Суви лист за живи зид: Три велика гола из слободних удараца, приче веће од живота

Сећање често ради као какав сан – призори и осећања из различитих времена споје се у догађај који се заправо никада није догодио, али заувек остаје у нама као неупитна успомена. Тако најчешће функционише и наше фудбалско памћење. Баш као у „Плавом чуперку“ Мике Антића, када заљубљени клинац помеша „лептире и градове и спортове и ручне радове“, заљубљеници у најважнију споредну ствар на свету умеју да помешају утакмице и стадионе на којима је њихов омиљени играч или тим постигао неки леп или важан гол.

Тако и ја сад више не знам да ли се то заиста десило на утакмици коју је Југославија играла против Италије на београдској Маракани у јесен 1981, у оквиру квалификација за одлазак на Мундијал који се '82 играо у Шпанији. Тек, Владимир Петровић Пижон у мом сећању на тој утакмици изводи слободан ударац на гол који се налази под јужном трибином. Лопта прелеће преко живог зида и пада пред италијанског голмана Дина Зофа, који не успева да је одбије, али и неко од наших нападача не успева да лопту пошаље у мрежу.

Прегледао сам снимак пропраћен коментаром италијанског спортског коментатора Бруна Пицула, који је пре неколико месеци напустио овај свет и нисам успео да нађем ту шансу. Али Пижон је на некој од утакмица које смо осамдесетих играли против Азура шутнуо ту лопту која је прешла преко живог зида а онда се слелујала пред гол-линијом, што је мог оца потакло да ми исприча још једну од својих прича о фудбалу.

„Е, ово ти је, сине, био такозвани суви лист“, можда је рекао мој отац. „Видиш како ју је Пижон шутнуо. Она прелеће преко живог зида и одједном крене да пада у гол. Е, то је први радио Бразилац Диди!“

Суви лист

Код мог оца оно што се одиграва у језику увек је било нежније од оног што се заиста десило у стварности. Тако и његов суви лист не јурца као кад га шутне Роберто Карлос, већ лелуја као у стиху Бранка Радичевића.

Кад год би током неког преноса почињао да ми прича о некој ситуацији са неке давно одигране утакмице или о неком играчу који одавно више не игра, ја бих почињао да се осмехујем. И колико сам тада био срећан толико сам у уторак увече био тужан што мој отац не може да гледа Деклана Рајса како даје она два гола из слободних удараца, на утакмици четвртфинала Лиге шампиона између Арсенала и Реал Мадрида!

Јер, има ли ичег лепшег на свету од тог ритуала?

Судија након досуђеног прекршаја на ивици шеснаестерца прво одређује место на коме тим који се брани може да постави живи зид према упутствима голмана који се на њих често врло бесно дере, док неколико играча екипе која напада намештају лопту и домунђавају се ко ће је од њих шутнути ка голу. Судија потом даје знак да слободни ударац може да се изведе и један од играча који су се договарали ко ће да шутира притрчава лопти и она прелази преко живог зида, или га заобилази са леве или десне стране, лети ка голу где се голман већ пропиње колико је дуг, али је све узалуд, јер она неумитно завршава иза његових леђа, ушавши у мрежу тик поред једне од статива, или испод саме пречке.

Да је Толстој икада погледао једну фудбалску утакмицу вероватно би рекао да су сви голови постигнути из слободних удараца ремек-дела, али да сваки такав шут заслужује подробан опис, целу једну причу која их чини већим од живота.

Отуда свако ко воли фудбал има своју топ-листу најлепших голова која је уједно и антологија најлепших фудбалских прича које се преносе са колена на колено. Баш зато би неколико првих места увек требало да буде резервисано за оне голове из слободњака које никада нисмо ни видели, али су нам о њима тако лепо и стрствено причали.

Тако бих и ја на прво место ставио Дидија, јер је мој отац тако лепо и уверљиво причао о његовом сувом лисју, о коме је, можебити, и он само слушао. Потом би следили слободњаци Зика, Пелеа, Ардиљеса, Платинија, Пижона, Сафета Сушића, Бекама, Просинечког, Млинарића, Слишковића, Тотија, Предрага Пашића, Пирла и многих других велемајстора којих данас више готово да и нема.

И онда на ред долазе приче о три најважнија слободна ударца изведена у мом животу љубитеља фудбала.

Предосећај Дулета Савића

Ниједан од тих голова нисам видео уживо, на стадиону, а први сам проживео у радијском преносу.

Био је март 1979, Звезда је играла прву утакмицу четвртфинала Купа УЕФА против енглеског Вест Бромвич Албиона. Ишао сам у трећи разред Основне школе „Хасан Кикић“ на Горици, у Сарајеву, и баш те недеље ме је запало да будем друга, поподневна смена. Звезда тада није дозвољавала директне ТВ преносе, па није било разлога да се нервирам што нећу моћи да гледам утакмицу. Јер, са собом сам био понео Филипсов транзистор! И тако сам на малом одмору између трећег и четвртог часа (у то време су велики одмори, бар у Босни, били после другог часа) ослушнуо део атмосфере са пуног стадиона и на следећем малом одмору сазнао да је прво полувреме завршено без голова.

А онда се испоставило како ћемо непланирано имати час физичког, те да ћемо га провести у школском дворишту, у игри која се у Сарајеву звала еберечке-ебертуде, овде познатој као арјачкиње-барјачкиње. Учитељица баш није инсистирала да сви учествујемо у игри, једино је било важно да не напуштамо круг школе, на који је већ падао први ранопролећни мрак. Тако сам са још неколико другова седео на ниској огради и слушао пренос скоро целог другог полувремена.

Звезда је нападала, сећам се да је било изведено преко двадесет корнера, али гола није било. И онда је пред сам крај утакмице досуђен слободни ударац. Јордан Ивановић (мада се може десити да је то ипак био глас Марка Марковића) описивао је невероватном брзином шта се дешава на терену.

А онда је Дуле Савић шутнуо лопту и она је завршила у мрежи! Из звучника транзистора допирали су звуци из фудбалског раја: навијачи су се дерњали као блесави, а коментатор је покушавао да опише како је лопта прелетела живи зид и завршила у доњем левом углу гола енглеске екипе. Био је то гол за победу!

Требало је издржати још један час, па доћи кући и сачекати прво кратак извештај у Дневнику, а онда репортажу која је емитована у оквиру емисије „Спортска среда“.

Звезда је те године прво у реваншу са Вест Бромвичем у Бирмингему одиграла један према један, а потом стигла до самога финала Купа УЕФА. Дуле Савић је дао још много голова, али чини ми се да је и њему овај дат Енглезима из слободњака један од најдражих. Сећам се његове изјаве после утакмице у којој је испричао како је рекао саиграчима да њему препусте извођење слободног ударца, јер је предосећао да ће постићи гол.

Грозница летњег послеподнева

Дуле Савић је у том истом такмичењу претходно дао и онај чувени гол Арсеналу на Хајберију, и то опет пред сам крај меча. Душа и тело нису могли да поднесу толику напетост, па сам се половином другог полувремена исповраћао од муке. Кад год би требало преживети неку важну утакмицу, дланови су ми се знојили и бивали све леденији. Ништа се није променило ни када сам одслужио војску и пошао на факултет.

Тако сам на сам дан одигравања утакмице између Југославије и Шпаније у осмини финала Мундијала у Италији 1990, увелико пунолетан, добио високу температуру. Напољу су већ почињале оне некадашње, из данашње перспективе млаке врућине, а ја сам цело преподне провео у кревету, покушавајући да се презнојим, не би ли ми температура бар мало спала.

Али када је утакмица у Верони почела, жива у топломеру је прешла границу од 39 Целзијуса. Седео сам за столом са оцем и гледао утакмицу у својеврсном фудбалском бунилу. А онда је Пикси прво дао онај гол након финте која га је већ тада учинила бесмртним, да би потом, у првом делу продужетака, из слободњака шутнуо лопту поред живога зида и послао је иза Зубизаретиних леђа.

Како се Милорад Ђурковић дерњао „Стојковииииииииић“, тако је моја грозница јењавала.

Као да сам целога дана предосећао како ће се тог послеподнева десити нешто што милиони Југословена неће заборавити ни кад Југославије одавно више не буде било.

Михин трк у вечност

Већ следећег пролећа одиграна је она утакмица са Бајерном на Маракани у реваншу полуфинала Купа шампиона.

Досуђен је слободан ударац на истој половини терена где је Дуле Савић '79 шутнуо лопту у гол Вест Бромвича. Али ово је сада било доста удаљено од гола, и то по средини, дакле далеко од идеалне позиције. Али сви добро знамо како је Синиша Михајловић те вечери шутнуо лопту и како је она одскочила пред самим швапским голманом пре него што је завршила у мрежи.

Али ту се постизање овога гола није завршило. Док је Милојко Пантић у екстази трчао пред руду, питајући се да је ли је то историјски тренутак у коме Звезда обезбеђује улазак у финале, Михајловић је трчао ка Северу као да осећа да ће се ускоро све променити, махом и нестати, те да је у том његовом трку сажето све оно што смо до тада имали и што више никада нећемо имати.

Сем сећања, која су одавно постала приче у којима има све мање истине.

Отуда су два гола која је пре неко вече Реалу из слободних удараца дао играч Арсенала Деклан Рајс толико лепа. Јер су постигнути у времену у коме као да нема места за толику лепоту која изазива најлепше емоције. Ово као да су осетили сви који су те вечери били на стадиону, укључујући и све играче на терену. Тако ће нам, сем два Рајсова мајсторска шута, у сећању остати израз лица играча Реала Џуда Белингема. И сâм одличан играч, Белингем је знао да присуствује нечему јединственом. И то осећање није желео да сакрије јер се то и не може сакрити. Већ само препричати. И тако осигурати вечност