживео велику непријатност: једино искључење у каријери. Тај „случај“ је занимљива прича која се завршила сазнањем да му је црвени картон ипак био  додељен незаслужено. Шта се десило?

Галић је и меч против Данске почео за њега уобичајено: већ у другом минуту довео Југославију у вођство. „Плави“ су ускоро „подигли“ на 2:0, а у 37. минуту италијански судија Кончето Ло Бело је југословенског капитена послао у свлачионицу. Тој пресуди познатог арбитра претходио је трећи погодок Југословена, који је он поништио због пасивног офсајда.

Стрелац Бора Костић се, због тога, љутито устремио на арбитра, а први је пред њега, онако капитенски, у жељи да га смири, стао Галић. Настало је „рвање“  два наша нападача, при чему је изнервирани Галић у једном тренутку и опсовао Костића због његовог геста.

Судија Ло Бело, мислећи да је псовка упућена њему, наредио је нашем капитену да напусти терен.

Убрзо се сазнало да је Ло Бело псовку разумео зато што ју је, неколико недеља раније, више пута чуо у Суботици где је боравио на семинару за судије који ће делити правду на ОИ у Риму.

Италијански арбитар је касније схватио да је пренаглио, па је Фудбалском савезу Југославије послао писмо у коме се извинио због строгог кажњавања нашег капитена. Исто је учинио и кад је први пут после ОИ, на некој утакмици, срео Галића.

Блистава 1962.  

Нови Галетов бљесак виђен је 1962. на Светском првенству у Чилеу, где су „плави“ освојили четврто место. Општи утисак је био да су могли постићи и више, јер је Југославија имала сјајан тим у коме су, уз Галића, играли и Шошкић, Дурковић, Јусуфи, Шекуларац, Дражен Јерковић, Скоблар... Прави мајстори фудбала, касније потврђени и у саставима гласовитих европских тимова.

Исте те године, захваљујући Галићевом голу, једином на утакмици, Југославије је први пут после тридесет година победила Мађарску. Пријатељски меч одигран је на Непстадиону (Народном стадиону) у Будимпешти, а Гале је у седамдесетом минуту погодио мрежу домаћина.  

Галић је своју голеаду у срећној му 1962. наставио и у југословенском шампионату. Три најсјанија бисера у том низу била су три гола која је дао Црвеној звезди у победи Партизана од 5:0. Коментари новинара и присутних 55.000 гледалаца на стадиону ЈНА свели су се на кратку реченицу: „Галић је био незадржив.“ Те године, лист „Спорт“ га је прогласио за најбољег спортисту Југославије.

Бриселска рана  

Епско време Галићевих игара у Партизану завршено је 1966, после осам година у црно-белом дресу обележених са четири шампионске титуле. А те 1966. Партизан је дошао до финала Купа европских шампиона у коме је, несрећно и незаслужено, поражен (1:2) од мадридског Реала. Старији „гробари“, и не само они, и данас тврде да би финални исход сигурно био друкчији да су црно-бели у јуришу на фудбалски кров Европе имали спремног свог најубојитијег голгетера – Галета.

Галић је наступио у финалу, одиграном у Бриселу, али је на тај меч дошао, како се говорило, „са макарона“, односно после осам месеци ношења војничке униформе, дакле недовољно спреман за велики изазов.

Под рефлекторима велелепног Хејсела јасно се видело да Партизанова десетка није онај убојити стрелац пред којим дрхте ривали. Галић, једноставно, није био Галић. У томе је, за многе, одговор на питање зашто црно-бели у Бриселу нису постали прваци Европе. „Немогуће је прежалити тај пораз“, била је честа Галетова реченица после тог историјског дуела.

После краха у белгијској престоници, наступио је и крах тог славног састава београдског тима, чувених „Партизанових беба“, можда најквалитетније генерације свих времена у српском и југословенском фудбалу. Један за другим у фудбалску печалбу отишли су најбољи из екипе која се супротставила великом Реалу – Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић, Владица Ковачевић, Милан Галић...

Недорасла управа клуба пропустила је колосалну прилику да сачува тим који би и наредних година харао Европом. Тим пре што су долазак у Хумску већ били најавили неки од најбољих играча у Југославији, попут репрезентативног тандема крила из ОФК Београда Самарџић-Скоблар. 

Печалба и крај каријере

Гале се обрео у Стандарду из Лијежа у коме је, према очекивањима, постао прва звезда клуба. За четири године с њим у саставу Стандард је два пута био шампион Белгије, док је једном освојио национални куп. После тога – „лабудова песма“: три године у француском Ремсу, па повратак кући, у Београд. И одлука да, упркос „пуном џепу“, заврши факултет. Успевши у томе испоштовао је свето правило из домова за ратну сирочад: учење пре свега.

Тренерски позив га није привлачио. Само је једну годину водио  Пролетер из Зрењанина, јер није могао да одбије позив пријатеља из града на Бегеју, где је започео своју каријеру.

Дипломирао је права, а потом је, све до пензије, као правни саветник радио у Фудбалском савезу. У познијим годинама фудбал га је све мање занимао, чему је узрок било његово незадовољство лошим стањем у нашем најпопуларнијем спорту које је, како то увек бива, довело да пада квалитета у односу на онај из његовог играчког времена.  

Милан Галић је умро изненада, 13. септембра 2014. у Београду. Иако Партизан, попут Црвене звезде, не проглашава званично своје фудбалске легенде, нема дилеме да међу највеће играче црно-белих у њиховој историји спада и Милан Галић Гале. Славни голгетер из дома за ратну сирочад.